Oktobar će u našem pozorištu biti u znaku povratka jedne naše divne, dugotrajne predstave, čija je premijera bila pre tačno deset godina. Posle godinu dana izbivanja sa scene, pred najmlađu publiku ponovo izlazi "Ježić Žožo". Predstavu je režirala Emilija Mrdaković a u njoj igraju: Kristina Savkov, Marija Todorović, Slavica Vučetić, Neda Danilović i Marina Cinkocki/Ksenija Mitrović.

Kao svaki pravi jež, ježić Žožo ima oštre bodlje koje prete svima, pa i njegovim prijateljima. Svi ga se plaše i izbegavaju ga, niko nije želeo da se igra s njim, zbog čega je Žožo veoma tužan. Zato je jednoga dana odluči da ukloni svoje iglice...

Tokom oktobra dve naše predstave igramo na scenama dva komšijska novosadska teatra, jer je naša Velika scena još uvek zatvorena: "Hajduke" igramo 4. oktobra u Novosadskom pozorištu Ujvideki Szinhaz, a "Drakona" 14. oktobra u Srpskom narodnom pozorištu.

U međuvremenu, nastavljamo i naše ovogodišnje festivalske rute. "Crvenkapu" vodimo u Skoplje na Međunarodni festival profesionalnih pozorišta za decu "Igor Madžirov" (17. oktobar) a na Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine u Zrenjanin -  "Drakona" (31. oktobar) i "Crvenkapu" (2. novembar).

Naš glumac Saša Latinović nagrađen je u Subotici, na upravo završenom 33. Međunarodnom festivalu pozorišta za decu koji se u ovom gradu održao od 20. do 25. septembra. Latinović je nagrađen za izuzetnu interpretaciju Kraljice noći u predstavi "Čarobna frula" u režiji Renate Karole Gatika. U obrazloženju žirija, u kojem su bili direktorka Pozorišta lutaka Niš dr Milica Radulović, rediteljka i dramaturškinja dr Erika Hjuz iz Velike Britanije i teatrolog i filolog Gunar Horn iz Norveške, stoji da je Latinović nagradu dobio "za izvrsnu glumu i izvanredno pevanje, kako u ulozi Kraljice noći, tako i u celom ansamblu", čime je "doneo radosnu verziju stare opere novoj generaciji".

Ova divna predstava, pametna i nežna, osvojila je srce novosadske publike već na premijeri i od tada se za nju traži karta više. Mocart u interpretaciji Latinovića, Marije Mitrović, Uroša Lazovića, Aleksandra Milkovića, Slobodana Ninkovića, Ksenije Mitrović razlog je zašto naša publika raspevana odlazi kući.

Urnebesni skibidi “Hajduci” koje je u našem pozorištu prema delu Branislava Nušića režirala Olja Đorđević, imaće ozbiljan test u drugoj polovoni septembra kada će izlaći pred zagrebačku publiku. Biće to 25. septembra na festivalu “Bolje da o tome (ne)razgovaramo”, gde ćemo videti kako će hrvatski vršnjaci razumeti lektiru ovdašnjih tinejdžera, jer “Hajduci” između ostalog istražuju i nepremostive razlike između Nušićeve generacije i novih pokolenja uz pitanje - gde smo kao društvo pogrešili?

U hajdučkom timu vrcavi su: Slavica Vučetić, Marija Radovanov, Neda Danilović, Jelica Gligorin, Ivan Đurić, Saša Latinović, Slobodan Ninković, Aleksa Ilić, Aleksandar Milković i Uroš Lazović. Scenografkinja je bila Marija Kalabić, kostimografkinja Milica Grbić Komazec, a kompozitorka Irena Popović Dragović. Scenski pokret osmislila je Andrea Kulešević, a Ratko Jerković je dizajnirao svetlo.

Od svoje premijere, “Hajduci” su jedna od omiljenih predstava naše publike kojoj se ona poput kakvog hodočašća vraća. Hajdučke su tajne nedokučive, ali su sve prilike da bi pred novosadsku publiku “Hajduci” mogli stići tokom oktobra.

Ekipa predstave “Čarobna frula“ putuje 22. septembra u Suboticu da bi na 33. Međunarodnom festivala pozorišta za decu izvela ovu operu za najmlađe. ”Frula” je inspirisana znamenitim Mocartovim delom, a tekst za predstavu raspisale su Milica Sinkauz i Ivana Đula, dok ju je maštovito i raspevano režirala Renata Karola Gatika. Naši glumci u njoj pokazuju i izuzetne sviračko-pevačke mogućnosti: zbog Ksenije Mitrović, Saše Latinovića, Slobodana Ninkovića,  Marije Mitrović, Aleksandra Milkovića i Uroša Lazovića deca posle ove predstave odlaze kući s čuvenim arijama na usnama...

“Čarobnu frulu” u Subotici igramo sceni “Jadran”, od 17 sati.

Ovogodišnji festival održava se od 20. do 26. septembra, a o najboljima odlučuje žiri u kojem su: direktorka Pozorišta lutaka Niš dr Milica Radulović, rediteljka i dramaturškinja dr Erika Hjuz iz Velike Britanije i teatrolog i filolog Gunar Horn iz Norveške.

Pored glavnog takmičarskog programa, festival ima i prateći, čiji je deo i naučni forum posvećen fenomenu prostora i okruženja u pozorištu za decu i mlade. Forum će prema najavi organizatora okupiti istraživače i teatrologe iz Srbije, Grčke, Mađarske, Velsa odnosno Ujedinjenog Kraljevstva, Italije, Južnoafričke Republike, Kanade, Čilea i Kine.

Direktor naše kuće Sergej Tamaš govorio je za “Kulturni dodatak” lista “Dnevnik”. U intervjuu naslovljenom “Opšte dobro je trajna vrednost” osvrnuo se na naše letošnje festivalske uspehe, najavio predstojeće festivale te ispričao šta je za godinu dana na mestu direktora naučio o teatru što ranije - kao deo publike - nije znao. Govorio je i o tome kada će glumci ponovo stati na Veliku scenu Pozorišta mladih koja je zatvorena zbog bezbednosnih razloga, zbog čega su našoj publici uskraćene neke divne predstave poput “Tri sorele”, “Dok te ja hranim i oblačim”, “Bogojavljenska noć”, “Seks za početnike”, zbog čega se predstave “Drakon” i “Hajduci” igraju na scenama dva druga novosadska teatra.

Rediteljka predstave “Dohvati mi plavog medu” Emilija Mrdaković bila je gošća emisije “Arterija” RTV Vojvodine. Tom prilikom govorila je o tome kako ju je slikovnica Silvije Šesto inspirisala da napravi ovu nežnu predstavu o razumevanju roditelja i dece. Govorila je i o značaju razumevanja dečjih potreba a u tom kontekstu o važnosti uloge igračke u dečjem životu, jer - igračka za dete nije samo predmet s kojim provodi vreme, već i drug, oslonac, uteha... Ceo razgovor može se videti od 8.23 minuta i to na linku https://media.rtv.rs/sr_ci/art-erija/112028

Pozorište mladih najavljuje svoju prvu premijeru u sezoni 2026/2027 – predstavu  “Dohvati mi plavog medu”, koju je inspirisana pričom, zapravo slikovnicom Silvije Šesto, režirala Emilija Mrdaković. Premijerski susret s publikom biće 19. septembra i to u dva termina - od 11 i 19 sati, na Maloj sceni, a prve reprize su 20. septembra i 4. oktobra. Predstava je namenjena deci od pet i više godina.

“Dohvati mi plavog medu” višeslojna je i duboko emotivna priča koja opisuje  - čini se - mali, ali težak trenutak u odnosu deteta i roditelja, u kojem će se prepoznati svako ko se majkom ili ocem zove. Tu priču o odrastanju izvodiće Uroš Lazović, Marija Mitrović, Marija Todorović i Aleksandar Milković.

Idejno rešenje lutaka, scenografije i kostima delo je Vande Čižmek, scenski pokret osmislila je Ista Stepanov, autor scenske muzike je Aleksej Mrdaković, dizajner svetla Ratko Jerković, dok je dramaturškinja bila Dragana Lukan Nikoloski.

Svemirko i plavi meda

Za svoj peti rođendan dečak Svemir od kume Đurđe dobija plavog medu na dar. Iako je jako želeo da otvori poklon, meda je morao da ostane zamotan u providnom celofanu - ‘“Da se ne isprlja“, rekla je mama, što je Svemira veoma razočaralo, jer, kad god bi pokušao da se igra plavim medom, celofan bi zašuškao, pa mu je ostajalo samo da ga gleda...  Jednog dana u goste im je došla Svemirova rođaka Modrana, radoznala petogodišnjakinja, kojoj nije dugo trebalo da otkrije plavog medu, a još manje da skine celofan s njega. Svemir se svojski trudio da dobije nazad svog plavog medu, ali mu to nikako nije polazilo za rukom. Strpljivo je čekao da gosti odu i da konačno plavi meda stigne u njegove ruke, no desilo se nešto što je najmanje očekivao, što mu je donelo razočaranje i tugu koje će mu se zauvek urezati u sećanje...

Igračka je detetu oslonac

Rediteljka Emilija Mrdaković: “Iza naizgled jednostavne priče i radnje krije se važna lekcija za decu i odrasle koja nam otkriva da deca duboko proživljavaju trenutke u kojima se ispostavi da ne mogu da uživaju u stvarima koje vole. Priča nosi i poruku za roditelje, da odrasli - često iz najbolje namere (da bi nešto sačuvali) nesvesno čine nepravdu deci i uskraćuju im radost igre. Ova topla priča o igrački biće otrežnjujuća za roditelje jer u njoj mogu da prepoznaju i sopstvene greške u vaspitanju. Igračke su detetov alat za učenje. Kroz igru igračkama deca razvijaju pamćenje, logiku, govor i pokret. Igračke im pomažu da shvate svet oko sebe, izraze osećanja i lakše sklope prijateljstva. Kada se petogodišnjak igra svojom omiljenom igračkom, u njegovom mozgu se aktiviraju i jačaju sve ključne zone zadužene za učenje, fokus i emocije. Omiljena igračka detetu pruža osećaj sigurnosti, koji mu omogućava da se potpuno opusti, koncentriše i testira svoje mogućnosti - bez straha od greške. Takođe, omiljena igračka teši dete kada je tužno ili umorno i zato uskraćivanje igre omiljenom igračkom kod petogodišnjaka izaziva gubitak osećaja sigurnosti, stres i privremeni zastoj u emocionalnom razvoju. Pošto plavi meda za dete nije nagrada, već emotivni oslonac, oduzimanje te igračke stvara dubok osećaj neshvaćenosti i tuge.”.

Glumci se sećaju detinjstva

Uroš Lazović: “Skoro ceo život moj je tata radio dva posla, zbog čega nije bio kod kuće po ceo dan. Hteo - ne hteo, uzevši u obzir da mu je posao podrazumevao težak rad, kad dođe kući bio je jako umoran. Zato smo brat i ja cenili svaki trenutak s njim: skoro svaki put kad tata dolazi kući, čula bi se sirena auta a mi bismo ostavljali šta god da radimo i zaletali se na vrata. Velika nam je radost bila i kad nam kažu da dolaze kumovi ili idemo negde na slavu jer je to značilo da smo svi zajedno. Voleo sam da slušam sve što tata voli, “Ajron Mejden”, “Riblju čorbu” i to mi je davalo osećaj da nas neka nevidljiva struna povezuje. Međutim, ništa nije moglo da nadomesti tu prazninu. Svestan sam da je situacija bila takva, i naravno ne zameram. Kroz svoje roditeljstvo želim na prvo mesto da stavim vreme koje posvećujem porodici.”

Marija Todorović: “U vreme kad sam bila mala, sedamdesetih godina, pojavila se lutka koja plače. Takve lutke donosili su putnici iz Italije jer ih u našoj zemlji nije bilo. Poželela sam je i tražila od roditelja da mi je kupe, ali je nisam dobila. Naravno, bilo mi je žao i bila sam tužna. Odrasla sam i rodila devojčicu koja je jednog dana poželela malog plišanog „Diznijevog“ Bambija za Novu godinu. Znala sam šta znači želeti nešto posebno, nešto što te čini srećnim i ispunjenim. Potraga je trajala pune dve nedelje jer se i ta igračka uvozila iz druge zemlje, ali smo uspeli. Nadam se da sam ispravila grešku i da je osećanje koje moje dete nosi put kojim će nastaviti i u budućnosti.“

Marija Mitrović: „Kada sam bila mala, svakog letnjeg dana čekala sam mamu i tatu da se vrate s posla, spremna u kupaćem kostimu s torbicom u kojoj je bio spakovan peškir. Nekad bismo i otišli na kupanje na jezero ili bazen, ali je uglavnom bilo "umorni smo", "prevruće je", "hladnjikavo je", "nešto se naoblačilo", itd... A da sam se ja nešto pitala, celo leto bih provela plivajući, roneći, praćakajući se u plitkom, skačući u duboko!  Danas, kao roditelj, kod svog dečaka prepoznajem isto to, tu jaku potrebu za vodom i trudim se da svaki slobodni letnji dan provedemo na bazenu, reci, u jezeru, moru, gde god... Danas razumem i svoje roditelje koji su posle radnog dana bili stvarno umorni, ali isto tako shvatam i dragocenost ispunjenja neke dečije želje. No jedna mala devojčica, sa spakovanom torbicom, sada kada je porasla konačno dobija svoje leto u vodi.“

Aleksandar Milković: “Ideja da radimo nešto bolje od svojih roditelja neka je vrsta zablude u kojoj želimo da živimo. Bivajući u ulozi roditelja, iz dana u dan shvatam da su greške sastavni deo roditeljstva i da je nekad samo dovoljno zadovoljiti se idejom da u datom trenutku dajemo sve od sebe i najbolje od sebe. Trudim se da se u tome ne plašim. Moja majka se, kao i mnogo roditelja, plašila za mene: da se ne prehladim, da se ne povredim, da se ne razbolim. Tako sam prvi put s 12 godina saznao da sva deca ne nose potkošulje ispod majica i pomislio sam: “Zašto to rade, pa prehladiće se!?”. I sada ja kao roditelj pokušavam da svoju decu zaštitim, ali da ipak oni nemaju strah da se popnu na drvo, da se zatrče iz sve snage ili da se pokvase kad piju vodu s česme. Kao i za sve u životu, pitanje je mere, a tu meru je u svakodnevnom roditeljstvu najčešće jako teško naći.”

Naš dizajner svetla Ratko Jerković nagrađen je na upravo završenom Međunarodnom festivalu pozorišta lutaka PIF u Zagrebu. Nagrada mu je pripala za rad u predstavi “Drakon”, koja je ovih dana izvedena na ovom festivalu. Svetlo u ovoj predstavi ima izuzetno važnu ulogu, jer ne kreira samo atmosferu situacija koje pratimo u priči Jevgenija Švarca, već doprinosi rasplitanju ove političke satire, jedne od najboljie napisanih dekonstrukcija autoritarne vladavine. Tekst nastao daleke 1943. godine, koji je i danas zapanjujuće aktuelan, inspirisao je rusku rediteljku Ljudmilu Fjodorovu da inscenira snažnu priču o manipulaciji i zloupotrebi čoveka, ali i o autoupotrebi i automanipulaciji, te o tome da je sloboda reč za koju se čovek mora boriti svakodnevno.

Lutkarke i lutkari Pozorišta mladih i članovi tehnike naše kuće koji su danas penzioneri, neki od onih koji su svoja glumačka i razna druga znanja i veštine utkali u temlje najstarijeg lutkarskog pozorišta u zemlji – a u Novom Sadu, okupili su se juče 16. septembra na mestu gde su gradili i zaokružili svoje karijere. Sreli su se da se vide i evociraju uspomene, a tom prilikom su sreli I svoje nekadašnje kolege, između ostalih i ekipu predstave “Dohvati mi plavog medu” koja se trenutno sprema u Pozorištu mladih.

Bilo je dirljivo videti sva ta poznata lica, visprena i vedra  - i dalje, doterana i nasmejana. Među njima su bili penzionisani glumice i glumci: Vida Jovanović, Tereza Čambor, Emina Vasić Milić, Olja Vojnović, Draga Jergić Bubulj, Aleksandar Ćurčić, Dragan Zorić i Emil Kurcinak, inspicijentkinja Slavica Sremčević, spremačica Desanka Desnica te svetlo i ton majstori Siniša Milić i Vladimir Mudri.

Delić divne atmosfere s ovog susreta može se videti i  na fotografijama...

Naš Aleksa Ilić gostovao je u emisiji „Arterija“ RTV Vojvodine gde je govorio o gostovanju predstave „Drakon“ u Zagrebu, na festivlau PIF. U ovoj predstavi Ilić igra glavnu mušku ulogu viteza Lanselota koji se bori za istinu i pravdu. O fenomenu ove izvrsne predstave i preuzimanju odgovornosti za stvarnost koju kreiramo, te ulozi pozorišta u razumevanju sveta, naš glumac je govorio podsećajući ujedno da su umetnost i obrazovanje dva puta razvoja kritičkog razmišljanja neophodnog za boljitak jednog društva. Podsetio je i da Pozorište mladih već neko vreme nema svoju Veliku scenu koja je zatvorena zbog bezbednosti, ali zapravo nema ni svoj siguran dom,  jer je već 90 godina podstanar, iako je najstarije lutakrsko pozorište u zemlji. Ceo razgovor može se videti na: http://media.rtv.rs/sr_ci/art-erija/111942

Šta smo mi lutkama i šta su lutke nama, ili jesmo li svi manipulisani?”, pita se u uvodniku festivala PIF urednica njegovog službenog programa prof. dr. sc. Livija Kroflin. Međunarodni festival kazališta lutkaka – 58. PIF održava se od 11. do 17. septembra u Zagrebu. U selekciji festivala, inače jednog od šest najstarijih lutkarskih u Evropi, ove godine je i naš “Drakon” koji će biti izveden 12. septembra, u KC “Travno”. U konkurenciji su još I predstave iz: Francuske, Španije, Češke, Slovenije, Urugvaja, Rumunije, Slovenije Italije i Hrvatske.

Predstavu je režirala Ljudmila Fjodorova a besprekornu ekipu glumaca čine: Marija Radovanov, Ivan Đurić, Aleksa Ilić, Ksenija Mitrović, Slobodan Ninković, Saša Latinović, Uroš Lazović, Aleksandar Milković, Neda Danilović i Slavica Vučetić.

Scenografija, kostim i idejno rešenje lutaka delo su Andreja Zaporožskija. Kompozitor je Aljbert Halmurzajev, scenski pokret osmislila je Ista Stepanov, dok dizajn svetla potpisuje Ratko Jerković.

„Drakon” Jevgenija Švarca, kroz alegoriju o tiraniji i pasivnosti građana, razotkriva mehanizme moći koji opstaju i nakon pada diktatora. Tekst nas podseća da pravo oslobađanje ne dolazi samo smenom vođe, već promenom svesti i preuzimanjem odgovornosti. 

Kako seješ, tako ćeš i žnjeti, kaže stara izreka... Mi smo, izgleda, dobro sejali u protekloim periodu, jer naše predstave - već na pragu nove sezone - pozivaju na festivale...

U Bačkom Petrovcu smo 4. septembra, na tamošnjem „Petrovačkom letu“ igramo raspevanu „Čarobnu frulu“, u režiji Renate Karole Gatika.

U Zagrebu smo 12. septembra, na čuvenom PIF-u, 59. Međunarodnom festivalu kazališta lutaka, igramo „Drakona“, u režiji Ljudmile Fjodorove.

U Subotici smo 22. septembra, na 33. Međunarodnom festivalu pozorišta za decu, igramo „Čarobnu frulu“.

U Zagrebu smo ponovo - 25. septembra, na festivalu “Bolje da o tome (ne)razgovaramo”, igramo „Hajduke“ u režiji Olje Đorđević.

Naša glumica Neda Danilović, ujedno i jedna od voditeljki Dramskog studija Pozorišta mladih, gostovala je u jutarnjem programu RTV Vojvodine – „Dobro jutro, Vojvodino“ gde je govorila o radu ovog studija i upisu novih polaznika.

Dramski studio Pozorišta mladih, koji već godinama vode glumice Danilović i Slavica Vučetić, otvorio je upis novih članova u dramsku grupu namenjenu deci uzrasta od 7 do 11 godina. Ovo je nova prilika da deca dođu na mesto gde uče da se bolje izražavaju, oslobode treme, nauče komunikativnosti, da prepoznaju i izbruse svoje talente. Kroz zajednički rad deca razvijaju: maštu i kreativnost, slobodu izražavanja i sigurnost u sebe, sposobnost slušanja i saradnje, koncentraciju i govor, empatiju i razumevanje drugih. I ono najvažnije – uče da je njihova ideja važna, rekla je između ostalog Danilović gostujući na RTV Vojvodine.

Časovi se organizuju u Pozorištu mladih, Novi Sad u Ignjata Pavlasa 4 (pored Dunavskog parka), na najvažnijoj maloj sceni u gradu. Sve ostale informacije ogu se dobiti na mejl: Ova email adresa je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript u vašem brauzeru da biste je videli.

Članica naše kuće, kostimografkinja i scenografkinja Milica Grbić Komazec junakinja je priče o kretivnosti duha koju u novom broju donose “Niti”, časopis za lutkarsku umetnost. Milica i njen pozorišni i životni partner - konstruktor lutaka Nikola Komazec dvojac su koji već godinama svojom darovitošću stvara uzbudljive scenske istine. Komazeci su primer i za to koliko je za čoveka važno da tokom života nađe pravo zanimanje, jer tako postaje najbolja verzija sebe i svojom odličnošću doprinosi boljitku zajednice u kojoj živi. Zajednica ova dva umetnika je pozorišna. U njoj su prihvaćeni i slavljeni kao izuzetni profesionalci i kreativci. O kreativnosti kao načinu života, odgovornosti prema esnafu i poslu, međusobnim bodrenjima i uopšte svom stvaralaštvu, koje podrazumeva i kohabitaciju sa svima koji doprinose nastanku jedne predstave, Milica Grbić Komazec i Nikola Komazec govorili su za najnoviji broj časopisa za lutkarsku umetnost koji objavljuje Pozorišni muzej Vojvodine … Evo celog intervjua…

Kostimografkinja i scenografkinja Milica Grbić Komazec i konstruktor lutaka Nikola Komazec: Kreatori raskošnih scenskih istina

Kostimografkinja i scenografkinja Milica Grbić Komazec i konstruktor lutaka Nikola Komazec dvojac je koji već godinama, svojom darovitošću, stvara uzbudljive scenske istine. Komazeci su primer i za to koliko je za čoveka važno da tokom života nađe pravo zanimanje, jer tako postaje najbolja verzija sebe i svojom odličnošću doprinosi boljitku zajednice u kojoj živi. Zajednica ova dva umetika je pozorišna. U njoj su prihvaćeni i slavljeni kao izuzetni profesionalci i kreativci. O kreativnosti kao načinu života, odgovornosti prema esnafu i poslu, međusobnim bodrenjima i uopšte svom stvaralaštvu, koje podrazumeva i kohabitaciji sa svima koji doprinose nastanku jedne predstave, Milica Grbić Komazec i Nikola Komazec govorili su za “Niti”.

Kako ste se obreli u ovom poslu, ko je uticao na vas, da li ste u porodici imali nekog tako “rukatog”, nekog super zanatliju - Đepeta ili Salvatora Feragama? Kakva je vrsta životne likovnosti u detinjstvu i mladosti oblikovala vašu odluku da postanete to što ste danas?

Nikola Komazec: Oduvek sam imao afinitet ka rukotvorinama i izradi unikatnih predmeta. Još tokom studija, na Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija u Beogradu, moji profesori su me preporučili ljudima koji su radili u radionici Pozorišta "Boško Buha" u Beogradu. Tamo sam radio sa Tihomirom Mačkovićem, čovekom koji je bio strastveno posvećen lutkarstvu. Od njega sam dosta naučio i o odnosu prema poslu. U “Buhi” je moj rad prepoznala čuvena kostimografkinja i kreatorka lutaka Milena Jeftić Ničeva Kostić, koja me pozvala u radionicu Malog pozorišta "Duško Radović". U njoj je tada - kao konstruktor lutaka starije generacije, radio Milan Filipović. Tako mi se i tu ukazala prilika da mi neko takav prenese svoje iskustvo i znanje. 

Milica Grbić Komazec: Oboje smo dugo u ovom poslu, a ja sam još kao dete, u ranom uzrastu, u nižim razredima osnovne škole, pokazivala interesovanje za umetnost. Dosta sam crtala, šila i već tada pravila lutke. U detinjstvu sam mnogo vremena provodila u Dječjem pozorištu u Sarajevu, gradu u kojem sam rođena i u kojem sam živela do 1992. godine i to bivanje u teatru sigurno je uticalo na moje sadašnje zanimanje. Osim toga, moja mama je kao vaspitačica u vrtiću često izrađivala lutke i sećam se da mi je to bilo jako zanimljivo. Oduvek sam imala potrebu da se, umesto igračkama, igram tekstilom, kartonom, papirom, bojama, glinom....

Kakva škola otvara put do onoga što radite danas i da li se u slučaju posla kojim se bavite školovanje završava završetkom studija ili postoji nadogradnja znanja i umeća?

Nikola Komazec: U Srbiji danas ne postoji škola za kreatora lutaka, a ni za izvođača lutaka. Sve je zapravo zasnovano na ličnom interesovanju i sreći da čovek ima nekog da mu prenese znanje.

Milica Grbić Komazec: Posle srednje - Škole za dizajn u Beogradu, završila sam Fakultet primenjenih umetnosti, odsek Scenski kostim, jer sam želela da se bavim scenskim kostimom i lutkarstvom, i upravo je to ono što radim već skoro 30 godina. Školovanje nikad ne prestaje. Nadogradnja znanja i umeća, i nakon školovanja, potrebna je, zapravo mora da postoji, tim pre što se u okviru nastavnog programa na mom fakultetu nisam bavila lutkarstvom. Sve što znam o lutkarstvu naučila sam kroz rad u pozorištu, podjednako kroz saradnju sa lutkarskim rediteljima i majstorima koji izrađuju lutke. Moram pomenuti rediteljku Emiliju Mrdaković, jer sam kroz saradnju s njom, stekla ogromno znanje o lutkarstvu.

Kada ste počeli da radite zajedno i kako je ta saradnja izgledala kroz godine?

Nikola Komazec: Upoznali smo se 1999. godine, u Pozorištu "Duško Radović", gde smo prvi put sarađivali kao kostimograf/kreator lutaka i izvođač. Ta se saradnja odmah nastavila i na projektima u drugim pozoristima u Srbiji i regionu. U poslu se odlično razumemo, zajednički istrajavamo u odlukama. Međutim, živeti u istoj kući i sarađivati međusobno ume da bude stresno, ali uvek uspemo nekako da nađemo rešenje. Važno je da se razumemo, da se prilagođavamo i da ne stajemo jedno drugom na put.  Često imamo različite vizije kada je rad u pitanju, ali smo na sreću shvatili da jedno drugom moramo davati slobodu u poslu.

Milica Grbić Komazec: Pošto sarađujemo već 26 godina, normalno je da saradnja nije uvek idealna. Bude ponekad sukoba i rasprava u poslu, ali smo navikli da radimo zajedno, a, sudeći po rezultatima, to dobro funkcioniše. Lepo je to što maksimalno, i bez rezerve, pomažemo jedno drugom.

Za čiji je posao potrebno možda više strpljenja nego mašte, a za čiji se mašta ničim ne može nadomestiti, ili se sve prepliće u različitim fazama umeća?

Milica Grbić Komazec: Naša zanimanja, koja su veoma povezana i jednako važna, razlikuju se, između ostalog, i po tome što moj rad prethodi Nikolinom. Smatram da je za moj deo posla, koji obuhvata idejno rešenje, potrebno daleko više mašte i kreativnosti. Dok pripremam predstavu, čitam tekst, proučavam epohu, prikupljam inspiracije, razgovaram sa rediteljem, mnogo crtam kako bih došla do konačnih skica/idejnog rešenja. Nakon tog procesa, u lutkarskim predstavama, moje skice preuzima Nikola, koji se potom bavi radioničkom, tehničkom razradom: materijalima, nabavkom, pripremom i realizacijom. Izvođenje (izrada) lutaka, dekora, rekvizite i specifičnih delova kostima, čime se bavi Nikola, zahteva dosta vremena, preciznost i ogromno strpljenje i veštinu, ali ne toliko i maštu.

Pomenuli ste važnost preciznosti, za koju je potrebno strpljenje, za koje je - opet - potrebno vreme, koje je sve brže, cetrifugalno... Može li se, da bi se bilo precizno u vašem poslu, navežbati strpljenje? 

Nikola Komazec:  Strpljenje, koje je ključno za posao kojim se bavim, stvar je karaktera, odnosno ličnosti. Ili ga imaš, ili nemaš. Ljudi koji nemaju strpljenja brzo izlaze iz ovog posla. Ovo je posao koji ne trpi brzi rad, jer to kasnije može da rezulzira jedino problemima - u kvalitetu izrade scenografije i prilikom animacije lutaka. Zato i nisam spreman da pravim kompromise i prihvatam kratke rokove. U radionici, srećom, nisam sam. Sa mnom je izuzetan tim, spoj umetnika i vrsnih majstora, zanatlija s kojima dugo sarađujem i uvek se konsultujem prilikom izrade. Tokom svih ovih godina saradnje, prošli smo zajedno veliki broj različitih, zanimljivih projekata, koji nisu bili samo iz domena pozorišta. Kod nas su dobrodošli mladi i umetnici ukoliko žele da se uključe u rad, da nauče o materijalima, tehnikama, alatu, da steknu iskustvo kako izrada funkcioniše. Sutra, kad budu autori, i dođu u bilo koju radionicu sa skicama, važno je da razumeju majstora i rad radionice.

Kada govorimo o početku vašeg rada na predstavi, da li je početak svega tekst ili je ipak prva instrukcija reditelja?

Nikola Komazec: Tekst je svakako baza, a zatim razgovor s rediteljem. U lutkarskom pozorištu ponekad mi reditelju predlažemo tip lutke, i to prema mogućnostima produkcije. Često se reditelji razmaštaju više nego što je realno i nego što može da se izvede. Mi smo tu da, u okviru mogućnosti pozorišta, zajedno predložimo najbolje moguće rešenje.

Milica Grbić Komazec: Gotovo uvek - tekst je polazište, ali i  ne mora da bude. Veoma često radim autorske i eksperimentalne projekte, u kojima tekst nastaje kroz proces rada na predstavi. Ukoliko tekst postoji, tek nakon pročitanog teksta, sledi razgovor s rediteljem, zatim sastanci, diskusije, razmena ideja, inspiracije, skice... Tada, najčešće zajedno, reditelj i kostimograf/kreator lutaka, donose odluke o tipu lutaka, kostimu, estetici i likovnosti. Međutim, reditelj ume i unapred da ima veoma konkretnu ideju o vizuelnim aspektima predstave. Njih je potom potrebno razumeti i likovno oblikovati.

Danas se vreme za kreativnost sve više skraćuje. Kako se stvara u takvim okolnostima?

Nikola Komazec: Prilikom dogovora uvek insistiramo na vremenu i uglavnom ne pravimo kompromise u tom smislu.

Milica Grbić Komazec: Za realizaciju jedne pozorišne predstave najčešće je potrebno najmanje dva ili više meseci rada. U taj rad je, pored autora, kostimografa, scenografa, kreatora lutaka, uključen i  veliki broj drugih umetnika i zanatlija. To su dugotrajni i ozbiljni procesi, posebno kada su u pitanju lutkarske predstave. U tom slučaju se vreme, koje je potrebno za rad, udvostručuje. Svaka lutka, maska, kostim, deo dekora, rekvizit, najčešće je unikat, ručni rad. Zato je potrebno mnogo vremena i zanatskog umeća za izradu. Nemanje vremena između čitanja teksta, skica i realizacije, koje nam se ponekad nameće kao uslov, nemoguće je uskladiti a da to ne bude nauštrb kvaliteta. Složila bih se s Nikolom da, ukoliko su uslovi produkcije - što se tiče rokova i uslova, neodgovarajući i nerealni, uglavnom ne pravimo kompromise i ne prihvatamo projekte koji se rade na brzinu.

Kako doživljavate saradnje sa raznim umetnicima koji rade na predstavi: da li su one traumatične ili inspirativne, tim pre što morate da “ugodite” najpre tekstu i onome što reditelj traži od vas, a onda i svima u ekipi, glumcu prevahodno, na koncu i publici? To može da bude prilično zastrašujuća pozicija, iako je sam posao nesagledivo polje kreativnih mogućnosti...

Nikola Komazec: Lutkarske predstave radili smo u većini pozorišta u Srbiji, kao i u pojedinim pozorištima u inostranstvu. Osim toga, izrađivali smo i veliki broj elemenata kostima i scenografije zasnovanih na lutkarskim principima. Dugo smo u pozorištu, pa imamo razumevanja za stvaralačku energiju i reditelja, i glumaca. Ponekad naiđemo na nervozu, ali sam svestan da je ona uglavnom izazvana tremom, umorom, ali i željom da se dođe do najboljih rezultata.

Milica Grbić Komazec: Do sada sam kao kostimograf ili kreator lutaka sarađivala sa više od 20 profesionalnih pozorišta. Nikola i ja smo bili angažovani i na nekoliko dečjih, lutkarskih TV serija: "Kukuriku šou" (dizajn i izrada lutke), "Restorančić zalogajčić" (dizajn i izrada lutaka, a ja dizajn kostima), dok je Nikola sam radio lutkarski TV serijal "Na slovo, na slovo". Nema pravila kada je u pitanju saradnja sa ljudima. Bilo je do sada različitih iskustava, i lepih, i ružnih, ali srećom su mi ta poznanstva u pozorišnom svetu bila uglavnom inspirativna. Mnogo sam naučila iz njih i upoznala neke drage ljude. Što se tiče “ugađanja” svima - i tekstu, i reditelju, i glumcu, pa na kraju i publici, to "balansiranje" prihvatam kao umetnički i kreativni izazov jednog procesa, koji je uvek potpuno drugačiji od prethodnog. Mene raduje upravo to što uvek na drugačiji način mogu da spojim tekst i likovnost, što glumcima i reditelju mogu da dam inspiraciju. Posebna je radost ako još dođe i priznanje publike.

O čemu je, tokom izrade kostima, lutaka i scenografije, još potrebno razmišljati da bi glumac suvereno vladao scenom, lutku oživeo na pravi način i da bi mu kostim bio saradnik, a ne protivnik... Jesu li vam u tom smislu važniji kontakti s rediteljem ili glumcima?

Milica Grbić Komazec: Za kreaciju kostima, scenografije i lutaka podjednako su bitni i darovitost, i obrazovanje. U toku realizacije veoma je važno da imam stručne i dobre saradnike koji se bave izradom. Reditelj je od početka uključen u proces, ali u toku izrade, ipak je važniji kontakt sa radionicama, majstorima i glumcem. Saradnja i konkretni dogovori s rediteljem - prema skicama, ključni su na početku rada. Tada se sve definiše kako bi radionice mogle početi sa radom. Međutim, tokom izrade kostima i lutaka, praksa je da glumac više puta dolazi na probu. Tada se u dogovoru sa glumcima pojedini detalji mogu i menjati kako bi lutka bila bolje prilagođena glumcu za animaciju, bila lakša, a kostim udobniji i funkcionalniji. Normalno je da kroz rad uvidimo kako će neke stvari funkcionisati u odnosu na ono što smo na početku planirali, ali se onda može i menjati.

Važna faza kreativnosti je istraživačka. Pored “češljanja” istorije umetnosti, same istorije, istorije mode, možda i geografije, kulture uopšte, šta ta faza sve podrazumeva?

Milica Grbić Komazec: Istraživačka faza za mene je najlepši i najuzbudljiviji deo rada na predstavi. To je vreme koje provodim sama, u gledanju filmova, čitanju knjiga, skupljanju fotografija s interneta, u razgovoru sa ljudima, prikupljanju različitih inspiracija, spajanju epoha - u čemu posebno uživam. Mogu to biti i odlasci na neke lokacije, u prirodu, neki drugi grad, muzej, na pijacu, kafanu... Bezbroj je različitih mesta na kojima se inspirišem, gde primetim, ili pronađem detalje za kostim, teksture, boje.... Crtanje skica je za mene, takođe, veoma značajan deo procesa.

Koliko od mehanizma izrade lutke, scenografije, kostima mora da zna glumac? Mora li uopšte? I koliko vi morate znati o glumi u tom smislu?

Nikola Komazec: Prednost je kad je glumac od početka uključen u proces izrade lutke. Svojim sugestijama svakako može da doprinese samoj tehnici izrade i rešenjima koja će mu kasnije doneti bravure u animaciji. Prvo “oživljavanje lutke” uvek se dogodi kod nas u radionici. Dakle, izrađivač lutke mora biti donekle upućen i u animaciju.

Milica Grbić Komazec: I ja mislim da bi glumac trebalo da poznaje osnove kostima, mislim na neko elementarno poznavanje epohe i stilova, a kada su u pitanju lutke, svaki glumac-lutkar, koji se ozbiljno i profesionalno bavi lutkarstvom, uglavnom zna dosta toga o tehnologiji i izradi lutaka. Nije retkost da glumci koji se bave lutkarstvom umeju sami da izrade ili poprave lutku.

Šta je važnije za dugovečnost lutke: dobro rukovanje ili dobar kvalitet materijala?

Nikola Komazec: Podjednako je važno oboje. Ukoliko je u pitanju klasična pozorišna lutka, bez kvalitetnih materijala i dobre izrade, nema dugovečne lutke. Ali, naravno da je bitno i pažljivo rukovanje, kao i odlaganje i čuvanje.

Gde nabavljate materijale, kakvo je naše tržište u kontekstu potreba vaša dva posla?

Nikola Komazec: Snabdevamo se uglavnom u Srbiji. Poslednjih godina tržište je napredovalo i uglavnom se može pronaći sve sto je potrebno. Ponekad, ali retko, poručujemo neke materijale iz inostranstva.

Milica Grbić Komazec: Materijale nabavljam u Srbiji, najčešće u Beogradu, gde je i najveći izbor. Nisam uvek zadovoljna izborom materijala kod nas, posebno za kostim. Često sama farbam materijale, improvizujem, snalazim se, recikliram, ili, ako pronađem nešto baš dobro od materijala, pa procenim da će mi nekad biti potrebno, kupim, napravim neku manju zalihu. Sreća je da u poslednjih nekoliko godina imamo mogućnost digitalne štampe, pa možemo sami da napravimo dezen koji nam je potreban. Kada su lutke u pitanju, dosta je lakše s nabavkom materijala.

Da li je za finalnu izradu kostima, lutke i scenografije, važniji rad ruku ili mašina? Kada i gde je važnije jedno, a kada i gde drugo?

Nikola Komazec: Za početak rada, kao i za finalizaciju, uvek je potreban i najvažniji rad ruku. Naravno, uvek se prilikom izrade lutaka i scenografije koriste različite mašine i alati, od onih najprostijih, do komplikovanijih mašina. Međutim, skupa i komplikovana mašina ne znači ništa ako ne možete da je iskoristite na pravi način. Nema fabrikovanja lutke. Za pozorišnu lutku, ipak su prevashodno važni veština, neki jednostavniji alat i rad ruku.

Milica Komazec: Lutke uglavnom izrađujemo u našoj radionici, gde imam odlične uslove za rad i dobre saradnike. Oslikavanje lutaka i uopšte završnu, likovnu obradu praktikujem da radim sama. U radionici izrađujemo i različite rekvizite i scenografije. Inače, pošto sam po struci kostimograf, scenografije kao autor radim isključivo za lutkarske predstave kada potpisujem total dizajn. Kostimi se uvek izrađuju u različitim, uglavnom pozorišnim, ili privatnim krojačkim radionicama sa kojima sarađujem.

Šta mislite o mogućnosti da neki od vas (pozorišnih) umetnika možda uskoro, kada nastupi era veštačke inteligencije, više neće biti potreban? Bojite li se toga? Ili su baš kreativna, nerepetitivna zanimanja, poput vaših, jedna od onih kojima AI neće moći ništa?

Nikola Komazec: Pojava AI, nama konkretno, može dosta da pomogne i da nam olakša rad. Npr, kada su u pitanju razna rešenja, mehanizmi i slično. Ne treba je posmatrati kao pretnju, već kao pomoćni alat u realizaciji lutaka. Može da bude koristan alat i u istraživanju rešenja, kao i u izradi. Smatram da će se zbog pojave AI, kao odgovor na novonastale okolnosti, desiti refleks u svim oblastima umetnosti i zanata, isto onako kako je krajem 19. i početkom 20. veka, kao odgovor na početak masovne industrijske proizvodnje - kao povratak zanatskoj veštini nasuprot industriji,  nastao art nouveau.

Milica Grbić Komazec: “I ja mislim da AI može da bude veoma koristan alat i ne plašim se da će, bar ne uskoro, moći u potpunosti da zameni rad kostimografa i kreatora lutaka. Ukoliko u budućnosti bude tendencija - a već i postoje, da AI preuzme dizajn, odnosno samo idejno rešenje, ipak je to za sada dalek put i komplikovan proces od skice do realizacije. Kompletna razrada crteža, izrada lutke i kostima, proračuni, odabir i kupovina materijala i svih delova kostima, koordinacija krojača, glumaca, rad u radionici, slikarski radovi, kao i mnoge druge stavke... To je kompleksan proces rada i za sada, u bliskoj budućnosti, ne vidim mogućnost da AI sve ovo sprovede bez umetnika, da može potpuno da preuzme sve segmente posla kostimografa, scenografa ili kreatora lutaka. Neke će se promene desiti u budućnosti sigurno, videćemo koje. 

Snežana Miletić

U novom broju časopisa za lutkarsku umetnost „Niti“ objavljena je vrlo pohvalna kritika za našu „Ivicu i Maricu“, predstavu koju je režirao glumac Slobodan Ninković. Pozorišna kritičarka i dramaturškinja Divna Stojanov, u tekstu koji je naslovila „Rodna ravnopravnost i radna etika“, detaljno analizira rediteljsku ideju i  učinak, posebno se osvrćući na glumački doprinos koji ovu horor bajku čini još jednom važnom predstavom naše kuće. Evo cele kritike:

„Ivica i Marica“/Pozorišta mladih, Novi Sad: „Rodna ravnopravnost i radna etika“

Deca često vole žanr horor jer je uzbudljiv i dopušta im da istražuju strah u vrlo kontrolisanim uslovima. Na kraju krajeva, jasno je da se radi samo o priči, o čemu je pisao Rejnolds u knjizi „Zastrašujuća fikcija o percepciji horora i fantastike kod čitalaca“. Kako pomenuti autor kroz studiju objašnjava, uvažavanje horor fikcije kod mladih čitalaca proizilazi iz istog korena kao i njihovo učešće u zastrašujućim igrama: mešavina straha, adrenalina i olakšanja. Iako je horor u pozorištu teško načiniti (ili makar mnogo teže nego na filmu), uzevši u obzir tehničke mogućnosti i realno vreme u kojem se pozorište dešava, Pozorište mladih iz Novog Sada upušta se, i to neustrašivo, u žanr koji manipuliše strahom. Nakon uspešne horor lutkarske predstave „Koralina“ reditelja Jakuba Maksimova, u oktobru 2025. godine nastala je bajka-horor „Ivica i Marica“, u režiji glumca-lutkara Slobodana Ninkovića.
„Ivica i Marica“ braće Grim je među prvim bajkama (ponekad i jedina) koje čujemo u detinjstvu gde je devojčica pametnija, snalažljivija, visprenija, odgovornija i daleko hrabrija od dečaka. Marica je ta koja upozorava brata da je nebezbedno da ulaze u kuću nepoznatih ljudi, pa makar ta kuća bila i od slatkiša. Ona će predložiti i sprovesti plan izbavljenja od veštice i na kraju je gurnuti u peć i tako pobediti zlo. Marica je, dakle, nosilac i realizatorka ideje da dobro pobeđuje zlo. Najvažnija karakteristika ove bajke, koju zadržava i izvedbeni tekst (Teodora Marković), jeste emancipatorska dimenzija dečjih, a naročito ženskih glasova. Devojčice i deca uopšte nisu više samo pasivni primaoci sudbine, nego postaju aktivni akteri u sopstvenom preživljavanju. Čak i ako se Ivica i Marica posmatraju kao jedan celoviti junak sastavljen od muškog i ženskog principa, kako teoretičari ponekad tumače brata i sestru, dominantnost devojčice koja je pametna, odvažna i aktivna razbija rodne stereotipe naročito izražene u bajkama. Teoretičarka Marija Tatar, interpretirajući bajku, uočava da je devojčicina pobeda nad starom vešticom ujedno i pobeda novog, smelijeg, mudrijeg, racionalnijeg ženskog principa. Mora se istaći da izvedbeni tekst u inscenaciji Pozorišta mladih ne insistira na razbijanju patrijarhalnih normi za devojčice i žene niti dodatno naglašava takav Maričin karakter, ali svakako poenta bajke i u predstavi ostaje ista – Marica je spasila čitavu stvar.

Braća Grim su bajku zapisala u posleratnoj Nemačkoj u 19. veku, iako se veruje da su verzije ove priče dugo kružile u različitim delovima Evrope. Kako su glad zbog ratova i pustošenje zemlje i smrtonosne bolesti bila realnost u kojoj su živele porodice, Ivica i Marica surovo opisuje siromaštvo i nemaštinu u kojoj se roditelji čak i odriču dece. U predstavi problem praznog stomaka umekšan je tako da su iz bajke izbačeni motivi smrti Ivičine i Maričine majke, zla maćeha i napuštanje dece u šumi, mrvice koje odbačenu decu vraćaju do kuće. U predstavi, brat i sestra su zalutali u šumu jer je Ivica pokušao da se sakrije od sestre koja mu je dosađivala da se igraju žmurke, a roditelji, iako i dalje siromašni, privrženi su deci i puni ljubavi. Lišavajući priču motiva oca koji odbacuje svoju decu na nagovor nove žene (što je još jedno mesto gde se u originalu narušava patrijarhalna matrica jer očinska figura više nije zaštitnik porodice i predstavnik vrhovnog racija), bajka na sceni postaje manje surova i lakša za identifikaciju savremenoj deci. Jednostavnoj identifikaciji i uvođenju publike u svet predstave doprinosi i zaigranost Ivice i Marice (standardno dobri Aleksa Ilić i Slavica Vučetić) na samom početku. Nakon vijanja gde vidimo da sestra dosađuje bratu, oni postaju lutke. U njihovom odnosu postojao je neiskorišćen prostor za humor, interne šale svojstvene braći i sestrama. Smena straha i smeha upotpunila bi doživljaj priče.

Drugi važan aspekat bajke koje se predstava ne odriče je socijalna dimenzija. Ekonomska linija utkana je u sam inicijalni događaj bajke – otac napušta decu jer nema dovoljno novca da ih izdržava. Kuća od slatkiša je iluzija izobilja i metafora o lako dostupnom bogatstvu. Na kraju, deca su nagrađena novcem za svoj uspeh. Protagonisti bogatstvo ne zadržavaju za hedonistički život, nego ga koriste za obnovu porodične ekonomije. Njihova pobeda nije samo moralni, već i ekonomski emancipatorski čin, a spasenje dolazi kroz rad i odricanje, nikako kroz uživanje i milost. Iskušenje otelotvoreno u Veštici stiže u vidu besplatne hrane, lenjosti i nerada sugerišući da preterano uživanje ima visoku cenu. Sistem vrednosti koji se uviđa u „Ivici i Marici“ duboko je ukorenjen u kapilističku i protestantsku etiku, ali kako se ne bi dublje zalazilo u teorijsku raspravu (upućujem na Mariju Tatar i Džeka Zipesa), vratićemo se korišćenju ovih ideja u predstavi. Reditelj i dramaturškinja zadržavaju siromaštvo roditelja. Majka poverava ocu kako se pribojava da zbog manjka novca njihova deca nemaju jednake mogućnosti kao druga deca i da im je zbog toga život otežan. Na kraju, Ivica i Marica blago koriste da otvore poslastičarnicu, gde će raditi zajedno s roditeljima i gde drugi takođe mogu da rade kako bi imali bolji život. Predstava odslikava trijumf rada, discipline i inteligencije nad impulsivnošću i željom i kazuje da je akumulacija novca opravdana ako služi radnoj etici, napretku, još većoj proizvodnji i moralnom poretku. Perpetuiranje kapitalističkih stavova ne određujem ni kao poželjno, ni nepoželjno u pozorištu za decu, niti kao ispravno ili neispravno. Ovo zavisi od ideološkog usmerenja autora i artikulacije poruke koja se šalje publici. U tekstu tumačim ovaj segment kako bi sebi i publici razložila značenja sa scene.

Vizuelni identitet predstave (Milica Grbić Komazec) oduševljava. Scenografija je multifunkcionalna i od roditeljskog doma lako se pretvara u nebezbednu šumu, pa u zavodljivu Grizeldinu kuću. Laka i brza promena povećava napetost i podiže strepnju da će se deca vrlo brzo ponovo naći u nevolji. Kostim u braon i nijansama koje asociraju na zemlju i duboku šumu zadržao je, vrlo diskretno, nenametljiva obeležja nemačke tradicionalne odeće.

 Najbolja animacija u predstavi su dva momenta kada lutku veštice Grizelde animiraju glumci, izuzetno vešti i precizni i s lutakama i s glasom, Neda Danilović (koja je inače lik Veštice) i glumac Saša Latinović. Lutka animirana pomoću četiri ruke ostvaruje pun potencijal. Tada i njene noge koračaju, a ne hoda, kao ostali likovi, skakućući ili preletajući s jednog mesta na drugo. Impozantna je lakoća kojom u tim trenucima Veštica preuzima čitavu scenu, prostor i živote glavnih likova. Tako animirana, potpuno oživljena pred našim očima deluje zastrašujuće. Tome doprinosi i promena izgleda lutke Grizelde, gde od nežne roze haljine, umilnog izraza lica postaje namrštena veštica u crnom. S druge strane, animaciji svih lutki nije pomogla preopterećenost rečima. Ekspozicija koja objašnjava da sestra dosađuje bratu jer želi da se igra s njim (ne znamo šta on želi da radi i u čemu mu smeta, pa prihvatamo da starijem uvek smeta mlađi sibling) repetitivna je u pogledu informacija. Čini se i da je čitav tekst opterećen rečima i ponavljanjima. Scenografija i atmosfera sačinjena od zloslutnih zvukova šume, tame i poigravanja sa svetlom (Ratko Jerković), dima, muzike (Petar Bursać), prenosili su i informacije i odlično gradirali hororičan osećaj. Motivi koji su izbačeni iz originalne bajke nisu zamenjeni novom radnjom, te se stvarao osećaj dugog trajanja i praznog hoda.

Ova predstava, adekvatno namenjena deci starijoj od pet godina koja su upoznata s bajkom i pozorištem, zadržala je ohrabrujući ton bajke i pokazuje da deca mogu prevazići pretnje koje dolaze od kuće, simbola bezbednog mesta i okoline kakva je zastrašujuća šuma. Predstava oslikava prelazak iz sveta magije u svet racionalnosti i kontrole i prikazuje preko potrebno transponovanje moći i junaštva s glavnog muškog lika na ženski. Rediteljski prvenac koji je načinio Slobodan Ninković, nakon „Crvenkape“ koju je u istom pozorištu režirao glumac-lutkar Saša Latinović, otvara mogućnosti da lutkari nakon decenija iskustva i razumevanja tehnologije lutaka režiraju, od čega će koristi imati čitava pozorišna lutkarska scena i publika.

Divna Stojanov

Početak nove sezone u Pozorištu mladih biće u znaku premijere predstave “Dohvati mi plavog medu”, režira naša kućna rediteljka Emilija Mrdaković. Probe “Plavog mede” počele su još u maju a nastavljaju se ovih dana na našoj Maloj sceni. Premijera će biti 19. septembra, od 19 sati.

Nova predstava na najvažnijoj maloj sceni u gradu inspirisana je istoimenom - višeslojnom i duboko emotivnom slikovnicom Silvije Šesto (tekst) i Vande Čižmek (ilustracije), koja opisuje  - čini se - mali, ali težak trenutak u odnosu deteta i roditelja, u kojem će se prepoznati svaka majka i svaki otac.

Tu nežnu priču o odrastanju, kako ju je u svojoj rediteljskoj eksplikaciji opisala Emilija Mrdaković, namenjenu publici od pet i više godina, izvodiće Uroš Lazović, Marija Mitrović, Marija Todorović i Aleksandar Milković.

Idejno rešenje lutaka, scenografije i kostima delo je Vande Čižmek, scenski pokret osmisliće Ista Stepanov, autor scenske muzike je Aleksej Mrdaković, dok je dramaturškinja na predstavi Dragana Lukan Nikoloski.

Povodom rada na predstavi, rediteljka Mrdaković kaže:

“Iza naizgled jednostavne priče i radnje krije se važna lekcija za decu i odrasle, koja nam otkriva da deca duboko proživljavaju trenutke u kojima se ispostavi da ne mogu da uživaju u stvarima koje vole.

Priča nosi i poruku za roditelje, da odrasli - često iz najbolje namere (da bi nešto sačuvali) nesvesno čine nepravdu deci i uskraćuju im radost igre. Ova topla priča o igrački biće otrežnjujuća za roditelje jer u njoj mogu da prepoznaju i sopstvene greške u vaspitanju.”.

Zašto su igračke bitne deci?

“Igračke su detetov alat za učenje. Kroz igru igračkama deca razvijaju pamćenje, logiku, govor i pokret. Igračke im pomažu da shvate svet oko sebe, izraze osećanja i lakše sklope prijateljstva.

Kada se petogodišnjak igra svojom omiljenom igračkom, u njegovom mozgu se aktiviraju i jačaju sve ključne zone zadužene za učenje, fokus i emocije. Omiljena igračka detetu pruža osećaj sigurnosti, koji mu omogućava da se potpuno opusti, koncentriše i testira svoje mogućnosti - bez straha od greške. 

Takođe, omiljena igračka teši dete kada je tužno ili umorno i zato uskraćivanje igre omiljenom igračkom kod petogodišnjaka izaziva gubitak osećaja sigurnosti, stres i privremeni zastoj u emocionalnom razvoju. Pošto plavi meda za dete nije nagrada, već emotivni oslonac, oduzimanje te igračke stvara dubok osećaj neshvaćenosti i tuge.”, reči su rediteljke Mrdaković.

A ovako teče priča…

U centru priče je dečak Svemir koji za svoj peti rođendan - od kume Đurđe, dobija plavog medu na dar. Iako je jako želeo da otvori poklon, meda je morao da ostane zamotan u providnom celofanu - ‘“Da se ne isprlja“, rekla je mama, što je Svemira veoma razočaralo, jer, kad god bi pokušao da se igra plavim medom, celofan bi zašuškao, pa mu je ostajalo samo da ga gleda...

Međutim, jednog dana u goste im je došla Svemirova rođaka Modrana, radoznala petogodišnjakinja, kojoj nije dugo trebalo da otkrije plavog medu, a još manje da skine celofan s njega.

Svemir se svojski trudio da dobije nazad svog plavog medu, ali mu to nikako nije polazilo za rukom. Strpljivo je čekao da gosti odu i da konačno plavi meda stigne u njegove ruke, no desilo se  nešto što je najmanje očekivao, što mu je donelo razočaranje i tugu koje će mu se zauvek urezati u sećanje...
Prve reprize predstave “Dohvati mi plavog medu” biće 20. septembra i 4. oktobra.

Dramski studio Pozorišta mladih otvara upis novih članova u dramsku grupu namenjenu deci uzrasta od 7 do 11 godina. Ovaj studio, koji već godinama vode glumice Pozorišta mladih Neda Danilović i Slavica Vučetić, mesto je na kojem deca uče kako da svoju maštu pretvore u vidljive scenske priče. Tokom tog procesa polaznici Studija uče da se bolje izražavaju, oslobode treme, nauče komunikativnosti, da prepoznaju i izbruse svoje talente.

Na radionicama ne uče da budu „neko drugi“, već da kroz igru, pokret, improvizaciju, priču i pozorište sami otkriju šta sve mogu da budu – i da to slobodno mogu da pokažu. Kroz zajednički rad deca razvijaju: maštu i kreativnost, slobodu izražavanja i sigurnost u sebe, sposobnost slušanja i saradnje, koncentraciju i govor, empatiju i razumevanje drugih. I ono najvažnije – uče da je njihova ideja važna.

Razvijanjem svog kritičkog mišljenja kroz edukaciju o pozorištu - u pozorištu, ako i ne postanu dramski stvaraoci u konačnici, deca grade ljubav prema pozorišnoj umetnosti, koju će negovati kroz posete teatru, dok će im kritičko razmišljanje ubuduće pomagati da precizno vrednuju - ne samo ono što vide na pozorišnim scenama, već i u budućem životu.

Studio ne traži decu koja već znaju da glume, ne traže buduće glumce, već radoznalu decu, od kojih će neka možda prvi put stati na scenu i smelo reći svoje mišljenje, dok će neka tiha otkriti – ne samo - da imaju šta da kažu, već da su možda zapravo pričljiva.

Časovi se organizuju u Pozorištu mladih, Novi Sad u Ignjata Pavlasa 4 (pored Dunavskog parka), na najvažnijoj maloj sceni u gradu. Sve ostale informacije mogu se dobiti na mejl: Ova email adresa je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript u vašem brauzeru da biste je videli.

Dve nagrade na 34. Kotorskom festivalu pozorišta za djecu - za predstavu “Čarobna frula” - bile su povod uredništvu emisije “Arterija” RTV Vojvodine da u goste pozove našeg Slobodan Ninkovića. U vrlo inspiriativnom razgovoru sa novinarkom Ivanom Gregorinski, Ninković je ispričao kako je na temelju najlepših Mocartovnih arija, u saradnji s rediteljkom Renatom Karolom Gatika, nastajala predstava Pozorišta mladih. Cilj im je bio da operu približe deci. 
Rediteljka Gatika, došla je vrlo pripremljena u Pozorište mladih, rekao je Ninković, ali je istovremeno ostavila otvorena vrata za istraživanje dokle je ekipa predstave u stanju da ode. Na probama se, na radost svih, otvorilo polje humora, koje su glumci oberučke razvili i uneli u predstavu, što je postao njen dodatni kvalitet.

Govoreći o izvođenju u Kotoru, koje je za “Čarobnu frulu” bilo prvo festivalsko igranje, gost “Arterije” je rekao da je posebno dojmljiv bio razgovor sa 15 članova dečjeg žirija “Žabice”. Celu ekipu obradovalo je kada su od dece čuli da ih je novosadska “Čarobna frula“ inspirisala da odgledaju i neku pravu operu, što do sada nisu imali priliku. Ceo razgovor može se videti na početku emisije, na ovom linku: http://media.rtv.rs/sr_ci/art-erija/110691

Naši glumci Slobodan Ninković i Ksenija Mitrović gostovali su na RTV Vojvodine, gde su u emisiji “Dobro jutro Vojvodino” govorili o nagradama koje su - kao deo ekipe predstave “Čarobna frula “ - osvojili na 34.  Kotorskom festivalu pozorišta za djecu. U razgovoru su podelili utiske o ovom gostovanju, posebno o kotorskoj publici koja je s pažnjom gledala ovu operu za decu.

Prisetili su se i na koji su način stvarali predstavu u režiji argentinske rediteljke Renate Karole Gatika. Ksenija Mitrović je otkrila koliko je za celu ekipu, a posebno za nju - jer joj je to prvo takvo scensko iskustvo, bilo važno raditi ovu vrstu predstave, koja je uključivala glumačke, lutkarske, pevačke i sviračke elemente.

Slobodan Ninković istakao je važnost kolektivne igre, po kojoj je naše pozorište poznato, igri koja je u Kotoru i nagrađena. Ceo razgovor može se videti na linku: https://www.youtube.com/watch?v=ry9jihi6VRA

Naša „Čarobna frula“ očarala je ovog jula Kotor, tačnije publiku i žiri tamošnjeg 34. Kotorskog festivala pozorišta za djecu, s kojeg se vraćamo s dve nagrade: nagradom stručnog žirija za izvedbu i nagradom žirija Grada Kotora za najbolju predstavu festivala.

Stručni žiri festivala, u kojem su bili Filip Etmišovski (Makedonija), Visar Kruša (Kosovo) i Zoran Rakočević (Crna Gora), istakao je da ekipa naše predstave  ”posvećeno, nadahnuto, zanatski vešto, jako i jarko uspeva da održi veoma zahtevan zadatak na visokom nivou”. Naglasili su da “osećaj lakoće s kojom se smenuju glumačke, pevačke, sviračke i lutkarske deonice govori o sposobnosti ovog ansambla”, a “duhovitost kojom odišu - o vrlinama koje su poželjne u svakom pozorišnom procesu.”.

Za sve to zaslužni su: Aleksandar Milković, Ksenija Mitrović, Saša Latinović, Uroš Lazović, Marija Mitrović i Slobodan Ninković, te argentinska rediteljka Renata Karola Gatika koja ih je, inspirisana čuvenom Mocartovom operom, nadahnula da naprave ovu izuzetnu predstavu.

U ime novosadske ekipe, koja se kući vraća s Mocartom na usnama, domaćinima, žiriju i publici zahvalili su se glumica Marija Mitrović i direktor Pozorišta mladih Novi Sad Sergej Tamaš.