Trenutno igra u tri pozorišta: dva novosadska i jednom beogradskom. U Pozorištu mladih igra u “Kosi”, a od februara u istom pozorištu u njenom rasporedu mesečnog igranja biće i predstava “Deca Paklene pomorandže”. U Srpskom narodnom igra u “Vešticama iz Salema”, a u Jugoslovenskom dramskom u “Beogradskoj trilogiji” i predstavi “Zagreb-Beograd via Sarajevo”. Uz sve to igra i svoju monodramu “Nina”, gde god je pozovu.
To je lični pozorišni svet glumice Nikoline Vujević koju u životu i glumi pokreće ljubav i potreba za istraživanjem nepoznatog. Gluma je postala njen životni izbor jer obuhvata mnoge stvari koje je interesuju i za koje je, nada se, nadarena. Kaže da je sklona čestom vraćanju u prošlost, preispitivanju svojih postupaka, pa čak i kajanju, ali da radi na tome da, kako sazreva, i toga bude sve manje. Uči polako da sve ima svoje razloge zašto se desilo na određeni način. Na Akademiji su, na primer, živeli za dan ispita, kada su od sebe davali 200 posto. Tu bi se slava završavala. Danas pak razume koliko je ponavljanje zaista majka znanja. Danas uči da iz igranja u igranje jedne iste predstave sazreva. Danas razume zašto je nekada bolje, a nekada gore. Sve te trenutke, i dobre i loše, za nju najbolje ispoveda, leči i definiše muzika: muzika, muzika i zauvek muzika. Kao i pisanje.
Na temu strahova i nasilja, kao i toga šta će “Deca Paklene pomorandže” Pozorišta mladih govoriti o svetu u kojem živimo, Nikolina kaže...
Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?
Strah od neuspeha. Tačnije, strah da neću razviti svoje potencijale. Kod mene je strah uvek bio motivišuće osećanje. Moja generacija se boji da pokaže ranjivost i boji se stidljivosti, koje, da ima više, možda ne bismo svedočili raznim glupostima modernog vremena. Nisam sigurna da nas motivišu iste stvari, toliko se individualno borimo za sopstveno preživljavanje, uporno zaboravljajući našu moć koju imamo samo ukoliko smo udruženi. Najbolji primer toga je apolitičnost mladih ljudi. Mislim da postoji određena vrsta odvažnosti među mladima, koja se na trenutke, ali samo u ekstremnim situacijama pokaže.
Da li si se srela sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?
Najmanje sam se srela sa fizičkim nasiljem. Ali psihičkim i emotivnim, jesam nebrojano puta. Ono se može prebroditi, nažalost samo na ličnu inicijativu i uz jaku volju. Društvo ti ne pomaže baš mnogo i podršku najčešće nalazimo samo u sebi samima, što je tužno. Mada, naziru se neki pomaci, ako ništa drugo, bar se mnogo više priča o tome. Mislim da je danas najopasnije sajber nasilje. A moja mala lična pobeda bila je kada sam, nakon dugog emotivnog i psihičkog maltretiranja, skupila snagu i rekla “ne”.
O čemu bi volela da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?
Volela bih da ova predstava progovori o frustriranosti i izgubljenosti mladih generacija koje svoje ličnosti na društvenim mrežama kriju iza filtera za ulepšavanje, o generacijama kojima nije ponuđeno ništa konrektno za šta bi se uhvatili, pa sebi dopuštaju odsustvo bilo kakve kulture, poštovanja ili griže savesti. Oni žive za petominutnu slavu, njih “smara da se cimaju” za nešto više. S druge strane, takvu generaciju iznedrila je mnogo gora generacija kod koje je sve bilo vrlo radikalno, a opet ništa sa tom radikalnošću nisu postigli jer su razni spoljašnji faktori (poput ratova, raspada države) napravili od njih nezadovoljne i neispunjene ljude, koji su sve to preneli na svoju decu, generaciju koja sada biva ovakva kakva jeste.
Snežana Miletić
Naslovna fotografija: Boris Kočiš
