Kraj godine kod nas - u Pozorištu mladih, biće u znaku Mocartove “Čarobne frule”. Nadaleko čuvenu operu, kao predstavu za decu, režirala je gošća iz Hrvatske, a zapravo argentinska rediteljka Renata Karola Gatika, dete temperamentnog latinoameričkog pozorišnog duha. Stoga ni ne čudi što će ovo biti jedno raskošno pevanje razigrane mašte, u kojem će glumci pripovedati, svirati, pevati, plesati, a igraće čak i scenografija i kostimi, da ne govorimo o maskama i lutkama...
Premijerna “Čarobna frula” igra se 17. decembra, od 19 sati. Sve reprize u decembru su rasprodane. Tako je to kad se na istom mestu nađu: Milica Sinkauz i Ivana Đula, koje su raspisale tekst za predstavu, ista Ivana Đula i Luka Vrbanić, koji su udesili muziku za ovu priliku, korepetitorka Agota Vitkai Kučera, koja je raspevavala glumce, Vesna Popović, koja je izmaštala scenografiju i Milica Grbić Komazec, koja je kreirala kostime i lutke i Ratko Jerković, koji je dizajnirao svetlo.
Mocart u fantazmagoričnim rukama
Rediteljka Renata Karola Gatika: “Ovom predstavom želela sam da deci, kojoj je to prvi susret s operom, približim taj muzičko-pozorišni žanr. Opera je dosta zahtevna forma za dečju pažnju i njihova interesovanja uopšte, pa ipak, uverena sam da već od malih nogu moramo krenuti s tom edukacijom. Ovo neće biti klasično opersko pozorište, ali smo od Mocarta uzeli najviše što se moglo. Muzika je ostala najbitnija vertikala predstave i sve što je dramsko i lutkarsko, kao i sama igra, vrti se oko muzike. Pevanje, koje je bilo izazov za glumce, prilagođeno je za dečju publiku. Samu priču ove Mocartove opere malo smo "čistili”, jer smo hteli da to bude bajka u kojoj princ oslobađa princezu, bori se protiv zla, da bi na kraju pobedilo dobro. Predstava će biti duhovita i zaigrana, i nadam se da će naredni put, kada našoj publici ponude nekog drugog Mocarta, ona to oberučke prihvatiti..”
Dragoceni i oplemenjujući susreti
Glumci su, kažu, uživali u radu sa rediteljkom “Čarobne frule”, kažu da je temperamentna, energična i duhovita, i da se sve te njene vrline ogledaju i u njenom radu. Rediteljkina estetika je, otkrivaju, otvorila glumcima prostor da budu muzičari koji na sceni stvaraju muziku, potom igrači, pevači, pripovedači, pa čak i dete!
To dete - u svakom glumcu koji igra u ovoj predstavi, na čudesan put - možda njihovog prvog Mocarta u životu, najmlađu publiku vodi u vidu fatazmagoričnog kvinteta: Marija Radovanov, Ksenija Mitrović, Uroš Lazović, Aleksandar Milković, Slobodan Ninković i Saša Latinović. O radu na predstavi, glumci govore kao o dragocenom iskustvu - profesionalnom i ljudskom, a nije li to jedno te isto...
Glumac Aleksandar Milković: “Imao sam sreću da 2017. uskočim u predstavu „Demon i prorok“ u režiji Miljane Ćosić, koja se igrala u Teatru Vuk. Predstava je govorila o odnosu Mocarta i Salijerija. Tada sam prvi put, nakon onoga što smo učili (i, nažalost, još brže zaboravili) o Mocartu, imao priliku da se vratim tom neverovatnom kompozitoru i umetniku. Na prvoj probi „Čarobne frule“ rediteljka nam je rekla da radimo predstavu koja se može opisati kao opera za decu, a ja, iskreno, nikad nisam radio operu za decu. S obzirom na društvene okolnosti ukidanja kulture i umetnosti, imam utisak da je jako važno, na individualnom i kolektivnom nivou, baviti se umetnošću, vratiti se klasicima, povezivati različite grane umetnosti i time se podsetiti da su veliki umetnici i njihova dela – opstali u raznim vremenima. Renata Karola Gatika, rediteljka poreklom iz Argentine, koja već neko vreme živi i radi u Hrvatskoj, od samog početka rada na predstavi vrlo je maštovito i odlučno krenula u postavku ovog (ne baš jednostavnog) komada. Iako je sama radnja „Čarobne frule“ dosta jednostavna, postavljeni su ozbiljni izazovi pred ansambl predstave kombinacijom naracije, lutkarstva, operskih elemenata, te pevanja i sviranja instrumenata. Takvi novi izazovi su ono što glumca uvek vraća na početak i ne dozvaljava mu da se ukotvi u svoj poznati ton, svoju „proverenu pozu“ u kojoj se oseća prijatno, već mu postavlja izazov koji, kao nekad brucoš na studijama glume, mora da savlada. I to je ono što želimo da verujemo da nas bogati iz dana u dan – novo iskustvo, nova veština, a ponekad i prevazilaženje starih strahova. A to je nešto čemu bi svakako trebalo da stremimo, zar ne? I na individualnom, i na kolektivnom nivou.”
Glumac Uroš Lazović: “Prvo i najizrazitije što mi je Mocart doneo, ili bolje da kažem – oduzeo, jeste muzika, odnosno tišina u glavi. Bilo da idem nekud, radim nešto, melodije, i naš adaptiran tekst, me pro-ga-nja- ju! A ako se desi momenat da mi nešto drugo zauzme moždani prostor, tu su kolege, koje je Mocart takođe opseo, da zapevaju ili zvižduću poneku ariju. Uzimajući u obzir da sam, za sada, radio s još dve rediteljke - jednom iz Srbije i drugom iz Rusije, rad sa Renatom jeste nov i zbog njene matične kulture. Ono što me osvežava u ovom procesu, pored susreta sa njom, jeste i koncept predstave s dosta raznovrsnih zadataka: operskim pevanjem, lutkarenjem, sviranjem instrumenata... Sve to traži drugačiji ritam i vrstu pažnje, što je na momente jako izazovno.”
Glumac Saša Latinović: “Verujem da je izbor da se stvara predstava, koja se sadržajem oslanja na muziku V. A. Mocarta, imao za cilj i to da najmlađe upoznamo s genijem, čudom od deteta 18. veka. Nisam siguran koliko deca slušaju ozbiljnu muziku, te ovakav izbor, da se radi predstava u kojoj će imati priliku da čuju muziku iz opere “Čarobna frula” i glumce koji pevaju tekstove prilagođene sadržaju priče, smatram hrabrim ali i potrebnim. Možda će nekima ovo biti prvi susret s operom, a onda, nadam se, i prvi korak ka zaljubljivanju u ovaj muzičko-scenski žanr. Naša predstava kombinuje gotovo sva scensko-izražajna sredstva: pripovedamo, sviramo, plešemo, pevamo, igraju nam i scenografija i kostimi, glumimo, i maskama i lutkama. Za glumce je ovo veoma izazovno, tako da su neki od nas morali mnogo da rade na sebi kako bi stekli nove veštine. Glumci, koliko god bili talentovani, nisu operski pevači, ali smo se trudili da što verodostojnije prenesemo arije iz opere, a nadam se da će publika nakon što odgleda našu “Čarobnu frulu”, otići i pogledati čitavu "pravu" operu. Rad s rediteljkom je zabavan. Ona je temperamentna, energična, duhovita, i sve te njene vrline ogledaju se i u njenom radu, kao i u predstavi. Rad s umetinicima s drugih meridijana je potreban, dragocen i oplemenjujuć za umetnike.”
Glumica Marija Radovanov: “Sarađivali smo u našim predstavama s nekim fenomenalnim kompozitorima i moram neskromno da kažem da imamo izuzetno muzikalan ansambl, s pojedinim - čak vrsnim pevačima i instrumentalistima. Sada je na red došao sam Mocart - izazov prihvaćen! Jasno je da mi nismo operski pevači i da naša "Čarobna frula" nije opera, mi se samo opere igramo, ali uz malu adaptaciju i rad s Ivanom Đula (i njenom divnom porodicom!), koja se bavila i čitavom zvučnom slikom predstave, i uz veliku pomoć profesorke Agote Vitkai Kučera, kao i uz naš posvećen rad i veliko poštovanje dela, nadam se da ćemo uspeti da prenesemo lepotu te bezvremene muzike i zaintrigiramo mališane da u nekom trenutku odu i iskuse pravu operu. Susret s rediteljkom Renatom meni je dokazao da možemo biti i s različitih planeta, dok god imamo tu istu, čistu potrebu za igrom. To nije zbog naše mitske povezanosti s toplom krvi Latinske Amerike (mada možda ima tu nečega), već zbog same Renate takve kakva jeste: šarmantna, duhovita, neposredna. Bili smo formalni međusobno - otprilike samo na prvoj probi, a onda su maske pale i prepoznali smo se, kamenčić se zakotrljao. Mislim da nam je ovakav proces u ovakvom trenutku bio preko potreban, kao svojevrsna "smehoterapija" i dragoceni ventil, a predstava "Čarobna frula" će biti plod jednog obimnog materijala, nastalog u - ponekad čak - lucidnom igranju na probama, prijemčiv i odraslima, ali pre svega pažljivo i promišljeno oblikovan, s velikim poštovanjem i poznavanjem onih kojima je predstava namenjena – deci.”
Glumica Ksenija Mitrović: “Kao devojčica sam bila fascinirana klasičnom muzikom, doduše, priznajem, najpre Čajkovskim. Zato sam i poželela da idem u muzičku školu, pa sam upoznala i dela Mocarta, Betovena itd. I evo, nekoliko godina kasnije, u predstavi sviram Mocarta! Naravno, to za mene nije lak zadatak, ali moram priznati da, što se mene tiče, svaki izazov koji nas pomalo plaši - a ipak malo više uzbuđuje, doprinosi sveukupnom glumačkom zadovoljstvu i inspiraciji. Mislim da će ova predstava biti dobra mešavina dečje zaigranosti i humora, a opet i tog "uzvišenog" operskog jezika. I ceo proces je bio takav - dosta šale, a onda gledamo kako da to malo uobličimo i "utegnemo". Da nije bilo tako, ne verujem da bi nastala baš ovakva predstava. Iako zahtevan zbog svog muzičkog elementa, rad na predstavi je bio prilično neopterećen i zabavan, za šta je zaslužan i vedar duh rediteljke, koji je i nas sve povukao da - bez pritiska i blama, uronimo u svoje ideje, šale, predloge, makar oni bili preterani ili netipični i neobični. Humor je veliki deo naše predstave (nadamo se!), a to je zato što smo se i mi sami mnogo smejali i zabavljali. Renata je neko kod koga se oseti radost života, a vrlo je moguće da to delom dolazi i od njenog porekla, i meni je bilo značajno da osetim da je to i u radu moguće, posebno u vezi s novom okolnošću - sviranjem klavira - i to Mocarta, u predstavi, i da shvatim da to nije toliki bauk.”
Glumac Slobodan Ninković: “Mozartova muzika predstavlja spoj jednostavnosti i slojevitosti kakav retko srećemo. Rad na materijalu inspirisanom njegovom operom otvara potpuno drugačije glumačko polje – ono koje zahteva istovremeno preciznost, disciplinu i razigranost. U tom smislu, proces nije traumatičan, ali jeste izazovan. Traži od mene da iznova otkrivam lakoću u igri, da se udaljim od strogo psihološkog pristupa i prepustim nekoj vrsti prirodnog scenskog impulsa. To je vrlo osvežavajuće i podsticajno jer, pored glume, tu je i pevanje numera iz same opere, što za glumca predstavlja nov izazov, ali i odgovornost. Ovaj rad je specifičan zato što ima neku vrstu „lakog ritma“, ali iza tog ritma stoji velika disciplina. Sam rad s rediteljkom je vrlo zabavan, ali i zahtevan, jer njena estetika otvara prostor da glumac bude i muzičar koji na sceni stvara muziku, i igrač, i pevač, i pripovedač, i dete. To je proces koji od svih nas traži da dišemo i igramo kao jedan. Ono što me je možda najviše iznenadilo jeste koliko se čovek može osećati novim i svežim, čak i posle mnogo godina rada. U ovom procesu otkrivam onu istu radoznalost zbog koje sam, kao mlad glumac, prvi put zakoračio na scenu. I to je iskustvo koje zaista podmlađuje. Osećam da ponovo učim, ponovo istražujem, ponovo se otvaram. I mislim da je upravo to najveći dar koji jedan umetnički proces može da pruži.”
