Naša Marija Radovanov dala je intervju Ludusu, našem esnafskom listu Saveza dramskih umetnika Srbije.

PROČITAJTE INTERVJU

Ko se može pohvaliti da mu je kuću ozarilo 10.000 dečjih osmeha samo u prvoj polovini decembra? Svim srcem se hvalimo time!!!

Naše predstave, novogodišnje, za prvih 13 dana decembra videlo je 10.000 mališana. Očekujemo do kraja godine da osmesima dignemo krov Pozorišta mladih i tako nasmešeni dočekamo 2024. godinu.

Hvala deci i roditeljima - što su uz nas...

Jer, mi postojimo samo zbog vas...

Izuzetni mjuzikl “Tri musketara”, koji u režiji Darijana Mihajlovića, igramo uspešno već nekoliko godina, poslednji put ove godine biće izveden na sceni našeg teatra 26. decembra, od 19.30.

Zašto je važno biti svoj, braniti čast, boriti se za pravo i slobodu - svoju, ali i drugoga, na upečatljiv način pričaju glumci Pozorišta mladih, ceo ansambl, pojačan studentima Akademije umetnosti u Novom Sadu.

Musketari u njihovoj verziji nisu samo vešti mačevaoci, već pravi akcioni junaci, individualci i vesnici slobodnog, mislećeg pojedinca.

Dođite 26. decembra da zajedno, umesto ovovremenog “Svi za lajk, lajk za sve”, uzviknemo onaj čudesni, svevremeni, povik koji budi sve najbolje u čoveku:

“Svi za jednog, jedan za sve.”

Naše pozorište vratilo se sa 54. Susreta profesionalnih pozorišta lutaka Srbije sa čak tri nagrade. Predstava “Ksenija i Lovac” zablistala je punim sjajem na festivalu koji se održao u Nišu. Za najbolju glumicu proglašena je Ksenija Mitrović, dok je kompozitorka Aleksandra Vrebalov nagrađena za najbolju muziku. Na koncu - dečji žiri ocenio je našu “Kseniju i Lovca” najboljom predstavom 54. Susreta. 

Cela Evropa se beli od pre koji dan, zabeleće i kod nas, već 5. i 6. decembra, bar u Pozorištu mladih. Pašće inje, a padaće i sneg...

Tamburaški mjuzikl “Palo inje, pao sneg”, inspirisan tekstom Vanje Čobanova, koji je adaptirao neprikosnoveni majstor melodrame Stevan Koprivica, režirao je Darijan Mihajlović. Na muziku Jovana Adamova pratimo ljubavnu priču između tenora i soprana, u koju se umeša jedan bariton, a kako izgledaju ljubav i sve njene prepreke u ovom slučaju, govore nam: Vanja Jovanović, Darko Radojević, Kristina Savkov, Aleksa Ilić, Ivan Đurić i Saša Stojković. Na sceni ih uživo prati tamburaška banda “Velos”. Ovo muzičko-ljubavno putovanje kroz vojvođansko melanholično nasleđe obe večeri počinje u 19.30 sati.

Foto: Srđan Doroški

Kod nas u Pozorištu mladih uvek je veselo jer glasovi dece suncem boje naše scene. Ali u decembru, kad se i oko naše kuće sneg zabeli, atmosfera poprima i neke, ne samo sunčane, već jarke snežne tonove kojima novogodišnji rokenrol ritam daje... Zaslužni za to su naši glumci i oni koji su osmislili novogodišnje predstave za decu... U decembru ih je ceo niz, teku jedna za drugom kao saonice na kojima se do našeg grada spuštaju deda mrazovi, jedan po jedan... A pokloni pršte kao pahulje bele...

REPERTOAR

Naša najnovija predstava sa Scene za decu, koju novosadska deca već uveliko obožavaju, gostovaće 4. decembra u Nišu, u okviru 54. Susreta pozorišta lutaka Srbije. U NP Niš igraćemo je od 12 sati.

Ova snažna priča o tome da se vredi boriti za svoje snove, biti uporan i da, čak i u ovom surovom svetu, uspevaju uporni i hrabri, oni koji svet čine drugačijim, boljim mestom za život, nastala je po motivima istoimene priče Aleksandre Vrebalov. Režirala ju je Emilija Mrdaković, a pred Nišlije izlazi izuzetni duo ove predstave: Slobodan Ninković i Ksenija Mitrović.

Naš glumac Aleksa Ilić, jedno je od zaštitnih lica Pozorišta mladih, koga publika obožava u mjuziklima “Kosa” i  “Tri musketara”, višenagrađivanoj predstavi za mlade “Devojčici sa šibicama”, te serijama “Klan”, “Beležnica profesora Miškovića”, “Ubice mog oca” i “Kljun”, i, najnovije, u filmu “Heroji Halijarda”, trenutno se nalazi u Poljskoj, gde snima film "Triumph of the Heart" (“Trijumf srca”).

Film, koji režira Amerikanac Entoni Dambrozi, prati priču o Sv. Maksimilijanu Kolbeu, poljskom svešteniku koji je svojevoljno ušao u logor za gladovanje u Aušvicu, zajedno s još devet ljudi kako bi ih suočio sa smrću. Priča je to zapravo o nadi, prihvatanju sebe i svojih grehova, otkriva Aleksa i dodaje da je cela ekipa odlična.

Među glumcima sa kojima snima su i oni koji su igrali na Brodveju i Vest Endu, koji su sarađivali sa Rojal Šekspir Kompanijom, a neki su igrali i u holivudskim produkcijama. U pauzama između proba za film, britanski glumac Roan Polonski pričao im je o svom iskustvu rada na setu serije “Dr. Who”, a Amerikanac Armand Prokaći o snimanju serije “Big Little Lies”.

Kada nema probe, Ilić sa kolegama obilazi Lođ i Varšavu, a obišli su i Aušvic, potresno mesto velike tuge i poraza svega ljudskog, koje svako mora da poseti, naglašava naš glumac.

Inače, tokom proba, za potrebe filma morali su potpuno da se ošišaju, a u znak solidarnosti učinio je to i reditelj. Nema informacija o tome da li se Dambrozi sa glumcima solidarisao i povodom strogog režima ishrane, koga se pridržavaju da bi verodostojno igrali zatvorenike u Aušvicu.

“Retko kad sam imao priliku da vidim toliku grupu ljudi koji su tako posvećeni jednoj ideji. Cela ekipa je u jednoj kući. Delimo sobe, kuhinju i hranu, toalet, smeh i suze. Prava komuna koja stvara bratstvo koje će se, siguran sam, preneti i na ekran.”, kaže Aleksa Ilić.

Ansambl Pozorišta mladih navija za njega, pozdravlja ga i najavljuje mu bar neki čorbast pasulj u čast povratka, da mu oporavi telo i dušu.

Šekspirova “Bogojavljenska noć”, u režiji Ivana Vanje Alača, koprodukcija Pozorišta mladih, Šekspir festivala i novosadske Akademije umetnosti, koja je svetsku premijeru imala letos na otvaranju Šekspir festivala u Čortanovcima, prvi put će biti izvedena u Novom Sadu, 31. oktobra, od 19. 30 sati, na sceni našeg teatra.

Urnebesna šekspirijada seli se, dakle, u zatvoren prostor čime će zasigurno dobiti i nove obrise. Snagom razuzdane i raspojasane mladosti, scenu ponovo zauzimaju: Andrijana
Đorđević (Viola), Miloš Lazić (Ludalo), Miloš Macura (Grof Orsino), Jelena Lončar (Grofica Olivija), Aleksandar Milković (Malvolio), Đorđe Mitrović (Vitez Tobi Štucalo), Aleksa Jovčić (Sebastijan), Anica Petrović (Sluškinja Marija), Saša Latinović (Antonio) i Ervin Hadžimurtezić (Vitez Endrju Jezoliki).

Muziku u predstavi uživo izvodi kvartet koji čine: Dimitrije Beljanski (klavir), Katarina Badnjar (violina), Stefan Milović (klarinet) i Nina Henig (violončelo). Tekst je adaptirala Divna Stojanov. Scenografkinja je Jovana Stefanović, kostimografkinja - Margareta Marinković, kompozitor - Dimitrije Beljanski, a saradnik za scenski pokret - Igor Greksa.

Meteorolozi 31. oktobra u Novom Sadu najavljuu vetrovito vreme, a Pozorište mladih - šekspirovsko vreme.

Uvek je bilo tako da, ono što je bilo - i biće Reditelj Ivan Vanja Alač: “Jednostavna ideja “Bogojavljenske noći” da, dok se pretvaramo, maskiramo i sakrivamo stvarne želje i namere, sve dublje tonemo u probleme i zapetljavamo se - svevremena je. Tek onda kada junaci odluče da budu ono što jesu, da se prikažu u svojoj iskrenosti, tek tada mogu doći do srećnog kraja. Kroz elemente komedije del arte, vodvilja, slepstika... oživeli smo mudru ludu, vitezove kukavice, pohotnu groficu u crnini, sujevernog puritanca, muškarca koji je žena i čitav svet Šekspirove Ilirije.”

Dramaturškinja Divna Stojanov: ” „Bogojavljenska noć“ preispituje kako spoljašnjost zavodi i zavarava i kako naša ljubav otkriva više o nama samima, nego o drugima.”

Glumac Aleksandar Milković: “U “Bogojavljenskoj” imamo zamenu uloga na koju svi pristaju i niko se ne preispituje. Pitanje zamene identiteta živimo i mi danas, a sve se to i kod Šekspira može naći.”

Glumac Ervin Hadžimurtezić: “Šekspir uvek otkriva mnogo toga što je u srži naše civilizacije. Možemo da vidimo da se sve zapravo vrti ukrug: da je uvek tako da, ono što je bilo - i biće, i malo toga se zapravo promenilo u ljudskoj prirodi i društvu. Šekspir je sveobuhvatan, on kroz igru i šalu provlači mnogo toga što može biti i kritika i - na neki način-upozorenje.

“Ksenija i Lovac” naslov je nove predstave našeg pozorišta, čija je premijera zakazana za 25. oktobar, od 19 sati, na našoj maloj sceni.

Predstava je nastala prema motivima istoimene priče Aleksandre Vrebalov, koja je napisala i muziku za predstavu. Režiju potpisuje Emilija Mrdaković, a u predstavi igraju Ksenija Mitrović i Slobodan Ninković. Dramaturg je bila Teodora Marković, a idejno rešenje lutaka, kostima i scenografije napravila je Adrijana Dobreva. Predstava je namenjena deci od 7 i više godina.

Inače, komad “Ksenija i Lovac” - za naratora i duvački kvintet, nastao je pre oko šest godina, po narudžbi harvardske Fondacije „From”. Zamisao je bila da to bude komad za mlađu publiku, koji bi je upoznao sa savremenim zvukom i instrumentima, a bio istovremeno i poučna priča o moralu. 

O čemu govori “Ksenija i Lovac”?

Misterija vremena ne može se svesti na glagolska vremena, jer su prošlost, sadašnjost i budućnost mnogo tajanstvenije od njih – tih glagolskih vremena. Nijedno od njih nije isto, kao što ni svaki čovek nije, niti treba da bude, isti. Lepota je u upravo u našim različitostima, ne moramo svi da budemo isti, da radimo iste stvari. Svet bi tada bio jako dosadno mesto. I zato je ponekad dobro uraditi nešto bez plana, iz srca, dopustiti mašti da poleti, jer - ni ptice nemaju neki plan pre nego što počnu da pevaju...

“Ksenija i Lovac” je priča o devojčici koja je bila drugačija od svojih vršnjaka, koja je patila zbog toga dok nije shvatila da je njena posebnost njena snaga. Kada se oslonila na ono u čemu je najbolja, pred njom su se otvorila prostranstva i život koji se diše punim plućima, Ovo je snažna priča o tome da se vredi boriti za svoje snove, da vredi biti uporan, da i u ovom surovom svetu uspevaju uporni i hrabri, oni koji svet čine drugačijim, boljim mestom za život. Bez takvih nema ni lepote, ni umetnosti.

Šah pod maskama. Mat predrasudama. Pobeda kreativnosti i upornosti. To je priča o Kseniji i Lovcu.

Kreativnost umesto princa

Autorka teksta i kompozitorka Aleksandra Vrebalov: “Ovo je priča o devojčici, koja je neobična, drugačija od druge dece. Bez mame je, odrasta s ocem. Jako je kreativna i voli da se igra glinom i pravi razne figurice s kojima razgovara. Ima i svoj šahovski set koji je napravila. Tajno odlazi na takmičenje i mora da pobegne pre kraja. Međutim, pobedila je i hoće da proglase pobednika, a ona u tom bežanju izgubi lovca. To je paralela sa Pepeljugom, koja izgubi cipelicu, pa je nađu. Ova devojčica izgubi lovca, i pošto je to njen unikatni set, što neki njeni drugari znaju, oni to prepoznaju i pronađu je. Čitava ideja Pepeljuge, koja se spašava preko princa, kod nas je oličena u kreativnosti i pameti devojčice Ksenije koja se spasava kroz svoju kreativnost. Sam muzički narativ i zvuk su pravljeni kao za odrasle. Ništa nije pojednostavljeno da bi deci bilo prijemčivije. Deca su mnogo otvorenija od odraslih, ona mogu da prihvate najsavremeniji eksperimentalni zvuk i da im to bude normalno. Odrasli su ti koji koji imaju određen, izgrađen ukus i neku vrstu zatvorenosti. Deca to nemaju.”

Biti poseban, biti samo svoj

Rediteljka Emilija Mrdaković: “Duvački kvintet, koji je komponovan kao jedna nova vizija zvuka, potpuni je izazov za mene i za glumce, a biće i za dečju publiku. To je korak ka približavanju nove muzičke partiture savremenom detetu koje je okruženo komercijalnim melodijama i zvukovima. Pored muzike, inspirisala me i tema - razvijanje sopstvene individualnosti kod dece i pravo dece na slobodan izbor i svoje mišljenje.  Bez obzira na neprijatne situacije koje doživljava, podrugivanje i grubost, naša junakinja Ksenija razvija svoje sposobnosti u igranju šaha, postaje sve sigurnija i posvećenija šahu. Ona voli to što radi i veruje u tom, a takav način razmišljanja vodi je do pobede na šahovskom takmičenju. Poruka naše predstave je da je veoma važno da budeš posvećen onome što radiš, da razvijaš svoje ideje i svoj unutrašnji svet - u svakom trenutku, a onda će uslediti rezultati. Sam karakter materijala vodio nas je ka tome da budemo veoma nežni prema emocijama devojčice, koja je, pored toga što se bori sa neprihvatanjem, vrlo rano ostala bez mame, od koje je naučila mnogo toga.“

Prepravka mita o Pepeljugi

Glumica Ksenija Mitrović (igra Kseniju i Lovca): “Aleksandra Vrebalov je još na početku rada na predstavi sa nama podelila kako su nastale muzika i priča koje su bile inspiracija za predstavu. Priču je prvobitno želela da bazira na bajci o Pepeljugi, bajci koju je volela kao devojčica. Međutim, vrativši joj se posle mnogo godina, shvatila je koliko upitnih, možda čak štetnih poruka ona šalje: priča o lepoj devojci koja čeka princa da je spase od svih nevolja. Odlučila je da to promeni, stvorivši priču o vrlo kreativnoj i bistroj devojčici Kseniji koja stvari uzima u svoje ruke i vreme posvećuje brušenju svojih talenata – igranju šaha i pravljenju figura od gline. To me je odmah privuklo radu na ovoj predstavi. Ono što mi se takođe odmah dopalo kod Ksenije, i glumački i lično, jeste to što je ona jedno slobodno i kreativno dete, što ne nailazi uvek na razumevanje njene okoline. Uprkos tome, ona istrajava u svojoj autentičnosti i nameri. Hrabra je. To je bitna poruka, kako za našu mladu publiku, tako i za sve nas koji smo učestvovali u ovom procesu. Nas „odrasle“ podseća na to kako je to biti dete i kako da koristimo tu dečju radoznalost, maštovitost i iskrenost u svom „odraslom“ životu, a deci pokazuje da je u redu zauvek negovati zaigranost i tu neku svoju „začudnost“ koja ih zapravo čini onim što jesu. Neće nas uvek svako razumeti, i to je u redu. Bitno je da mi verujemo u sebe i svoje talente, i okružimo se ljudima koji će nas prihvatiti. Što se same muzike tiče, ona je kao i sama Ksenija – drugačija i svoja. Ona nije nešto što se može obično čuti u predstavama za decu, ali upravo takva, duboka, puna raznih emocija, pomalo čak i mračna, upoznaje decu s nešto drugačijim muzičkim formama. Zajedno s pričom, pruža mnogo mesta za asocijacije i saživljavanje s glavnom junakinjom. Meni je muzika tokom rada na predstavi pomogla da uđem u taj „Ksenijin svet“, svet šahovskih figura, kreativnog razmišljanja, svet igre i mašte.”

Glumac Slobodan Ninković (igra oca, učitelja, drugaricu i drugaricu koja nije baš drugarica): “Kad sam pročitao tu lepu i bajkovitu, ali i neobičnu, Vrebalovkinu priču, odmah me je zaintrigirala devojčica Ksenija. Ona voli šah, što po nekim stereotipima nije baš igra za devojčice, više je to nekako dečački sport. Zanimalo me kako jedno takvo neobično dete može da funkcioniše u ovakvom svetu, tim pre što vidimo da takvu, neobičnu, decu društvo obično stigmatizuje i skrajne... A upravo ti posebni, daroviti ljudi potrebni su ovom svetu, oni su jako važni. Lovac u jednom trenutku i kaže, “da nema nas ovako posebnih, nikad se ne bi desila umetnost.”. Zanimalo me je na koncu kako će se Ksenija izboriti s tim svojim problemom, sa svetom oko sebe, kako će - prvo prihvatiti samu sebe, a tek onda kako će ljudi prihvatiti nju. Borba je teška. Ksenija čak u jednom trenutku, zbog uticaja okoline, počinje da sumnja u sebe, što je prilično strašno. Mislim da je današnjoj deci mnogo teže, nego npr. mojoj genraciji, jer se bore u dve stvarnosti: realnoj i virtuelnoj, a ova druga je možda i teža da podneti. Današnja deca osećaju veliki pritisak, on je izraženiji upravo zato što se dvostruko bore za svoj identitet. Vrlo je interesantan i lik oca koji se bori u okolnostima koje ni za njega nisu nimalo lake. U predstavi govorimo i o tome kako takva neobično darovita deca prolaze u školi, odnosno kako ne prolaze. Svima je lakše da ukalupe dete, da svi budu isti, da se niko ne izdvaja. Ni sam učitelj se ne snalazi u toj situaciji. Čini mi se da je ova predstava dobar put da pokažemo publici da postoje neobična, neukalupljena deca i isti takvi odrasli, da treba da ih oslušnemo, čujemo šta kažu, da obratimo pažnju na njih, uostalom, da obratimo pažnju i na sebe, i svoje ponašanje. Što se muzike tiče, ovo je prvi put da u nekoj našoj predstavi imamo savremenu muzičku partitutu kao podlogu predstave. Vrlo je neobična, pomalo čudna, ali se neverovatno uklopila u predstavu i postala deo njene celine, bez koje više ne može da se zamisli.”

Projekat se realizuje uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. 

Naša predstava “Koralina” osvojila je dve nagrade na upravo završenom Festivalu pozorišta za djecu u Banjaluci. Glumica Kristina Savkov jedna od dobitnica glumačkih nagrada na ovom festivalu, a dobila ju je za ulogu Koraline. Nagrađen je i reditelj ove predstave Jakub Maksimov.

U obrazloženju glumačke nagrade Kristine Savkov kaže se da je ova glumica “svojim veštim lutkarskim znanjem vodila mladu publiku kroz čudesni svet Koralininih doživljaja, s uzuzetnim osećajem za nijanse u brojnim promenama kroz koje je njena junakinja prošla”, dok za reditelja Maksimova žiri kaže da je ovom “virtuozno voženom partiturom scenskog izraza” omogućio deci da otkriju uzbudljiv svet pozorišne igre, “s izuzetnim osećajem za scenski ritam koji proizvodi emocije”. Odali su priznanje njegovom umeću da znalački u jedinstvenu sliku spoji sve scenske elemente: lutkarstva, scenografije, svetla i muzike.

VAŽNO OBAVEŠTENJE:
Draga publiko, zbog posledica koje su članovi našeg ansambla pretrpeli tokom požara u Banjaluci, prinuđeni smo da otkažemo sve predstave s redovnog repertoara koje su bile planirane do kraja ove nedelje.
Izvinjavamo se publici i radujemo se susretima koji će uslediti nakon oporavka ekipe.
Kupljene ulaznice možete vratiti na blagajni Pozorišta mladih.

Tamburaški mjuzikl “Palo inje, pao sneg” biće premijerno izveden na sceni Pozorišta mladih 6. oktobra, od 19. 30 sati. Inspirisan tekstom Vanje Čobanova, koji je adaptirao neprikosnoveni majstor melodrame Stevan Koprivica, predstavu je režirao Darijan Mihajlović, 

Gledaćemo ljubavnu priču između tenora i soprana, u koju se umeša jedan bariton, a kako izgledaju ljubav i sve njene prepreke u ovom slučaju, pričaće nam glumci: Vanja Jovanović, Darko Radojević, Kristina Savkov, Aleksa Ilić, Ivan Đurić i Saša Stojković.

Tek naizgled poznatoj ljubavnoj priči - o dvoje koji se vole, a treći je tu da im pobrka konce, ton će davati muzika Jovana Adamova koju će uživo izvoditi tamburaška banda “Velos”. Kostimografkinja je Milica Grbić Komazec, scenografkinja Vesna Popović, a koreografkinja Ista Stepanov.

Kompozitor Jovan Adamov: “Pre dve-tri godine napisao sam dvadesetak numera na odabrane stihove Vanje Čobanova. Namera je bila da preplavimo medije novom građanskom muzikom. Da kultivišemo estradu.Dok je Danilo Ninković sa tamburaškim ansamblom “Velos” snimao demo snimke, osetio sam da mnoge pesme mogu da pripadaju zajedničkoj priči. Predložio sam Vanji Čobanovu da on tu priču osmisli i poveže već snimljene pesme. U roku od nedelju dana imali smo gotov mjuzikl - tamburaški mjuzikl. Likovima su udahnuli karakter i život fantastični glumci Pozorišta mladih iz Novog Sada.”

Reditelj Darijan Mihajlović: “U Novom Sadu sam, pre 23 godine, režirao svoje prvo muzičko delo. Bio je to onaj škotski komad, čije se ime ne izgovara u pozorištu. Sada ponovo radim muzički komad, koji nije klasičan, ali u njemu ima serioznosti koju ne očekujete kada čujete tamburice. U pitanju je divna ljubavna priča, s autentičnom vojvođanskom emocijom. Naš teatar retko tematizuje ljubav. Filmovi i serije – da, ali je u pozorištu retka. Čini mi se da je to zato što ljudi misle da je ljubav patetična, ona im deluje kao neka izlizana emocija koja se vezuje za neke nesrećne Ruse, što se samoubijaju, ili Geteovog Vertera koji se zbog ljubavi, takođe, ubije. To je neka lažna patetika, koja se danas “ne nosi”, nije u modi. Ali kada se ljudski odnosi viviseciraju u nekim drugima medijima, kao što su serije i filmovi, vidimo da je ljubav glavna tema svega, sveg programa. Od onog bazičnog, telenovela, do ozbiljnijih formata, ljubav je preživela na filmu, u serijama. U pozorištu ju je zaista malo, a kako ja volim da radim na onome čega nema, evo sada zidam jednu predstavu o ljubavi. Imaćemo u predstavi sigurno i bar tri muzička hita, koja će se ubuduće naručivati i za koje će ljudi misliti da su tradicionalne, a ne komponovane pesme. Za mene je posebno dirljivo što ih je komponovao Joca Adamov, junak mog detinjstva, čovek koji je bio srce “Muzičkog tobogana” uz koji sam proveo svoje najlepše dečje godine. Jako mi je drago da je i dalje vitalan i posvećen muzici. Spoj muzike i teksta u ovoj našoj predstavi doneo joj je posebnu atmosferu i magiju, koje će zarobiti srca gledalaca.”

Glumica Vanja Jovanović: “Više nego ikada treba nam neka ovakva priča, nežna, pitka i nevina – lagana, a važna, i baš zbog svega toga vrlo sam se poistovetila s njom. Ovo mi je prva velika uloga, dobila sam je na audiciji, uz veliku tremu i uzbuđenje. Završila sam, inače, srednju muzičku školu, dva odseka - za solo pevanje i klavir, koji sviram od pete godine. Zato je “Palo inje, palo sneg” za mene dvina prilika da spojim dve ljubavi - muziku i glumu. Čini mi se da tamburaši na neki poseban način ispovedaju dušu – i - današnjeg čoveka, prodiru u srž njegova srca i tamo nalaze sve što je skriveno.”

Glumac Darko Radojević: “Tamburaški mjuzikl je nešto što nikad pre nisam radio, a ni video, samim tim je intrigantno za mene kao glumca, a ako se tome doda da se radi o emocijama, ljubavi, duši, onome što nekako nestaje iz naših života, izazov je dvostruki. Tambura će u našoj priči dosta da “povuče”, da oboji, pojača emocije koje stoje u tekstu. Igrao sam i ranije u mjuziklu, u “Tri musketara” i “Kosi” Pozorištu mladih, ali ovo sada se bitno razlikuje - u tempu i ritmu. Sve funkcioniše drugačije sa tamburašima, nekako više na osećaj. Ima istine i u tome da su oni prilično dobri psiholozi, da razumeju ljudsku dušu, da umeju da prepoznaju nečiji dert, osete ga, a možda mogu pomalo i da ga zaleče. Zato, kad si s tamburašima, teško da možeš da ne improvizuješ, emocije te vode u nepoznato, tamburaši funkcionišu nekako “na oči”, na osećaj, na intuiciju, a u predstavi, u pozorištu, sve mora biti precizno, pa i ono što izgleda spontano. Napraviti spoj te dve stvari je umeće, a moj je osećaj da smo napravili dobru predstavu.”

Foto: Srđan Pablo Doroški

Ovih dana, mi u Pozorištu mladih, osećamo se nekako totalno košarkaški. Desilo se još jedno famozno "ubacivanje" i to "trojke". Stigla nam je još jedna nagrada za "Devojčicu sa šibicama". Igrali smo je pre nekoliko dana u Beogradu, na "Zvezdarištu", a posle nje tekli su potoci suza. Dečji žiri kaže da je zavredela treću nagradu. Hvala najmlađoj publici i žiriju najmlađih za aplauze i ovu - ekipi predstave - vrlo važnu nagradu. Predstavu je režirala Sonja Petrović, a srca gledalaca zarobili su Kristina Savkov, Ervin Hadžimurtezić, Danilo Milovanović, Aleksa Ilić i Vera Hrćan Ostojić.

U oktobru, na našoj velikoj sceni, intenzivno i s namernom, obilato padaju i inje, i sneg. Sve uz tamburu i njene priče, a jedna je uvek najvažnija, ona ljubavna, jer iz nje vazda izviru sve druge, zbog kojih se mora nakriviti šešir i pustiti dertu da te uzme. Tamburaški mjuzikl u Srbiji, “Palo inje, pao sneg”, u režiji Darijana Mihajlovića, igramo premijerno 6. oktobra.

I nije nam dovoljna ta jedna premijera, i sve naše predstave znane, koje ćemo igrati tokom celog meseca. Spremamo još jednu, na maloj sceni, za decu. “Ksenija i Lovac” će se zvati. Režira Emilija Mrdaković, inspirisana ne samo muzikom Aleksandre Vrebalov, već i pričom koju je napisala upravo ova kompozitorka.

Uzbuđenje zbog dve premijere možemo samo da umnožimo sa vama. Zato, čekamo vas, i dalje u Ignjata Pavlasa. Prvo sladoled, pa predstava i kokice na kraju. Dečji život može biti samo dolce vita kad ti je jedna od te tri adrese Pozorište mladih...

Juče su na Zvezdarištu, posle naše "Devojčice sa šibicama", bukvalno tekli potoci suza. Izuzetna Andersenova bajka, u režiji Sonje Petrović, o siromašnoj devojčici koja je jedne novogodišnje noći, tragajući za zrncetom pažnje i sreće, pronašla samo zvezdu koja ju je odvela na nebo, dirnula je puno gledalište beogradskog Teatra “Vuk”. Bilo je ovo možda i najbolje izvođenje ove predstave do sada, stoga ni ne čudi što su deca širom raširenih očiju pratila priču o odrastanju, siromaštvu, zloupotrebi dece, o važnosti empatije među ljudima.

Dugo posle predstave, glumica Vera Hrćan Ostojić tešila je mališane, koji su u suzama nizali rečenice koje su počinjale sa “zašto”? Utisci su bili krajnje dirljivi. Jedna Nora jedva je, od suza, mogla da progovori, rekla je da bi volela da je devojčica sa šibicama bila srećnija. Mina je rekla da bi svima bilo mnogo bolje da nema siromašnih, a jedna Vanja se upitala, zašto niko nije pomogao devojčici sa šibicama, zašto je morala da umre?

Divna predstava, lekovita predstava, moglo se čuti među roditeljima koji su doveli klince na jučerašnje “Zvezdarište”. Jedna od onih koje raskopčavaju duše dece i odraslih, koje nas uče i podsećaju zašto je važno da pomognemo svakome ko je u nevolji, da budemo uz slabijeg i tužnog, da ga zagrlimo i utešimo, da podelimo s njim tužne i radosne trenutke.

Zagrljaj je uvek lekovit, jer sutra će ovo što je danas već biti jedno juče...

Naša Marija Radovanov proglašena je najboljom glumicom upravo završenog festivala Piero, u bugarskom gradu Stara Zagora. Piero je jedan od najvažnijih i najuglednijih evropskih lutkarskih festivala za odrasle. Nagradu je dobila za raskošno i delikatno tumačenje Medeje u predstavi “Metamorfoze”. Glumica je Medeju odigrala autentično i posvećeno, a svojim je raskošnim glasom dala nadasve nežnu i uzbudljivu boju ovoj predstavi.

Radovanov je jedno od zaštitnih lica našeg pozorišta, u kojem igra na obe scene. Na dramskoj je publika, između ostalih predstava, može videti u izvrsnoj melodrami “Tre sorele” i čuvenom “Revizoru”, dok je deca već dobro znaju iz predstava poput “Puk”, “Uspavana lepotica”, “Bajka o vitezu bez konja”, “Mala vila”.

U Bugarskoj, koja je i dalje ozbiljan šampion evropskog lutkarstva, predstava “Metamorfoze” igrana je ozbiljnoj konkurenciji teatara iz deset zemalja: Norveške, Češke, Poljske, Italije, Izraela, Grčke, Srbije, Turske, Španije i Bugarske. Njen reditelj Saša Latinovič, glumac i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, realizovao ju je u saradnji sa Akademijom kao svoj doktorski rad. Oživljavajući mit o Medeji i Jasonu, i priču o tome na koje je sve žrtve spremna velika ljubav i za kakve su sve zločine sposobna izneverena očekivanja, ideja mu je bila da kroz neku vrstu pozorišnog rituala pokaže kako se upotrebom nekog materijala – kanapa u ovom slučaju - i glasa glumaca u gledaocu stvara osećaj uverljivo izvedenog scenskog dela. Uz laureatkinju iz Stare Zagore i samog reditelja, u predstavi igraju još i: Slobodan Ninković, Slavica Vučetić i Neda Danilović.

“Metamorfoze” su od svoje premijere izvedene i na 53. Susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, gde su osvojile nagrade za režiju, kolektivnu igru i scenografiju, dok su nedavno na zagrebačkom PIF-u osvojile nagradu za scensku muziku i scenografiju.

Foto: Festival "Piero"