Život i gluma su kod Miloša Macure tesno isprepleteni. Nedavno je završio Akademiju umetnosti i trenutno mu je primarno da se usavrši u svojoj profesiji. Ka tome ga pokreće stalna potreba za istraživanjem i pronalaženjem novog izraza, jer misli da gluma, pa i umetnost uopšte, počivaju na stalnom pokretu i potrazi za novim. Kada se tom osećaju doda muzika, eto savršene baze za porinuće u glumačke pustolovine raznih vrsta. Za ovo kratko vreme otkako se otisnuo sa Akademije shvatio je da u profesionanom životu, za razliku od Akademije koja služi za obuku, nema mnogo prostora za greške. Zapravo nema ga uopšte.
Miloš trenutno igra u dve predstave Pozorišta mladih - “Debela” i “Tri musketara”, u Jugoslovenskom dramskom igra u “Beogradskoj trilogiji” a u Srpskom narodnom u “Ljubavniku”.
Za ovog glumca - dileme nema: strah je parališuća okolnost svega u životu. Govorio je o strahovima svoje generacije, o nasilju koje je proizvelo naše društvo i tome koja bi pitanja o vršnjačkom nasilju voleo da pokrene predstava “Deca Paklene pomorandže” u kojoj igra jednu od uloga...
Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?
Strah parališe kreativnost i sumnjam da može biti motivišuće osećanje. Mislim da je strah moje generacije vezan za egzistenciju. Svi su u nekoj jurnjavi za novcem, kojeg nikad dosta, i to je čini mi se glavni motiv delovanja.
Da li si se sreo sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?
Sretao sam se i ništa ne dokazuje da se u budućnosti neću sretati. Teško se može prebroditi ako se živi u društvu koje je oblikovano nasiljem, poput našeg u kojem su zastupljeni svi oblici nasilja, podjednako opasni. Trenuci u kojima nisam pribegao nasilju, oni su moja pobeda nad nasiljem.
O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?
Voleo bih da publika sama zaključi o čemu predstava govori.
Snežana Miletić
Naslovna fotografija: Dušan Jocić
