Politička satira, jedna od najboljih dekonstrukcija autoritarne vladavine, “Drakon” Jevgenija Ljvoviča Švarca, nova je predstava našeg teatra, čija će premijera biti 25. aprila, na Velikoj sceni - od 19.30. Ovaj tekst, nastao daleke 1943. godine, ali i danas - i te kako - zapanjujuće aktuelan, inspirisao je rusku rediteljku Ljudmilu Fjodorovu da inscenira tu snažnu priču o manipulaciji i zloupotrebi čoveka, ali i o autoupotrebi i automanipulaciji, o tome kako se sloboda mora osvojiti, a onda se s njom znati i nositi...

Švarc u svojoj drami raskrinkava laži koje tirani šire kroz priču o patriotizmu kako bi prikrili svoje pljačkaške namere i sasvim konkretne pohode. “Drakon” govori o vitezu Lanselotu, koji bi da oslobodi ljude opakog Drakona/Zmaja, koji, držeći ih u strahu, njima manipuliše i vlada. Vitezovi napori nailaze na otpor, jer je većina podanika navikla na Drakonove brutalne metode vladavine i s njima se srodila, ma kako one surove bile. 

O tome koliko je ovo delo bilo pronicljivo i dalekovido, pa time aktuelno i danas, kao i u trenutku kada je - s hitlerovskom čizmom za vratom i u mislima, i pisano, možda ponajbolje govori rečenica koju izgovara Drakon/Zmaj: “Vidite, ljudska duša je vrlo otporna. Prepolovite telo – i čovek je uništen, ali rastrgajte dušu - ona samo postaje savitljivija, to je sve.”

Snagom svog glumačkog identiteta, uloženog u ovo delikatno pozorišno putovanje, priču o tetovinarnim dušama, nemim i gluvim, progorelim i okovanim, ali i onim opojno čistim, izvode naši glumci: Marija Radovanov, Ivan Đurić, Aleksa Ilić, Ksenija Mitrović, Slobodan Ninković, Saša Latinović, Uroš Lazović, Aleksandar Milković, Neda Danilović i Slavica Vučetić.

Scenografija, kostim i idejno rešenje lutaka delo su Andreja Zaporožskija, kome je stručna saradnica za kostim bila Milica Grbić Komazec. Kompozitor je Aljbert Halmurzajev, scenski pokret osmislila je Ista Stepanov, dok dizajn svetla potpisuje Ratko Jerković.

Prve reprize su 26. i 27. aprila, od 19.30 sati.

Rediteljka Ljudmila Fjodorova o predstavi “Drakon”

“Mi ljudi odgovore i krivicu uvek tražimo oko sebe, u nekom drugom oko nas, smatrajući da su neki drugi, neki protivnici, krivi za okolnosti u kojima živimo. U našoj predstavi taj prst sa znakom pitanja pokušali smo da okrenemo ka sebi, da vidimo - da li se odgovori na pitanja koja nas muče kriju u nama. Naravno, čovek se ne može posmatrati izvan nekih spoljnih prepreka i sistema u kojem živi. Mi smo deo sistema u kojem živimo, ali i nekog globalnog, opšteg sistema stanja stvari. Pitanje je samo - gde je granica, gde je taj rub na kojem moramo biti potpuni iskreni prema sebi da se ne bismo izgubili, da ne bismo izgubili sebe, jer ukoliko na vreme ne primetimo tu granicu, ona može da nam isklizne. Lepota ovog teksta je u tome što je izvan vremena, on je kao neka antiutopija. Pisan je davno, bio je aktuelan i tada, a biće verovatno i za 10, 20 ili 30 godina.”

Glumci “Drakona”: Latiti se mača, ljudi ili sebe?

O tome kako “Drakon” otvara karte za čitanje naše stvarnosti, da li je gori drakon u čoveku ili pak drakonski strah u njemu, protiv čega je teže boriti se i šta je opasnije za pojedinca, a šta za društvo, u pauzi između proba govorili su glumci ove predstave...

Aleksa Ilić: Uvek možemo i bolje

 “Sama činjenica da je Švarc napisao "Drakona" četrdesetih godina prošlog veka je dokaz koliko je tema "strahovlade" večito aktuelna. Danas je u našoj zemlji ona jača nego ikad, ali ono što hrani tu "strahovladu" je apatija koja je, nažalost, sveprisutnija kod ljudi, upravo jer su ljudi bombardovani informacijama, lažnim emocijama, strašnom tragedijom i jeftinim veseljem, do te mere da smo mi, kao rod, malo "odustali" od empatije i jednostavno više nemamo snage. Srećom, uvek će se naći neki "vitez Lanselot" koji će preuzeti žrtvu na sebe, podneti još veću žrtvu da bi tako pokušao da istera pravdu, koja je veoma (ne)vešto zatamničena. A drakon u čoveku i drakonski strah u njemu sigurno proizilaze jedan iz drugoga. Strah je primarna i primalna emocija u ljudima i dobro skrojeni "Drakon" ume da iskoristi taj strah kako bi dobio šta želi, a još gore - natera uplašene da veruju da i oni žele baš to isto. Opaki kolut se napravi i desi se da zastrašeni veruju da žive dobro - jer "uvek može gore", a ne pomisle da možda "uvek može bolje".

Aleksandar Milković: Boriti se za ljude koji menjaju svest

“Imam utisak da nije moguće posmatrati ni tekst “Drakon”, ni predstavu u nastajanju bez povlačenja paralele sa trenutnim situacijama u društvu, konkretno – našem. U trenutku u kom se ogoljavaju svi sistemski problemi jednog - našeg društva, mislim da nikom u publici neće biti teško da prepozna Zmaja (Drakona) koji godinama svoje podanike (koje naziva svojim dušama) drži u mraku, a torturu nad njima sprovodi preko svoje mreže špijuna (gradonačelnika i njegovog sina) i društvo koje takvo stanje stvari vremenom prihvata kao normalno. Tako, Lanselot, vitez, dolazi do saznanja da je potrebno da se ljudi oslobode, ne samo spoljne opasnosti i straha od Drakona, već i straha od promena u samima sebi. I tek tada će biti slobodni. Ili, kako reče jedan transparent: „Ne promena vlasti – nego promena svesti“. I ono što je možda najbitnije: ovaj mlad čovek uzima na sebe da ljudima u tome pomognu, makar ga to koštalo. I kaže im: “Ja vas volim, prijatelji“. Ono što ohrabruje jeste da znamo da ima i takvih ljudi i da je sada na nama – ljudima, individuama, članovima jednog društva, koje ima svoje vrednosti i moralna načela – da se za njih izborimo. Dugujemo toliko sami sebi. I jedni drugima.”

Slavica Vučetić: Traženje unutrašnje snage i oslobođenje uma

“Drakon" Jevgenija Švarca, kroz alegoriju o tiraniji i pasivnosti građana, razotkriva mehanizme moći koji opstaju i nakon pada diktatora. Tekst nas podseća da pravo oslobađanje ne dolazi samo smenom vođe, već promenom svesti i preuzimanjem odgovornosti. U tom smislu, Drakon i danas snažno odražava savremene društvene izazove – od autoritarnih tendencija do kolektivne apatije. Teže je boriti se protiv drakonskog straha u čoveku, jer on parališe volju i želju za promenom. Strah čini ljude saučesnicima u sopstvenom potčinjavanju, što je opasnije i za pojedinca, i za društvo od samog spoljnog tlačitelja. Dok se drakon može pobediti spolja, borba sa strahom traži unutrašnju snagu i oslobođenje uma.”

Uroš Lazović: Izmerimo se spram ljubavi, razumevanja i praštanja

“Čvrsto sam uveren da je teško imati zdravo i moralno društvo ako je ono sačinjeno od ljudi bez karaktera, vlastitog razmišljanja i hrabrosti. Mislim da sve kreće od pojedinca i da na ličnoj odgovornosti počiva svaka ćelija društva. Mi sami, ogromne snage ulažemo da promenimo druge i da promenimo sistem, kad se svede računica, želimo da je sve drugačije, a da mi više-manje ostanemo isti. Razlog tome je taj što nam je najteže uočiti, a potom se i suočiti sa Drakonima koji su u nama. Često poduzimamo radnje koje nam daju lažno uverenje da se pomeramo ka napred, ali kad se izmerimo spram vrlina ljubavi, razumevanja i praštanja - vidimo da smo siromašni.”

Ivan Đurić: Šta ako... A onda kako..

“Strah u čoveku: "I šta ako smaknemo ovog Drakona? Posle njega će samo doći drugi Drakon. Uzalud je boriti se. Sedi tu i ćuti. Uvek može gore. Kako drugima - tako i tebi. Nije on tako loš kakvih ima. Možda krade, ali i narodu daje. Gledaj svoja posla. Mali smo mi."

Marija Radovanov: Više nismo beznadežni slučajevi

“Kada smo počeli sa probama za ovu predstavu, postavilo se pitanje da li je ovaj tekst i dalje tako aktuelan kod nas, kao u trenutku kad je bilo planirano da se radi, pre oko godinu dana? Jer mnogo toga se promenilo u nama od novembra, nešto nas je trglo iz somnabulnog stanja. Sigurna sam da više nismo tako beznadežni slučajevi, kao ljudi koje ovde igramo. Sa druge strane, baš sada je bitno ispričati je. Da se osvrnemo na to kakvim smo lošim putem krenuli i da upozorimo da se na taj put više nikad, nikad, ne vraćamo. Da nam se ne desi da opet zaspemo za volanom i probudimo se na nekom strašnom mestu. To je ono što ja danas iz ove pozicije i trenutka čitam u "Drakonu". Ovu priču bitno je ispričati uvek i svuda. Gde god je ljudi, države i vlasti da njom upravlja... Švarc je toliko dobro napisao ovu priču. Smestio ju je u okolnost ekstremnog totalitarizma, ekstremnog do tačke komičnog, čak bizarnog. A onda je "zumirao" svakog čoveka u tom sistemu, sve uloge u njemu, sa njihovim shvatanjima, strahovima, nadama, motivima. Svi ti ljudi zajedno, od pralje do gradonačelnika, čine jedan nakaradan, ali zastrašujuće funkcionalan sistem. Šta je tu starije? Ko je koga oblikovao? Oblikuje li nas vlast u poslušne ovce, ili je nama toliko potreban vođa? Ta pitanja nam pisac i rediteljka otvaraju, a na nama je da se suočimo sa sobom - možda se ipak malo prepoznajemo u ovim ljudima? Da li se danas pitamo: "Čime smo mi ovo zaslužili?". Odricanje od sopstvene moći razmišljanja i odlučivanja, malo po malo, neprimetno dovodi do ovakvih apsurda kakve danas živimo - ne samo mi ovde. Kome je u tim sistemima dobro i kome to treba? Ne bi trebalo ni da je samom vlastodršcu, a ako mu je stvarno dobro, onda malo nije baš dobro...”

Ksenija Mitrović: Hrabrost da se ne prepustimo

“Drakon" je poput neke horor-bajke, a bajke prikazuju teme koje su u čovečanstvu sveprisutne i duboko ukorenjene. Tema rata je, naravno, jedna od njih. Kao i tema "vođe". Priča o drakonu je priča jednog naroda - to je, u stvari, priča mnogih naroda. Kada se poskidaju velovi magije i natprirodnih moći, vitezova i princeza, zmajeva koji žive 400 godina i proždiru najlepše devojke, mi dobijamo sliku naše trenutne (a večne) političke stvarnosti. Uvek negde, tamo daleko ili baš ovde, sasvim blizu, vlada neki drakon sa tri, četiri, pedesetak glava, koji ne umire već mnogo, mnogo, mnogo godina. Taj drakon možda svoju retoriku menja, čak i politiku, ali mu je bit ista: svoj narod dobro vaspitava da ga prati. Postavlja se pitanje, može li se ikad prekinuti dugogodišnja tradicija poslušnosti i pokoravanja? Možemo li se ikada spasiti? Drakon je opasan u čoveku, a opasan je i drakonski strah u čoveku. Šta je opasnije, zavisi od vremena: "novo vreme, nove tendencije". Neko će vreme iznedriti više drakona, a drugo - veći strah od drakona. Što je drakona manje - strah je veći, što je više drakona - manji je strah... Tako se bar čini. Ali, drakona će uvek biti. To je, izgleda, neminovnost. Najteže je, međutim, pobediti u nama potrebu da se nekoga plašimo, da nekoga "obožavamo", idealizujemo, da mu prepustimo svoj život, srce, glavu. Ta potreba, taj manjak hrabrosti, poguban je i za pojedinca i za društvo.”

Neda Danilović: Sumnja je svuda: u glavi, telu, ali je i snaga svuda...

“Srpstvo je odvajkada negovalo arhetip vožda, oca nacije, najmudrijeg. Neretko nam se to obijalo o glavu, ali glava otvrdla, pa se i navikla. U najnovijoj istoriji naši izbori se svode na biranje manjeg zla, onog podnošljivijeg. I to je naša zona komfora. Švarc je upravo “Drakonom”, visoko intelektualno i hrabro, pozivao na oprez. Sama činjenica da je drama nastala kao navodni osvrt na posledice Hitlerovog pokoravanja sveta, s mogućnošću učitavanja staljinističkog sistema SSSR-a, pokazuje koliko je pisac oštroumno iskoristio medijski uticaj teatra, pokušavši tako auditorijum da pozove na razum. Aktuelnost ovog teksta nikada nije jenjavala, a nama se čini da nije bilo plodnijeg trenutka da se zametne na srpskoj sceni. Što se tiče drakona u sebi, protiv njega se boriš snagom volje, karakterom, svesnošću, to je borba protiv ličnih poriva, slabosti i tame. Teška je, ali bar znaš protiv koga se boriš. Imaš metu. Imaš oružje. Ali drakonski strah… On je podmukao. Ne da ti da kreneš u borbu uopšte. Umesto da se boriš, ti sumnjaš. Ne znaš ni gde je neprijatelj, jer on je svuda: u glavi, u telu, u glasu koji ti šapuće da nisi dovoljno sposoban, da ćeš pasti, da ne vredi, da su svi isti, da je moglo i gore. Možda je pravo pitanje: šta je opasnije - ono što nas tera da povredimo svet, ili ono što nas sprečava da ga spasimo?”

Saša Latinović: Stare izreke, svevremene mudrosti

“Kad god poverujemo u to da su stare izreke prevaziđene, svakodnevni događaji nas demantuju. Aktuelnost Švarcovog “Drakona” je tolika da boli. Boli sličnost sa događajima koje neki od nas proživljavamo, već drugi put u svojim malim i kratkim životima. Ta činjenica zabrinjava, jer, ako se sve stalno vrti u krug, onda mi upravo gojimo novog Drakona.“

Slobodan Ninković: Laž je da misli deformišu mozak

“Iako je ova drama nastala 1943. godine, njeno čitanje je, nažalost, i danas i te kako aktuelno. Svedoci smo da su se Drakoni (zmajevi) vratili širom sveta, zavaravajući svoje narode da ih štite od nepostojećih pretnji i neprijatelja. Ili zapravo nikad nisu ni nestajali, već su se menjali i prilagođavali, i iz potaje vladali, prerušeni u ruho nekakve demokratije. Neki od njihovih podanika ih tolerišu, mnogi ih podržavaju. U takvim društvima misli samo deformišu mozak, a shvatanje ispravlja i poboljšava krvotok, kako kaže Fridrihsen, lik iz komada. Drugim rečima, ne mislite - vlast će vam reći šta da mislite. Ne gledajte - oni će vam reći šta ste videli. Ne slušajte - stručnjaci će vam reći šta ste čuli. Švarc u svojoj drami razotkriva sve: laži koje tiranin širi kako bi patriotizmom prikrio svoje pljačke, cinično insistiranje na tome da je otpor uzaludan, potrebu da se eliminišu oni koji govore istinu i to kako su neki korumpirani, pa sarađuju u ugnjetavanju sopstvenog naroda. Nažalost, sve ovo zvuči tako bolno poznato. Ne živimo li upravo to, sada i ovde?”

Naš Aleksandar Milković govorio je za “Niti”, časopis za lutkarsku umetnost /broj 20/21. U intervju je bilo reči o raznim segmentima složenih pozorišnih odnosa u kojima se rađa jedan predstava, o komunikaciji kao osnovu stvaranja u teatru, ali i o “novoj  normalnosti” koja je uplivala i u teatar, kao i o fenomenu zločina o kojem govori njegova monodrama “Zločin i kazna”, za koju je prošle godine dobio niz nagrada. Intervju u “Nitima” počinje na strani 64, a ceo intervju sledi i ovde...

Predstava zahteva posvećenost

Od februara 2024. godine najzad je i zvanično zaposlen glumac - u Pozorištu mladih, gde je u istoj toj godini ostvario niz uloga i nekoliko vrednih nagrada. Na dugom putu do statusa zaposlenog glumca, Aleksandar Milković naučio je, kaže, mnogo o sebi, glumačkoj profesiji, odnosima u pozorištu, na koje se i te kako reflektuju rezultati turbulentne društveno-političke centrifuge u kojoj živimo. O raznim segmentima dinamike svih tih složenih odnosa govorio je u razgovoru za “Niti”...

Kakvo je okrilje za vas postalo Pozorište mladih? Šta ste tamo našli u glumačkom smislu? Jesu li vaša očekivanja, nade i stremljenja u pozorišnom smislu otvorena onako kako ste priželjkivali?

Razgovaramo uoči premijere Nušićevih “Hajduka”, u adaptaciji i režiji Olje Đorđević, kod koje sam imao i svoj prvi kasting za predstavu “Zaljubljivanje”, u danas mom Pozorištu mladih. Ideja nas koji upisujemo glumu je da ćemo se, po završetku te škole, baviti nekim jako velikim i značajnim ulogama i delima, a niko ne govori o glumi koja bi mogla da se bavi decom. To kao da je skrajnuto - ne omalovažava se, naprotiv, ali činjenica je da nam se među zadacima koje radimo na Akademiji ne nalaze tekstovi za decu. O tome učimo usput, saznajemo polako. Naravno, ima glumaca koji se ne vide u toj sferi glume, što je legitimno, jer neko voli mjuzikle, neko bi da igra samo velike pisce i drame, neko ima ili nema afinitet prema lutkarskom pozorištu. Inatresantno je da se kod nas sve, osim dramskog pozorišta, ispotavlja kao neka vrsta alternative. Pozorištem za decu ljudi se kod nas bave na jako čudan način, nekad nipodaštavajući svoju publiku, a nekad se ne bave njima dovoljno. To je, čini mi se, kao i mnogo toga u ovoj zemlji, sistemski problem. Bio sam pre nekoliko godina na festivalu Asitež, na kojem su bili gosti iz celog sveta. Pričali smo posle predstave i neki od njih pitali su nas, da li nam je scenografija od reciklirano materijala? Mi smo bili zatečeni pitanjem, iznenađeni, rekli smo - ne. Onda su nas pitali, da li bismo pozajmili svoju scenografiju nekoj drugoj predstavi, na šta je rediteljka odgovorila da ne bismo, zanjući gde živimo i da, ako bismo je pozajmili, ne bi nam je vratili ili bi je uništili ili izgubili. Onda su nas pitali, na koji se način institucije pozorišta za decu bave decom, što je nama opet delovalo čudno, jer pomislili smo - pa prave predstave za njih! Usledilo je pitanje, da li vaš proces, osim pravljenja predstava, podrazumeva još nešto? Počeo sam da razmišljam i shvatio da ne podrazumeva, ili ako podrazumeva, onda se to svodi na ličnu inicijativu, a ne na sistemsko razmišljanje. U tom smislu prvo takvo otkrovenje za mene bila je predstava “Devojčica sa šibicama” Pozorišta mladih, u kojoj sam tada igrao. Ona je imala širu edukativnu priču za publiku i tada sam zapravo video da bi bilo dobro da svaka predstava za mlade ima još neki edukativni segment koji bi se pozabavio tom mladom publikom. Nije dovoljno samo da dođu i vide predstavu, treba da pričaju o tome, crtaju, šta god, samo da se to dobro osmisli. Posle sam to imao u vidu kada smo počeli da radimo predstavu “Zločin i kazna”, jer sam želeo da okruženje te predstave za njih bude mesto gde su slobodni da razgovaraju o pitanjima koja ih mogu edukovati. Upravo u tom smislu, Pozorište mladih za mene je jako bitan korak.

Izgleda da mnoge dobre stvari, koje bi morale biti sistemski uređene, kod nas održava lična inicijativa pojedinca. Kako to izgleda u kontekstu jednog pozorišta?

U naše pozorište, kao i u druge novosadske teatre, često dolaze srednjoškolci i to ne bilo kakvi, već izuzetno radoznali, obrazovani, otvoreni, spremni da razgovaraju. Kada smo svojevremeno igrali “Nebeski odred” u SNP-u, mene je kontaktirala Sandra Urban, izuzetna profesorka Karlovačke gimnazije, koja redovno dovodi đake na predstave. Mnogo puta je sa svojim đacima gledala tu našu predstavu i kad god bi izašla u repertoaru, karlovački đaci bi odmah rezrevisali mesto za nju. Deca su razumela da govorimo o važnoj temi, o fašizmu i mržnji koji u jednom društvu treba da se prepoznaju na vreme da ne bi zavladali. Bili su izuzetni, elokventni, otvoreni, informisani, sa zdravim životnim stavovima, i onda je jasno zašto su karlovački đaci danas na vrhu kolone onih koji protestuju zbog toga što krivci za stravičnu novosadsku tragediju od 1. novembra, nisu pronađeni. Pričamo tu o bavljenju jednog nastavnika decom, jednom gerila nastavniku koji insistira na znanju, razmišljanju, edukaciji, samoedukaciji, na radoznalosti. Kada imate nekog takvog, onda dobijete takvu decu koja umeju da misle svojom glavom. Dakle, imate socijalno dobro baždarenu decu, koja znaju gde žive i šta se oko njih dešava, koja reaguju pravedno i istinito. Naravno, nisu ta deca nužno bolja od druge dece po drugim školama, već se njima prosto neko bavi. Pride, bavi se na dobar način.

Šta mislite ko se bavi decom koja vas u razgovoru posle predstave pitaju koliko zarađujete?

Bili smo malo iznenađeni tim pitanjem, ali ono nužno ne mora da bude pogrešno pitanje, ako ćemo iz njega krenuti put nekog razgovora.

Da li su vas to pitali želeći da čuju da li je vaša profesija isplativa za život, ili možda zato što bi se i oni jednom bavili glumom?

Oboje, a možda i nešto treće. To njihovo pitanje bilo mi je zanimljivo za analizu toga kako se promenio odnos prema autoritetu. Promenio se za samo nekoliko godina već kada sam ja išao u školu. Za mene je, npr. bilo nepojmljivo da ti nekoga pitaš – koliko zarađuje? S druge strane, živimo u vremenu kada mladi ljudi bivaju vrlo rano vrbovani da rade, da se usavršavaju, pa često i da volontiraju. Rade tako nekoliko godina, a onda im kažu – više nam nisi potreban. Kada shvatiš da je to princip funkcionisanja u ovoj državi, onda ne mogu da kažem da je njihovo pitanje o zaradi besmisleno. Na mestu je, tim pre ako je to povod da nastavimo razgovor o drugim, važnim životnim temama.

Koje se teme nameću u razgovorima sa srednjoškolcima?

Radeći na “Zločinu i kazni” shvatio sam da ću možda morati da pričam sa njima o temama o kojima oni ranije možda nisu razgovarali ni sa kim: o zločinu, smrti, odgovornosti... Posle “Devojčice sa šibicama” pričali smo i s mlađom decom, o trgovini ljudima, trafikingu, jer je važno da znaju za to da ne bi postali žrtve nečeg takvog. Oni su ostajali, pitali, pričali, a mi smo se trudili da odgovaramo što bolje možemo.

Dostojevskog, čak i oni koji ga nisu čitali, pominju kao velikog pisca. Oni koji su ga čitali, pa ga još i igraju na sceni, imaju određenu vrstu strahopoštovanja pred tim činom.

Profesor Nikita Milivojević govorio nam je tokom studija da, ako ćemo nešto da radimo, da se latimo nekog klasika, jer s njim nema mnogo greške. Na trećoj godini studija birali smo monologe i ja sam uzeo monolog Raskoljnikova, ali nisam bio zadovoljan sobom, nisu bili ni oni, tako da sam ovoga puta Dostojevskom pristupio s ozbiljnom tenzijom u stomaku. Normalno je da, kada iza sebe imaš neki zadatak čijim rezultatom nisi zadovoljan, sumnjaš u sve, pa i u to da uopšte treba da se baviš glumom. Ta sumnja rađa strah, ali nekako antiklimakterično, nisam dozvolio da me on pojede. Osam meseci pre početka rada na predstavi rediteljka Emilija Mrdaković mi je rekla da bi volela da radi “Zločin i kaznu” kao monodramu, s lutkama i objektima. Bio sam kupljen idejom, jer mi je bilo jasno da u ovom trenutku, u bilo kom obliku, u bilo kojem teatru u zemlji, neću dobiti takvu priliku. Nisam dao strahu vremena, ni prostora, jer je posao bio ogroman i nije davao vremena za sumnje. Imao sam malo iskustvo u toj vrsti teatra, tek dve-tri predstave što se tiče animacije lutaka i objekata, ali shvatio sam da sve što znam o tome ovde neće važiti. Ovde animiram jednu lutku i višestruko, na razne načine, animiram razne objekte koji govore – a govorim zapravo ja, dok istovremeno igram živu osobu, koja razgovara s osobama koje ti objekti predstavljaju. Zvuči malo šizofreno, ali oni koji su gledali predstavu znaju o čemu govorim.

Šta rečenice koje izgovarete u “Zločinu i kazni” otvaraju u vama? Kuda Dostojevski vodi glumca?

Njegove rečenice imaju neverovatno svojstvo da ih na potpuno čudesan način razumevate i da se poistovećujete s atmosferom koju one stvaraju. Ne znam da li to ima veze sa slovenskim genom, ili nas Dostojevski sve prosto “radi” tim svojim nepatvoreno istinitim rečenicama. Iako nisam toliko religiozan, potpuno utonem u tu magijsku izmaglicu duše i mogu jako da razumem religiozne ljude koji se duboko povezuju s tim štivom. Tome je nemoguće racionalno pristupiti. Radeći ovu predstavu, čitali smo sve što nam je pod ruku dolazilo i onda vidiš da su sve teme o kojima je pisao Dostojevski, tzv. obične, od ljubavi do politike, ali se to od svega drugog razlikuje po tome što on priča o čovekovoj duši. Duša je u prvom planu, odnosno duše malih ljudi koji izgovaraju obične, ali istine pune rečenice. Ta bura koju proizvodi Dostojevski dešava se u glumcu, kao i u gledaocu, na nivou razumevanja istine koju govore obični mali ljudi. Ponekad mi se tokom proba dešavalo čak i da zaplačem. Kada Raskoljnjikov i Sonja govore o veri i bogu, a nisam izričito religiozan, bio sam potpuno pogođen time, i mogu da zamislim šta te reči znače nekom ko je istinski verujući čovek.

Šta se desilo sa predstavom kada je došla publika? Oni koji su je gledali na premijeri, ili nekom od sledećih izvođenja, pa posle, recimo na Be:femonu u Bečeju, gde ste osvojili Grand Prix, a članica žirija Dušanka Stojanović Glid izgovorila dirljiv panegirik vama u čast, primetili su da se ona promenila. Iako je sve bilo isto što se tiče miznascena, šta joj se, ili šta se vama desilo u međuvremenu?

To u Bečeju stvarno je bilo nekako drugačije igranje. I to su primetili mnogi ljudi koji su prethodno, na premijeri ili nekoj od prvih repriza, gledali predstavu. Ne bih to mistifikovao. Predstava je legla, izmerili smo se, razumeli, osetili, omirisali, sve je igranjem stalo na pravo mesto. To se nekada dogodi s nekom predstavom, a nekad se i ne dogodi. Ja osećam publiku tokom predstave, osećam kako diše i uzdiše, i jako mi je drago kako je ljudi prate. Niko se ne dosađuje, ne izlazi. Samo jednom sam primetio da je neko tokom nje uključio mobilni. Verujem da ljudima imponuje da čuju Dostojevskog, da imaju dozu poštovanja prema tome. Ne vide i ne čuju nešto tako svakog dana, i on ih “radi”. Ostavlja im celovit pozorišni utisak jer ih osvaja tekstom, formom i veštinom.

Dok ste radili na ovoj predstavi, da li ste razmišljali o fenomenu zločina koji se dešavaju oko nas i kazni kojih za te zločine nema?

Jesmo, ali nismo stvaljali konkretan akcenat na njih. Od momenta kad je izašla naša predstava u martu do sada, kada pričamo u decembru, i taj naslov, i ta predstava, čak i neka naša slučajna rešenja, poprimila su neki drugi smisao, aktuelizovala su se na drugačiji način. Nismo imali ideju da direktno upiremo prstom ni u koga, nismo imali neki aktivistički motiv, ali je ono što smo uradili očigledno bilo dalekovido. Čini mi se da, kada bi neko nekog pozvao da gleda našu predstavu i opisao je kao monodramu s lutkama i objektima, ne bi mnogo ljudi to razumelo i ne bi htelo da dođe, možda bi čak imalo i otpor da je vidi, ali oni koji su je gledali svesni su poruke koju ona nosi. I ne ostaju ravnodušni. Možda se neki nisu povezali s lutkarskim delom, s animacijom objekata, ali se moraju konektovati s porukom i dejom. To je onda dupla pobeda. Ne moraju da shvate sve do kraja, ili uopšte, ali ako opet dođu da čuju Dostojevskog, ako izađu razmišljajući o predstavi, to je pobeda.

Šta biste posle bavljenja fenomenom zločinom tokom rada na ovoj predstavi izdvojili kao glavni krimen ovog vremena?

Ako ne govorim samo o onom konkretnom što mi je najbliže, što se nalazi u okruženju, u mom gradu, mojoj zemlji, ako gledam širu sliku, iako znamo da ne smem generalizovati, čini mi se da je to sistemsko odbijanje znanja i empatije - taj veliki udarac na intelektualno i emotivno, ono što je u dubini čoveka, o čemu piše upravo Dostojevski. Ako nekome ne date Dostojevskog da širi vidike, jednu njegovu knjigu, bilo koju, a date neku drugu, suprotnu onome što on piše, to je krimen. Krimen je ubijanje  i nipodaštavanje obrazovanja, znanja i duhovnosti. Krimen je i to kad ne čitaš, ali i to što, kad pročitaš, nemaš s kim da podeliš misli i porazgovaraš. Krimen je ako je čovek sam u svojoj zainteresovanosti za znanjem i empatijom, jer onda se stvara utisak da si sam protiv celog sveta. Međutim, kada se javi jedna osoba, ista takva - drugačija kao ti, onda sve drugačije diše. Čudno je ovo vreme, neka čudna Orvelova '84. u kojoj se knjige čitaju tajno. Živimo vreme u kojem se na - nekada legendarnom - Sajmu knjiga proda 840 pljeskavica i dve knjige. Možda je to deo nekog svetskog trenda, možda je na snazi globalno nebavljenje suštinskim stvarima. Imam utisak da se nema vremena za jednu knjigu - jer knjiga zahteva vreme, ni za jedna prijateljstvo - jer i ono zahteva vreme, kao i predstava - koja takođe zahteva vreme. Svako bavljenje nečim zahteva neko vreme, posvećenost. Moramo ga naći da se posvetimo onome što nas čini mislećim ljudima.

Imajući u vidu da ste i tokom “Hajduka”, kao i tokom “Seksa za početnike” po tekstu Jasminke Petrović, pa i “Zločina i kazne”, slušali utiske tinejdžera o temama koje ste obrađivali, šta ste saznali o tim mladim ljudima, a biće vam važno za neke buduće predstave koje ćete raditi?

Ovo mi je treća u nizu predstava za tinejdžere, radili smo ih imajući na umu uzrast od 11 do 18 godina. Zapanjilo nas je njihovo razmišljanje o ljubavi, seksualnosti, seksu. Zbog upliva i dostupnosti raznih sadržaja, često neprimerenih za nihov uzrast i emotivni sklop u ovom trenutku, ispada da su prilično aseksualni, a prema zaljubljivanju i ljubavi prilično skeptični. “Šta mi treba da se zaljubim, pa da budem povređen.”, kažu. Dolazimo o priče o egu, egocentrizmu, bavljenju samo sobom, odnosno nemanjem vremena i volje za bavljenje drugim. To dodajem na listu prethodno pominjanih krimena. Ako budemo tako otuđeni od drugog čoveka, mnogo će lakše biti manipulisati nama. Ta vrsta usamljenosti, odnosno samodovoljnosti ljudskog bića budi strah i rastače nas kao osobu.

I to dolazi na krilima tzv “nove normalnosti”, koja nam se odmaćila posle korone naročito. Ima li je u pozorištu, da li se ona manifestovala kroz nove političke prakse, nove metode funkcionisanja pozorišta?

Bilo je toga i ranije, politika je i pre korone nametala model po kojem je potpuno nebitno ko je upravnik nekog pozorišta. Ljudi iz pozorišta su poslednja rupa na svirali. Pozorišta su kolač za koalicione partnere, da i oni nešto dobiju i to ide ovako: “Evo vam kultura.”, kažu jedni, na šta drugi kažu: “Mi nemamo nikog iz kulture.”, na šta prvi kažu: “Pa dobro, nema veze. Stavite koga bilo.”. Ja mislim da to bukvalno tako izgleda, praksa to pokazuje. Ima primera da tako imenovani čovek dođe u pozorište i kaže ansamblu da je čuo da je pozorište odlično, ali da on o pozorištu ništa ne zna i pita te ljude da li će mu pomoći da ostanu dobro pozorište? I to spada u tu novu normalnost. U ovom slučaju utešno je da taj ne nastupa s pozicije sveznajućeg i oholosti, da makar u tom svom neznanju ne nameće svoje neznanje kao budući modus rada,

jer ima i toga. Ali je problem što ti sam, zbog te začudne iskrenosti, pomažući da pozorište npr. ne propadne, postaneš zapravo saučesnik u perpetuiranju te “nove normalnosti”, što je potpuno pogrešno, jer nije normalno da neko ko je na čelu kulturne institucije nema pojma kako ona funkcioniše.

Šta je ključno u komunikaciji glumca i reditelja, a šta glumca i direktora pozorišta da bi nastala dobra predstava? Može li se išta od tih veština naučiti na akademiji – na kom predmetu?

O svemu što se tiče pozorišta i nastanka predstave, na razne se načine, kroz razne predmete, uči na akademiji, međutim, o samoj socijalnoj inteligenciji tamo se ne uči. Niko se nije rodio socijalno intelektualno baždaren. O različitim stepenima socijalne inteligencije možemo govoriti i u generacijskom kontekstu: on se razlikuje od generacije do generacije. To su hemije i matematike koje se ne mogu precizno definisati. U pozorištu nije kao u prirodnim naukama da možeš nešto tačno izmeriti. Pozorište se bazira na subjektivnom osećaju – glumca, reditelja, direktora, publike, svakog šrafa koji pozorište čini pozorištem. Dok se pravi predstava, svako gleda da se na neki način udene. Posle svakog procesa misliš da sebi otvaraš neka vrata i tako ispadne da imaš svoj neki mali lični motiv u okviru onog velikog koji je predstava. To nije ni loše, ni pogrešno, ali bi idealno bilo da nam je u centru pažnje naša priča: šta pričamo kada radimo neku predstavu: da li kada radimo “Hajduke” pričamo priču o vršnjačkom nasilju, da li kada radimo “Zločin i kaznu” govorimo o odgovornosti, da li kada radimo “Seks za početnike” govorimo o tome koliko se ne razumemo s novim generacijama?

U kom pravcu marketing vodi pozorište, ako ne govorimo samo o prodaji predstave, što je njegov primarni zadatak?

Nisam siguran. Kada smo osnivali naše umetničko udruženje “Artfrakcija”, s idejom da pišemo projekte i da se bavimo temama kojima se verovatno nećemo baviti u našim pozorištima, prvo smo zapali u problem marketinga, koji je za mene do danas ostao enigma, čiju šifru ne mogu da provalim. Mnogo je publike s ranije poznatih medijskih mesta, od novina i TV-a, prešlo na mreže, zbog čega je pozorište moralo da na TikToku i Instagramu npr, osmisli formu koja nije primarno pozorišna. Tako se privlači određen broj ljudi. Postoje, naravno, i plaćene reklame, ali je pozorište ipak ostalo u dobrom starom limbu. Meni je uvek interesatno kad bilo koja predstava iz Beograda, s dva poznata glumca, bude u Novom Sadu brzinski rasprodata: 500 mesta proda se uz samo jedan običan plakat. To me uvek zbuni, jer je novosadska akademija izvaredna. s ozbiljnim profesorima i ozbiljnim glumcima, a u poslednjih osam godina nije prošla nijedna serija a da u njoj, bar 50 odsto, ne igraju novosadski diplomci.

Te činjenice ne govore o Beogradu, već o Novom Sadu...

To mi je ipak čudno za Novi Sad. Nije to mala Inđija, iz koje sam došao, gde je isti princip, samo je manja sala. Možda tu opet govorimo o sistemskoj stvari, koja nije popravljiva na nekom nižem nivou, već tek onda kad odlučimo da hoćemo da promenimo sve u funkcionisanju u ovoj našoj zemlji.

Iskusili ste razne faze u karijeri do sada: glumac amater, diplomirani glumac, nezaposleni glumac, glumac na paušalu, ugovor na određeno, ugovor na neodređeno - zaposlen glumac... Može li se od toga napraviti neka predstava?

Možda bi i mogla, jer to šta je sve čovek doživeo, kad bi stavio na papir, šokirao bi se i sam. Po završenom masteru 2013. dve sam godine bio nezaposlen. Onda sam bio u statusu samostalnog umetnika do 2019. i u godini korone sam prvi put dobio ugovor na određeno vreme u vršačkom pozorištu “Sterija”. Tamo sam bio godinu dana, posle su bili neki čudni ugovori na mesec dana, tri meseca. Usledio je povratak u Novi Sad, gde sam bio na paušalnom ugovoru u Pozorištu mladih, pa na ugovoru na određeno i konačno, evo, na ugovoru na neodređeno. Bilo je svakojakih iskustava, nije lako leti, posebno ako nemaš nikakvo snimanje. Tešiš se time da si bar slobodan čovek. Preživeo sam lažno obećane paušale, obećanja da će mi ugovor biti produžen – pa se promeni direktor i ništa, do nekih jako gadnih i neprijatnih situacija da ti zamene predstavu ili tebe u predstavi, ali ti ne kažu, kao i to da ti zbog glasnog iskazivanja mišljenja uskrate igranje i pošalju ti pozdrav u vidu sugestije da pripaziš šta pričaš.

Da li u zavisnosti od tih faza, odnosno vrste ugovora, u glumcu treperi ista iskra strasti i odgovornosti ka poslu?

Generalno, ja imam težnju ka svetu kakav bi trebalo da bude, pre nego onom kakav je. Odgovornost prema svom poslu ne bi trebalo da bude vezana za finansijsku sigurnost ili nesigurnost. Posao kojim si odabrao da se baviš deo je tvog identiteta. Svako bi trebalo da ga radi odgovorno.

Šta vam se čini, da li ljudi koji stvaraju pozorište danas dobro razumeju ono što vide, da li seizmički osećaju svet oko nas, biraju li prava sredstva da govore o tome?

Pozorište mora da ima dozu ubojitosti i aktuelnosti, i to je nešto što bismo podveli pod angažovano pozorište. Mi imamo reditelje koji  se dosta dugo i uspešno bave tom vrstom pozorišta, ali ta njihova ubojitost gubi vremenom na snazi, jer kažemo da taj reditelj “to tako radi” i “to tako govori”, ali me to posle sedam-osam godina više ne dira. Postane neki dosadni modus operandi, nestane ona prvobitna ubojitost i izgubi se smisao, iako o svetu mislimo isto kao on. Mislim da ljudi danas imaju potrebu za ličnijim, usudio bih se da kažem intimnijim sadržajem, i u nekoj drugoj formi, za sadržajem koji ispoveda naše unutrašnje brige, stahove, nadanja, i u tom smislu mislim da još nismo našli adekvatnu formu za to.

Šta vas danas može iznenaditi kao umetika, na sceni i izvan nje?

Pa ništa manje nego što može da me iznenadi kao čoveka. Sve što radimo u pozorištu nije edukativno samo za ljude za koje to radimo, tinejdžere, decu ili odraslu publiku. Edukativno je i za nas. Tragajući za odgovorima koji interesuju publiku, mi ih otkrivamo i nama samima. Mene je baš pogodila ta priča koju sam već pomenuo, da deca neće da se zaljube jer neće da budu povređeni. Šokantno mi je da ljubav više nema takvu vrednost za njih i mi moramo da ih razuverimo da je tako. Odnosno, moramo da im probudimo nadu da ljubav ima smisla, da vredi ići dalje, probati, dok ne nađeš ono što ti odgovara, jer ako nema ljubavi - nema ni empatije, pa u kakvom ćemo svetu onda živeti? Moramo da im ponudimo novu viziju sveta u kojem će ljubav imati smisla.

Kakvu vrstu mentalne higijene glumac stalno mora da održava i čime je održava, posebno u haotičnom vremenu kakvo je ovo?

Voleo bih da postoji jedan recept, ali ga nema, sve zavisi od toga koja je faza na snazi. Jako je dobro da imaš nekog ko te povremeno vrati na fabrička podešavanja, i to može da bude tvoj klasić ili neko drugi blizak. Mene je jednom na odličan način otreznila moja divna koleginica i novinarka, glumica amaterka Gordana Adamov, kada smo zajedno radili predstavu u Gradskom pozorištu Bečej. Dođemo jednom na probu, i ja, u nekoj čudnoj fazi života, nisam bio spreman, zamuckivao sam tekst dok ga je ona “cepala”. U jednom trenutku ona me šokirano upitala: “Ti ne znaš tekst?!”. Glumica amaterka, predivna inače, mene - glumca koji je završio Akademiju umetnosti Novi Sad, u četiri je reči vratila na fabrička podešavanja, na ono zbog čega sam upisao akademiju. Nekad to tako treba da se desi, da se probudiš.

Može li to glumac sam da primeti i ispravi?

Ne funkcioniše to za svakog - i uvek - isto. Najbolje je da dilemu, problem koju imaš, rešiš sam sa sobom ako možeš, ali nekad to ne ide. Ni svet u kojem živimo ne ide nam na ruku. Korona je ubzala naše nesigurnosi. Svi nešto grabimo: vreme, novac, prilike, sve... Ne stajemo u tome i samo nestajemo.

Zašto su u preraspodeli pozorišnog novca glumci zadnja rupa na svirali? Reditelji dobijaju neverovatne honorare za predstave koje često otaljavaju, koje ostaju glumcima i upravama kao ogromni teret, jer su loše urađene. Glumcu treba mnogo vremena da dosegne rediteljske zarade koje sežu 10, 15, 20, pa i preko toga hiljada evra. Govorimo da nema para u kulturi, možda ih ima ali se vrte među 10 istih ljudi?

Pričao sam jednom sa mojim profesorom Nikitom Milivojevićem koji je rekao da je uvek imao utisak da, kada odbije neki projekat, istovremeno radi za neki drugi, budući, jer to vreme između koristi da razmišlja, skicira, odmara se, puni novim inspiracijama, da time poboljšava mogućnost za rad na sledećoj predstavi. Primetio je tada da nekada nisi smeo da napraviš lošu predstavu, jer te onda nigde neće biti. Gotov si. Danas nije tako. Ideš iz režije u režiju, praviš loše predstave, ali si opet rasprodat, jer si u trendu i samo ideš dalje. Problem je što nikome nije bitno kakva je predstava. Ja ne bih imao ništa protiv toga da reditelj deli takav deo finansijskog kolača ako posao uradi odgovorno i dobro, ako na prvu i na svaku narednu probu dođe pripremljen, ako se odnosi s poštovanjem prema svim ljudima koji učestvuju u procesu nastanka te predstave – a često nije tako, ništa od toga. Bilo bi dobro da reditelji dolaze s ozbiljno koncipiranom idejom, spremni da se daju do kraja, jer onda, čak i ako predstava ne uspe, dali su sve od sebe, ali se nije desila preko potrebna hemija. Reditelj spram odgovornosti koju treba da ima za urađeno i treba da dobije više novca, ali tu i jeste problem, što često nema odgovornosti. Često se dešava da po pozorištima odjednom počne da se priča o nekom reditelju, širi se neki hajp, svi ga traže, a ono ništa. S druge strane, znam dosta reditelja koji nisu imali ni šansu da urade prvu predstavu u pozorištu. Prilike najčešće ne dobiju jer nisu deo bratskih dogovora, kafana i slično. Ni u pozorištu nema pravedene raspodele stvari, isto kao ni u životu.

Dva puta ste tokom ovog rezgovora pomenuli da niste religiozna osoba. Da li je to važna činjenica u vašem životu?

Ako verovanje u nešto od čoveka čini dobrog čoveka, ako u njemu razvija empatiju i praštanje, onda neka veruje u šta god hoće, ali kad poglavar određene vere kaže da je vlast data od boga i da ne treba da se dovodi u pitanje, s tim već imam problem.

Da li je i gluma određena vrsta religioznosti, odnosno vere?

Moglo bi se na neki način reći. Vere u neke vrednosti, u ljude, u razumevanje kroz komunikaciju. Međutim, mi smo kao narod skloni građenju kulta ličnosti, od patrijarha do Noleta. Skloni smo da te svoje idole veličamo i pravdamo čak i kad greše. Mislim da to nije dobro za nas kao narod. Ako nešto nije u redu za nekoga, ne može da bude ni za idola, koliko god bismo želeo da ga opravdamo. Isto je i u pozorištu. S idolima, zabludama, s verom u ljude i u sebe.

Snežana Miletić

Preuzmite Intervju

“Kako je otkriveno letenje”, predstava za decu našeg pozorišta, koja je imala premijeru 2014. godine, ovog - 10. aprila, biće izvedena stoti put.

Priču o pronalaženju sebe, istinitog i neograničenog sebe, u sadejstvu umetničkih energija i znanja kreirali su rediteljka Emilija Mrdaković i glumac Saša Latinović. Ideja im je bila da pokrenu dečju maštu i usmere je u pravcu istraživačkog duha.

Zato je metnički dvojac izabrao da prepoznatljivo školsko gradivo učini pristupačnijim i zanimljivijim. Učinili su to tako što su u dramaturšku konstrukciju predstave utkali delove gradiva iz geometrije, koji se obrađuju u prvim razredima osnovne škole. Da bi sve mirisalo još bolje, u ideju su ubacili i prstohvat fizike.

Priču, po čijim je motivima nastala istoimena predstava, napisao je bugarski pisac za decu Margarit Minkov. Tekst su prilagodili glumac Latinović i rediteljka Mrdaković, koja je izabrala i muziku. Autorka lutaka, idejnog rešenja scenografije i kostima je Milica Grbić Komazec, dok su scenski pokret osmislile Olivera Kovačević Crnjanski i Frosina Dimovska.

Duhovita i maštovita igra, sa mnogo muzike, to je ono što već godinama - više od decenije, ovu predstavu čini omiljenim pozorišnim štivom naše publike. I ne samo nje...

“Kako je otkriveno letenje” gostovalo je na nizu festivala i odatle donelo vredne nagrade. Latinović je predstavu igrao na festivalima u Herceg Novom, Kotoru, Sarajevu,  Osijeku, Kopru, Zenici, Kragujevcu, Istočnom Sarajevu, Kijevu/Ukrajini, Rijeci, Banjaluci, Zagrebu, Subotici, Kikindi, Kurganu/Rusija.

U svojoj vitrini s nagradama “Letenje”, između ostalog, ima tri festivalska Grand Prija, dok je sam glumac Latinović višestruko nagrađivan za najbolje glumačko ostvarenje ili animaciju lutaka.

I na koncu, jedna zanimljiva priča, koja ide uz dugovečnost ove predstave. Kada je pre izvesnog broja godina usledio poziv iz Rusije, sa jednog od tamošnjih, najvećih pozorišnih festivala, Saša Latinović nije dvojio, već je ulogu naučio na ruskom. Njegov gest oduševio je domaćine, ali je zadao i neke važne lekcije iz pozorišne učtivosti i advertajzinga.

Stoto “Letenje” 10. aprila počinje u 18 sati – na Maloj sceni našeg teatra.

Ovaj april u našem teatru biće u znaku nove premijere. Predstavu “Drakon” režira Ljudmila Fedorova, gošća iz Rusije. Njenu viziju moćnog teksta Jevgenija Ljvovića Švarca videćemo premijerno 25. marta.

“Drakon” je politička satira. Prema rečima kritičara, radi se o jednoj od najboljih dekonstrukcija autoritarne vladavine. Tekst govori o vitezu Lanselotu, koji je krenuo da ubije zmaja. Traži ga u zemlji kojom upravlja birokratska hijerarhija, koja upravo zmaja koristi da bi prikrila sopstvenu zloupotrebu moći. Lanselot pokušava da oslobodi ljude pod brutalnom zmajevom vlašću. Međutim, njegovi napori nailaze na otpor, jer je većina ljudi navikla na zmaja i njegove metode. Iako su one surove i nepravedne, stanovništvo smatra da su one jedini mogući način života...

U aprilu se na sceni Pozorišta mladih naši glumci publici predstavljaju i u ostalim svojim ponajboljim ulogama - u predstavama za decu i za odrasle. Decu uče da rastu širom otvorenih očiju i grle život u njegovom najmirisnijem cvatu, a odrasle podsećaju da nikad ne zaborave šta su naučili dok su rasli, jer - nikad se ne zna kad će Lenselot ubediti ljude da postoji i neki drugi, bolji život...

PREUZMITE REPERTOAR

„Može li pozorište da odgovori na poziv upomoć koji naše doba šalje u svetu osiromašenih građana, zaključanih u ćelijama virtuelne stvarnosti, ukopanih u privatnost koja ih guši? U svetu robotizovanih života unutar totalitarnog sistema kontrole i represije koji obuhvata svaki aspekt naše stvarnosti“, pita se u svojoj poruci povodom Svetskog dana pozorišta reditelj Teodoros Terzopulos. Povodom ovog 27. marta, ovaj grčki stvaralac napisao je:

„Potrebni su nam novi narativni putevi, usmereni ka negovanju sećanja i oblikovanju nove moralne i političke odgovornosti kako bismo izašli iz višestruke diktature savremenog srednjeg veka.“, kaže između ostalog Teodoros Terzopulos, grčki pozorišni reditelj, u svojom obraćanju svetu povodom Svetskog dana pozorišta, 27. marta. Evo cele poruke:

„Može li pozorište da odgovori na poziv upomoć koji naše doba šalje u svetu osiromašenih građana, zaključanih u ćelijama virtuelne stvarnosti, ukopanih u privatnost koja ih guši? U svetu robotizovanih života unutar totalitarnog sistema kontrole i represije koji obuhvata svaki aspekt naše stvarnosti?

Da li je pozorištu stalo do ekološkog uništenja, globalnog zagrevanja, masovnog gubitka biodiverziteta, zagađenja okeana, topljenja glečera, šumskih požara i ekstremnih vremenskih nepogoda? Može li pozorište da postane aktivan deo ekosistema? Pozorište već godinama svedoči uticaju čoveka na planetu, ali ne nalazi način da se suoči sa ovim problemom.

Da li je pozorište zabrinuto zbog stanja svesti koju oblikuje XXI vek u kom se ljudima manipuliše zbog političkih i ekonomskih interesa, uz pomoć medija i kompanija koje oblikuju mišljenje? Društvene mreže, koliko god da olakšavaju komunikaciju, postale su alibi za interakciju, jer omogućavaju sigurnu udaljenost od Drugog. Sveprisutan osećaj straha od Drugog, drugačijeg, stranog, dominira našim mislima i delima.

Može li pozorište da postane radionica u kojoj nastaje suživot različitog, bez ignorisanja traume koja krvari?

Ova trauma nas poziva da rekonstruišemo Mit. A rečima Hajnera Milera: „Mit je gomila, mašina kojoj uvek može da uključi nove i drugačije mašine. On prenosi energiju sve dok rastuća brzina ne rasprši kulturno polje.“ A ja bih dodao i polje varvarstva.

Mogu li reflektori pozorišta da osvetle društvenu traumu, umesto što obmanjujuće osvetljavaju samo sebe?

Ovo su pitanja na koja ne postoje odgovori, jer pozorište postoji i traje zahvaljujući pitanjima bez odgovora.

Ova pitanja pokreće Dionis koji prolazi kroz svoje rodno mesto, orkestar antičkog pozorišta, i nastavlja tiho izbegličko putovanje kroz pejzaže rata i danas, na Svetski dan pozorišta.

Pogledajmo u oči Dionisu, ekstatičnom bogu pozorišta i mita, koji spaja prošlost, sadašnjost i budućnost, detetu dvoje roditelja – Zevsa i Semele – izrazu fluidnih identiteta, ženskog i muškog, gneva i blagosti, božanskog i životinjskog, na međi ludila i razuma, reda i haosa, akrobati na granici života i smrti. Dionis postavlja suštinsko ontološko pitanje – „O čemu se ovde zapravo radi?“ – koje podstiče stvaraoce na sve dublje istraživanje korena mita i mnogostrukih dimenzija ljudske zagonetke.

Potrebni su nam novi narativni putevi, usmereni ka negovanju sećanja i oblikovanju nove moralne i političke odgovornosti, kako bismo izašli iz višestruke diktature savremenog srednjeg veka.“

(Teodoros Terzopulos, Grčka)

Višenagrađivana predstava Pozorišta mladih - “Na vukovom tragu” - sutra, 27. marta, na Svetski dan pozorišta, biće izvedena pedeseti put.

Ovo malo umetničko remek delo, koje je u režiji Jakuba Maksimova, inspirisanog “Zovom divljine” Džeka Londona, bilo premijerno izvedeno 2018. godine, nastalo je u posvećenom i predanom radu izuzetnih glumaca našeg pozorišta.

Za raskošno, precizno i uverljivo izvođenje ove maštovito kontruisane priče zaslužni su glumci: Saša Latinović, Aleksa Ilić, Slobodan Ninković, Slavica Vučetić, Neda Danilović, Jelica Gligorin i Dejan Šarković. Oni na sceni stvaraju čudesnu atmosferu, koja potpuno opčinjava gledaoca.

Prema mišljenju kritike i žirija niza festivala, s kojih se ekipa predstave vratila s nagradama, ali prevashodno publike, “Na vukovom tragu” diže pozorišne standarde nekoliko lestvica iznad onih najboljih.

Pozorišnu igru nosi šest glumaca, jedan glumac/bubnjar, četiri psa i jedan jelen. Oni pričaju o slobodi, onoj istoj koju priželjkujemo i o kojoj mnogo pričamo, a samo su retki spremni da se izbore za nju.

Jedan pas, koji se zvao Bak, bio je spreman za tu borbu i baš o tome govori predstava “Na vukovom tragu”. Bak biva ukraden i prodat za teški rad u kanadskoj provinciji, u doba Zlatne groznice. Njegova žudnja za slobodom i – konačno - pobeda nad ropstvom, inspirativna su priča i za naše vreme...

Rediteljka Ljudmila Fedorova, koja u našem teatru režira predstavu “Drakon”, govorila je za “Dnevnik”. U razgovoru sa novinarkom Natašom Pejčić, Fedorova je o ovom tekstu Jevgenija Ljvovića Švarca govorila kao o “antiutopiji izvan vremena”. Kakva će biti predstava, čija je premijera zakazana za 25. april, može se naslutiti iz intervjua koji stoji na linku: 

https://www.dnevnik.rs/kultura/scena/antiutopija-izvan-vremena-intervju-ljudmila-fedorova-rediteljka-lutkarske-predstave-drakon-pozoristu-mladih-2025-03-20

Jedno takvo, u kojem caruju glumci i lutke, a najmlađa publika ima poslednju reč, prostire se pod krovom naše pozorišne kuće. U tom je carstvu moguće mnogo toga: da progovore princeze od drveta i plavi zečevi od pliša, da jedan Lovac, Ksenija, Crvenkapa i Puk čudesan svet od mašte naprave, da jedan vuk ostavi upečatljivo slobodarske tragove na duši, ali i da veseli muzičari zasviraju bolje od “Stonsa” i “Bitlsa” zajedno.
O svemu tome cela knjiga bi se mogla ispisati...

Mi je ispisujemo već 90 leta, slaveći lutkarsku umetnost - jedini u gradu, kao najstarije lutkarsko pozorište u regionu. Danas, 21. marta, slavimo Svetski dan lutkarskog pozorišta. Čestitamo ga svima onima koji, čuvajući lutkarsku umetnost od “zuba vremena”, čuvaju sećanja na mnoga detinjstva, ali i na mnoge budućnosti.

Svetski dan pozorišta za decu i mlade, koji obeležavamo danas 20. marta, u našem pozorištu biće u znaku predstave “Ksenija i Lovac”. Na ovaj važan dan za sve umetnike koji stvaraju za decu i za svu našu mladu publiku, igramo “Kseniju i Lovca” - poučnu životnu priču o predrasudama, kreativnosti i upornosti.

Predstava je nastala prema motivima istoimene priče Aleksandre Vrebalov, koja je napisala i muziku. U režiji Emilije Mrdaković igraju Ksenija Mitrović i Slobodan Ninković

“Ksenija i Lovac” je priča o devojčici koja je bila drugačija od svojih vršnjaka i koja je patila zbog toga dok nije shvatila da je njena posebnost njena snaga. Kada se oslonila na ono u čemu je najbolja, pred njom su se otvorila prostranstva i život koji se diše punim plućima. Glumci nas u ovoj predstavi uče da se vredi boriti za svoje snove, biti uporan, da u ovom surovom svetu uspevaju uporni i hrabri, oni koji svet čine drugačijim, boljim mestom za život. Bez takvih nema ni lepote, ni umetnosti.

Sutra, 21. marta, Pozorište mladih obeležava i Svetski dan lutkarskog pozorišta. Zato smo na repertoar toga dana stavili izuzetnu lutkarsku predstavu za srednjoškolce - “Zločin i kazna”, koju je takođe režirala Emilija Mrdaković, inspirisana delom F. M. Dostojevskog. U predstavi igra - višestruko za nju nagrađivani - Aleksandar Milković.

Zbog havarije, koja se dogodila na svetlosnom sistemu Male scene, otkazujemo predstave zakazane za 15. i 16. mart na toj sceni. Hvala na razmevanju.

U okviru Dramskog studija za decu Pozorišta mladih trenutno se priprema predstava “Reputacija", koja se, između ostalog, dotiče predrasuda i verbalnog nasilja prema deci koja žive sa nekim oboljenjem, u slučaju ove predstave – dijabetesom.

“Tekst Staše Petrović “Reputacija” jedan je od tekstova iz zbirke "Priče sa malog odmora", koja je nastala kao rezultat radionica mladih dramskih pisaca sa decom iz viših razreda osnovnih škola, u okviru istoimenog projekta Assitej Srbije.”, kaže glumica Slavica Vučetić, koja kao dramski pedagog priprema ovu predstavu sa polaznicima Studija.

Povodom rada na “Reputaciji”, ekipa predstave protekle subote je ugostila decu, mlade i odrasle iz  "Diaverzuma", Udruženja osoba sa dijabetesom, koje vodi Stevan Stejić.

Gosti su sa decom iz Studija podelili svoja iskustva i na interaktivan način edukovali ih o ishrani, ograničenjima, ali i postignućima mnoge dece i ljudi koji žive sa dijabetesom.

Premijera predstave #Reputacija”, u kojoj učestvuje devetoro dece Dramskog studija, uzrasta od 12 do14 godina, odnosno od šestog do osmog razreda, biće sredinom aprila.

Glumci se uvek nadaju da će predstave koje igraju biti dugovečne, istom se nadaju i ekipe koje se okupljaju oko njih, kao i sama pozorišta, ali to često ne zavisi samo od dobrih ideja, truda i talenta, nego i od publike.

Kada je izašla premijera predstave „Ko je rekao mjau?“, 3. aprila 2015. godine, niko nije slutio da će potrajati celu deceniju i dočekati svoje stoto igranje, a  ono će biti upravo danas - 8. marta.

Autorka i rediteljka predstave, koja je nastala po motivima priče Vladimira Sutejva, je Bianka Benkovska, a u njoj igraju: Sanja Tomić, Marija Radovanov, Emil Kurcinak i Marija Todorović.

“Ko je rekao mjau” upoznaje decu sa osnovnim bojama, te kako se mešanjem osnovnih boja stvaraju nove. Upoznaje ih i sa raznim životinjama i njihovim karakteristikama, sa glasovima kojima se oglašavaju.

Predstava na edukativan način daje nove ideje roditeljima kako da se igraju sa svojom decom. stimulišući ih pri tome da eksperimentišu bojama.

Lako pevljive pesme, koje glumci izvode, deca brzo nauče i već ih u toku same predstave i sama počnu pevati.

Izvođenje ove predstave je uvek drugačije, jer pruža mogućnost da deca sama biraju ko će biti glavni lik i kako će se on zvati, pa čak i da odrede njegov karakter.

Nakon predstave, dobijaju i domaći zadatak, da oboje bojanku koju dobiju.

Za naše glumce ovo je, s druge strane, takođe veoma zahtevan zadatak, prevashodno zato jer se susreću s najosetljivijom publikom. Za većinu dece, ova predstava je prvi susret s pozorištem.

S radošću danas ponovo igramo “Ko je rekao mjau”, ponosni na naše malo čedo koje traje već deset godina i na sve nijanse radosti, ljubavi i razumevanja, koje je naša najmlađa publika razvila tokom gledanja prvih sto izvođenja predstave.

Jevgenij Ljvovič Švarc je pisac, Ljudmila Fedorova je rediteljka, dok će scenografija, kostimi i dizajn lutaka biti delo Andreja Zaporoškija. Svi oni će udružiti snage sa glumcima Pozorišta mladih da bi napravili predstavu “Drakon”, čije su probe počele 4. marta.  

U predstavi će igrati: Ivan Đurić, Aleksa Ilić, Saša Latinović, Ervin Hadžimurtezić, Neda Danilović, Slobodan Ninković, Marija Radovanov, Slavica Vučetić, Ksenija Mitrović, Aleksandar Milković i Uroš Lazović.

Kompozitor muzike koja će se čuti u predstavi je Aljbert Halmurzajev, koreografkinja je Ista Stepanov, a dizajn svetla osmisliće Ratko Jerković.

Rediteljka Fedorova posle prve probe kaže: “Mi ljudi odgovore i krivicu uvek tražimo oko sebe, u nekom drugom oko nas, smatrajući da su neki drugi, neki protivnici, krivi za okolnosti u kojima živimo. Mi ćemo pak u ovoj predstavi pokušati da taj prst sa znakom pitanja okrenemo ka sebi, da vidimo da li se odgovori na pitanja koja nas muče kriju u nama.”

Na pitanje da li je današnji čovek sposoban za to, da prizna da je odgovoran za ono što živi i u čemu pliva, rediteljka misli da jeste, ali da je za to potreban ozbiljan trud. Dodaje da i sama, i taj trud, i odgovore, neprekidno traži u samoj sebi.

“Naravno, čovek se ne može posmatrati izvan nekih spoljnih prepreka i sistema u kojem živi. Mi smo deo sistema u kojem živimo, ali i nekog globalnog, opšteg sistema stanja stvari. Pitanje je samo - gde je granica, gde je taj rub na kojem moramo biti potpuni iskreni prema sebi da se ne bismo izgubili, da ne bismo izgubili sebe, jer ukoliko na vreme ne primetimo tu granicu, ona može da nam isklizne.”

Premijera predstave “Drakon” planirana je za 25. april. 

Važni su ljudi koji nas okružuju, s kojima delimo vreme i misli, oni su naša nada, lek i radost, siguran oslonac – kako u miru i dobru, tako i u teškim vremenima. Oni nas mogu podići kada klonemo i pozajmiti nam svoja krila kada su naša polomljena... Zato je važno da biramo prave ljude i da pravi ljudi biraju nas.

O tome govori predstava “Beskonačni”, nežna priča o odrastanju, prijateljstvu i prihvatanju sebe, koja će biti premijerno izvedena 2. marta na Maloj sceni Pozorišta mladih. Režirao ju je naš glumac Aleksa Ilić, inspirisan filmom “Čarlijev svet” (“The Perks of Being a Wallflower”) Stivena Šboskog.

Glavni junak je petnaestogodišnji Čarli, koji se bori s osećanjem nepripadanja i anksioznosti. U predstavi pratimo njegovo odrastanje, od prvog poljupca i porodičnih trauma do sticanja prijatelja koji mu menjaju život.

“Uvek postoji svetlo na kraju tunela, ali prepoznavanje svetla u tom tunelu zavisi od osobe sa kojom kroz taj tunel putujemo.”, kaže reditelj Aleksa Ilić i dodaje da je u intimnom prostoru scene  sa glumcima pokušao da nađe odgovore na pitanja koliko su veze koje gradimo sa drugim ljudima ključne za pronalaženje nade i smisla, te koliko su važne za sticanje samopouzdanja i zdravo sazrevanje uopšte.

U predstavi igraju mladi glumci: Luka Potparić, Aleksandra Pavlović, Vladimir Beljić, Doroteja Vuković i Aleksandar Tobdžić.

Scenografkinja na predstavi bila je Jelena Radić a dizajneri svetla Ratko Jerković i Svetislav Dragojlov. Za dizajn zvuka bila je zadužena Katarina Užarević a za scenski pokret Aleksandra Pejić, dok je kompozitor muzike bio Savo Kostić.

Premijerno izvođenje počinje u 20 sati.

Prva repriza je 2. aprila, u isto vreme.

Sudeći po repertoaru koji se posložio u prolećnom martu, celog ovog meseca otkrivaćemo kako da poletimo...

Činićemo to pričajući priče, poput “Bajke o vitezu bez konja”, raspitujući se – po stoti put - “Ko je rekao mjau”, bivajući – i to pedeseti put - “Na vukovom tragu”, ali i tragajući za “Mačkom u čizmama”...

Predaha nema ni tu, jer spremni smo da - po stoti put - pokušamo da saznamo “Kako je otkriveno letenje”, a za sve to biće nam potrebno zajedništvo – pomoć svih priča koje se pod krovom naše kuće predu: kako “Ksenije i Lovca”, “Kosa i Lisice” i “Revizora”, tako i “Crvenkape”, “Uspavane lepotice” i “Čarobnice iz Ulice Božur.”.

U sadejstvu svih njih, nikakva upozorenja u stilu “Dok te ja hranim i oblačim”, ne mogu da probude strah, već naprotiv, samo hajdučku hrabrost, koja će na koncu rezultirati – nekome “Zločinom i kaznom, a nama “Bogojevljenskom noći”....

A posle nje – te noći bogojavljenske - nastupa “Vreme sporta i razonode” ali i “Seksa za početnike”.

No pre svega toga, moramo biti “Beskonačni” u hrabrosti...

Sve to, dan za danom, u martovskom repertoaru našeg teatra.

PREUZMITE REPERTOAR

Sa velikom tugom smo primili vest o smrti čuvenog teatrologa, kulturnog delatnika i nekadašnjeg upravnika Pozorišta mladih, magistra Miroslava Radonjića (1936-2025). Na čelu Pozorišta mladih je bio od 1973. do 1981. godine, a ovaj period je okarakterisao dominantnim izvođenjem domaćih dramskih dela i „žive scene“, pored do tada ustaljenih lutkarskih predstava. Uključivanjem vrhunskih stranih i domaćih dramskih stvaralaca u rad Pozorišta mladih, trasirao je put brojnim nagradama koje je naš teatar dobio.

Miroslav Radonjić se rodio u Užicu 15. avgusta 1936. godine. Školovao se u Sokobanji, Aranđelovcu, Kragujevcu i Beogradu, stekavši titulu magistra nauka na Filološkom fakultetu u Beogradu. Tokom bogate profesionalne karijere radio je u Sterijinom pozorju, Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu AP Vojvodine, Pozorištu mladih i Pozorišnom muzeju Vojvodine. Radonjić je bio istaknuti pozorišni kritičar, učesnik i organizator brojnih naučnih i stručnih skupova, organizator izložbi i festivala, pisac feljtona, publicistike, književnih dela i naučnih članaka.

Kolektiv Pozorišta mladih izražava najdublje saučešće porodici.

Predstava “Jerma”, nastala po motivima istoimene drame Federika Garsije Lorke, u produkciji Savez dramskih umetnika Vojvodine i saradnji Akademije umetnosti i Pozorišta mladih, premijerno će biti izvedena 23. februara, na Maloj sceni našeg teatra - od 20 sati.

Foto: Dejan Krstić

Složeni odnos supružnika, zaglavljenih u andaluzijskoj ruralnoj sredini i zaostalim patrijarhalnim načelima, isprepletan je koreodramskim momentima, koji su inspirisani flamenko plesom, pevanjem, gitarom i ritmovima. Sama flamenko kultura ima ogroman dramski potencijal u svoj svojoj sirovosti, dubokoj osećajnosti i muzikalnosti, a u kombinaciji sa Lorkinom poetikom daje glumcu beskrajne mogućnosti za kreiranje, kaže autorski dvojac.

Foto: Dejan Krstić

Ova “Jerma nastala je, inače, kao praktični deo umetničkog doktorskog projekta Aleksandre Pejić, pod mentorstvom Marijane Prpa Fink sa Akademije umetnosti Novi Sad.

Dramatizaciju i režiju potpisuju Aleksandra Pejić i Danilo Milovanović Vukmanović, koji i igraju Jermu i Huana. Njima se na sceni pridružuje i gitarista Dušan Popović Lipovac, dok je koreograf bila sama Pejić.

Foto: Dejan Krstić