Tamburaški mjuzikl “Palo inje, pao sneg” biće premijerno izveden na sceni Pozorišta mladih 6. oktobra, od 19. 30 sati. Inspirisan tekstom Vanje Čobanova, koji je adaptirao neprikosnoveni majstor melodrame Stevan Koprivica, predstavu je režirao Darijan Mihajlović, 

Gledaćemo ljubavnu priču između tenora i soprana, u koju se umeša jedan bariton, a kako izgledaju ljubav i sve njene prepreke u ovom slučaju, pričaće nam glumci: Vanja Jovanović, Darko Radojević, Kristina Savkov, Aleksa Ilić, Ivan Đurić i Saša Stojković.

Tek naizgled poznatoj ljubavnoj priči - o dvoje koji se vole, a treći je tu da im pobrka konce, ton će davati muzika Jovana Adamova koju će uživo izvoditi tamburaška banda “Velos”. Kostimografkinja je Milica Grbić Komazec, scenografkinja Vesna Popović, a koreografkinja Ista Stepanov.

Kompozitor Jovan Adamov: “Pre dve-tri godine napisao sam dvadesetak numera na odabrane stihove Vanje Čobanova. Namera je bila da preplavimo medije novom građanskom muzikom. Da kultivišemo estradu.Dok je Danilo Ninković sa tamburaškim ansamblom “Velos” snimao demo snimke, osetio sam da mnoge pesme mogu da pripadaju zajedničkoj priči. Predložio sam Vanji Čobanovu da on tu priču osmisli i poveže već snimljene pesme. U roku od nedelju dana imali smo gotov mjuzikl - tamburaški mjuzikl. Likovima su udahnuli karakter i život fantastični glumci Pozorišta mladih iz Novog Sada.”

Reditelj Darijan Mihajlović: “U Novom Sadu sam, pre 23 godine, režirao svoje prvo muzičko delo. Bio je to onaj škotski komad, čije se ime ne izgovara u pozorištu. Sada ponovo radim muzički komad, koji nije klasičan, ali u njemu ima serioznosti koju ne očekujete kada čujete tamburice. U pitanju je divna ljubavna priča, s autentičnom vojvođanskom emocijom. Naš teatar retko tematizuje ljubav. Filmovi i serije – da, ali je u pozorištu retka. Čini mi se da je to zato što ljudi misle da je ljubav patetična, ona im deluje kao neka izlizana emocija koja se vezuje za neke nesrećne Ruse, što se samoubijaju, ili Geteovog Vertera koji se zbog ljubavi, takođe, ubije. To je neka lažna patetika, koja se danas “ne nosi”, nije u modi. Ali kada se ljudski odnosi viviseciraju u nekim drugima medijima, kao što su serije i filmovi, vidimo da je ljubav glavna tema svega, sveg programa. Od onog bazičnog, telenovela, do ozbiljnijih formata, ljubav je preživela na filmu, u serijama. U pozorištu ju je zaista malo, a kako ja volim da radim na onome čega nema, evo sada zidam jednu predstavu o ljubavi. Imaćemo u predstavi sigurno i bar tri muzička hita, koja će se ubuduće naručivati i za koje će ljudi misliti da su tradicionalne, a ne komponovane pesme. Za mene je posebno dirljivo što ih je komponovao Joca Adamov, junak mog detinjstva, čovek koji je bio srce “Muzičkog tobogana” uz koji sam proveo svoje najlepše dečje godine. Jako mi je drago da je i dalje vitalan i posvećen muzici. Spoj muzike i teksta u ovoj našoj predstavi doneo joj je posebnu atmosferu i magiju, koje će zarobiti srca gledalaca.”

Glumica Vanja Jovanović: “Više nego ikada treba nam neka ovakva priča, nežna, pitka i nevina – lagana, a važna, i baš zbog svega toga vrlo sam se poistovetila s njom. Ovo mi je prva velika uloga, dobila sam je na audiciji, uz veliku tremu i uzbuđenje. Završila sam, inače, srednju muzičku školu, dva odseka - za solo pevanje i klavir, koji sviram od pete godine. Zato je “Palo inje, palo sneg” za mene dvina prilika da spojim dve ljubavi - muziku i glumu. Čini mi se da tamburaši na neki poseban način ispovedaju dušu – i - današnjeg čoveka, prodiru u srž njegova srca i tamo nalaze sve što je skriveno.”

Glumac Darko Radojević: “Tamburaški mjuzikl je nešto što nikad pre nisam radio, a ni video, samim tim je intrigantno za mene kao glumca, a ako se tome doda da se radi o emocijama, ljubavi, duši, onome što nekako nestaje iz naših života, izazov je dvostruki. Tambura će u našoj priči dosta da “povuče”, da oboji, pojača emocije koje stoje u tekstu. Igrao sam i ranije u mjuziklu, u “Tri musketara” i “Kosi” Pozorištu mladih, ali ovo sada se bitno razlikuje - u tempu i ritmu. Sve funkcioniše drugačije sa tamburašima, nekako više na osećaj. Ima istine i u tome da su oni prilično dobri psiholozi, da razumeju ljudsku dušu, da umeju da prepoznaju nečiji dert, osete ga, a možda mogu pomalo i da ga zaleče. Zato, kad si s tamburašima, teško da možeš da ne improvizuješ, emocije te vode u nepoznato, tamburaši funkcionišu nekako “na oči”, na osećaj, na intuiciju, a u predstavi, u pozorištu, sve mora biti precizno, pa i ono što izgleda spontano. Napraviti spoj te dve stvari je umeće, a moj je osećaj da smo napravili dobru predstavu.”

Foto: Srđan Pablo Doroški

Ovih dana, mi u Pozorištu mladih, osećamo se nekako totalno košarkaški. Desilo se još jedno famozno "ubacivanje" i to "trojke". Stigla nam je još jedna nagrada za "Devojčicu sa šibicama". Igrali smo je pre nekoliko dana u Beogradu, na "Zvezdarištu", a posle nje tekli su potoci suza. Dečji žiri kaže da je zavredela treću nagradu. Hvala najmlađoj publici i žiriju najmlađih za aplauze i ovu - ekipi predstave - vrlo važnu nagradu. Predstavu je režirala Sonja Petrović, a srca gledalaca zarobili su Kristina Savkov, Ervin Hadžimurtezić, Danilo Milovanović, Aleksa Ilić i Vera Hrćan Ostojić.

U oktobru, na našoj velikoj sceni, intenzivno i s namernom, obilato padaju i inje, i sneg. Sve uz tamburu i njene priče, a jedna je uvek najvažnija, ona ljubavna, jer iz nje vazda izviru sve druge, zbog kojih se mora nakriviti šešir i pustiti dertu da te uzme. Tamburaški mjuzikl u Srbiji, “Palo inje, pao sneg”, u režiji Darijana Mihajlovića, igramo premijerno 6. oktobra.

I nije nam dovoljna ta jedna premijera, i sve naše predstave znane, koje ćemo igrati tokom celog meseca. Spremamo još jednu, na maloj sceni, za decu. “Ksenija i Lovac” će se zvati. Režira Emilija Mrdaković, inspirisana ne samo muzikom Aleksandre Vrebalov, već i pričom koju je napisala upravo ova kompozitorka.

Uzbuđenje zbog dve premijere možemo samo da umnožimo sa vama. Zato, čekamo vas, i dalje u Ignjata Pavlasa. Prvo sladoled, pa predstava i kokice na kraju. Dečji život može biti samo dolce vita kad ti je jedna od te tri adrese Pozorište mladih...

Juče su na Zvezdarištu, posle naše "Devojčice sa šibicama", bukvalno tekli potoci suza. Izuzetna Andersenova bajka, u režiji Sonje Petrović, o siromašnoj devojčici koja je jedne novogodišnje noći, tragajući za zrncetom pažnje i sreće, pronašla samo zvezdu koja ju je odvela na nebo, dirnula je puno gledalište beogradskog Teatra “Vuk”. Bilo je ovo možda i najbolje izvođenje ove predstave do sada, stoga ni ne čudi što su deca širom raširenih očiju pratila priču o odrastanju, siromaštvu, zloupotrebi dece, o važnosti empatije među ljudima.

Dugo posle predstave, glumica Vera Hrćan Ostojić tešila je mališane, koji su u suzama nizali rečenice koje su počinjale sa “zašto”? Utisci su bili krajnje dirljivi. Jedna Nora jedva je, od suza, mogla da progovori, rekla je da bi volela da je devojčica sa šibicama bila srećnija. Mina je rekla da bi svima bilo mnogo bolje da nema siromašnih, a jedna Vanja se upitala, zašto niko nije pomogao devojčici sa šibicama, zašto je morala da umre?

Divna predstava, lekovita predstava, moglo se čuti među roditeljima koji su doveli klince na jučerašnje “Zvezdarište”. Jedna od onih koje raskopčavaju duše dece i odraslih, koje nas uče i podsećaju zašto je važno da pomognemo svakome ko je u nevolji, da budemo uz slabijeg i tužnog, da ga zagrlimo i utešimo, da podelimo s njim tužne i radosne trenutke.

Zagrljaj je uvek lekovit, jer sutra će ovo što je danas već biti jedno juče...

Naša Marija Radovanov proglašena je najboljom glumicom upravo završenog festivala Piero, u bugarskom gradu Stara Zagora. Piero je jedan od najvažnijih i najuglednijih evropskih lutkarskih festivala za odrasle. Nagradu je dobila za raskošno i delikatno tumačenje Medeje u predstavi “Metamorfoze”. Glumica je Medeju odigrala autentično i posvećeno, a svojim je raskošnim glasom dala nadasve nežnu i uzbudljivu boju ovoj predstavi.

Radovanov je jedno od zaštitnih lica našeg pozorišta, u kojem igra na obe scene. Na dramskoj je publika, između ostalih predstava, može videti u izvrsnoj melodrami “Tre sorele” i čuvenom “Revizoru”, dok je deca već dobro znaju iz predstava poput “Puk”, “Uspavana lepotica”, “Bajka o vitezu bez konja”, “Mala vila”.

U Bugarskoj, koja je i dalje ozbiljan šampion evropskog lutkarstva, predstava “Metamorfoze” igrana je ozbiljnoj konkurenciji teatara iz deset zemalja: Norveške, Češke, Poljske, Italije, Izraela, Grčke, Srbije, Turske, Španije i Bugarske. Njen reditelj Saša Latinovič, glumac i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, realizovao ju je u saradnji sa Akademijom kao svoj doktorski rad. Oživljavajući mit o Medeji i Jasonu, i priču o tome na koje je sve žrtve spremna velika ljubav i za kakve su sve zločine sposobna izneverena očekivanja, ideja mu je bila da kroz neku vrstu pozorišnog rituala pokaže kako se upotrebom nekog materijala – kanapa u ovom slučaju - i glasa glumaca u gledaocu stvara osećaj uverljivo izvedenog scenskog dela. Uz laureatkinju iz Stare Zagore i samog reditelja, u predstavi igraju još i: Slobodan Ninković, Slavica Vučetić i Neda Danilović.

“Metamorfoze” su od svoje premijere izvedene i na 53. Susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, gde su osvojile nagrade za režiju, kolektivnu igru i scenografiju, dok su nedavno na zagrebačkom PIF-u osvojile nagradu za scensku muziku i scenografiju.

Foto: Festival "Piero"

Stara Zagora, jedno od najstarijih mesta u Bugarskoj, u kojem se istorija ispisuje u poslednjih 6000 godina, grad je neobične energije, s nebom veličine najšireg zagrljaja, ispod kojeg vetar pirućka neprekidno, snagom omiljenog kućnog ljubimca leti - ventilatora. Starozagorska glavna ulica, široka k'o pola Dunava, ugostila je ovih dana ekipu predstave “Metamorfoze” Pozorišta mladih iz Novog Sada.

Na padine tog dela Balkana, u grad iste veličine kao i onaj odakle je došla pozorišna družina iz Srbije, nije se stiglo tek onako, slučajno, ili turistički. Povodi su ozbiljni, pozorišni. U gradu lipa i platana, s ortogonalno raspoređenim ulicama (tako kaže sveznajući Google, što se nije dalo proveriti na licu mesta, dron se niko nije setio da ponese), obreli su se na festivalu Piero, jednom od - ne baš mnogobrojnih - lutkarskih festivala za odrasle (koji traje još nekoliko dana).

Put do Zagore je dug, vijuga između reka i dolina, brda u daljini koja se naizmenično približavaju i udaljavaju. Smenjuju se gradovi i pumpe pored puta, na nekima od njih protežu se noge, popije kafa i zaključi: baš je lepa ova naša zemlja. Iako decenijama mučena inflacijom, ratom, postratnim traumama, najprimitivnijim oblicima kapitalizma i otimačizma, svakojake pogani i lopovluka, ponajpre glupošću onih koji je vode, lepa je i dalje. Uprkos.

I priroda kroz Bugarsku je zanimljiva. U šumama koje se otvaraju pred nama prepoznajemo predele Slovenije, hvalimo bugarski autoput, očima prebiramo potom – pogledom neosvojive - brežuljke i visoravni. Konfiguracija zemljišta se od šuma - u jednom trenutku - drastično menja u gole obronke i oniža brdašca, a u daljini se nazire neka povisoka grdosija. Sumnju da je to neki oblak što lukavo puzi sa Sredozemlja otklanja vrlo brzo onaj ko je bio pažljiv na časovima geografije: u pitanju su Rodopske planine. S nekog davnog časa, stroge, al' pravične nastavnice geografije, iščili sećanje o najstarijem planinskom masivu na Balkanu i priča o kristalnom kamenju što svetluca, od koga je delom sastavljen taj masiv.

U Zagoru se stiže u predvečerje, dočekuju nas ljubazni domaćini, dobijamo sve instrukcije, posle čega jurimo u hotel. Brzo tuširanje, presvlačenje, svi su u fazoni - što pre u šetnju. Neki od članova Pozoriša mladih već su dvaput bili na ovom festivalu, s nekim starim predstavama. Prisećaju se kuda treba hodati, šta videti. Sledi večera, Bugari jedu vrlo sličnu hranu našoj, ne delimo samo geografiju, već i iste kulinarske navike na ovoj balkanskoj zemlji krvi i meda, na kojoj su nas osvajali i isti osvajači. Hrana je za većinu ukusna, ali je u njoj neki neobičan - nepoznat začin. Gurmani i oni što priznaju da im kutlača nije najrevnosnija dirigentska palica u kući, većaju: biber li je, zeleni verovatno, šta li je, slačica možda, klinčić nije sigurno, malo “baca” na origano, a origano nije. Neko s dužim iskustvom u Bugarskoj otkriva da je u pitanju čubar, ili čubrica, začin koji je uobičajeni deo bugarske kuhinje. Neki čubrici ne prizanaju taj deminutiv, već joj u narednim obrocima govore jedno augmentativno “ne” i beže u bašte picerija i hamburgerija, ali, avaj, čubricu ovde stavljaju u skoro sve, pa i hamburger i ćevape. Sad su svi dosta umorni i sledi povratak u hotel.

Hotel je na obodu grada, u industrijskom delu, i do njega je bolje doći kolima. Ispred hotela, puca pogled na kompleks fabričkih hala. Desetine ih je istih. Izgledaju kao iz zone sumraka. U daljini huče dimnjaci, para se diže nebu pod oblake i hale zbog toga izgledaju još sablasnije, nekako preteći po radnička prava. Pričinjava ti se da ovde jedino može da se čuje ono neokapitalističko - arbeit mach frei. Neki bugarski građani tu su verovatno u istom položaju kao u nekim ovdašnjim halama, gde ljudsko pravo ne vredi pišljivog boba. Na putu do hotela, inače, bio je primetan i neverovatno veliki broj prodavnica nameštaja. Načičkane su na svakom ćošku. “Koja li je tajna kose Megan Markl” u ovom slučaju, niko do kraja puta nije odgonetnuo. S prozora hotela pogled se odmotava na obližnja brdašca i na pregršt upaljenih sijalica na njima. Dok vetar rastvara prozore i izvodi nepotrebno duge hotelske zavese u ugodnu starozagorsku noć, umorna novosadska ekipa tone u san.

Sutradan, gotovo zorom bude se svi, u Bugarskoj je sat više. Neki šokirani, konstatuju da se onda nisu probudili u sedam, kako stoji na satu, već u šest! Ali umora nigde! Logično, jer kad srce tvrdi “hoću”, telo ustaje krepko i odgovara lako. Ima i onih koji žale za novosadskim kejom, gde trče svako jutro, ali jutros vežbanja nema, tek lagane šetnje kroz grad. Danas je sve usmereno na izvođenje “Metamorfoza” - u takmičarskoj selekciji festivala, pred petočlanim žirijem. Na 12. Pierou su, inače, ekipe iz celog sveta: Norveške, Češke, Poljske, Italije, Izraela, Grčke, Srbije, Turske, Španije i Bugarske.

Uoči predstave, ništa “italijanka”, ide ful proba, tehnika sve proverava: bubice – nameštene, šminka – precizna, garderoba – udešena... Sve je tačno raspoređeno na sceni, glumci se raspevavaju. a posle manje od sata, stiže i publika. Dvorana Državne opere, dekadentno komunistički raskošna, široka i velika, s udobnim sedištima (drugari komunisti, kao i kod nas, nikad nisu umeli da sede na tvrdom, uvek je neko zrnce graška bilo tu da im omekša život), puna je. Predstava se igra s publikom na sceni. U prilično dugim redovima više nema mesta. Ubacuju se zato dotane stolice, ali ni tada svi zainteresovani ne mogu da sednu. Ispred pozorišta je još uvek gužva, ljudi uporno stoje, da uđu bi po svaku cenu. Na molbu Novosađana, jer ne dolazi se u Staru Zagoru svaki dan, domaćini otvaraju i balkon. Kreću “Metamorfoze”, snažno, upečatljivo, opominjujuće.

Preciznost i posvećenost, s kojom igraju glumci, ne ostavlja mesta ravnodušnosti, naročito u trenucima kada svojim glasovima kreiraju atmosferu koja nas odvodi u prohujala vremena, u kojim se odvijala mitska istorija, valjda jedina istorija koju niko na svetu ni danas ne pokušava da prekroji ili ospori.

“Metamorfoze” su priča o Medeji i Jasonu, puna magije i strasti, o natprirodno velikoj ljubavi dvoje ljudi, koja se, zbog ljudske slabosti, pretvorila u zastrašujuću mržnju, čija snaga iza sebe seje samo pustoš. Pod utiskom priče na koje je sve žrtve spremna velika ljubav, ali i za kakve su sve zločine sposobna izneverena očekivanja, sledi aplauz glumcima: Slobodanu Ninkoviću, Slavici Vučetić, Mariji Radovanov, Nedi Danilović i Saši Latinoviću koji je i režirao ovu predstavu.

U nastavku noći, u restoranu “Pegasus”, bio je susret svih prisutnih učesnika festivala. Tu su i čestitanja, sabiraju se utisci, a pada i dogovor da se sutra ide na izlet - u obližnji Plovdiv, ne tako davno evropsku prestonicu kulture, istu onu koju je novosadska kultura jedva preživela. I dalje pod utiskom vetra koji donosi osećaj blizine Sredozemlja, dugo u noć prepričavaju se neke važne, ljudske priče.

A onda Plovdiv: penjemo se u stari deo grad, ko je obuo papuče – opasno je pogrešio, jer grubo kamenite staze surovo kažnjavaju neopreznost. Vijugamo putem između šareno obojenih kućica, ukrašenih drvenim ornamentima. Kuće su mahom iz 19. veka, a osećaj je kao da se penjemo na neki od usamljenih rodopskih vrhova, bar tako svedoči zadihanost onih koji su kondiciju zaboravili u hotelu. Ne znaš na koju bi stranu, jer ulice vode na sve. Na vrhu brda, pogled se prostire na ostatke velelepnog rimskog pozorišta Filipopolis. Datira iz vremena rimskog cara Domicijana, a ušuškano je između brda Džambaz i Taksim. Treće brdo, kojim se diči turistički Plovdiv, je Nebet. Svako je čudesna vulkanska kreacija i zato - telefoni se ne ispuštaju iz ruku, valja zabeležiti delić prohujale istorije, a hodamo po njoj. Pred Filipopolisom, glumci procenjuju šta bi se tu, na mestu na kojem su i danas koncentrična mermerna sedišta, moglo igrati? Njihova “Tri musketara”, “Kosa”, “Tre sorele”, same “Metamorfoze”... Pa čoveče, ozbiljan deo repertoara... Na brdašcetu je i nekoliko crkava, najstarija je Crkva Svete nedelje iz 1578. godine, a ima i jedna potpuno nova, s balkonom “napucanim” kao da je iz Beograda na vodi. Tu se fotkamo, jer je to kota gde smo najbliži bogu, or nebu, kako ko voli...

Spuštamo se do centra u jako lepu glavnu ulicu. Krasi je pedantno uređeno arheološko nalazište – stadiona/arene, iz doba starih Grka, s epigrafskim i numizmatičkim nalazima. Opet se oseća neka čudesna energija i čovek se pita, da li je to autosugestija, u narodu poznata kao “tripuješ se”, ili istinski osećaj cirkulacije istorije na tom mestu? U centru su lepo uređeni parkovi, s elegantnim fontanama, koje ne cure na sve strane i ne tuširaju prolaznike. I tišina je. Lepo je čuješ. Odzvanja. I ugodna je. Niko ne viče, nema histerije iz kafića, čak ni srednje glasne muzike, pa ni u delu grada koji je, više onako mladalački i fensi ulepšan, s jako, jako lepim restoranima i kafićima.

Ekipa odlučuje da predahne u slastičarnici pored Džhumaja džamije, u samom centru centra. Pročulo se da tu treba probati desert nepoznatog nam imena “kjunefe”. Pitamo vlasnika kako izgleda, ne može da pokaže, to se pravi, treba mu desetak minuta. Jedva se sporazumemo, jer ni tuc, ni muc engleskog, niti bilo kojeg drugog, opštepoznatog jezika. Čak i mladi kadar kafane je u fazonu, engleski - šta je to? Nadalje, koristimo tradicionalni način komunikacije na Balkanu (a nisu kubura, pištolj, niti mržnja): oni bugarski, mi srpski, plus 10 prstiju, pa gde se sretnemo. Dok se čeka “kjunefe”, probaju se “kadaifi”, “baklava”, “tulumbe”, “hurmašice” i kafa s ružinom vodom, što je ovde ozbiljna tradicija. Stiže i “kjunefe”: jedni su oduševljeni ovom poslasticom, čije slatko srce kuca ukusom mocarele, a šešir mu prave rendani pistaći. Dok neki mrmljaju “mljac”, drugi kažu držim se ja “baklave”. Još malo londranja po gradu, prostranoj glavnoj ulici, jer namera je vratiti se na festival, na večernju predstavu.

Iz Plovdiva odlazimo s utiskom da je lepršavaji od Zagore, arhitektura mu je nekako dostojanstvenija, a i na ljudima se manje vide posledice višedecenijskog siromaštva i surove komunističke čizme. U Zagoru stižemo bukvalno uoči samog izvođenja predstave. U izvođenju predstave “Exit”, češke trupe “Fekete Seretlek i Studio”, prepoznajemo istovetni koncept njihove odlične predstave “Kar”, s jednog davnog INFANT-a. Ko nam je kriv kad pamtimo dugo! Da smo znali, moglo je da padne i noćno kupanje u obližnjem Burgasu, omiljenoj morskoj destinaciji Bugara, koji na fotkama izgleda ko dva Bola na Braču.

Dugi povratak u Novi Sad prolazi nekako lako, u prepričavanju priča o iskustvima koja smo stekli gledajući druge kulture i navike, posmatrajući kako se drugi ljudi nose sa svojom istorijom i tekovinama sadašnjosti. Ta vrsta rezimiranja utisaka uvek je lekovita i dobra škola za razumevanje drugih ljudi, ali onih koje smo tek upoznali, ali i onih koje smo mislili da znamo, I sve je to život, onaj pravi realni, bez fotomontaže, ali i pozorišni, koji se za Pozorište mladih nastavlja već za nekoliko dana, na Međunarodnom pozorišnom festivalu za decu u Banjaluci, gde putuje ekipa predstave “Koralina”.

Snežana Miletić

Ciklus predstava istaknutih majstora Aleksandrinskog teatra „Monolozi u carskom foajeu“ nastavlja solo predstava narodnog umetnika Rusije, Sergeja Paršina „Želim da živim!“.

Delo se bazira na pričama Stepana Pisahova, dnevnicima Borisa Šergina, odlomku iz romana Mihaila Šolohova „Oni su se borili za otadžbinu“, i odlomku iz romana Vasilija Šukšina „Došao sam da vam dam slobodu“.

Predstavu možete pogledati 24. septembra, od 20 časova, na Maloj sceni Pozorišta mladih.

Rezervacije i prodaja: 021/521-826

Na upravo završenom 56. PIF-u, međunarodnom festivalu pozorišta lutaka koji se ovog septembra održao u Zagrebu, naše “Metamorfoze” dobile su dve nagrade. Prema oceni stručnog žirija imale su najbolju scensku muziku (ekipa predstave) i najbolju scenografiju (Saša Latinović i Milica Grbić Komazec)

“Metamorfoze” su doktorski rad Saše Latinovića, glumca i profesora na AU u Novom Sadu. Nastale su u koprodukciji AU i našeg pozorišta, na čijoj se sceni i izvode. Predstava na intrigantan način pokazuje kako se upotrebom jednog materijala (kanapa) i glasa glumaca u gledaocu stvara osećaj uverljivog scenskog dela. Uz Sašu Latinovića, grčke mitove na sceni oživljavaju Slobodan Ninković, Slavica Vučetić, Marija Radovanov i Neda Danilović.

Već za nekoliko dana “Metamorfoze” putuju u Bugarsku, na još jedan lutkarski festival, onaj u Staroj Zagori koji se zove “Piero”

Pod uslovom da si Pozorište mladih - možeš mnogo toga... Na primer, da dođeš u Zagreb ni pet sati pre izvođenja predstave, i da, iako mrtav umoran i od sedmočasovnog putovanja nimalo svoj, s telom koje je – zbog odsustva klime u busu - upamtilo vrućinu i vlagu vreline dana, odigraš predstavu na jednom od najvažnijih festivala lutkarskih pozorišta u regionu.

I to da je odigraš tako da zaslužiš aplauz - ne samo publike, već i kolega i struke, npr. čuvene australijske lutkarke i dizajnerke Karen Smit koja je, inače, i potpredsednica asocijacije UNIMA, potom slovenačkog profesora lutkarstva Edvarda Majarona ili Hrvoja Seršića, profesora na Umjetničkoj akademiji u Osijeku, ali i da odmah po igranju predstave dobiješ ponudu da sa istom produkcijom narednog leta dođeš na festival u Zadar.

O našim “Metamorfozama” je reč, koje su u Zagrebu izvedene na 56. PIF-u, međunarodnom festivalu pozorišta lutaka, u konkurenciji pozorišta iz Austrije, Bosne i Hercegovine, Češke, Bugarske, Hrvatske, Italije, Izraela, Južne Koreje, Poljske, Slovenije, i Španije.

Utisci su bili nepodeljeni, da se radi o predstavi maštovite vizuelnosti i raskošne maštovitosti u kojoj su glumci ubedljivom i nadahnutom igrom snažno oživeli drevne grčke mitove, čiji eho i danas natapa mnoge međuljudske odnose.

Aplauz je bio namenjen posvećenoj igri ovog glumačkog kvinteta, prevashodno glumačkoj preciznosti Nede Danilović i Slavice Vučetić, scenskoj sveprisutnosti Slobodana Ninkovića, raskošnom glasu Marije Radovanov, te sugestivnom pripovedanju Saše Latinovića koji ih je kao reditelj sve okupio i inspirisao da izvedu ovo scensko delo u kojem su kanap i glas polazište razvoja priče. 

I to nije sve, u tih famoznih, brzopoteznih 19 zagrebačkih sati stalo je i nešto malo gradskog đira, bar onog u ugodnoj noći čuvene pivnice “Medvedgrad”, u kojoj su trganci, štrukle i šalša mogli komotno da pobede sarmu, gulaš i punjenu papriku. Oni ambiciozniji uspeli su da odtabanaju do Griča i Gornjeg grada (koji se renovira), malo i do - u grede zamotane - Zagrebačke katedrale, do Britanca i Zrinjevca, ili da malo prošpartaju Ilicom, u kojoj se još vide ozbiljna oštećenja od poslednjeg zemljotresa. Po povratku u hotel, dok je zagrebačka noć hrlila jutru u pohode, mogao se videti grandiozni HNK, obližnja Akademija scenske umjetnosti, taze umivene zgrade nekoliko muzeja, onog Nikole Tesle, Mimare, ali i Muzeja Dražena Petrovića...

 Uz aplauz posle “Metamorfoza”, novosadska ekipa iz Zagreba nosi utiske o vedrim i nasmejanim ljudima, zgodnim purgerima i predivno obučenim Zagrepčankama - jedna od njih bila je i Jelena Veljača, skockana u 8 ujutro kao za naslovnjak hrvatskog “Elle-a”. U mislima ostaje i miris kave iz gomile ukusno uređenih kafića i diskretno zveckanje čaša u kojima je blistalo nešto - “plavcu malom” - nalik. Ostaju u mislima i – i dalje - plavi tramvaji koji lenjo klize Trgom Ban(et)a Jelačića, pa ovi razni silni “woltovi” što – kao i kod nas – jure kao ludi, plašeći nasmrt pešake. Ostaju upamćene i adrese knjižara - u  VBZ-ovoj, u Ilici 143, iz izloga da ugreju prohladne jesenje dane mame tri ganc nova naslova: Lujanovićeva ”Tvornica Hrvata” (najbolji roman godine po VBZ-u), “Šušanj” Almina Kaplana i “Četiri lakta unutra” Eve Simčić. Dok te ne dođu na red, u busu se, između ostalog, čitao Tripkovićev “Klub istinskih stvaralaca”.

Upravo u jedan takav klub spadaju svi oni koji su na ovom putu brinuli da tačno bude ispričana neobična priča o tome na koje je sve žrtve spremna velika ljubav i za kakve su sve zločine sposobna izneverena očekivanja.

Ista ekipa za koji dan ide u Bugarsku, u Staru Zagoru, na festival “Piero”.

Snežana Miletić

Priča ”Ksenija i lovac” novosadske kompozitorke svetske reputacije - Aleksandre Vrebalov, inspirisala je rediteljku Emiliju Mrdaković da u našem teatru otvori probe nove, istoimene predstave. Počele su ovih dana, a u glumačkoj ekipi su: Slobodan Ninković i Ksenija Mitrović. Muziku je napisala sama Vrebalov, a dramaturg je Teodora Marković. Idejno rešenje lutaka, scenografije i kostima biće Andrijane Dobreva. Premijera je planirana za drugu polovinu oktobra.

Počinju probe mjuzikla “Palo inje, pao sneg”

U našem teatru danas, 22. avgusta, počele su probe tamburaškog mjuzikla “Palo inje, pao sneg”, čija bi premijera trebalo da bude 6. oktobra. Predstavu režira Darijan Mihajlović, koji je kod nas s uspehom režirao mjuzikl “Tri musketara”.

Autor teksta “Palo inje, pao sneg” je Vanja Čobanov, adaptirao ga je Steva Koprivica, a kompozitor je Jovan Adamov. Scenografkinja je Vesna Popović, kostimografkinja Milica Grbić Komazec, a koreografkinja Ista Stepanov.

U mjuziklu će igrati Vanja Jovanović, koja je ulogu dobila na audiciji, te glumci Pozorišta mladih: Darko Radojević, Kristina Savkov, Aleksa Ilić, Ivan Đurić i Saša Stojković. U predstavi će svirati tamburaška banda “Belet”.

Biće još nekoliko iznenađenja za publiku, jer - kad tamburom prebereš po stihovima, duša izgrebe žmarce po telu...

Pozorište mladih gostovaće 26. avgusta u Sloveniji s jednom od najnagrađivanijih predstava - “Kako je otkriveno letenje”. Igramo je u Kopru, na festivalu „Pri svetilniku“.

„Kako je otkriveno letenje“ nastalo je po motivima priče Margarite Minkove koju su scenski oblikovali rediteljka Emilja Mrdaković i glumac u predstavi Saša Latinović.

Latinović je ulogu pripremio na slovenačkom, te će je pred koparskom decom izvesti na njihovom maternjem jeziku, što je svojevrstan kuriozitet i neuobičajen gest kada su festivali u regionu u pitanju. Glumac koji ovu predstavu igra od 2014. godine već je imao slično iskustvo kada je prilikom gostovanja iste predstave u Rusiji ulogu igrao na ruskom jeziku.

“Kako je otkriveno letenje” je priča o pronalaženju samoga sebe, a cilj predstave je da pokrene dečju maštu i usmeri je u pravcu istraživačkog duha. Autori su pokušali prepoznatljivo školsko gradivo da učine pristupačnijim i zanimljivijim, te su, pored same priče, u dramaturškoj konstrukciji predstave, zastupljeni i delovi gradiva iz geometrije koji se obrađuju u prvim razredima osnovne škole, „začinjeni s malo fizike“.

Nakon gostovanja u Sloveniji, Pozorište mladih tokom septembra učestvuje na Međunarodnom lutkarskom festivalu - PIF u Zagrebu, te Međunarodnom festivalu lutkarskih predstava za odrasle „Piero“ u Staroj Zagori, u Bugarskoj. Na ova dva festivala pozorište ide s predstavom „Metamorfoze“, koja je, kao Latinovićev doktorski rad, nastala u saradnji Pozorišta mladih i Akademije umetnosti u Novom Sadu. Radi se o uzbudljivom scenskom uprizorenju mita o Jasonu i Medeji, uz pomoć impovizovanih lutaka i objekata od kanapa.

Kad jesen zađe u svoje hladnije dane, Pozoritše mladih očekuje banjalučki „Međunarodni festival pozorišta za djecu“, gde će igrati svoju najnoviju predstavu „Koralina“.

Glumac Saša Latinović najavljuje u "Dnevniku" gostovanje predstave "Kako je otkriveno letenje" na koparskom festivalu "Pri svetilniku". Pred slovenačkom publikom Latinović će je odigrati na slovenačkom. Glumac otkriva i da će Pozorište mladih početkom naredne sezone gostovati u Zagrebu, Banjaluci i Staroj Zagori u Bugarskoj.

Link

Šekspirova “Bogojavljenska noć”, u režiji Ivana Vanje Alača, koprodukcija našeg teatra, Šekspir festivala i novosadske Akademije umetnosti, premijerno će biti izvedena 29. juna u Vili Stanković, u Čortanovcima, na otvaranju desetog Šekspir festivala. Od 20 sati. 

Predstava se izvodi kao deo novoustanovljenog programa Šekspir festivala – Moj prvi Šekspir. Svog prvog Šekspira igraju: Andrijana Đorđević (Viola), Miloš Lazić (Ludalo),  Miloš Macura (Grof Orsino), Jelena Lončar (Grofica Olivija),  Aleksandar Milković (Malvolio), Đorđe Mitrović (Vitez Tobi Štucalo), Aleksa Jovčić (Sebastijan), Anica Petrović (Sluškinja Marija), Saša Latinović (Antonio) i Ervin Hadžimurtezić (Vitez Endrju Jezoliki) kome jedinom ovo nije prvi Šekspir.

Muziku u predstavi uživo izvodi kvartet koji čine: Dimitrije Beljanski (klavir),  Katarina Badnjar (violina),  Stefan Milović (klarinet) i Nina Henig (violončelo). Tekst je adaptirala Divna Stojanov. Scenografkinja je Jovana Stefanović, kostimografkinja - Margareta Marinković, kompozitor - Dimitrije Beljanski, a saradnik za scenski pokret - Igor Greksa.

Nakon prve reprize, koja će biti 3. jula, takođe u Čortanovcima, predstava će od naredne sezone biti na redovnom repertoaru Pozorišta mladih.

Karte za čortanovačku premijeru mogu se kupiti preko svih Tickets prodajnih mesta, već od 14. juna.

U slučaju kiše, predstava će biti izvedena na sceni Pozorišta mladih.

Reč reditelja Ivana Vanje Alača: “Pozivom mog profesora, umetničkog direktora Itaka Šekspir festivala i vrsnog šekspirologa Nikite Milivojevića, da se pre zrelog rediteljskog doba uhvatim ukoštac s promišljanjem i režiranjem Šekspirovog dela, pa još i komedije, zapitao sam se, baš kao jedan od junaka „Bogojavljenske noći “zar je čitav svet ovde lud?” Kada sam pristao, shvatio sam da jeste. Međutim, da mi isti taj profesor kroz moje studiranje iz strahopoštovanja prema Šekspirovom opusu nije izvukao strah, a ostavio poštovanje, moj odgovor bi sigurno bio drugačiji, jer bi strah nadvladao. Poveravanjem ovakvog zadatka mladoj autorskoj i glumačkoj ekipi projekta "Moj prvi Šekspir" osetio sam veliku zahvalnost i odgovornost da svojom mladošću, energijom i brzinom pokažemo pre svega koliko je Šekspir i dan danas „mlad“! „Bogojavljenska noć“ se nametnula kao logičan izbor jer joj nije bila potrebna aktuelizacija ili osavremenjavanje. Njena, u suštini jednostavna ideja da, dok se pretvaramo, maskiramo i sakrivamo stvarne želje i namere, sve dublje tonemo u probleme i zapetljavamo se - svevremena je. Tek onda kada junaci odluče da budu ono što jesu, da se prikažu u svojoj iskrenosti, tek tada mogu doći do srećnog kraja. Vodvilj kao žanr u kojem smo postavili Šekspirovu komediju, zajedno sa elementima komedije del arte, slepstika i paralelnim scenskim radnjama, omogućio nam je da se igramo i da s ironijskim otklonom oživimo mudru ludu, viteze kukavice, pohotnu groficu u crnini, sujevernog puritanca, muškarca koji je žena i čitav svet Šekspirove Ilirije.”

Reč dramaturškinje Divne Stojanov: ”Šekspirova komedija zabune „Bogojavljenska noć“ (Twelfth Night) proslava je dvanaeste noći nakon Božića kojom se najburnije i najraskošnije obeležava završetak burnih i raskošnih veselja. „Bogojavljenska noć“, Šekspirova poslednja praznična komedija, izvire iz karnevalskog impulsa imanentnog za evropsku narodnu tradiciju gde se na kratko, za vreme slavlja, ukidaju sva pravila. Opijeni slobodom i ljubavlju, junaci ne primećuju niti žele da primete očigledno. Koristeći principe vodviljske dramaturgije, ukrštajući originalni tekst sa sonetima i delovima iz Šekspirovih drugih komedija, „Bogojavljenska noć“ preispituje kako spoljašnjost zavodi i zavarava i kako naša ljubav otkriva više o nama samima, nego o drugima. Ili rečima velikog nemačkog pesnika i prevodioca Šekspirovih dela, Augusta Vilhelma Šlegela, „ova komedija posmatra ljubav kao pitanje mašte, a ne srca“. Šekspir „Bogojavljensku noć“ završava mračnom pesmom koja prekida radost i vraća u ozbiljnu realnost, te odmah po završetku pisanja komedije započinje „Hamleta“. Naša „Bogojavljenska noć“ tek je početak radosti.”

Glumac Aleksandar Milković: “Meni je ovo zapravo drugi Šekspir. Prvi je bio “San letnje noći” u Pozorištu “Boško Buha” s našim, sada pokojnim kolegom Nebojšom Glogovcem kao Oberonom. Imao sam tada divnu malu ulogu, pa zato ovu “Bogojavljensku” doživljavam kao “prvog većeg Šekspira”. Mnogo stvari se ovde poklopilo: Šekspir festival pre 10 godina pokrenuo je moj profesor, dobar deo ove naše ekipe su baš njegovi studenti i vidim njegov veliki pečat u svemu tome. Imali smo oko mesec i po dana za stvaranje ove predstave i, naravno, veliko poštovanje za autora teksta, ali i svest o tome da, kako nam je reditelj Alač rekao na početku, ovo mora da bude zaista naš prvi Šekspir, a ne samo da se tako zove. Nema pravila kako se Šekspir igra, sećam se da se pre nekoliko godina na Šekspir festivalu “Romeo i Julija” igrao u dve picerije. Materijal je takav da se s njim treba igrati. U “Bogojavljenskoj” imamo zamenu uloga na koju svi pristaju i niko se ne preispituje. Kada posmatramo tu situaciju, ona nam daje mogućnost da se igra na razne načine, od komedije, slepstika, teatra apsurda, šta god... Sve to Šekspir nudi, samo treba biti dovoljno lud i hrabar da se sve to i pronađe. Ovde imamo mogućnost da se nasmejemo, ali i da vidimo da iza tog smeha postoji još nešto dublje i važnije, samo treba otvoriti oči i dušu, i videti. Pitanje zamene identiteta živimo i mi danas, a sve se to i kod Šekspira može naći”

Glumac Ervin Hadžimurtezić: “Nije previše značajno radim li prvog, drugog ili trećeg Šekspira, a radio sam do sada “Romea i Juliju”, te sa Nikitom Milivojevićem “Perikla” u Šapcu. “Perikle”, i “Bogojavljenska noć” su Šekspirove komedije koje su specifične po tome što je sve dozvoljeno. Šekspir tu otvara mogućnost beskrajne igre, a ovde - u ovoj našoj “Bogojavljenskoj” imamo mlade s Akademije ljude koji su došli da rade baš to – da se igraju. Oni su izašli iz kraljevstva igre koje akademija pruža. Njima je to sve sveže, a nama, malo starijima, to dođe kao neki podsetnik - da se podsetimo kako je lepo smišljati razne gluposti i igrati se. Šekspir uvek otkriva mnogo toga što je u srži naše civilizacije. Ima toga, kako u  njegovim tragedijama, tako i u njegovima komedijama - isto koliko. Kroz svoje priče, on uvek provlači jako bitne i vanremenske teme. S te je strane dobro raditi Šekspira, jer radeći na njegovim delima čovek može postati pametnijim - moguće je presabrati neke svoje životne stavove, videti aktuelne momente, civilizacijski se uporediti s vremenom kada je Šekspir pisao... I onda možemo da vidimo da se sve zapravo vrti ukrug: da je uvek tako da, ono što je bilo - i biće, i malo toga se zapravo promenilo u ljudskoj prirodi i društvu. Šekspir se bavi i politikom, i nekim društvenim uređenjem, zna da bude jako sarkastičan prema vlastodršcima i mi to možemo da shvatimo kao esenciju i našeg poziva - glumačkog i pozorišnog. Svega ima kod Šekspira i zato je Šekspir veliki, jer je sveobuhvatan, jer se kroz igru, krozu šalu, provlači mnogo toga što može biti i kritika i - na neki način - upozorenje. Jednostavno, Šekspir tera na razmišljanje i preispitivanje - gde smo u ovom trenutku kao društvo i kao pojedinci, kako dalje... Ukratko, daje nam mnogo prostora za razmišljanje.”

Fotografije: Marija Erdelji

Kompozitor Lazar Novkov, koji je čest saradnik našeg teatra, govorio je za SEEcult o stvaranju muzike za "Koralinu", za koju je napisao delikatnu i višeslojnu muziku, ali i tome kako umetnost može da osnaži um.

Link

Koprodukcijska predstava Pozorišta mladih i Gradskog pozorišta Bečej - „39 stepenika”, koju je režirao Igor Pavlović, učestvovaće na Festivalu umetnosti i tolerancije LABINA u hrvatskom gradu Labinu. Festival se održava od 17. do 20. maja, a ekipa naše predstave pred publiku izlazi poslednjeg dana festivala. Tekst za predstavu napisao je Patrik Barlou, inspirisan istoimenim filmom Alfreda Hičkoka, a sve je počelo od novele Džona Bakana. U furioznom tempu ove predstave, svoje najbolje glumačko lice pokazuju: Ivan Đurić, Aleksandra Pejić, Danilo Milovanović i Igor Greksa.

Festival LABINA kombinuje različite programe i sadržaje iz svih oblasti kulture, a najzastupljenije su scenske umetnosti. Ideja ovog festivala, u čijoj organizaciji učestvuje i novosadski Kulturni centar “Miloš Crnjanski”, je da promoviše evropsko i regionalno kulturno nasleđe, kao i kulturno nasleđe lokalne zajednice i prekograničnu kulturnu saradnju, s posebnim naglaskom na regionalnu saradnju Vojvodine i Istre.

Foto: Danijel Rauški