Neodoljiv je u “Tri musketara” u Pozorištu mladih. Igra još i u Srpskom narodnom, u Pozorištu „Boško Buha“ i Gradskom pozorištu Bečej. Nažalost, neke od predstava u kojima je igrao ugasila je korona.
Ali činjenica da je tu, da igra, da ima snage i mogućnosti da nešto promeni na bolje, je realna osnova za optimizam. Postoje dani kada u svemu tome uspeva. Ima i onih drugih. Bonus u ovoj priči su dvoje klinaca koji ozbiljno napajaju dušu, doduše umeju i da je isprazne. Ali i opet napune.
Aleksandra Milkovića u životu i glumi pokreće ista stvar - igra. Igra je ujedno razlog što je na drugoj godini prava upisao glumu, iako je razlika u finansijskoj (ne)izvesnosti vrlo evidentna, ali, priznaje na ovom mestu, da nije zažalio ni jednog jedinog dana.
Priznaje ovaj glumac još i to da je do završetka fakulteta, donkihotovski mislio da, ako si dobar đak u osnovnoj školi – moći ćeš da upišeš srednju školu, ako si se trudio i bio dobar đak i u srednjoj školi – upisaćeš fakultet koji želiš i da ćeš, prateći istu logiku, odmah na kraju svojih studija dobiti poziv da negde radiš. Nažalost, stvarnost je mnogo drugačija. Pa ipak, pobeda je u ruci upornog čoveka koji prati svoju strast, jer na tom putu sretne neke divne ljude uz koje želi da raste, razvija se i bude posvećen u svakom procesu, kao u vreme Akademije. Upravo ti – po teoriji Mihalja Čiksentmihaljija - flow trenuci, i ljudi koje srećeš, su istinska životna vrednost.
Povodom rada na “Deci Paklene pomorandže”, Milković je govorio o nasilju koje predstava tematizuje, o strahu koji je u korenu nasilja, te o tome šta misli da će ova predstava kao ulog staviti pred publiku...
Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?
Strahova ima mnogo. Oduvek sam se plašio smrti (kao i svi, verovatno), i onda sam nekako odlučio da o tome ne razmišljam. Možda to nije najbolje rešenje, ali sam uspeo da me taj strah ne blokira. S druge strane, nisam tačno siguran šta je danas generacijski strah. Nisam siguran više tačno ni kojoj generaciji pripadam. Mislim da su strahovi uvek isti, samo su načini na koje se borimo drugačiji. Strah od usamljenosti je uvek prisutan, samo je odskoro rešenje tog problema u broju pratilaca na društvenim mrežama. A koliko je to ozbiljno i koliko mladima danas znači – vidimo kroz crnu hroniku. Što se tiče hrabrosti, mislim da nje ima, nikad nam je nije manjkalo, mada mislim da su nam relativizovane vrednosti za koje tu hrabrost treba da pokažemo. Ako relativizujemo šta je pravedno, na primer, ili predstavimo nepravdu kao pravdu – hrabrost trošimo na neistomišljenike, a ne na pravdu.
Da li si se sreo sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?
Mislim da se svaki dan sretnemo sa nekom vrstom fizičkog ili psihičkog nasilja, i jako je teško izvojevati pobedu i naći utočište. Očigledan primer su prijave žrtava zlostavljanja koje se relativizuju na svakom koraku, zbog jednog (takođe nepotvrđenog rekla-kazala) primera gde je muškarac bio “nepravedno” optužen. I svaka vrsta nasilja je opasna, mislim da ne treba praviti razliku u nivoima i vrstama nasilja.
O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?
Upravo o nasilju, posebno o tom “ničim izazvanom nasilju” koje nam je servirano, jer je uvek „dobro“ kad ste s nekim u sukobu, u ratu, da nekoga mrzite i da vas neko mrzi, jer je mržnjom jako lako manipulisati. I ono što je najgore jeste upravo to da nasilje koje treba da bude sankcionisano i kažnjeno kao nepoželjno društveno ponašanje – to ne bude. Naprotiv, žrtve su bile te koje su izazvale, našle se na pogrešnom mestu ili ustale protiv nasilja. Naravno, naša je želja da ovakvo ponašanje razotkrijemo i vratimo ga u okvir neprihvatljivog. Za svakog pojedinca u predstavi i za svakog pojedinca u publici.
Snežana Miletić
Naslovna fotografija: Dušan Jocić
