Naš Aleksandar Milković govorio je za “Niti”, časopis za lutkarsku umetnost /broj 20/21. U intervju je bilo reči o raznim segmentima složenih pozorišnih odnosa u kojima se rađa jedan predstava, o komunikaciji kao osnovu stvaranja u teatru, ali i o “novoj normalnosti” koja je uplivala i u teatar, kao i o fenomenu zločina o kojem govori njegova monodrama “Zločin i kazna”, za koju je prošle godine dobio niz nagrada. Intervju u “Nitima” počinje na strani 64, a ceo intervju sledi i ovde...
Predstava zahteva posvećenost
Od februara 2024. godine najzad je i zvanično zaposlen glumac - u Pozorištu mladih, gde je u istoj toj godini ostvario niz uloga i nekoliko vrednih nagrada. Na dugom putu do statusa zaposlenog glumca, Aleksandar Milković naučio je, kaže, mnogo o sebi, glumačkoj profesiji, odnosima u pozorištu, na koje se i te kako reflektuju rezultati turbulentne društveno-političke centrifuge u kojoj živimo. O raznim segmentima dinamike svih tih složenih odnosa govorio je u razgovoru za “Niti”...
Kakvo je okrilje za vas postalo Pozorište mladih? Šta ste tamo našli u glumačkom smislu? Jesu li vaša očekivanja, nade i stremljenja u pozorišnom smislu otvorena onako kako ste priželjkivali?
Razgovaramo uoči premijere Nušićevih “Hajduka”, u adaptaciji i režiji Olje Đorđević, kod koje sam imao i svoj prvi kasting za predstavu “Zaljubljivanje”, u danas mom Pozorištu mladih. Ideja nas koji upisujemo glumu je da ćemo se, po završetku te škole, baviti nekim jako velikim i značajnim ulogama i delima, a niko ne govori o glumi koja bi mogla da se bavi decom. To kao da je skrajnuto - ne omalovažava se, naprotiv, ali činjenica je da nam se među zadacima koje radimo na Akademiji ne nalaze tekstovi za decu. O tome učimo usput, saznajemo polako. Naravno, ima glumaca koji se ne vide u toj sferi glume, što je legitimno, jer neko voli mjuzikle, neko bi da igra samo velike pisce i drame, neko ima ili nema afinitet prema lutkarskom pozorištu. Inatresantno je da se kod nas sve, osim dramskog pozorišta, ispotavlja kao neka vrsta alternative. Pozorištem za decu ljudi se kod nas bave na jako čudan način, nekad nipodaštavajući svoju publiku, a nekad se ne bave njima dovoljno. To je, čini mi se, kao i mnogo toga u ovoj zemlji, sistemski problem. Bio sam pre nekoliko godina na festivalu Asitež, na kojem su bili gosti iz celog sveta. Pričali smo posle predstave i neki od njih pitali su nas, da li nam je scenografija od reciklirano materijala? Mi smo bili zatečeni pitanjem, iznenađeni, rekli smo - ne. Onda su nas pitali, da li bismo pozajmili svoju scenografiju nekoj drugoj predstavi, na šta je rediteljka odgovorila da ne bismo, zanjući gde živimo i da, ako bismo je pozajmili, ne bi nam je vratili ili bi je uništili ili izgubili. Onda su nas pitali, na koji se način institucije pozorišta za decu bave decom, što je nama opet delovalo čudno, jer pomislili smo - pa prave predstave za njih! Usledilo je pitanje, da li vaš proces, osim pravljenja predstava, podrazumeva još nešto? Počeo sam da razmišljam i shvatio da ne podrazumeva, ili ako podrazumeva, onda se to svodi na ličnu inicijativu, a ne na sistemsko razmišljanje. U tom smislu prvo takvo otkrovenje za mene bila je predstava “Devojčica sa šibicama” Pozorišta mladih, u kojoj sam tada igrao. Ona je imala širu edukativnu priču za publiku i tada sam zapravo video da bi bilo dobro da svaka predstava za mlade ima još neki edukativni segment koji bi se pozabavio tom mladom publikom. Nije dovoljno samo da dođu i vide predstavu, treba da pričaju o tome, crtaju, šta god, samo da se to dobro osmisli. Posle sam to imao u vidu kada smo počeli da radimo predstavu “Zločin i kazna”, jer sam želeo da okruženje te predstave za njih bude mesto gde su slobodni da razgovaraju o pitanjima koja ih mogu edukovati. Upravo u tom smislu, Pozorište mladih za mene je jako bitan korak.
Izgleda da mnoge dobre stvari, koje bi morale biti sistemski uređene, kod nas održava lična inicijativa pojedinca. Kako to izgleda u kontekstu jednog pozorišta?
U naše pozorište, kao i u druge novosadske teatre, često dolaze srednjoškolci i to ne bilo kakvi, već izuzetno radoznali, obrazovani, otvoreni, spremni da razgovaraju. Kada smo svojevremeno igrali “Nebeski odred” u SNP-u, mene je kontaktirala Sandra Urban, izuzetna profesorka Karlovačke gimnazije, koja redovno dovodi đake na predstave. Mnogo puta je sa svojim đacima gledala tu našu predstavu i kad god bi izašla u repertoaru, karlovački đaci bi odmah rezrevisali mesto za nju. Deca su razumela da govorimo o važnoj temi, o fašizmu i mržnji koji u jednom društvu treba da se prepoznaju na vreme da ne bi zavladali. Bili su izuzetni, elokventni, otvoreni, informisani, sa zdravim životnim stavovima, i onda je jasno zašto su karlovački đaci danas na vrhu kolone onih koji protestuju zbog toga što krivci za stravičnu novosadsku tragediju od 1. novembra, nisu pronađeni. Pričamo tu o bavljenju jednog nastavnika decom, jednom gerila nastavniku koji insistira na znanju, razmišljanju, edukaciji, samoedukaciji, na radoznalosti. Kada imate nekog takvog, onda dobijete takvu decu koja umeju da misle svojom glavom. Dakle, imate socijalno dobro baždarenu decu, koja znaju gde žive i šta se oko njih dešava, koja reaguju pravedno i istinito. Naravno, nisu ta deca nužno bolja od druge dece po drugim školama, već se njima prosto neko bavi. Pride, bavi se na dobar način.
Šta mislite ko se bavi decom koja vas u razgovoru posle predstave pitaju koliko zarađujete?
Bili smo malo iznenađeni tim pitanjem, ali ono nužno ne mora da bude pogrešno pitanje, ako ćemo iz njega krenuti put nekog razgovora.
Da li su vas to pitali želeći da čuju da li je vaša profesija isplativa za život, ili možda zato što bi se i oni jednom bavili glumom?
Oboje, a možda i nešto treće. To njihovo pitanje bilo mi je zanimljivo za analizu toga kako se promenio odnos prema autoritetu. Promenio se za samo nekoliko godina već kada sam ja išao u školu. Za mene je, npr. bilo nepojmljivo da ti nekoga pitaš – koliko zarađuje? S druge strane, živimo u vremenu kada mladi ljudi bivaju vrlo rano vrbovani da rade, da se usavršavaju, pa često i da volontiraju. Rade tako nekoliko godina, a onda im kažu – više nam nisi potreban. Kada shvatiš da je to princip funkcionisanja u ovoj državi, onda ne mogu da kažem da je njihovo pitanje o zaradi besmisleno. Na mestu je, tim pre ako je to povod da nastavimo razgovor o drugim, važnim životnim temama.
Koje se teme nameću u razgovorima sa srednjoškolcima?
Radeći na “Zločinu i kazni” shvatio sam da ću možda morati da pričam sa njima o temama o kojima oni ranije možda nisu razgovarali ni sa kim: o zločinu, smrti, odgovornosti... Posle “Devojčice sa šibicama” pričali smo i s mlađom decom, o trgovini ljudima, trafikingu, jer je važno da znaju za to da ne bi postali žrtve nečeg takvog. Oni su ostajali, pitali, pričali, a mi smo se trudili da odgovaramo što bolje možemo.
Dostojevskog, čak i oni koji ga nisu čitali, pominju kao velikog pisca. Oni koji su ga čitali, pa ga još i igraju na sceni, imaju određenu vrstu strahopoštovanja pred tim činom.
Profesor Nikita Milivojević govorio nam je tokom studija da, ako ćemo nešto da radimo, da se latimo nekog klasika, jer s njim nema mnogo greške. Na trećoj godini studija birali smo monologe i ja sam uzeo monolog Raskoljnikova, ali nisam bio zadovoljan sobom, nisu bili ni oni, tako da sam ovoga puta Dostojevskom pristupio s ozbiljnom tenzijom u stomaku. Normalno je da, kada iza sebe imaš neki zadatak čijim rezultatom nisi zadovoljan, sumnjaš u sve, pa i u to da uopšte treba da se baviš glumom. Ta sumnja rađa strah, ali nekako antiklimakterično, nisam dozvolio da me on pojede. Osam meseci pre početka rada na predstavi rediteljka Emilija Mrdaković mi je rekla da bi volela da radi “Zločin i kaznu” kao monodramu, s lutkama i objektima. Bio sam kupljen idejom, jer mi je bilo jasno da u ovom trenutku, u bilo kom obliku, u bilo kojem teatru u zemlji, neću dobiti takvu priliku. Nisam dao strahu vremena, ni prostora, jer je posao bio ogroman i nije davao vremena za sumnje. Imao sam malo iskustvo u toj vrsti teatra, tek dve-tri predstave što se tiče animacije lutaka i objekata, ali shvatio sam da sve što znam o tome ovde neće važiti. Ovde animiram jednu lutku i višestruko, na razne načine, animiram razne objekte koji govore – a govorim zapravo ja, dok istovremeno igram živu osobu, koja razgovara s osobama koje ti objekti predstavljaju. Zvuči malo šizofreno, ali oni koji su gledali predstavu znaju o čemu govorim.
Šta rečenice koje izgovarete u “Zločinu i kazni” otvaraju u vama? Kuda Dostojevski vodi glumca?
Njegove rečenice imaju neverovatno svojstvo da ih na potpuno čudesan način razumevate i da se poistovećujete s atmosferom koju one stvaraju. Ne znam da li to ima veze sa slovenskim genom, ili nas Dostojevski sve prosto “radi” tim svojim nepatvoreno istinitim rečenicama. Iako nisam toliko religiozan, potpuno utonem u tu magijsku izmaglicu duše i mogu jako da razumem religiozne ljude koji se duboko povezuju s tim štivom. Tome je nemoguće racionalno pristupiti. Radeći ovu predstavu, čitali smo sve što nam je pod ruku dolazilo i onda vidiš da su sve teme o kojima je pisao Dostojevski, tzv. obične, od ljubavi do politike, ali se to od svega drugog razlikuje po tome što on priča o čovekovoj duši. Duša je u prvom planu, odnosno duše malih ljudi koji izgovaraju obične, ali istine pune rečenice. Ta bura koju proizvodi Dostojevski dešava se u glumcu, kao i u gledaocu, na nivou razumevanja istine koju govore obični mali ljudi. Ponekad mi se tokom proba dešavalo čak i da zaplačem. Kada Raskoljnjikov i Sonja govore o veri i bogu, a nisam izričito religiozan, bio sam potpuno pogođen time, i mogu da zamislim šta te reči znače nekom ko je istinski verujući čovek.
Šta se desilo sa predstavom kada je došla publika? Oni koji su je gledali na premijeri, ili nekom od sledećih izvođenja, pa posle, recimo na Be:femonu u Bečeju, gde ste osvojili Grand Prix, a članica žirija Dušanka Stojanović Glid izgovorila dirljiv panegirik vama u čast, primetili su da se ona promenila. Iako je sve bilo isto što se tiče miznascena, šta joj se, ili šta se vama desilo u međuvremenu?
To u Bečeju stvarno je bilo nekako drugačije igranje. I to su primetili mnogi ljudi koji su prethodno, na premijeri ili nekoj od prvih repriza, gledali predstavu. Ne bih to mistifikovao. Predstava je legla, izmerili smo se, razumeli, osetili, omirisali, sve je igranjem stalo na pravo mesto. To se nekada dogodi s nekom predstavom, a nekad se i ne dogodi. Ja osećam publiku tokom predstave, osećam kako diše i uzdiše, i jako mi je drago kako je ljudi prate. Niko se ne dosađuje, ne izlazi. Samo jednom sam primetio da je neko tokom nje uključio mobilni. Verujem da ljudima imponuje da čuju Dostojevskog, da imaju dozu poštovanja prema tome. Ne vide i ne čuju nešto tako svakog dana, i on ih “radi”. Ostavlja im celovit pozorišni utisak jer ih osvaja tekstom, formom i veštinom.
Dok ste radili na ovoj predstavi, da li ste razmišljali o fenomenu zločina koji se dešavaju oko nas i kazni kojih za te zločine nema?
Jesmo, ali nismo stvaljali konkretan akcenat na njih. Od momenta kad je izašla naša predstava u martu do sada, kada pričamo u decembru, i taj naslov, i ta predstava, čak i neka naša slučajna rešenja, poprimila su neki drugi smisao, aktuelizovala su se na drugačiji način. Nismo imali ideju da direktno upiremo prstom ni u koga, nismo imali neki aktivistički motiv, ali je ono što smo uradili očigledno bilo dalekovido. Čini mi se da, kada bi neko nekog pozvao da gleda našu predstavu i opisao je kao monodramu s lutkama i objektima, ne bi mnogo ljudi to razumelo i ne bi htelo da dođe, možda bi čak imalo i otpor da je vidi, ali oni koji su je gledali svesni su poruke koju ona nosi. I ne ostaju ravnodušni. Možda se neki nisu povezali s lutkarskim delom, s animacijom objekata, ali se moraju konektovati s porukom i dejom. To je onda dupla pobeda. Ne moraju da shvate sve do kraja, ili uopšte, ali ako opet dođu da čuju Dostojevskog, ako izađu razmišljajući o predstavi, to je pobeda.
Šta biste posle bavljenja fenomenom zločinom tokom rada na ovoj predstavi izdvojili kao glavni krimen ovog vremena?
Ako ne govorim samo o onom konkretnom što mi je najbliže, što se nalazi u okruženju, u mom gradu, mojoj zemlji, ako gledam širu sliku, iako znamo da ne smem generalizovati, čini mi se da je to sistemsko odbijanje znanja i empatije - taj veliki udarac na intelektualno i emotivno, ono što je u dubini čoveka, o čemu piše upravo Dostojevski. Ako nekome ne date Dostojevskog da širi vidike, jednu njegovu knjigu, bilo koju, a date neku drugu, suprotnu onome što on piše, to je krimen. Krimen je ubijanje i nipodaštavanje obrazovanja, znanja i duhovnosti. Krimen je i to kad ne čitaš, ali i to što, kad pročitaš, nemaš s kim da podeliš misli i porazgovaraš. Krimen je ako je čovek sam u svojoj zainteresovanosti za znanjem i empatijom, jer onda se stvara utisak da si sam protiv celog sveta. Međutim, kada se javi jedna osoba, ista takva - drugačija kao ti, onda sve drugačije diše. Čudno je ovo vreme, neka čudna Orvelova '84. u kojoj se knjige čitaju tajno. Živimo vreme u kojem se na - nekada legendarnom - Sajmu knjiga proda 840 pljeskavica i dve knjige. Možda je to deo nekog svetskog trenda, možda je na snazi globalno nebavljenje suštinskim stvarima. Imam utisak da se nema vremena za jednu knjigu - jer knjiga zahteva vreme, ni za jedna prijateljstvo - jer i ono zahteva vreme, kao i predstava - koja takođe zahteva vreme. Svako bavljenje nečim zahteva neko vreme, posvećenost. Moramo ga naći da se posvetimo onome što nas čini mislećim ljudima.
Imajući u vidu da ste i tokom “Hajduka”, kao i tokom “Seksa za početnike” po tekstu Jasminke Petrović, pa i “Zločina i kazne”, slušali utiske tinejdžera o temama koje ste obrađivali, šta ste saznali o tim mladim ljudima, a biće vam važno za neke buduće predstave koje ćete raditi?
Ovo mi je treća u nizu predstava za tinejdžere, radili smo ih imajući na umu uzrast od 11 do 18 godina. Zapanjilo nas je njihovo razmišljanje o ljubavi, seksualnosti, seksu. Zbog upliva i dostupnosti raznih sadržaja, često neprimerenih za nihov uzrast i emotivni sklop u ovom trenutku, ispada da su prilično aseksualni, a prema zaljubljivanju i ljubavi prilično skeptični. “Šta mi treba da se zaljubim, pa da budem povređen.”, kažu. Dolazimo o priče o egu, egocentrizmu, bavljenju samo sobom, odnosno nemanjem vremena i volje za bavljenje drugim. To dodajem na listu prethodno pominjanih krimena. Ako budemo tako otuđeni od drugog čoveka, mnogo će lakše biti manipulisati nama. Ta vrsta usamljenosti, odnosno samodovoljnosti ljudskog bića budi strah i rastače nas kao osobu.
I to dolazi na krilima tzv “nove normalnosti”, koja nam se odmaćila posle korone naročito. Ima li je u pozorištu, da li se ona manifestovala kroz nove političke prakse, nove metode funkcionisanja pozorišta?
Bilo je toga i ranije, politika je i pre korone nametala model po kojem je potpuno nebitno ko je upravnik nekog pozorišta. Ljudi iz pozorišta su poslednja rupa na svirali. Pozorišta su kolač za koalicione partnere, da i oni nešto dobiju i to ide ovako: “Evo vam kultura.”, kažu jedni, na šta drugi kažu: “Mi nemamo nikog iz kulture.”, na šta prvi kažu: “Pa dobro, nema veze. Stavite koga bilo.”. Ja mislim da to bukvalno tako izgleda, praksa to pokazuje. Ima primera da tako imenovani čovek dođe u pozorište i kaže ansamblu da je čuo da je pozorište odlično, ali da on o pozorištu ništa ne zna i pita te ljude da li će mu pomoći da ostanu dobro pozorište? I to spada u tu novu normalnost. U ovom slučaju utešno je da taj ne nastupa s pozicije sveznajućeg i oholosti, da makar u tom svom neznanju ne nameće svoje neznanje kao budući modus rada,
jer ima i toga. Ali je problem što ti sam, zbog te začudne iskrenosti, pomažući da pozorište npr. ne propadne, postaneš zapravo saučesnik u perpetuiranju te “nove normalnosti”, što je potpuno pogrešno, jer nije normalno da neko ko je na čelu kulturne institucije nema pojma kako ona funkcioniše.
Šta je ključno u komunikaciji glumca i reditelja, a šta glumca i direktora pozorišta da bi nastala dobra predstava? Može li se išta od tih veština naučiti na akademiji – na kom predmetu?
O svemu što se tiče pozorišta i nastanka predstave, na razne se načine, kroz razne predmete, uči na akademiji, međutim, o samoj socijalnoj inteligenciji tamo se ne uči. Niko se nije rodio socijalno intelektualno baždaren. O različitim stepenima socijalne inteligencije možemo govoriti i u generacijskom kontekstu: on se razlikuje od generacije do generacije. To su hemije i matematike koje se ne mogu precizno definisati. U pozorištu nije kao u prirodnim naukama da možeš nešto tačno izmeriti. Pozorište se bazira na subjektivnom osećaju – glumca, reditelja, direktora, publike, svakog šrafa koji pozorište čini pozorištem. Dok se pravi predstava, svako gleda da se na neki način udene. Posle svakog procesa misliš da sebi otvaraš neka vrata i tako ispadne da imaš svoj neki mali lični motiv u okviru onog velikog koji je predstava. To nije ni loše, ni pogrešno, ali bi idealno bilo da nam je u centru pažnje naša priča: šta pričamo kada radimo neku predstavu: da li kada radimo “Hajduke” pričamo priču o vršnjačkom nasilju, da li kada radimo “Zločin i kaznu” govorimo o odgovornosti, da li kada radimo “Seks za početnike” govorimo o tome koliko se ne razumemo s novim generacijama?
U kom pravcu marketing vodi pozorište, ako ne govorimo samo o prodaji predstave, što je njegov primarni zadatak?
Nisam siguran. Kada smo osnivali naše umetničko udruženje “Artfrakcija”, s idejom da pišemo projekte i da se bavimo temama kojima se verovatno nećemo baviti u našim pozorištima, prvo smo zapali u problem marketinga, koji je za mene do danas ostao enigma, čiju šifru ne mogu da provalim. Mnogo je publike s ranije poznatih medijskih mesta, od novina i TV-a, prešlo na mreže, zbog čega je pozorište moralo da na TikToku i Instagramu npr, osmisli formu koja nije primarno pozorišna. Tako se privlači određen broj ljudi. Postoje, naravno, i plaćene reklame, ali je pozorište ipak ostalo u dobrom starom limbu. Meni je uvek interesatno kad bilo koja predstava iz Beograda, s dva poznata glumca, bude u Novom Sadu brzinski rasprodata: 500 mesta proda se uz samo jedan običan plakat. To me uvek zbuni, jer je novosadska akademija izvaredna. s ozbiljnim profesorima i ozbiljnim glumcima, a u poslednjih osam godina nije prošla nijedna serija a da u njoj, bar 50 odsto, ne igraju novosadski diplomci.
Te činjenice ne govore o Beogradu, već o Novom Sadu...
To mi je ipak čudno za Novi Sad. Nije to mala Inđija, iz koje sam došao, gde je isti princip, samo je manja sala. Možda tu opet govorimo o sistemskoj stvari, koja nije popravljiva na nekom nižem nivou, već tek onda kad odlučimo da hoćemo da promenimo sve u funkcionisanju u ovoj našoj zemlji.
Iskusili ste razne faze u karijeri do sada: glumac amater, diplomirani glumac, nezaposleni glumac, glumac na paušalu, ugovor na određeno, ugovor na neodređeno - zaposlen glumac... Može li se od toga napraviti neka predstava?
Možda bi i mogla, jer to šta je sve čovek doživeo, kad bi stavio na papir, šokirao bi se i sam. Po završenom masteru 2013. dve sam godine bio nezaposlen. Onda sam bio u statusu samostalnog umetnika do 2019. i u godini korone sam prvi put dobio ugovor na određeno vreme u vršačkom pozorištu “Sterija”. Tamo sam bio godinu dana, posle su bili neki čudni ugovori na mesec dana, tri meseca. Usledio je povratak u Novi Sad, gde sam bio na paušalnom ugovoru u Pozorištu mladih, pa na ugovoru na određeno i konačno, evo, na ugovoru na neodređeno. Bilo je svakojakih iskustava, nije lako leti, posebno ako nemaš nikakvo snimanje. Tešiš se time da si bar slobodan čovek. Preživeo sam lažno obećane paušale, obećanja da će mi ugovor biti produžen – pa se promeni direktor i ništa, do nekih jako gadnih i neprijatnih situacija da ti zamene predstavu ili tebe u predstavi, ali ti ne kažu, kao i to da ti zbog glasnog iskazivanja mišljenja uskrate igranje i pošalju ti pozdrav u vidu sugestije da pripaziš šta pričaš.
Da li u zavisnosti od tih faza, odnosno vrste ugovora, u glumcu treperi ista iskra strasti i odgovornosti ka poslu?
Generalno, ja imam težnju ka svetu kakav bi trebalo da bude, pre nego onom kakav je. Odgovornost prema svom poslu ne bi trebalo da bude vezana za finansijsku sigurnost ili nesigurnost. Posao kojim si odabrao da se baviš deo je tvog identiteta. Svako bi trebalo da ga radi odgovorno.
Šta vam se čini, da li ljudi koji stvaraju pozorište danas dobro razumeju ono što vide, da li seizmički osećaju svet oko nas, biraju li prava sredstva da govore o tome?
Pozorište mora da ima dozu ubojitosti i aktuelnosti, i to je nešto što bismo podveli pod angažovano pozorište. Mi imamo reditelje koji se dosta dugo i uspešno bave tom vrstom pozorišta, ali ta njihova ubojitost gubi vremenom na snazi, jer kažemo da taj reditelj “to tako radi” i “to tako govori”, ali me to posle sedam-osam godina više ne dira. Postane neki dosadni modus operandi, nestane ona prvobitna ubojitost i izgubi se smisao, iako o svetu mislimo isto kao on. Mislim da ljudi danas imaju potrebu za ličnijim, usudio bih se da kažem intimnijim sadržajem, i u nekoj drugoj formi, za sadržajem koji ispoveda naše unutrašnje brige, stahove, nadanja, i u tom smislu mislim da još nismo našli adekvatnu formu za to.
Šta vas danas može iznenaditi kao umetika, na sceni i izvan nje?
Pa ništa manje nego što može da me iznenadi kao čoveka. Sve što radimo u pozorištu nije edukativno samo za ljude za koje to radimo, tinejdžere, decu ili odraslu publiku. Edukativno je i za nas. Tragajući za odgovorima koji interesuju publiku, mi ih otkrivamo i nama samima. Mene je baš pogodila ta priča koju sam već pomenuo, da deca neće da se zaljube jer neće da budu povređeni. Šokantno mi je da ljubav više nema takvu vrednost za njih i mi moramo da ih razuverimo da je tako. Odnosno, moramo da im probudimo nadu da ljubav ima smisla, da vredi ići dalje, probati, dok ne nađeš ono što ti odgovara, jer ako nema ljubavi - nema ni empatije, pa u kakvom ćemo svetu onda živeti? Moramo da im ponudimo novu viziju sveta u kojem će ljubav imati smisla.
Kakvu vrstu mentalne higijene glumac stalno mora da održava i čime je održava, posebno u haotičnom vremenu kakvo je ovo?
Voleo bih da postoji jedan recept, ali ga nema, sve zavisi od toga koja je faza na snazi. Jako je dobro da imaš nekog ko te povremeno vrati na fabrička podešavanja, i to može da bude tvoj klasić ili neko drugi blizak. Mene je jednom na odličan način otreznila moja divna koleginica i novinarka, glumica amaterka Gordana Adamov, kada smo zajedno radili predstavu u Gradskom pozorištu Bečej. Dođemo jednom na probu, i ja, u nekoj čudnoj fazi života, nisam bio spreman, zamuckivao sam tekst dok ga je ona “cepala”. U jednom trenutku ona me šokirano upitala: “Ti ne znaš tekst?!”. Glumica amaterka, predivna inače, mene - glumca koji je završio Akademiju umetnosti Novi Sad, u četiri je reči vratila na fabrička podešavanja, na ono zbog čega sam upisao akademiju. Nekad to tako treba da se desi, da se probudiš.
Može li to glumac sam da primeti i ispravi?
Ne funkcioniše to za svakog - i uvek - isto. Najbolje je da dilemu, problem koju imaš, rešiš sam sa sobom ako možeš, ali nekad to ne ide. Ni svet u kojem živimo ne ide nam na ruku. Korona je ubzala naše nesigurnosi. Svi nešto grabimo: vreme, novac, prilike, sve... Ne stajemo u tome i samo nestajemo.
Zašto su u preraspodeli pozorišnog novca glumci zadnja rupa na svirali? Reditelji dobijaju neverovatne honorare za predstave koje često otaljavaju, koje ostaju glumcima i upravama kao ogromni teret, jer su loše urađene. Glumcu treba mnogo vremena da dosegne rediteljske zarade koje sežu 10, 15, 20, pa i preko toga hiljada evra. Govorimo da nema para u kulturi, možda ih ima ali se vrte među 10 istih ljudi?
Pričao sam jednom sa mojim profesorom Nikitom Milivojevićem koji je rekao da je uvek imao utisak da, kada odbije neki projekat, istovremeno radi za neki drugi, budući, jer to vreme između koristi da razmišlja, skicira, odmara se, puni novim inspiracijama, da time poboljšava mogućnost za rad na sledećoj predstavi. Primetio je tada da nekada nisi smeo da napraviš lošu predstavu, jer te onda nigde neće biti. Gotov si. Danas nije tako. Ideš iz režije u režiju, praviš loše predstave, ali si opet rasprodat, jer si u trendu i samo ideš dalje. Problem je što nikome nije bitno kakva je predstava. Ja ne bih imao ništa protiv toga da reditelj deli takav deo finansijskog kolača ako posao uradi odgovorno i dobro, ako na prvu i na svaku narednu probu dođe pripremljen, ako se odnosi s poštovanjem prema svim ljudima koji učestvuju u procesu nastanka te predstave – a često nije tako, ništa od toga. Bilo bi dobro da reditelji dolaze s ozbiljno koncipiranom idejom, spremni da se daju do kraja, jer onda, čak i ako predstava ne uspe, dali su sve od sebe, ali se nije desila preko potrebna hemija. Reditelj spram odgovornosti koju treba da ima za urađeno i treba da dobije više novca, ali tu i jeste problem, što često nema odgovornosti. Često se dešava da po pozorištima odjednom počne da se priča o nekom reditelju, širi se neki hajp, svi ga traže, a ono ništa. S druge strane, znam dosta reditelja koji nisu imali ni šansu da urade prvu predstavu u pozorištu. Prilike najčešće ne dobiju jer nisu deo bratskih dogovora, kafana i slično. Ni u pozorištu nema pravedene raspodele stvari, isto kao ni u životu.
Dva puta ste tokom ovog rezgovora pomenuli da niste religiozna osoba. Da li je to važna činjenica u vašem životu?
Ako verovanje u nešto od čoveka čini dobrog čoveka, ako u njemu razvija empatiju i praštanje, onda neka veruje u šta god hoće, ali kad poglavar određene vere kaže da je vlast data od boga i da ne treba da se dovodi u pitanje, s tim već imam problem.
Da li je i gluma određena vrsta religioznosti, odnosno vere?
Moglo bi se na neki način reći. Vere u neke vrednosti, u ljude, u razumevanje kroz komunikaciju. Međutim, mi smo kao narod skloni građenju kulta ličnosti, od patrijarha do Noleta. Skloni smo da te svoje idole veličamo i pravdamo čak i kad greše. Mislim da to nije dobro za nas kao narod. Ako nešto nije u redu za nekoga, ne može da bude ni za idola, koliko god bismo želeo da ga opravdamo. Isto je i u pozorištu. S idolima, zabludama, s verom u ljude i u sebe.
Snežana Miletić
