Naša predstava “Crvenkapa” deo je 33. Kotorskog festivala pozorišta za djecu, koji se ove godine održava od 2 do 10. jula, a Novosađani pred crnogorsku publiku izlaze 8. jula. U režiji Saše Latinovića izvrsni crvenkapični tim čine glumci Aleksa Ilić, Ksenija Mitrović i Marija Todorović.

“Crvenkapa” je inače jedna od 12 predstava u ovogodišnjoj takmičarskoj selekciji Kotorskog festivala pozorišta za djecu. Od svoje premijere u sezoni za nama ovoj je predstavi, s nesmanjenim žarom, bila privržena najmlađa publika, a i kritika je za nju imala samo reči pohvale.

I ove godine, sav prihod od prodaje karata na Kotorskom festivalu pozorišta za dejcu biće preusmeren u humanitarne svrhe.

Potreba pozorišta da bude relevantno, aktuelno, tematski i estetski up-to-date često ume da sklizne u pamfletski sadržaj, dnevno politikanstvo, ponavljanje opštih mesta među istomišljenicima. Kada se to pak ne desi, kada pozorište adresira goruće političke i društvene probleme bez upiranja prstom u oko, kada tačno i precizno secira naše manjakovosti i zablude, ali nas ne patronizuje, kada se sve to desi, onda možemo da govorimo o izuzetnom pozorišnom iskustvu. Reč je o predstavi Drakon rediteljke Ljudmile Fjodorova, nastale po političkoj satiri s elemenetima bajke autora Jevgenija Švarca.

Rediteljka Fjodorova dolazi iz sveta lutkarskog pozorišta (prošle godine na Međunarodnom festivalu pozorišta za decu Subotica imali smo priliku da pogledamo izvrsnu rediteljkinu verziju Crvenkape iz Dječijeg pozorišta Republike Srpske. Vizuelnost bliska lutkarskoj estetici i dobro poznavanje i vladanje lutkarskom režijom bila su, čini se, velika rediteljkina prednost u postavci bajkolike drame za odrasle, priče o narodu u dobra tiranina. Švarcov dramski tekst istražuje autokratiju i korupciju i njihov uticaj na ljudsku dušu. Drakona, napisanog 1944. godine, mnogi teoretičari čitaju kao alegoriju nacizma, jer čudovište-antagonista pokazuje jasne znake nacističke ideologije poput duboke mržnje prema Romima (koji su već „uklonjeni“ iz grada kako ga ne bi ružili i mešali se sa „nama“). Ipak, ne može se zanemariti da je Švarc, koji je imao veze sa grupom avangardnih pisaca i umetnika zatvorenih tokom Staljinovih čistki, aludirao i na njemu mnogo poznatiji i bliskiji oblik represije. Sovjetske vlasti su se očigledno prepoznale u drami i ubrzo zabranile izvođenje i štampanje drame. Autokrate svuda, dakle, rade ono što najbolje znaju – sprovode cenzuru i odmazdu.

Pozorište mladih namerno je ostavilo naslov Drakon kako bi odvratili publiku sa krivog traga da je u pitanju predstava za decu. Pozorište mladih, kao i recimo Pozorište za decu i mlade Kragujevac, sve češće pravi iskorakre ka brisanju striktne granice između mladih i odraslih. Dokaz za to je recimo i selektovanje kragujevačke predstave Amazonke na Festival profesionalnih pozorišta Joakim Vujić. S jedne strane ovo znači da se omladina prepoznaje kao zrela, da se repertoar za njih kroji ozbiljnije i promišljenije, što pripisujem aktualnim protestima u Srbiji čiji su nosioci studenti, građani i srednjoškolci.

Nekada davano (ili upravo sada), u daleko zemlji (ili upravo ovde) ljudi i njihove duše živele su zarobljene u gradu, odnosno kavezu (na sceni je doslovno kavez i čitava radnja dešava se u njemu i njegovoj neposrednoj blizini). U duhovnoj i materijalnoj bedi već oko 400 godina drži ih Drakon, vrhovni vladar i tiranin koji ne poštuje zakone koje on sam donosi, svaku priliku koristi za sopstveno bogaćenje, fabrikuje vesti, manipuliše informacijama, podmićuje i oko sebe okuplja beskičmene i beskrupulozne karijeriste, koji će docnije postati deo političkog ogranka oligarhije. Svemu tome pokušava da se suprotstavi vitez  Lanselot (veoma emotivan i ubedljiv Aleksa Ilić). Iako narod u teoriji želi slobodu, niko se ne priključuje njegovoj hrabrosti, jer je teško biti slobodan. Još veći motiv za borbu hrabrom vitezu je ljubav prema devojci Else (arhetipski krhka i nežna, ali sa dodatkom stava i mišljenja, odlična Ksenija Mitrović) koja je odabrana da se uda za Drakona. Elsa je smeštena u kupolasti kavez koji nalikuje suknji, iznad koje je telo i glava lutke-devojke. Lutku vešto i znalački animiraju glumice Neda Danilović i Slavica Vučetić. Lutkarski elementi pojavljuju se i u otelotvorenju antagoniste Drakona (nepokolebljiva, stamena, autoritativna izvedba Ivana Đurića). Oličenje zla predstavljeno je u tri oblika – kao namćorast, osvetoljubiv, zgureni starac; kao mala mrtvačka glava uz bele rukavice (opčinjavajuća animacija Slobodana Ninkovića i Uroša Lazića), a treći put kroz teatar senki u sceni borbe Lanselota i Drakona. Sva tri izraza vrlo su precizna, maštovita, s jasnom međusobnom distinkcijom. Vizuelno odstupanje od jedne mračne poetike, estetike bajki kakve su bile u svom izvornom obliku, pomalo narušava suvišna video projekcija koja nalikuje AI videima i koja je u funkciji prikazivanja dvoboja. Bitna narativna teza jeste da Lanselot pobeđuje ne samo zbog svoje hrabrosti, nego i zbog pomoći naroda. Jedni su napravili ćilim koji leti, drugi mač itd. Ideja udruživanja i zajedničkog delovanja dovela je do početka slobode.

Kako ovo nije bajka u potpunom smislu, kraj nije kada dobro pobedi zlo, već je čitav treći čin posvećen samooslobođenju naroda. Drakona je na vlasti zamenio dotadašnji Gradonačelnik, koji perpetuira dotadašnje zlo i nastavlja s manipulativnim obrascima vladavine. Saša Latinović u ovoj ulozi načinio je raskošnu pojavu ekscentričnog političara, doslednog samo u činjenju zla. Njegova kamuflaža u nervno rastorjenog čoveka, čija ga dijagnoza abolira odgovornosti, otvara priču o krivici, savesti i nepočinstvu. Bez preterivanja, Latinoviću je ovo (jedna od) uloga decenije. Autenično i s merom je ogolio mehanizme vlasti, bez upadanja u šablone. Bravo! Kroz čitav treći čin i vladavinu Gradonačelnika tematizuje se samooslobođenje jednog društva. „Drakon mora biti ubijen u svakome od nas.”, kaže Lanselot. Ili što kaže Niče: „Da bi nam bilo bolje, mi moramo biti bolji.“.

Drama se završava optimistično, uz reči: „Podli korov ropstva zauvek je iščupan iz tla naše zajednice!”, a predstava budi potrebu da se sloboda svakodnevno praktikuje. Narod (Aleksandar Milković, Marija Radovanov i drugi koji pored svojih uloga tumače narod) skidaju svoje maske, koje su ih do tada činile podanicima i okreću se ka cvrkutu ptica. Zora je na vidiku. (Samo)oslobođenje je moguće. Kao i smisleno, pametno, političko pozorište koje nije banalno. Pozorište mladih, osim što je napravilo izvrstan repertoarski potez, takođe se i u kontekstu studentskih i građanskih protesta u Srbiji pozicionira kao hrabrno (s obzirom da se finansira od strane države, koju nemilosrdno i ispravno kritikuje).

Predstava Drakon vrlo lako i nenametljivo ruši našu pozu, našu umišljenu samovažnost, iluziju da nas savremenost čini iskusnim i mudrim, da su nas istorija i vreme nečemu naučile, da je ono što živimo nešto potpuno drugačije od svega što se desilo, da mi, toliko važni i pametni MI, ne bismo dozvolili da nam se greške ponavljaju. U isto vreme predstava ne stvara osećaj bespomoćnosti, nego nas ohrabruje da se borimo protiv sopstvenog oportunizma – većeg zla od pravog čudovišta.

Divna Stojanov

Kritika je prvobitno objavljena na sajtu Seestage 6. juna 2025. godine
https://seestage.org/reviews/the-dragon-lyudmila-fyodorova/

Naslovna fotografija: Nemanja Baković

Pozorište mladih će i ovog leta gostovati na nekoliko festivala. Startujemo u julu, a put nas prvo vodi ka Crnoj Gori, tačnije u Kotor, gde ćemo 8. jula igrati našu “Crvenkapu”, u režiji Saše Latinovića. Priliku da je vide imaće gledaoci ovogodišnjeg Kotorskog festivala pozorišta za djecu.

Sredinom avgusta smo u Bačkoj Palanci, na Festivalu ekološkog pozorišta, i to sa predstavom “Seks za početnike” u režiji Jane Maričić.

Nakon toga, 28. avgusta predstava “Zločin i kazna”, u režiji Emilije Mrdaković, putuje u Zadar, na tamošnji Zadarski festival monodrame.

Uto, stiže i septembar, ali kraja putovanjima nema, jer, u nizu ih je, naime, još nekoliko...

Monodrama “Zločin i kazna” 17. septembra putuje u Zagreb, na čuveni PIF, a u istom gradu gostovaće i druga predstava našeg teatra i to nekoliko dana kasnije. Na pozorišnoj reviji “Bolje da o tome (ne) razgovaramo” 22. septembra izvodimo “Seks za početnike”.

Dva dana nakon toga, 24. septembra, naša “Crvenkapa” ide u Suboticu, na Međunarodni festival pozorišta za decu, dok će finale letnjih festivala biti zaokruženo svetski značajnim bugarskim festivalom “Piero” u Staroj Zagori, inače Lutarskim pozorišnim festivalom za odrasle, na kojem će 26. septembra biti izvedena predstava “Zločin i kazna”.

Deo programa 68. junskih Zmajevih dečjih igara, koje se održavaju pod sloganom “U širokom svetu, bude čuda svaka”, biće izveden i u našem pozorištu – na Maloj sceni. Biće to prilika da najmlađi Novosađani vide šta rade njihovi vršnjaci iz Smederevske Palanke, Pećinaca, Rume, Pačetina, Sremske Mitrovice... ali i kreativci iz drugih sredina. Ceo program, sa tačnom satnicom, može se videti ovde: 

U četvrtak, 05. juna 2025. godine, u 09.30 časova, u Pozorištu mladih, održano je finale kviz takmičenja „Zdravlje je najveće bogatstvo”. Nakon kvalifikacionog takmičenja koje je održano 15. maja 2025. godine, u osnovnoj školi „Svetozar Marković Toza“, tri prvoplasirane škole su se kvalifikovale u finale.

Ove godine, na navedenoj aktivnosti, učestvovalo je oko 800 učenika trećih i četvrtih razreda iz 6 novosadskih osnovnih škola.

Svi oni su se pripremali iz knjige „Zdravlje je najveće bogatstvo” koja je nastala u saradnji sa Institutom za javno zdravlje Vojvodine. U knjizi su obrađene sledeće teme: o organizaciji Crvenog krsta, podsetnik za rad sa podmlatkom Crvenog krsta u osnovnoj školi, par reči o zdravlju, najvažniji organi i sistemi čovekovog tela, ishrana, fizička aktivnost, lična higijena, higijena usta i zuba, mentalna higijena, higijena školskog prostora, značaj sna i odmora, prevencija pušenja, zarazne bolesti i mere prevencije, rodna ravnopravnost, bezbedno ponašanje, opšti principi prve pomoći i samopomoći i dr.

Fotografija: Crveni krst Novi Sad

Češko pozorište Spejbla i Hurvinka, koje je čuvar dugogodišnje tradicije profesora Josefa Skupe, ali i nosilac UNESCO-ove oznake, gostovaće u Pozorištu mladih 29. maja. U Novom Sadu zakazuju muzičko-scenski susret s legendarnim Jozefom Spejblom i njegovim nestašnim sinom Hurvinkom. “Muzičko časkanje Spejbla i Hurvinke” namenjeno je svim uzrastima koji bi da vide kako se može zaroniti u carstvo marioneta.

Animatori su: Martin Treha, Jakub Šafranek, Mihal Bartak, Barbora Dobišarova, Jana Mudrakova i Jan Levi, dok su glasove pozajmili: Martin Treha i Jana Mudrakova.

Predstava se izvodi na srpskom jeziku.

Počinje u 18 sati, na Maloj sceni Pozorišta mladih.

Dramatizacija jedne bajke, njeno prepisivanje u teatarsku formu i utapanje u savremeni kontekst težak je, zahtevan i nepredvidiv poduhvat. Opasnost od prenaglašenog simplifikovanja sižea, drobljenja i uopštavanja epizoda, te bojazan od nepoptunog oslikavanja svima dobro poznatih junaka, otežavaju rediteljski zadatak. Adaptacije bajkovitih narativa jedan su od pokazatelja da je, zapravo, najteže zavarati najmlađu publiku – ako samo jedno od pripovednih čvorišta nije dovoljno promišljeno i čvrsto uvezano, pažnja deteta lako puca.

Novosadski lutkarski dom, pozoritše posvećeno i darivano deci i mladima, novu sezonu počelo je premijernom izvedbom predstave „Crvenkapa“. Rediteljska zamisao Saše Latinovića, koja je objedinila glumački triangl (Ksenija Mitrović, Marija Todorović i Aleksa Ilić), pred auditorijumom je prvi put izvedena 18. oktobra 2024. godine. Kako je i sam reditelj kazao, tekst ove pedesetominutne avanture rađen je prema motivima bajki Šarla Peroa i braće Grim, a ova sintagma, još pre prvog podizanja zavese, ukazuje na oneobičen, maštovit i osavremenjen kontekst u koji su junaci davne romantičarske epohe uronjeni.

Već i sam orginalni tekst „Crvenkape“ predstavlja jedan od retkih bajkovitih narativa očišćenih od svake premise fantastike. Izostanak očekivanih magijskih sekvenci, te oglušavanje o Propovu morfologiju bajke, potpomaže njegovom izdvajanju iz matičnog pripovednog vremena i prepisivanju u momnat današnjice. Lik devojčicine majke, koji je u predstavi znatno podrobnije prikazan nego u samoj bajci, reprezentuje sav metež ovovekovne svakodnevice, koja je roditeljsku ulogu zatočila na tromeđi domaćinstva, vasitavanja dece i radnih obaveza. Već u takvoj, inicijalnoj atmosferi, ova inscenacija odaje latentni i, veoma dobro mistifikovan, kritički osvrt na oporu sadašnjicu, lišenu svakog upliva čaroliije i apsolutno zavisnu od snalažljivosti, snaga i volje pojedinca.

Obred inicijacije, kao folklorno-tradicionalniji nukleus žanra bajke, zadržan je i dočaran u Latinovićevom rediteljskom naumu. Htonska prostranstva šume uzeta su kao topos koji čini glavninu junakinjinog puta ka bolesnoj baki, a za kojim se krije simbolično putovanje, odlazak u odrastanje, te potraga za samospoznajom i dosezanjem jedinstvenog, ni od koga ovisnog identiteta. Iskorak ka savremenim idejnim rešenjima najizrazitije je u scenografskim predsstavama starinskih i nesigurnih šumskih puteljaka – prikazani na zasebnoj konsturkciji, duž koje klizi crvena lampica (junakinjina crvena kapica, sinegodški prikaz nje same), najmlađu publiku mogu podsetiti na nivoe video – igrice koju protagonistkinja prelazi.

Već pomenuto izneveravanje Propovih funkcija bajke, karakteristično i za origanli i adaptirani tekst, najuočljiviji je pri izostavljanju likova darivalaca i pomoćnika, koji, najčešće čarobnim pomagalima, sprečavaju ili uklanjaju nedaće sa junakinjinog puta. Iako se „Crevenkapa“ Pozorišta mladih susreće sa tri (personifikovana) šumska stanovnika (slavuj Rale, Zekan Zverkan i jež Jelica), kao i sa dobroćudnim šumarom Đurom, nijedan od njih neće dobiti ulogu magičnog pomoćnika – naprotiv, devojčica će biti ta koja će, naglašavajući ključ naravoučenija priče, razrešiti njihove nevolje. Očovečavanjem imena živaotinja, humanizovanjem njihovih karaktera i personifikovanjem njihovih postupaka (na primer, slavuj se kinđuri paunovim perjem, zec je izgubio vid jer nije jeo dovoljno šargarepe), reditelj sekvencu o Crvenkapinom putu kroz šumu, u originalu šturu, odeljuje u nekoliko epizoda, nijansirajući ih nophodnim humorom. Neverovatne glumačke transformacije (svaki od gluamaca tumači po nekoliko dramskih lica) praćene su transformacijama lutaka (tako će zli vuk, na samom kraju predstave, biti prerušen u bakinu ružičastu kapicu), što dodatno pobuđuje dečju pažnju i imaginaciju, i od svima dobro znanog pripovedanja o jednoj zalutaloj devojčici stvara magičnu pripovest o svim lepotama, ali i opasnostima koje odrastanje sa sobom donosi.

Konture glavnog antagoniste, strašnog, podlog, proždrljivog vuka (životinje koja prema narodnoj tradiciji poseduje ogroman htonski potencijal) takođe bivaju ublažene humorom, glavnom rediteljskom alatkom. Jedan od najuspelijih oneobičavajućih postupaka pri građenju negativca, koji umnogome potpomaže njegovoj pozitivnoj recepciji, jeste ritmičnost njegovog govora. Iako svaki od junaka ima svoj (žanrovski izdiferenciran) song, posredstvom kojeg publika upoznaje njegov karakter, gotovao svaka replika gorostasnog i nemilosrdnog vuka biće izrečena u rimi. Specifična melodičnost sentenci, koje bi trebalo da zvuče zastrašujuće, umanjuje i otklanja dečji strah, a od jednog od najvećih bajkovitih negativaca čini lik dostojan simpatije. Čini se da je upravo ovakav rediteljski eksces, zapravo, osnovni razlog zbog koje se (iako je predtava namenjena veoma ranom uzrastu – trogodišnjacima) u pozorišnij sali ni jednom nije začuo plač.

Celokupn radnja prožeta je muzčkim sekvencama (tekst potpisuje Mirjana Rastović, kompoziciju Danilo Mihnjević) koje osvetljavaju najvažnije karakteristike likova. Žanrovska diferenciranost songova (npr. rep song slavuja, brzi, hiperaktivni song Zekana Zverkana, primese džeza u vukovom pevanju) dodatno markira glavne karakterne crte junaka i stvara jedinstvenu simfoniju, koja dominira nad nerimovanim replikama. Ovakvi nanosi epskog teatra dovoljno su snažni da pred dečjom imaginacijom obore takozvani četvrti zid, scensku iluziju izjendače sa stvarnošću i mališane podstaknu na domaštavanje bajkovitih prostora. Velika važnost koju muzika i scenski pokret imaju tokom čitave radnje dodatno se pojačava u jednoj o raspletnih sekvenci. Kada skupina šumskih životinjica pojuri da pronađe šumara Đuru i ispriča mu o opasnosti u koju Crvenkapica srlja, sve njihove replike u potpunosti su odmenjene mizancenima. Ovakivm, pažljivo promišljenim postupkom dodatno se razgibava dečija pažnja, koja postaje glavno i jedino oruđe za odognetanje prikazanog.

Najizrazitija razlika između bajke i Latinovićeve dramatizacije pojavljuje se na samom kraju. Nasuprot dobro poznatom grimovskom raspletu, u kojem lovac najpre ubije vuka, a potom mu odere kožu, predstava Pozorišta mladih obeležena je nešto drugačijim završetkom. Prestrašeni vuk hita nazad u šumu, odričući se svoga plena, shvativši da je od punog trbuha važnija glava na ramenima. Ovakav rediteljksi presedan spira sa narativa sve ostatke često opskurnih i bizarnih romatničarskih fabula, a sam kraj predtave biva ispunjen toplom porodičnom atmosferom, u kojoj tri generacijska kolena (majka, baka i Crvenkapa) iz devojčicine nevolje izvlače pouke, posvetivši ih publici. „Ne odustaj nikad, niti jednog dana, jer hrabrost se vežba, navežbava baš svakoga dana“ – tako glasi jedna od najvažnijih lekcija koju će deca, po izlasku iz teatra, poput Crvenkape, spakovati u svoje korpice i poneti na staze odrastanja.

Jelena B. OGNjENOVIĆ
Prikaz predstave objavljen je u časopisu o književnosti za decu „DETINjSTVO“ (CHILDHOOD) 2025/02, za izdavača: Međunardni centar književnosti za decu „Zmajeve dečje igre“

Poštovana publiko,

Karte koje ste kupili za majske predstave našeg pozorišta, koje su bile planirane na Velikoj sceni, a koje su, nažalost, morale biti otkazane, možete vratiti na blagajni Pozorišta mladih – najkasnije do 10. juna. Novac će vam biti vraćen. Blagajna radi: radnim danima od  10 do 20 sati, a subotom i nedeljom od 9 do 13 sati. Ponedeljak je neradan dan. Hvala na razumevanju.

Naša predstava “Seks za početnike” gostuje 28. maja u Pančevu, kao deo programa 11. festivala “Budi”, koji se od 15. maja do 15. juna održava u KC Pančevo. Marija Radovanov, Aleksandar Milković, Ksenija Mitrović, Vučen Vuk Pećanac i Đorđe Mitrović igraju u ovoj duhovitoj i važnoj predstavi, koja pokušava da nađe put u razumevanju mladih generacija i njihovih roditelja. U tome im zdušno pomaže tekst Jasminke Petrović, koji je režirala Jana Maričić.

Predstava govori o dinamici odnosa mladih i starijih i pokušajima da se prebrode sve čudniji međugeneracijski jazovi. Koliko govori o mladalačkim nesigurnostima, “Seks za početnike” govori i o zbunjenostima starijih u kontekstu svojih potomaka.

Povodom premijere, rediteljka Maričić rekla je da ima utisak da “u sve konzervativnijem društvu tinejdžeri imaju sve manje prilika da od odraslih, stručnih, pažljivih i iskusnih ljudi saznaju važne informacije o seksu”.

“Uglavnom su prepušteni sami sebi, vršnjačkom okruženju i nefiltriranim sadržajima sa interneta. Bez obzira na to što je u njihovom uzrastu vršnjačko okruženje najvažnije, potrebno je da se o seksu govori slobodno, ali i stručno, kako bi se oni na najzdraviji mogući način uveli u taj deo odrastanja. Retrogradnost vladajuće ideologije još uvek odlaže uvođenje seksualnog vaspitanja u škole, jer se teško prihvataju već odavno stečena prava i slobode. O tom aspektu naša deca već mnogo znaju i s lakoćom sve prihvataju, ali, paradoksalno, ostaju uskraćeni za osnovne informacije koje se tiču bioloških, fizioloških, emocionalnih komponenti, kao i bezbednosti…”, rekla je Maričić.

“Seks za početnike” se na vrlo duhovit i pažljiv način bavi upravo time, u šta će imati priliku da se uvere i Pančevci - 28. maja, od 19.30, kada predstava i počinje.

Foto: S. Doroški

Uprava Pozorišta mladih, Novi Sad zbog stanja velike sale donela je odluku o njenom privremenom zatvaranju. Odluka je doneta nakon jednomesečne stručno-tehničke kontrole svih prostorija koje koristi Pozorište mladih, Novi Sad, a koju je sproveo licencirani veštak građevinske struke. O svemu je blagovremeno obaveštena i građevinska inspekcija Grada Novog Sada. Zbog toga je doneta odluka da se predstave koje su bile planirane da budu izvedene u velikoj sali Pozorišta mladih otkažu.

Kontrolom je utvrđeno i da su neuslovni za rad i korišćenje i drugi delovi zgrade Sokolskog doma. Po preporuci stručnjaka zatvorene su i prostorije u kojima se čuvaju scenografije, lutke, kostimi, rekvizita, kao i oprema (ozvučenje i rasveta) koje su neophodne za izvođenje predstava.

O stanju u kome se nalaze prostorije koje koristi Pozorište mladih, Novi Sad, obavešten je Gradonačelnik Grada Novog Sada, Gradsko veće za kulturu Grada Novog Sada, kao i ostale nadležne službe. Zajedničkim snagama tražimo najbrže, ali i najbolje rešenje za novonastalo stanje kako bi se Velika scena ponovo radno osposobila.

Mala scena Pozorišta mladih, Novi Sad nastavlja sa radom nakon što su stručnjaci utvrdili da njeno tehničko stanje zadovoljava bezbednosne standarde. Svi planirani programi u maloj sali će nastaviti da se realizuju planiranim tempom, bez problema, a na radost dece i roditelja. Podsećamo da je programe Pozorišta mladih, Novi Sad, godišnje pratilo oko 70.000 ljudi, od čega su više od polovine deca.

Proveru stanja zgrade uprava Pozorišta mladih, Novi Sad je pokrenula na osnovu Zaključka Gradonačelnika Grada Novog Sada od 21.03.2025. Zgrada „Sokolskog doma“ izgrađena je 1936. godine kao Spomen dom kralja Aleksandra ujedinitelja i od izgradnje nije bilo rekonstrukcije. Zgrada predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture.

U Novom Sadu, 21.05.2025.

Fotografija: Srđan Doroški

Mrak. Aplauz za kraj predstave. Reflektori se ponovo pale osvetljavajući ekipu koja je izašla da se pokloni publici. Svi glumci podižu stisnute pesnice u znak otpora, dok jedna glumica zapišti pištaljkom. Aplauz publike postaje nešto intenzivniji, nagrađujući izvođače ne samo zbog svog rada, već i iskazanog bunta.

Pola godine od početka studentskih i građanskih protesta koji hujaju Srbijom, slični performativni iskazi podrške protestima postali su svakodnevica u domaćem pozorišnom životu – gotovo da nema većeg ansambla koji prilikom poklona nije iskazao solidarnost sa studentima i ostalim pobunjenima. Međutim, za razliku od velike većine ostalih predstava koje tematski nemaju mnogo toga zajedničkog sa trenutnom društvenom pobunom, u slučaju nove predstave Drakon Pozorišta mladih iz Novog Sada, simbolički gest otpora se organski nadovezuje na njen sadržaj. Drakon je jedno od retkih dela na repertoarima domaćih pozorišta koje se upustilo u beskopromisnu i oštru analizu i satiru prirode autokratskih režima, kao i njihovog osakaćujućeg uticaja na ljudsku dušu.

Drama Drakon sovjetskog pisca Jevgenija Ljvoviča Švarca napisana je 1943. godine u formi bajke za odrasle, ali sa jasnim alegorijskim podtekstom o diktaturi. Radnja je smeštena u fiktivan grad kojim već vekovima gospodari okrutan, troglavi zmaj. Stoga se naslov srpskog prevoda drame odnosi, kako na ovo mitološko biće, tako i na svirepog vladara – a zmaja u priči srećemo i u ljudskom obliku, budući da ima moć da se pretvara u ljude. Švarc je dramu napisao imajući na umu alegoriju o nacizmu – i zaista, drakonski režim iz ove bajke ima određene elemente hitlerovske ideologije (Romi, proglašeni za narodne neprijatelje, ubijeni su čim je drakon preuzeo vlast). Ipak, sovjetske vlasti su zabranile premijeru predstave po ovom komadu koja je bila predviđena u Moskvi 1944, budući da su prepoznale da govori o prirodi diktature kao takve. Švarcov iznijansiran i promišljen pristup ovoj temi čini je relevantnom i danas. Potlačeni likovi i sami, svojom pasivnošću i ubeđenjem da „drugačije ne može“, održavaju i podržavaju drakonovu vladavinu, pa čak iako to znači da zmaju moraju redovno žrtvovati devojke. Osećaj stabilnosti koju im drakon pruža (stabilokratija?), pa makar on podrazumevao i najoštriju represiju, održavaće njegov režim, sve dok se ne pojavi putujući vitez Lanselot koji nastoji da spasi grad od zmajevog zuluma.

Pored toga što je inscenacija Drakona odličan repertoarski potez Pozorišta mladih – i hrabar, jer se retko koje domaće pozorište upusti u disekciju autokratskog režima u kom se Srbija našla, pa makar i kroz alegoriju i bajku, kao što ova predstava radi – ruska rediteljka Ljudmila Fjodorova režira komad ističući njegovu alegoričnost i političnost, a smeštajući bajkovitost u drugi plan. Da ne bude zabune, narativ je i dalje bajkovit i dosledan Švarcovom tekstu, ali već sama scenografija (dizajn: Andrej Zaparoški) predstavlja metalni kavez koji je simbol zatočeništva likova, dok izgled bajkovitog grada možemo zamisliti samo na osnovu malobrojnih verbalnih opisa. Iako se drži osnovnih parametara teksta – jer on i u svom izvornom obliku odlično govori o našoj stvarnosti – Fjodorova se služi glumačkim potencijalom ansambla i elementima lutkarstva kako bi naglasila određena značenja teksta. Tako drakonovi podanici i sledbenici dobijaju blede maske s malo (mrtvačkog?) rumenila, a s obzirom da nastupaju kao kolektiv koji slepo ispunjava njegove naredbe, liče na zombificiranu masu poslušnika (botovi ili, smemo li upotrebiti taj termin, ćaci?). Devojka Elza (Ksenija Mitrović), koja je odabrana za drakonovu žrtvu, a u koju se u međuvremenu zaljubio vitez, na nešto drugačiji način biva pacifikovana – nju smeštaju u maleni kupolasti kavez, iznad kog je postavljena lutka devojke obučena u belo koju animiraju glumice Neda Danilović i Slavica Vučetić. Na taj način ova marioneta, u određenim segmentima predstave, preuzima ulogu Elze od Ksenije Mitrović.

Znakovito je da je najveći akcenat stavljen na naslovnog negativca, što svedoči o našoj opčinjenosti zlom i potrebom da ga objasnimo ili dekonstruišemo. Čak je i vitez Lanselot sveden na stari bajkoviti tip neustrašivog junaka, a to je potvrđeno stamenom i svedenom pojavom Alekse Ilića u ovoj ulozi. Drakon je, sa druge strane, prikazan znatno kompleksnije, delom zato što se pojavljuje u čak 3 oblika. U prvoj pojavi je teatralni, džangrizavi starac čije je lice predstavljeno belom maskom sa oštrim, ukočenim izrazom lica i jezivim, dubokim crnim očima (Marija Radovanov „daje“ telo drakonu, dok mu Ivan Đurić pozajmljuje glas). Drugi put je predstavljen kroz malenu mrtvačku glavu koju lutkarski animiraju Slobodan Ninković i Uroš Lazović, a treći put ga autoritativno i realistično igra Ivan Đurić.

Fenomen zla je u predstavi intrigantno istražen i kroz lik gradonačelnika, drakonove desne ruke, koji slepo prati sve naredbe, ali se pretvara da je lud kako bi se distancirao od odgovornosti za svoja (ne)dela. Iz njegovih usta povremeno izlaze biserne replike koje svojom bolnom relevantnošću odzvanjaju našom društveno-političkom realnošću („Sine, ja sam gradonačelnik, ja samom sebi godinama ne govorim istinu“). Gradonačelnika bravurozno igra Saša Latinović, sakrivajući njegovu manipulativnost ispod slojeva često promenjivog i ekscentrišnog ponašanja. Ipak, u izgradnji ovog lika se uočava i jedan problem, budući da su njegovo glumljenje ludila i nastranost, između ostalog, predstavljene transvestizmom i feminiziranošću, čime se neopravdano patologizuju ove prakse. Za ovaj problem dele, kako rediteljski i glumački, tako i kostimografski postupci (crvene štikle kao i, generalno, dreg elementi).

Kada smo već kod rodnih pitanja, valja istaći da je Švarcova drama – iako u mnogome napredna za svoje vreme – staromodna i konzervativna po pitanju rodnih uloga, te je u tom smislu slična dotadašnjem kanonu evropskih bajki koje su kritikovane iz istog ugla. Ženski likovi su ili svedeni na poziciju žrtve, u ovom slučaju i bukvalno budući da je Elza žrtva namenjena drakonu, ili na funkciju epizodnih pojava (Elzine prijateljice). Sa druge strane, muškarci su ti koji se bore za moć (drakon i gradonačelnik, primera radi) ili za slobodu (Lanselot), a isključivo u njihovim rukama je sudbina ženskih likova. Takvo stanje stvari je, zahvaljujući adaptaciji vernoj Švarcovom komadu, prisutno i u predstavi Fjodorove, jer bi tek radikalnije dramaturške intervencije dovele do promena na ovom planu. U tom smislu se ovaj rodno-konzervativni aspekt predstave može pre svega pripisati ahraičnom karakteru njenog predloška i ne treba ga smatrati kardinalnom greškom, ali ga ne treba ni ignorisati.

Ako se vratimo na političku ravan Drakona, uočićemo da, pored opčinjenosti fenomenom zla i potrebe da se ono objasni, najznačajniji uvidi predstave se odnose na prikaz uticaja tiranije na ljude. Jer kao što drakon kaže, slomljeno telo umre, a slomljena duša postaje poslušna. Za razliku od većine bajki u kojima se pobedom nad negativcem priča završava, u Drakonu novi, jednako važan segment priče tad tek počinje. Zlo nije pobeđeno kad je Lanselot ubio zmaja jer je ono nastavilo da živi u ljudskim dušama. Da ponovo upotrebimo gradonačelnikove reči: „Pokojnik ih je dresirao tako da će voziti svakog ko uzme uzde u ruke“. Vraćajući se u grad godinu dana nakon dvoboja, Lanselot zatiče novu, gradonačelnikovu tiraniju. Umesto slobodnih ljudi, zatiče ljude koji ne znaju da žive slobodno. Publiku na kraju predstave direktno gleda zombificirana masa sa belim maskama. Međutim, predstava se ne završava defetistički. Lanselot je rešen da zajedno sa građanima dođe do slobode, iako svestan da ih očekuje mukotrpan put. Onda se začuje cvrkut ptice, glumci skidaju svoje maske i gledaju u pravcu odakle se začuo život. Pogledom na lice doskorašnjih podanika, njihovom humanizacijom, kao i tračkom nade u cvrkutu ptice (koliko god ptica bila previše očigledan simbol slobode), publika čita jasnu poruku predstave – promena je moguća.

Gledanje Drakona tokom istorijskih studentskih i građanskih protesta u Srbiji neminovno prouzrokuje direktne asocijacije između ovog sveta fikcije i naše društvene realnosti. Možda se najznačajnija teza može izvući iz zaključka da borba protiv autokratije nije samo borba protiv spoljnih neprijatelja – tiranina i njegovih pomagača koji su uzurpirali vlast – već i unutrašnja borba jer je svako od nas trajno obeležen društvenim nasiljem koje smo pretrpeli, a put promene je dug, naporan, ali vredan truda.

Borisav Matić

Foto: Jovana Berar

Vreme zamrznute katarze je sada. Ali kakvo može biti pozorište koje odbija pročišćenje? Pozorišne predstave i teatarski projekti danas često ignorišu publiku kao moralnog sudiju. Međutim, to je gotovo nemoguće na Novosadskim pozorišnim igrama. Tamo auditorijum čine oni najmlađi zbog kojih na pozorišnim plakatima piše “3+”, “6+”... ili tinejdžeri koji pokušavaju da navigiraju sopstveno odrastanje, da pronađu svoj put i otkriju šta zapravo mladi traže u pozorištu, ali i stariji gledaoci, roditelji, vaspitači, učitelji, bake i deke, nastavnici, formirane ličnosti koje duboko u sebi kriju unutrašnje dete koje je spremno da u trenutku prigušenog svetla, razigrane pesme, lutkarskih akrobacija, uzbudljivog scenskog pokreta, efekta, iznenada iskoči na videlo.

To je duboko iskrena i surova publika. Publika koja ne naseda na jeftine fore i loše trikove. Ona kojoj se ne može bacati prašina u oči i prodavati magla. Prihvata isključivo iskrenu emociju, uverljivu priču, vrhunsku insenaciju bez zadrške. Ovde igra mora biti majstorska jer svaki gledalac (čak naglas, bez straha, usred pozorišne tišine) raskrinkava iluziju ako ona nije dovoljno uverljiva. Ali upravo zato, ukoliko jeste, u sali nastaje kolektivni krik oduševljenja i univerzalno pitanje: „A šta se sada desilo?“ Ove godine, pred novosadskom publikom našla su se pozorišta iz Hrvatske, Češke, Francuske, Španije, Slovenije i Kanade, kao i naši teatri za decu iz Novog Sada (“Pozorište mladih”) i Beograda (Pozorište “Duško Radović”).

Pozorište mladih iz Novog Sada je četvrtu godinu domaćin ovog internacionalnog, mogli bismo reći svetskog festivala. U bezmalo sto godina trajanja ova kuća predstavlja prvo lutkarsko pozorište u Srbiji i brojne generacije Novosađana odrasle su uz lutkarske i dramske predstave ovog teatra. Mnogi ga s ljubavlju zovu jednostavno „Malo pozorište“. Jedna moja prijateljica mi je pričala kako je njena mama, sasvim slučajno, uvek kupovala karte za istu predstavu, „Palčicu“, tako da ju je gledala nebrojeno puta, a svaki put joj se činilo kao da je prvi. Druga drugarica, još od svoje sedme godine, zahvaljujući „Ježevoj kućici“, iskreno veruje da je to jedino pravo pozorište na svetu. Ja sam volela da gledam „Anđeosku bajku“ u režiji Emilije Mrdaković, po kojoj sam, sasvim slučajno, dobila svoje ime i koliko se sećam, predstava je bila zaista izuzetna. Neke od tih predstava i dalje se nalaze na repertoaru i uz provokativne novitete i svež teatarski izraz pokazuju da su neprolazne lepote i vrednosti. Ipak, ovaj festival je posebna dragocenost. On donosi deci i mladima Novog Sada druga i drugačija pozorišna rešenja, nove uzbudljive lutke i divne ljude iz celog sveta koji nikada nisu zaboravili da se igraju i kako da to čine.

Savremeno pozorište za decu i mlade je u ozbiljnoj opasnosti od odraslog sveta koji pokušava da „kupuje“ decu kroz umetnost, umesto da ih čuje.  Ipak, klinci više nego ikada ispoljavaju autentičnost. U pozorištu se osećaju kao kod kuće (neki su se čak i izuli tokom predstave). Neki u zanosu ustaju sa stolica i ostaju da stoje ma koliko ih molili da sednu, hipnotisani fabulom i oduševljeni scenom. Svi do jednog strastveno i gromoglasno aplaudiraju čim se svetla priguše i desi nešto efektno. To su deca koja se ne boje (pozorišnog) mraka, već ga dočekuju sa ogromnim uzbuđenjem. Nastupilo je vreme u kojem deci treba dati prostor da razviju svoj unutrašnji svet, vreme u kojem pozorište mora da nauči da ćuti, da čeka, da gleda i sluša, da dozvoli deci da govore, a ne da im servira odgovore.

Tokom izvođenja predstave “Pilot i Mali Princ” u režiji Jakuba Maksimova, Lutkarskog pozorišta Ostrava iz Češke, u jedanaestom redu sedeo je dečak od možda šest ili sedam godina koji zna da čita. On je svojim drugarima glasno čitao prevod, čitao ga je dramatično, iskreno, autentično, toliko zanosno da su ga svi oko njega slušali pažljivo, kao savršenu nadogradnju predstave koju ni jedan odrasli čovek ne bi mogao da osmisli. Pozorište novog doba za decu i mlade zato mora da kreira novu posvećenost i odgovornost odraslih umetnika: kako da budu negovatelji, a ne nadzornici? Kako da stvore ambijent gde deca mogu slobodno da rastu, a ne da budu oblikovana? Jer u tim i takvim trenucima, kad dete shvati da pozorište nije imitacija sveta već prostor gde ono može da ga menja, rađa se nepredvidiva magija .

Predstava Pilot i Mali princ, koja pokriva život Antoana de Sent-Egziperija, govori o pobedama i porazima stvarnog čoveka. Pred mladom publikom se otvara svet sa početka razvoja aeronautike, vreme kada je počinjao napredak vazduhoplovstva i kad se čovek i čovečanstvo odvaja od zemlje i dodiruje nebe. Ali predstava govori i o svetu Antoanovog odrastanja i svakodnevnih trenutaka, njegovih maštanja i snova kroz pesme, pokrete i zvuk harmonike. U scenskoj realnosti se pojavljuje i onaj imaginativni prostor, lutka pisca Egziperija (koji se sa jedne izviđačke misije nikada nije vratio, već je iščeznuo bez traga u pesku pustinje) naspram koje stoji lutka Malog princa. U nemoj tišini kolektivnog šoka, jedna devojčica iz publike je uzviknula: „To mu je duša!“ I to zaista jeste tako. Jer oblaci na nebu nikada neće biti ekrani. Iako može delovati da je predstava odveć kompleksna, puna istorijskih činjenica i termina kao što su Drugi svetski rat, u kojoj se ređaju modeli prvih aviona i mehanizmi njihovog funkcionisanja, koja donosi strašnu atmosferu bombardovanja, ona je u svojoj suštini sasvim jasna i nikako bez doticaja duše svakog deteta u gledalištu. Upakovana je u kutiju koja sadrži savršen crtež ovce.

I ja se, kao i mnogi, bojim svog unutrašnjeg deteta. Šta će nacrtati, šta će kazati, šta će upravo sada napisati. Bojim se zmije i slona jednako koliko se, recimo u predstavi Avanture maloga Jujua Gradskog kazališta lutaka Rijeka (Hrvatska), u režiji Renate Karole Gatika, Juju boji krokodila. Juju je velik kao palac, ali zato poznaje životinje i govori sve njihove jezike. Kada glumac na sceni izgovori rečenicu: „Znate priču, ali nisu vam sve mama i tata rekli…“, iz publike se prolomi horski odgovor: „Jesu!“. Prepoznajem u intonaciji odgovora prizvuk koji kazuje: roditelji i uopšte odrasli će nas upropastiti. Krokodilske suze teku za one koji su zaboravili da se igraju. Strah od krokodila, zmije, slona, strah od autentičnog Ja koje smo ostavili u detinjstvu, od zakopanih ideja i zaboravljenih rešenja, od slobode govora, od pozorišta koje ogoljava ne samo loše u društvu, već prikazuje i ono neizmerno dobro, sve to staje u jedan crtež koji, na prvi pogled, liči na šešir, a zapravo je zmija  koja je progutala slona.

Čovek se ne može sakriti u pozorišnom mraku. Sve potisnuto, emocije, sećanja, strahovi, istine, kad-tad izbije na površinu. Bunt koji se guši u tišini iznad glumišta i gledališta, izlazi na ulice. Mala deca koja sada dolaze u pozorište, sutra će biti tinejdžeri koji znaju šta traže od umetnosti i teatra; studenti koji bez ustručavanja stoje iza svoje istine; odrasli koji više ne pristaju na lošu glumu, jeftinu iluziju i prevaru zapakovanu u svetla reflektora, ne pristaju na isprazne živote. Platon je govorio da je smrt odvajanje duše od tela. Aristotel je tvrdio da je katarza estetičko očišćenje duše onoga koji posmatra umetničko delo. Devojčica iz publike u novosadskom Pozorištu mladih, tokom predstave na češkom koju nije mogla razumeti jezikom, ipak je razumela, prepoznala je dušu. I pokazala je prstom. I imenovala je. „To mu je duša!“ – viknula je!

A vi? Svoju dušu, ili svoju katarzu, pronađite sami. Možda u pozorištu. Možda baš u mraku.

Emilija Kvočka

(Tekst je originalno objavljen na portalu The Theater Times)

Izvanredna kanadska predstava “Nemi Magbet”, u izvođenju pozorišta “Mlekareva kći” iz Montreala/Kvebek/Kanada, najbolja je predstava 4. “Novosadskih pozorišnih igara”, međunarodnog pozorišnog festivala profesionalnih pozorišta za decu i mlade, koji se od 7. do 11. maja, održao u Pozorištu mladih. Njima je pripao Grand Prix, odlučio je žiri u kojem su bile: kostimografkinja Irina Somborac, rediteljka Tamara Kučinović i dramaturškinja Divna Stojanov.

U obrazloženju žirija stoji da je ova predstava “svojim jednostavnim i prijemčivim načinom komunikacije s publikom stvorila prostor za razumevanje Šekspirove tragedije, bez obzira na uzrast gledaoca". Približavajući mlađim generacijama tragediju kao formu, “Nemi Magbet” je "svojim duhovitim i eklektičnim pristupom, kroz jednu od najdramatičnijih tragedija, dao publici mogućnost katarze".

Nakon što su odgledale svih sedam predstava u takmičarskom programu, članice žirija nagradu za najbolju režiju dodelile su autorima kanadske predstave - Mari Elen Belanže Dima i Džonu Laklanu Stjuartu. Pohvaljen je jednostavan rediteljski koncept, koji je vešto razotkrio temu ubistva i moći. "Prostor igre nudio je inteligentna režijska rešenja koja su imala i tačnu igru simbolima i njihovim značenjima. Brzina smenjivanja simbola i kratko zadržavanje na događajima dali su predstavi lakoću i ushit.", stoji između ostalog u obrazloženju.

U istoj predstavi, za glumačku bravuru, nagrađeno je i dvoje njenih izvrsnih aktera Mari Elen Belanže Dima i Žeremi Franker, koji su “pokazili impozantnu glumačku veštinu i sposobnost animicije predmetima”. Osim toga, demonstrirali su i zadivljujuću uigranost, preciznost i nepretencioznost, ali i talenat, uverljivost, sposobnost doziranja komedije i tragedije.", objasnio je žiri.

Nagrada za majstorstvo animacije pripala je francuskoj Ruskinji Veri Rozanovoj, za ulogu u predstavi “Ne čekaj me” Pozorišta “Sneg na trepavicama”/Nant/Francuska. Radi se o “jednostavnoj animaciji, koja tačnim izborom izražajnih sredstava animacije, nudi intimno povezivanje s problemom likova”. Istoj predstavi pripala je i specijalna nagrada za vizuelni identitet, “u kojem su svi vizuelni segmenti predstave bili stilski ujednačeni, razigrani i funkcionalni. Poseban utisak ostavile su lutke koje su svojim jednostavnim, a izražajnim rešenjima, unosile toplinu i budile u nama osećaj doma.”, reči su žirija.

Specijalna nagrada za kolektivnu igru 4. “Novosadskih pozorišnih igara” pripala je izvrsnom riječkom ansambu urnebesne predstave “Avanture malog Juju” Gradskog kazališta lutaka Rijeka/Hrvatska. Kolektivna igra njihovih glumaca bila je posvećena, uigrana i ujednačena. “Svojom fantastičnom energijom, veštim igranjem s ritmom teksta, korišćenjem raznih muzičkih instrumenata i glumačkim umećem - dočarali su nam slikovit svet malog Jujua”.

Za tekst iste predstave nagrađene su Ivana Đula i Milica Sinkaz, “jer su poznatu pesmu za decu uspele da nadograde, raspišu, razigraju i raspevaju u pravu, razumljivu, inspirativnu, sugestivnu avanturu za najmlađi uzrast. Ohrabrile su nas da se suočimo sa strahovima. Njihov neočekivan i autentičan stil rime u simbiozi s originalnom muzikom, koja s lakoćom podržava ritam stiha, na pravi način demonstrira kako se jednostavnom tekstualnom predlošku mudro može pristupiti.”.

Nagrade su dobitnicima uručene na zatvaranju festivala u Pozorištu mladih. Uručio ih je direktor festivala i v.d direktora Pozorišta mladih Sergej Tamaš.

Naslovna fotografija: Jovana Berar

Književnica Jasminka Petrović bila je gošća “Novosadskih pozorišnih igara - međunarodnog pozorišnog festivala za decu i mlade, koji se od 7. do 11. maja održava u Pozorištu mladih. Tamo se u okviru pratećeg programa, susrela sa svojim najmlađim čitaocima.

Svi prisutni znali su kako Jasminka dobro piše, ali do ovog susreta nisu znali kakva je svetska carica omiljena književnica naših mališana. Čitalački performans, koji je priredila deci, bio je uistinu mali master klas mašte, nežnosti i ljupkosti, ali i znanja i duhovitosti.

Odmah na početku - čuli smo publiku, koja je žarko želela da njihova omiljena književnica – odmah - sazna koje njene knjige obožavaju. Neki su na sam pomen naslova naizust izgovarali neke delove iz tih knjiga, a na sva postavljena pitanja o junacima i zavrzlamama, koje su se dešavale u Jasminkinim knjigama, odgovarali su brzinski - snokta.

“Od čitanja se raste”, “Riba ribi grize rep”, “Bonton”, “O dugmetu i sreći”, “Da li ste vi žaba”, “Hajde s nama”, Imam nešto važno da ti kažem”, “Škola”, samo su nek knjige koje su deca pročitala...

Nije na ovom druženju bilo nikakvog izmotavanja, pa smo vrlo brzo saznali da se od čitanja raste, a neka su deca potvrdila i to da, ko više čita – više raste, dok sporije raste onaj ko manje čita. Oni ne samo da vole da čitaju, nego prosto obožavaju, ustvrdili.

Potom je usledio mali čas glume. Prema uputstvima spisateljice, i uz instrukcije glumice Danice Rajković, koja je bila moderatorka susreta, odigrali su scene iz nekih Jasminkinih knjiga. Usput su naučili kako se brzo uči tekst, da li je gluma teška, ko je glavni kada se pravi predstava – a to je reditelj, jer on sve zna o pozorištu, čulo se.

U dva navrata Jasminka je iz publike izvukla dve male književne kritičarke -  koje su vispreno procenile ono o čemu u pojedinim Jasminkinim knjigama i slikovnicama čitamo. Za razliku od mnogih odraslih književnih kritičara, ove dve kritičarke su za svoja razmišljanja o knjigama dobile aplauz na otvorenoj sceni.

Čulo se tokom ovog susreta ponešto i o ljubavi, koja često, primetila je književnica, izgleda ovako: Jovan je zaljubljen u Milicu, a Milica u Dušana. Jasminka je potom htela da čuje , da li među prisutnima ima uzvraćenih ljubavi, te je zaljubljene zamolila da trepnu. Nakon toga, pitala je da li možda ima i odljubljenih - jer se i to živom čoveku dešava. Takvi je trebalo da se potrude malo više i da trepnu nekoliko puta.

Jedno od važnih pitanja, koja su postavljena tog divnog popodneva, bilo je i šta je to samopouzdanje i kako se stiče. Jedna izvanredna devojčica je rekla da je to kad znaš da nešto znaš, tj. kad si baš jako siguran da nešto možeš da uradiš, a na pitanje kako se ono stiče, stigao je odgovor da je oko toga podrška jako važna. Klinci su znali i odgovor na pitanje - šta je to podrška. To je kad si uz nekog ko nešto želi da uradi i postigne, kad ga voliš i ohrabruješ. Npr. ako neko hoće da napiše pesmu, neko ga ohrabri da on to zna i ume i onda je on brže i dobro napiše, saznali smo. U nastavku se pričalo i o tremi, o tome da li je ona dobra ili loša. Postignut je konsenzus da je trema znak da nam je do nečega jako stalo, jer je imamo kad radimo nešto važno.

Usledila je još jedan važna tema, a to je škola. Školu svi, nedvojbeno, jako vole. Voli je i Jasminka, koja kaže da sve što radi - radi sa željom da poboljša školu, da sva deca budu što bolja i pametnija, i da podrži nastavnike. Baš zato predlaže da se uvedu i sledeći predmeti: gledanje u daljinu, slušanje pucketanja vatre, branje lekovitog bilja, gledanje u zvezde i sređivanje sopstvenih misli, što je jako važno, jer misli su kao bašta, koju treba sređivati i redovno obrađivati, zaključeno je.

Jedan od najlepših trenutak ovog - po svemu - izuzetnog druženja, desio se nakon što je počelo propitivanje o planetama. Jasminka je iz publike izvukla svih osam: Merkur, Veneru, Zemlju, Mars, Jupiter, Saturn, Uran i Neptun  a zadatak da bude Sunce dobila je moderatorka. U maštivitom igrokazu pokazali su nam kako funkcioniše sunčev sistem: ko se oko koga vrti, ko je mali, a ko veliki, pa i ko je glavni među planetama.

Na kraju susreta, Jasminka je priznala deci da i ona, kao i svi prisutni, mora mnogo da uči ako želi dobro da piše. To joj uopšte nije teško, jer voli da piše i istražuje. Istraživanje je, takođe, mnogo važno za pisanje, rekla je. Pre nego što počne da piše knjigu, ako želi dobro i tačno da dočara neku zanimljivu stvar, koja se dešava u svetu, ili svima nama, potrebno je da istražuje i po nekoliko godina. Isto toliko joj je nekad potrebno da napiše knjigu.

Otkrila je ovom prilikom da njeni junaci, uostalom kao i junaci nekih drugih pisaca, mogu da se kreću kroz prošlost, sadašnjost, ali i budućnost, što je jedna od divota književnosti. Za književnost je mnogo važno i da se mnogo posmatra i promatra. Pisac mora dobro da promatra ljude, a Jasminka kaže da najviše voli da ih posmatra u autobusu, tada mnogo sazna o njima.

Na kraju ovog izuzetnog druženja usledilo je potpisivanje knjige. Red je tom prilikom bio nekoliko desetina puta duži od spiska knjiga, koje je napisala draga gošća “Novosadskih pozorišnih igara” - Jasminka Petrović.

Jasminka Petrović je iz žanra književnica-zmajica, onih što vole jesen, more i vetar. Kada piše, nežna je i pažljiva kao majka. Zanosno maštovite su njene priče. Pisala je o dugmetu, i o sreći, o letu u kojem je naučila da leti, o najstrašnijem danu u životu, bontonu, i školi, i Gigi koji pravi more, ali i čitanju od kojeg se raste, plus o seksu za početnike, po kojem je u Pozorištu mladih nastala istoimena predstava.

Jasminka piše i radi još stotinu stvari. Rado razgovara, voli da razume. Tvrdi da su mašta, igra i smeh, bez obzira na godine, veoma važni za svaku ličnost. Susret s njom, 10. maja u Pozorištu mladih, prilika je da se deca upoznaju s jednom od najvažnijih književnica za decu i mlade.

Popodne s Jasminkom Petrović počinje u 13 sati, na Maloj sceni Pozorišta mladih. Ulaz je slobodan.

U pozorište ne idu toliko često - najčešće jednom mesečno, poneko dva puta. Neki zato što imaju previše obaveza, pa ne stižu, a neki bi išli i češće da imaju s kim, što mnogo govori i o usamljenosti koju osećaju, a to bi opet mogla da bude velika teatarska tema za neku buduću predstavu.

Najčešće ih na predstave vode njihovi profesori, a u teatar ne bi da idu s roditeljima. Gledaju predstave u sva tri novosadska teatra, a odlaze i u beogradske - po preporuci svojih profesora, uglavnom sa njima.

Neki od njih smatraju da je film taj koji na bolji, precizniji način govori o životu. Tiče ih se pozorište koje ih vidi, koje govori o njima, ali ne samo o njihovim problemima. Važno bi im bilo da u pozorištu čuju da je u redu da ponekad i pogreše, da je u redu da ne budeš u redu, da čuju da je ok da ponekad i nema rešenja, i da se sme i pasti...

Jedna od srednjoškolki kaže da bi u pozorištu rado gledala neku junakinju, koja kao i ona sama oseća grižu savesti, jer, tražeći bolji život za sebe, želi da ode iz ove zemlje, iako bi radije ostala u svojoj domovini. Dodala je da bi joj značilo ako bi joj neko sa scene rekao da je u redu što odlazi i da ne treba da se oseća loše zbog toga.

To je ukratko rezime onoga što su novosadski srednjoškolci rekli na tribini “Šta mladih traže u pozorištu”, održanoj 8. maja u okviru pratećeg programa četvrtog međunarodnog pozorišnog festivala za decu i mlade “Novosadske pozorišne igre”, koju je po drugi put organizovalo Pozorište mladih. Šta mladi imaju da kažu slušali su glumci, reditelji, novinari, profesori glumačkih akademija, dramski pisci, dramaturzi, producenti, direktori pozorišta...

Srednjoškolci smatraju da je za pozorište potrebno imati neko predznanje o onome što se gleda. Priznali su da ne vole duge predstave i otkrili da se ponekad dešava da im se neko iz društva/škole smeje kada kažu da idu u pozorište. 

Neki od njih istakli su da ih jako zanima kada se pozorište bavi aktulenim životom, kada govori o društveno-političkom trenutku ove zemlje, jer se to tiče njihove budućnosti i njihovog života.

Na pitanje koje su ih predstave dirnule, koje su ih se ticale i koje su na neki način uticale na njih, više njih je apostrofiralo predstavu “Kosa” Pozorišta mladih. Nekome je ta predstava bila povod da se zbliži s ocem, njegovom generacijom i onim što je šezdesetosmaštvo, kao simbol pobune i preokreta, značilo, a za sve je ta predstava epopeja o slobodi, o osvajanju slobode i borbi za slobodu. Žao im je što se ta predstava još uvek ne igra, posebno u ovom društveno-političkom trenutku, u kojem se borimo za slobodu, rekli su.

Upravo je sloboda ta koju misle da mogu da nađu u pozorištu. Sam, teatar doživaljvaju kao široki prostor slobode. Objasnili su to rečima da se u teatru mogu izgovoriti i uraditi stvari koje u običnom životu ponekad i ne mogu da se urade. Smatraju da je umetnost politična i da to uopšte nije nešto ružno ili pogrešno. Umetnost, pa time i pozorište, im je važna, jer na različite načine objašnjava život: kroz priču, temu kojom se bavi, muziku, slike, nekad i neku instalaciju, performans, ali prevashodno deleći emocije sa publikom.

Jedan od srednjoškolaca je rekao da mu je u poslednje vreme bilo jako važno da povodom aktuelne društvene situacije vidi sasvim konkretne poruke u pozorištu. Naveo je da ga je vrlo diralo i motivisalo kada je poslednjih nekoliko meseci viđao glumačke akcije pre i posle predstava. 

Neki od učesnika tribine primetili su da pozorište može biti i prostor pronalaženja sebe, jer se često dešava da mnogi ljudi lutaju u potazi za tim ko su i šta bi želeli da rade. Pozorište je za njih jedan od mogućih načina da čovek sebe razume i prihvati, da razume druge i prihvati da su drugi ljudi - moguće - i drugačiji.

Jedna srednjoškolka je rekla da bi volela da gleda, kako je rekla, “haotične i šaljive predstave”, koje nisu toliko ozbiljne, a govore o mladima. Takva je za nju bila predstava “Tajni dnevnik Adrijana Mola”, koju je gledala na “Novosadskim pozorišnim igrama”. Ta je predstava, dodala je, na dobar način pokazivala kakvi su tinejdžeri, koji su njihovi problemi, brige i strahovi.

Tokom razgovora bilo je predloga da se obrati pažnja na neke nove probleme mladih, koje donose nove životne okolnosti, poput interneta, telefona, anksioznosti koje donose gedžeti... Na ovu primedbu referisala se jedna bivša srednjoškolka, danas studentkinja, koja veruje da nema potrebe izmišljati nove teme, jer sve što upliva u naše živote i utiče na njih, obrađuje se kroz večne, ključne teme našeg postojanja, koje su važne - kako za mladog čoveka, tako i za čoveka uopšte, a to su: ljubav, život, smrt, strah, usamljenost. Kao primer, navela je to da usamljenost osećaju i  četrnaestogodišnjaci i četrdesetogodišnjaci. Jedino se menja pozornica, poentirala je.

U pozorištu, opšti je utisak na osnovu izgovorenog na ovoj tribini, da mladi vole da čuju i vide dobre tekstove – klasiku, recimo, pa u tom kontekstu ističu Simovićevo “Putujuće pozorište Šopalović” koje su gledali u JDP-u. I novosadsku “Hasanaginicu”, koju igraju u Novosadskom pozorištu, naveli su kao delo vredno pažnje, jer vrlo kompleksno govori o životu žene od pre nekoliko stotina godina, a istovremeno struktuira i položaj žene danas na Balkanu. Dopadaju im se i "Naši dani", jer opet govore o nečemu o čemu razmišljaju ovih dana. Mladi su posebno istakli i predstavu “Na Drini ćuprija” Srpskog narodnog pozorišta, jer smatraju da je ona kompleksno i kompletno umetničko delo, koje gledaoca pokreće u svakom smislu: emotivno, intelektualno, vizuleno....

Na propitivanje koji bi tekst konkretno voleli da gledaju, jedan srednjoškolac je rekao Kafkin “Proces”, jer ono o čemu govori to delo mi vrlo snažno trenutno živimo, a to su borba i nada.

U razgovor su se uključivali i njihovi profesori i pedagozi koji su rekli da sintagmatski naziv Pozorišta mladih govori upravo najbolje o tome čime se taj teatar treba baviti – njima mladima, kojima je važno da ih se vidi, kako u žviotu, tako i u pozorištu.

Snežana Miletić.

Četvrte “Novosadske pozorišne igre”, Međunarodni pozorišni festival za decu i mlade, ovog maja u Novi Sad dovode sedam predstava iz celog sveta. Od 7. do 11. maja u Pozorištu mladih, u okviru takmičarskog programa, gledaćemo ostvarenja umetnika iz: Kanade, Španije, Hrvatske, Slovenije, Francuske, Češke i Srbije. Selektor festivala bio je Aleksandar Ćurčić.

Ovogodišnji žiri čine: dramaturškinja Divna Stojanov, rediteljka Tamara Kučinović i kostimografkinja Irina Somborac.

U okviru pratećeg programa biće izvedene tri predstave Pozorišta mladih: “Drakon”, “Crvenkapa” i “Čarobnica iz Ulice Bonžur”. Biće to prilika da stučna publika, koja gostuje na festivalu, vidi neke od najboljih predstava Pozorišta mladih.

Prateći program i ove godine donosi dva polemička događaja - tribinu “Šta mladih traže u pozorištu?” i  Okrugli sto mladih kritičara. Sve upotpunjuju susret sa književnicom za decu Jasminkom Petrović i izložba Milice Grbić Komazec, stalne saradnice Pozorišta mladih. Na ova četiri događaja ulaz je slobodan.

„Novosadske pozorišne igre“ održavaju se uz finansijsku podršku Gradske uprave za kulturu grada Novog Sada, a Pozorište mladih kroz njih nastavlja ideju promovisanja Novog Sada kao evropske kulturne prestonice.

Festival će biti otvoren 7. maja u 19 sati.

Karte za takmičarski program mogu se kupiti na blagajni Pozorište mladih.

TAKMIČARSKI PROGRAM

7. maj

Malo pozorište „Duško Radović“, Beograd,/Srbija
SJAJ ZVEZDA NA PLAFONU
Autor: Juhana Tide/ Tijana Grumić
Režija: Damjan Kecojević

8. maj

Gradsko kazalište lutaka Rijeka/Hrvatska
AVANTURE MALOGA JUJU
Autor: Ivana Đula i Milica Sinkauz
Režija: Renata Karola Gatika

i

Lutkarsko pozorište Ostrava/Češka
PILOT I MALI PRINC
Autor: Peter Sis, Antoan de Sent Egziperi, Jakub Maksimov
Režija: Jakub Maksimov

9. maj

Teatro „Plus“, Hihon/Španija
PAN
Autor: Olga Zečeva
Režija: Olga Zečeva, Alek Ćurčić

i

Pozorište „ La neige sur les cils “, Nant/Francuska
NE ČEKAJ ME
Autor: Vera Rozanova
Režija: Vera Rozanova

10. maj

Kuskus Institut, Art produkcija, Ljubljana/Slovenija
BLUP
Autor: Peter Kus
Režija: Peter Kus, Filip Šebšajovič, Gašper Lovrec

11. maj

Pozorište „ La Fille Du Laitier“, Montreal/Kvebek/Kanada
TIHI MAGBET
Autor: Mari Elen Belanže i Džon Laklan Stjuart, inspirisano Magbetom
Režija: Mari Elen Belanže i Džon Laklan Stjuart

PRATEĆI PROGRAM

7.maj / Izložba Milice Grbić Komazec (traje tokom celog festivala)

8. maj / 15 sati / Tribina: “Šta mladi traže u pozorištu”

9. maj / 19.30 / ”Drakon”

10. maj / 11 sati / ”Crvenkapa”

10. maj/ 13 sati/ Popodne s Jasminkom Petrović

11. maj / 11 sati / “Čarobnica iz Ulice Bonžur”

11. maj / 15 sati / Okrugli sto mladih kritičara”

Tribina „Šta mladi traže u pozorištu” prvi put je održana na prošlogodišnjim “Novosadskim pozorišnim igrama” i bila je jedan od njegovih vrhunaca. Pozorišnim stvaraocima dala je uvid u to šta je mladima važno u pozorištu, šta žele da gledaju na sceni, kakve su im pozorišne navike, šta im znači i kako razumeju pozorište. U razgovorima su učestvovali đaci Karlovačke gimnazije, profesori srednjih škola i profesori sa Novosadskog univerziteta, glumci, reditelji, producenti, marketinški stručnjaci....

Odgovori srednjoškolaca bili su fascinantno zreli, jednostavni i vrlo otrežnjujući. Mladi na sceni očekuju dobru predstavu, a u pozorištu traže utehu za stvarnost u kojoj danas živimo, rekli su tada. I na ovogodišnjim igrama organizujemo tribinu, sada s novim akterima, i nadamo se podjednako iskrenim sugestijama, primedbama, ocenama i procenama.

Ulaz je slobodan

Zastao je dah kad je istina morala da se izgovori

Suze su zamenile duboki muk

“Drakon” nam je na premijeri potpuno opustošio dušu

Glumački master klas, ustvrdila je publika

Sve u režiji lucidne Ljudmile Fjodorove

Maestralni Ivan Đurić

Fenomenalni Aleksa Ilić

Epohalna Marija Radovanov

Snovidljivo nežna Ksenija Mitrović

Kolosalni Slobodan Ninković

Dekadentno neodoljivi Saša Latinović

Jednak među prvima Uroš Lazović

Minjon bravura Aleksandra Milkovića

Izvanredna Slavica Vučetić

Savršena Neda Danilović

Dugo ovakve predstave nije bilo u Novom Sadu

Podseća da je snaga svuda u nama

Isto kao što je i slabost posvuda

Na nama je da odlučimo koja će nas kroz život voditi

“Drakon” u majskom repertoaru

Ponovo 9, 30. i 31. maja. 

Politička satira, jedna od najboljih dekonstrukcija autoritarne vladavine, “Drakon” Jevgenija Ljvoviča Švarca, nova je predstava našeg teatra, čija će premijera biti 25. aprila, na Velikoj sceni - od 19.30. Ovaj tekst, nastao daleke 1943. godine, ali i danas - i te kako - zapanjujuće aktuelan, inspirisao je rusku rediteljku Ljudmilu Fjodorovu da inscenira tu snažnu priču o manipulaciji i zloupotrebi čoveka, ali i o autoupotrebi i automanipulaciji, o tome kako se sloboda mora osvojiti, a onda se s njom znati i nositi...

Švarc u svojoj drami raskrinkava laži koje tirani šire kroz priču o patriotizmu kako bi prikrili svoje pljačkaške namere i sasvim konkretne pohode. “Drakon” govori o vitezu Lanselotu, koji bi da oslobodi ljude opakog Drakona/Zmaja, koji, držeći ih u strahu, njima manipuliše i vlada. Vitezovi napori nailaze na otpor, jer je većina podanika navikla na Drakonove brutalne metode vladavine i s njima se srodila, ma kako one surove bile. 

O tome koliko je ovo delo bilo pronicljivo i dalekovido, pa time aktuelno i danas, kao i u trenutku kada je - s hitlerovskom čizmom za vratom i u mislima, i pisano, možda ponajbolje govori rečenica koju izgovara Drakon/Zmaj: “Vidite, ljudska duša je vrlo otporna. Prepolovite telo – i čovek je uništen, ali rastrgajte dušu - ona samo postaje savitljivija, to je sve.”

Snagom svog glumačkog identiteta, uloženog u ovo delikatno pozorišno putovanje, priču o tetovinarnim dušama, nemim i gluvim, progorelim i okovanim, ali i onim opojno čistim, izvode naši glumci: Marija Radovanov, Ivan Đurić, Aleksa Ilić, Ksenija Mitrović, Slobodan Ninković, Saša Latinović, Uroš Lazović, Aleksandar Milković, Neda Danilović i Slavica Vučetić.

Scenografija, kostim i idejno rešenje lutaka delo su Andreja Zaporožskija, kome je stručna saradnica za kostim bila Milica Grbić Komazec. Kompozitor je Aljbert Halmurzajev, scenski pokret osmislila je Ista Stepanov, dok dizajn svetla potpisuje Ratko Jerković.

Prve reprize su 26. i 27. aprila, od 19.30 sati.

Rediteljka Ljudmila Fjodorova o predstavi “Drakon”

“Mi ljudi odgovore i krivicu uvek tražimo oko sebe, u nekom drugom oko nas, smatrajući da su neki drugi, neki protivnici, krivi za okolnosti u kojima živimo. U našoj predstavi taj prst sa znakom pitanja pokušali smo da okrenemo ka sebi, da vidimo - da li se odgovori na pitanja koja nas muče kriju u nama. Naravno, čovek se ne može posmatrati izvan nekih spoljnih prepreka i sistema u kojem živi. Mi smo deo sistema u kojem živimo, ali i nekog globalnog, opšteg sistema stanja stvari. Pitanje je samo - gde je granica, gde je taj rub na kojem moramo biti potpuni iskreni prema sebi da se ne bismo izgubili, da ne bismo izgubili sebe, jer ukoliko na vreme ne primetimo tu granicu, ona može da nam isklizne. Lepota ovog teksta je u tome što je izvan vremena, on je kao neka antiutopija. Pisan je davno, bio je aktuelan i tada, a biće verovatno i za 10, 20 ili 30 godina.”

Glumci “Drakona”: Latiti se mača, ljudi ili sebe?

O tome kako “Drakon” otvara karte za čitanje naše stvarnosti, da li je gori drakon u čoveku ili pak drakonski strah u njemu, protiv čega je teže boriti se i šta je opasnije za pojedinca, a šta za društvo, u pauzi između proba govorili su glumci ove predstave...

Aleksa Ilić: Uvek možemo i bolje

 “Sama činjenica da je Švarc napisao "Drakona" četrdesetih godina prošlog veka je dokaz koliko je tema "strahovlade" večito aktuelna. Danas je u našoj zemlji ona jača nego ikad, ali ono što hrani tu "strahovladu" je apatija koja je, nažalost, sveprisutnija kod ljudi, upravo jer su ljudi bombardovani informacijama, lažnim emocijama, strašnom tragedijom i jeftinim veseljem, do te mere da smo mi, kao rod, malo "odustali" od empatije i jednostavno više nemamo snage. Srećom, uvek će se naći neki "vitez Lanselot" koji će preuzeti žrtvu na sebe, podneti još veću žrtvu da bi tako pokušao da istera pravdu, koja je veoma (ne)vešto zatamničena. A drakon u čoveku i drakonski strah u njemu sigurno proizilaze jedan iz drugoga. Strah je primarna i primalna emocija u ljudima i dobro skrojeni "Drakon" ume da iskoristi taj strah kako bi dobio šta želi, a još gore - natera uplašene da veruju da i oni žele baš to isto. Opaki kolut se napravi i desi se da zastrašeni veruju da žive dobro - jer "uvek može gore", a ne pomisle da možda "uvek može bolje".

Aleksandar Milković: Boriti se za ljude koji menjaju svest

“Imam utisak da nije moguće posmatrati ni tekst “Drakon”, ni predstavu u nastajanju bez povlačenja paralele sa trenutnim situacijama u društvu, konkretno – našem. U trenutku u kom se ogoljavaju svi sistemski problemi jednog - našeg društva, mislim da nikom u publici neće biti teško da prepozna Zmaja (Drakona) koji godinama svoje podanike (koje naziva svojim dušama) drži u mraku, a torturu nad njima sprovodi preko svoje mreže špijuna (gradonačelnika i njegovog sina) i društvo koje takvo stanje stvari vremenom prihvata kao normalno. Tako, Lanselot, vitez, dolazi do saznanja da je potrebno da se ljudi oslobode, ne samo spoljne opasnosti i straha od Drakona, već i straha od promena u samima sebi. I tek tada će biti slobodni. Ili, kako reče jedan transparent: „Ne promena vlasti – nego promena svesti“. I ono što je možda najbitnije: ovaj mlad čovek uzima na sebe da ljudima u tome pomognu, makar ga to koštalo. I kaže im: “Ja vas volim, prijatelji“. Ono što ohrabruje jeste da znamo da ima i takvih ljudi i da je sada na nama – ljudima, individuama, članovima jednog društva, koje ima svoje vrednosti i moralna načela – da se za njih izborimo. Dugujemo toliko sami sebi. I jedni drugima.”

Slavica Vučetić: Traženje unutrašnje snage i oslobođenje uma

“Drakon" Jevgenija Švarca, kroz alegoriju o tiraniji i pasivnosti građana, razotkriva mehanizme moći koji opstaju i nakon pada diktatora. Tekst nas podseća da pravo oslobađanje ne dolazi samo smenom vođe, već promenom svesti i preuzimanjem odgovornosti. U tom smislu, Drakon i danas snažno odražava savremene društvene izazove – od autoritarnih tendencija do kolektivne apatije. Teže je boriti se protiv drakonskog straha u čoveku, jer on parališe volju i želju za promenom. Strah čini ljude saučesnicima u sopstvenom potčinjavanju, što je opasnije i za pojedinca, i za društvo od samog spoljnog tlačitelja. Dok se drakon može pobediti spolja, borba sa strahom traži unutrašnju snagu i oslobođenje uma.”

Uroš Lazović: Izmerimo se spram ljubavi, razumevanja i praštanja

“Čvrsto sam uveren da je teško imati zdravo i moralno društvo ako je ono sačinjeno od ljudi bez karaktera, vlastitog razmišljanja i hrabrosti. Mislim da sve kreće od pojedinca i da na ličnoj odgovornosti počiva svaka ćelija društva. Mi sami, ogromne snage ulažemo da promenimo druge i da promenimo sistem, kad se svede računica, želimo da je sve drugačije, a da mi više-manje ostanemo isti. Razlog tome je taj što nam je najteže uočiti, a potom se i suočiti sa Drakonima koji su u nama. Često poduzimamo radnje koje nam daju lažno uverenje da se pomeramo ka napred, ali kad se izmerimo spram vrlina ljubavi, razumevanja i praštanja - vidimo da smo siromašni.”

Ivan Đurić: Šta ako... A onda kako..

“Strah u čoveku: "I šta ako smaknemo ovog Drakona? Posle njega će samo doći drugi Drakon. Uzalud je boriti se. Sedi tu i ćuti. Uvek može gore. Kako drugima - tako i tebi. Nije on tako loš kakvih ima. Možda krade, ali i narodu daje. Gledaj svoja posla. Mali smo mi."

Marija Radovanov: Više nismo beznadežni slučajevi

“Kada smo počeli sa probama za ovu predstavu, postavilo se pitanje da li je ovaj tekst i dalje tako aktuelan kod nas, kao u trenutku kad je bilo planirano da se radi, pre oko godinu dana? Jer mnogo toga se promenilo u nama od novembra, nešto nas je trglo iz somnabulnog stanja. Sigurna sam da više nismo tako beznadežni slučajevi, kao ljudi koje ovde igramo. Sa druge strane, baš sada je bitno ispričati je. Da se osvrnemo na to kakvim smo lošim putem krenuli i da upozorimo da se na taj put više nikad, nikad, ne vraćamo. Da nam se ne desi da opet zaspemo za volanom i probudimo se na nekom strašnom mestu. To je ono što ja danas iz ove pozicije i trenutka čitam u "Drakonu". Ovu priču bitno je ispričati uvek i svuda. Gde god je ljudi, države i vlasti da njom upravlja... Švarc je toliko dobro napisao ovu priču. Smestio ju je u okolnost ekstremnog totalitarizma, ekstremnog do tačke komičnog, čak bizarnog. A onda je "zumirao" svakog čoveka u tom sistemu, sve uloge u njemu, sa njihovim shvatanjima, strahovima, nadama, motivima. Svi ti ljudi zajedno, od pralje do gradonačelnika, čine jedan nakaradan, ali zastrašujuće funkcionalan sistem. Šta je tu starije? Ko je koga oblikovao? Oblikuje li nas vlast u poslušne ovce, ili je nama toliko potreban vođa? Ta pitanja nam pisac i rediteljka otvaraju, a na nama je da se suočimo sa sobom - možda se ipak malo prepoznajemo u ovim ljudima? Da li se danas pitamo: "Čime smo mi ovo zaslužili?". Odricanje od sopstvene moći razmišljanja i odlučivanja, malo po malo, neprimetno dovodi do ovakvih apsurda kakve danas živimo - ne samo mi ovde. Kome je u tim sistemima dobro i kome to treba? Ne bi trebalo ni da je samom vlastodršcu, a ako mu je stvarno dobro, onda malo nije baš dobro...”

Ksenija Mitrović: Hrabrost da se ne prepustimo

“Drakon" je poput neke horor-bajke, a bajke prikazuju teme koje su u čovečanstvu sveprisutne i duboko ukorenjene. Tema rata je, naravno, jedna od njih. Kao i tema "vođe". Priča o drakonu je priča jednog naroda - to je, u stvari, priča mnogih naroda. Kada se poskidaju velovi magije i natprirodnih moći, vitezova i princeza, zmajeva koji žive 400 godina i proždiru najlepše devojke, mi dobijamo sliku naše trenutne (a večne) političke stvarnosti. Uvek negde, tamo daleko ili baš ovde, sasvim blizu, vlada neki drakon sa tri, četiri, pedesetak glava, koji ne umire već mnogo, mnogo, mnogo godina. Taj drakon možda svoju retoriku menja, čak i politiku, ali mu je bit ista: svoj narod dobro vaspitava da ga prati. Postavlja se pitanje, može li se ikad prekinuti dugogodišnja tradicija poslušnosti i pokoravanja? Možemo li se ikada spasiti? Drakon je opasan u čoveku, a opasan je i drakonski strah u čoveku. Šta je opasnije, zavisi od vremena: "novo vreme, nove tendencije". Neko će vreme iznedriti više drakona, a drugo - veći strah od drakona. Što je drakona manje - strah je veći, što je više drakona - manji je strah... Tako se bar čini. Ali, drakona će uvek biti. To je, izgleda, neminovnost. Najteže je, međutim, pobediti u nama potrebu da se nekoga plašimo, da nekoga "obožavamo", idealizujemo, da mu prepustimo svoj život, srce, glavu. Ta potreba, taj manjak hrabrosti, poguban je i za pojedinca i za društvo.”

Neda Danilović: Sumnja je svuda: u glavi, telu, ali je i snaga svuda...

“Srpstvo je odvajkada negovalo arhetip vožda, oca nacije, najmudrijeg. Neretko nam se to obijalo o glavu, ali glava otvrdla, pa se i navikla. U najnovijoj istoriji naši izbori se svode na biranje manjeg zla, onog podnošljivijeg. I to je naša zona komfora. Švarc je upravo “Drakonom”, visoko intelektualno i hrabro, pozivao na oprez. Sama činjenica da je drama nastala kao navodni osvrt na posledice Hitlerovog pokoravanja sveta, s mogućnošću učitavanja staljinističkog sistema SSSR-a, pokazuje koliko je pisac oštroumno iskoristio medijski uticaj teatra, pokušavši tako auditorijum da pozove na razum. Aktuelnost ovog teksta nikada nije jenjavala, a nama se čini da nije bilo plodnijeg trenutka da se zametne na srpskoj sceni. Što se tiče drakona u sebi, protiv njega se boriš snagom volje, karakterom, svesnošću, to je borba protiv ličnih poriva, slabosti i tame. Teška je, ali bar znaš protiv koga se boriš. Imaš metu. Imaš oružje. Ali drakonski strah… On je podmukao. Ne da ti da kreneš u borbu uopšte. Umesto da se boriš, ti sumnjaš. Ne znaš ni gde je neprijatelj, jer on je svuda: u glavi, u telu, u glasu koji ti šapuće da nisi dovoljno sposoban, da ćeš pasti, da ne vredi, da su svi isti, da je moglo i gore. Možda je pravo pitanje: šta je opasnije - ono što nas tera da povredimo svet, ili ono što nas sprečava da ga spasimo?”

Saša Latinović: Stare izreke, svevremene mudrosti

“Kad god poverujemo u to da su stare izreke prevaziđene, svakodnevni događaji nas demantuju. Aktuelnost Švarcovog “Drakona” je tolika da boli. Boli sličnost sa događajima koje neki od nas proživljavamo, već drugi put u svojim malim i kratkim životima. Ta činjenica zabrinjava, jer, ako se sve stalno vrti u krug, onda mi upravo gojimo novog Drakona.“

Slobodan Ninković: Laž je da misli deformišu mozak

“Iako je ova drama nastala 1943. godine, njeno čitanje je, nažalost, i danas i te kako aktuelno. Svedoci smo da su se Drakoni (zmajevi) vratili širom sveta, zavaravajući svoje narode da ih štite od nepostojećih pretnji i neprijatelja. Ili zapravo nikad nisu ni nestajali, već su se menjali i prilagođavali, i iz potaje vladali, prerušeni u ruho nekakve demokratije. Neki od njihovih podanika ih tolerišu, mnogi ih podržavaju. U takvim društvima misli samo deformišu mozak, a shvatanje ispravlja i poboljšava krvotok, kako kaže Fridrihsen, lik iz komada. Drugim rečima, ne mislite - vlast će vam reći šta da mislite. Ne gledajte - oni će vam reći šta ste videli. Ne slušajte - stručnjaci će vam reći šta ste čuli. Švarc u svojoj drami razotkriva sve: laži koje tiranin širi kako bi patriotizmom prikrio svoje pljačke, cinično insistiranje na tome da je otpor uzaludan, potrebu da se eliminišu oni koji govore istinu i to kako su neki korumpirani, pa sarađuju u ugnjetavanju sopstvenog naroda. Nažalost, sve ovo zvuči tako bolno poznato. Ne živimo li upravo to, sada i ovde?”

Fotografije: Nemanja Banović