tekst: Sonja Petrović i Mina Petrić
po motivima bajke ”Devojčica sa šibicama” Hansa Kristijana Andersena
12+
Koprodukcija:
Pozorište mladih Novi Sad
Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade
Sloboda nema cenu
Bajka je priča o čudesima koja se ne mogu zbiti. Reč bajka potiče od reči „bajati“ što znači „lečiti boljku tajanstvenim rečima“. Bajke najčešće imaju srećan kraj, jer pravda na kraju pobeđuje. Sve bajke počinju sa: „Jednom davno...“.
„Devojčica sa šibicama“ je predstava o deci u pokretu. O deci kojoj je ulica dom. O deci u koju često ne želimo da gledamo. O njihovim bajkama. Predstava o detinjstvu. O smrti. O empatiji. O trafikingu i strahu. Predstava o nadi i ljubavi. „Devojčica sa šibicama“ je predstava za decu i roditelje, i bajka koja nas uči da gledamo u ljude, a ne u zvezde, te da srećan kraj stvaramo upravo mi.
„Želim nešto drugo
Hoću nešto novo
Otići negde treba
I početi ispočetka“
AUTORSKI TIM PREDSTAVE:
Rediteljka: Sonja Petrović
Dramaturškinja: Mina Petrić
Stručne saradnice: Dobrila Marković, pravnica i Jelena Sokić, psihološkinja
Kostimografkinja: Jasmina Radujko
Scenografkinja: Katarina Kelić
Kompozitor: Igor Sakač
Dizajner svetla: Nikola Marinkov
Asistentkinja rediteljke: Milica Vukmanović
U predstavi igraju:
Kristina Savkov
Vera Hrćan Ostojić
Ervin Hadžimurtezić
Aleksa Ilić
Danilo Milovanović
Organizatorka: Ivana Todorović
Inspicijentkinja i suflerka: Snežana Velimirović
Svetlo majstor: Nikola Marinkov/ Zoran Jandrić
Ton majstor: Miloš Romić
Dekorateri: Nemanja Zorić, Miloš Radaković, Nikola Mikulić
Garderoberka: Marina Perić
Krojačica: Nikodinka Folić
Šminker: Gorislav Vidaković
Šef tehnike: Stevan Antić
Saradnica za nabavku: Gordana Ilić
Direktor Pozorišta mladih Novi Sad: Mihajlo Nestorović
Menadžerka za prodaju i marketing: Radmila Simeunović
Saradnik za informisanje: Miloš Savin
Interpretacija muzike:
Igor Sakač – klavir, gitara
Filip Grubač – klavir, gitara
Petar Banjac – bubanj
Stefan Sithaler – gitara, klarinet, snimanje i obrada zvuka
Prateći vokali:
Svjetlana Vukomanović
Marina Kozačenkov
Fotograf predstave: Vladimir Veličković
U tekstu su korišćeni citati iz knjige „Pozdravi nekog“ V. Ognjenović i B. Nešića.
Zahvaljujemo se Svratištu za decu i mlade Grada Novog Sada na podršci.
REČ REDITELjKE:
„Pozorište ima moć da o najstrašnijim temama sa decom razgovara na jeziku duše. Ono je zato dužno da učestvuje u lancu obrazovanja, edukacije i razvoja dece i mladih, kao i da poteže ozbiljne teme u cilju pripremanja dece za svet u kome treba da izgrade društvo koje je solidarno, empatično i pravično. Svet u kome svako dete ima pravo na život, sigurnost i ljubav, a ne onaj u kome jedno dete želi da se pretvori u jednu tačku. Ova predstava kontekst bajke za koju mislimo da se događala nekada davno stavlja u sadašnjost, i postavlja pitanje ko su devojčice sa šibicama danas i kakvim opasnostima su izložene? Ona je podjednako namenjena deci starijoj od dvanaest godina kao i roditeljima, sa idejom da pokrene razgovore dece sa roditeljima, bakama, dekama, nastavnicima, jer ovo je priča o individualnoj odgovornosti koja se krije iza kolektiva.“
REČ DRAMATURŠKINjE:
„Pre oko pola veka jedno dete je, nemajući koga da pozdravi, svom vaspitaču reklo: „Pozdravi... Pozdravi nekog“. Istoimena knjiga, koja sadrži izjave dece iz Centra za socijalni rad i Prihvatilišta za decu i mlade (Ognjenović i Nešić), poslužila je u stvaranju teksta predstave „Devojčica sa šibicama“. Koristile smo se autentičnim ispovestima sa željom da neadresirani pozdravi nevidljive dece dopru do svakog ko je spreman da ih čuje. Ova predstava može da baci svetlo na mrak u kom žive deca koja rade na ulici. Makar to svetlo bilo – plamen šibice.“
Prva proba: 16.03.2021.
Premijera: 16.05.2021.
Koja pitanja deca mogu da vam postave nakon predstave „Devojčica sa šibicama“ i kako da odgovorite na njih?
Šta je trgovina ljudima?
Trgovina ljudima podrazumeva prodaju i kupovinu, tj. držanje neke osobe u cilju eksploatacije, kao i sve druge radnje koje mogu biti deo tog procesa (npr. prevoz, skrivanje, čuvanje i sl.). Do eksploatacije uvek dolazi i eksploatacija se uvek sprovodi upotrebom sile, pretnje, prevarom, zloupotrebom ovlašćenja i/ili zloupotrebom teškog položaja žrtve, otmicom ili na neki drugi način. Kada se radi o trgovini decom, nije važno koje sredstvo je upotrebljeno, tj. govorimo o trgovini ljudima iako nije bilo elemenata pretnje, prinude, zloupotrebe položaja i slično. Takođe, pristanak žrtve na eksploataciju ne menja činjenicu da se radi o trgovini ljudima i da je to krivično delo.
Cilj trgovine ljudima je ostvarivanje zarade (ili neke druge koristi) kroz eksploataciju, bilo da se radi o seksualnoj eksploataciji, prinudnom radu, prinudnom prosjačenju, prinudi na vršenje krivičnih dela, ilegalnom usvojenju, prinudnim brakovima, trgovini organima ili nekom drugom obliku.
U praksi, žrtva trgovine ljudima može da bude svako, i muškarci i žene, i dečaci i devojčice, nezavisno od svog porekla, godina, nacionalne pripadnosti, obrazovanja, socijalnog statusa ili neke druge osobine.ali postoje grupe koje su u povećanom riziku.
Trgovci ljudima mogu da budu organizovane kriminalne grupe ili pojedinci, nepoznate osobe, ali i osobe od poverenja - srodnici, čak i članovi uže porodice, kao i ljudi koje žrtva poznaje duži vremenski period.
Trgovci ljudima iskorišćavaju težak položaj u kom se žrtva nalazi, siromaštvo i želju za boljim životom. Usled pandemije i trgovina ljudima se preselila na internet. I društvene mreže znaju biti mesta gde trgovci ljudima vrbuju žrtve. Važno je voditi računa sa kim se komunicira i koji se podaci dele na društvenim mrežama. Deca i mladi treba posebno da vode računa o zaštiti na internetu, gde se žrtve vrbuju.
Važno je da se edukujemo, da znamo da prepoznamo rizične situacije i da budemo informisani o tome kome se možemo obratiti za pomoć.
Ko su deca koja žive i rade na ulici – deca u pokretu?
Karakteristike dece u pokretu su: ekstremno siromaštvo, socijalna isključenost, diskriminacija, otežan pristup školstvu i zdravstvenom sisitemu, sa ili bez roditelja ili staratelja. Deca koja spadaju u kategoriju dece u pokretu, izložena su rizicima od neadekvatne brige, ekonomske i seksualne eksploatacije, zlostavljanja, zanemarivanja i nasilja. I povrh svega, njihov loš položaj ugrožen je dodatno situacijom nastalom usled pandemije.
Pojam „deca u pokretu” podrazumeva fenomen dece koja migriraju, kao što su izbeglice, interno raseljena deca, tražioci azila, deca žrtve trgovine ljudima i deca uključena u život i/ili rad na ulici i koja su tokom tih migracija posebno izložena rizicima.
Vrlo često ovu decu možemo da vidimo kako prose na ulici, pevaju i igraju za novac ili žongliraju na raskrsnicama. Nekad su ova deca vesela i raspoložena, nekad tužna i povučena, a nekad mogu da budu i bezobrana i da reaguju burno.
Sasvim je razumljivo da se često zapitamo - kako reagovati?
Ono što svakako ne treba da radimo jeste da okrećemo glavu na drugu stranu. Deci koja žive i/ili rade na ulici je potrbna naša zaštita. Prosjačenje je uvek ugrožavanje prava deteta. Prinudno prosjačenje i prinudno vršenje krivičnih dela predstavljaju trgovinu ljudima, a vrlo često uz to ide i seksualna i ekonomska ekspoaltacija i uvek ih je potrebno prijaviti institucijama.
Da li svu decu koja prose na to prisiljavaju roditelji?
Često su roditelji ti koji decu prisiljavaju na rad i prosjačenje. Ipak, važno je znati da nije uvek tako. Dečiji rad, ali i sama trgovina ljudima ukorenjeni su u siromaštvu. Prema podacima UNICEF-a u Srbiji,115.000 dece živi u apsolutnom siromaštvu, dok je dodatnih 30,2 odsto u riziku da padne ispod linije siromaštva. Globalne procene ukazuju na to da je oko 120 miliona dece, starosti između pet i 14 godina, uključeno u dečiji rad.
Dečiji rad i sama trgovina ljudima ukorenjeni su u siromaštvu i nedostatku pristojnog rada za odrasle, nedostatku adekvatne socijalne zaštite, kao i neuspehu da se osigura da sva deca pohađaju i završe školu.
Kako razgovarati sa decom o smrti?
1. Budite iskreni
Recite istinu o onome što se desilo. Dajte objašnjenje detetu zašto ste tužni, to će pomoći detetu da nauči kako da tuguje. Mlađa deca možda ne znaju šta znači smrt, pa im objasnite jednostavnim rečnikom. Na primer: „Umiranje znači da je bakino telo prestalo da radi. Ne može više da diše, da se kreće ili da te mazi“.
Ne izbegavajte reči kao što su smrt, mrtav ili umreti. Mnogi roditelji smatraju da je korišćenje takvih reči uznemirujuće i radije koriste fraze poput: „preminuo“, „izgubljen, „zaspao“. Upotreba realnih reči za opisivanje smrti pomaže u procesu tugovanja. Ako kažete da je neko „otišao“ ili „zaspao“, dete bi moglo biti zbunjeno ili uplašeno. Na primer, dete kome se kaže da je neko „zauvek zaspao“ može da se uplaši spavanja, jer se uplaši da se i ono nikada neće probuditi.
Dozirajte informacije. Procenite koliko vaše dete može da podnese i pokušajte sa davanjem informacija u malim količinama. Odgovarajte iskreno na pitanja koja dete postavlja. Ne plašite se da delite uspomene. Ponekad se roditelji plaše da razgovaraju o osobi koja je umrla, misleći da će to naneti bol i tugu drugima. Istraživanja pokazuju da tuga zbog ponovnog življenja uspomena ili razmene priča zapravo pomaže u tugovanju.
Nemojte se plašiti da kažete: „Ne znam“. Ne možemo i ne treba da imamo sve odgovore, posebno u vreme tugovanja. Korisno je reći detetu da ne znate odgovore na neka pitanja, poput: „Kako je deda umro?“, „Šta se dešava sa tetkom kada se sahrani?“ i slično. Ne izbegavajte razgovor jer se osećate nelagodno ili ne znate šta da kažete. Ponekad samo dodir ili zagrljaj mogu pružiti veliku utehu. Ne menjajte temu kada dete uđe u sobu. To stavlja znak tabua na temu smrti. Umesto toga, prilagodite svoje formulacije i nivo informacija kada je dete prisutno.
2. Pokažite osećanja i pomozite detetu da razume svoja osećanja
Budite spremni za razne emocionalne odgovore. Dozvolite detetu da tuguje na svoj način. Dete može biti uznemireno, a možda i besno, ili će delovati da reakcija potpuno izostaje. Dopustite detetu i da ćuti o smrti. Prihvatite detetove emocionalne reakcije. Ne postoji pravi način za tugovanje. Ne stavljajte vremensko ograničenje na tugovanje.
Plačite. Plačite zajedno. Ne skrivajte tugu od deteta. Dajte detetu do znanja da je normalno i zdravo plakati i osećati se tužno nakon značajnog gubitka.
Ne menjajte svoju dnevnu rutinu. Deci je potrebna doslednost. Pokušajte što je više moguće da održavate uobičajene dnevne rutine kod kuće i na poslu. Takođe, potrudite se da dete i dalje učestvuje u svojim uobičajenim aktivnostima poput škole i društvenih događaja.
Smrt NE zabranjuje smeh. To što ćete se nasmejati uspomenama ili trenucima sa voljenom osobom signalizira koliko je njihovo prisustvo bilo važno u vašem životu.
3. Uključite dete u proces tugovanja
Dozvolite detetu da učestvuje u ritualima. Pustite ih da sami izaberu da li žele da prisustvuju ili ne. Nemojte ih prisiljavati ili se ljutiti ako ne žele. Ako žele, pustite ih da učestvuju u odabiru odeće za preminulu osobu, fotografije za spomen, da napišu pesmu ili tekst. To će im pomoći da steknu osećaj kontrole nad gubitkom.
Pripremite dete za ono što će videti na sahrani. Recite deci šta će videti, ko će biti tamo, kako se ljudi mogu osećati i šta će raditi. Za malu decu budite precizni u opisima kako će izgledati okolina. Na primer, opišite kovčeg, odeću i kako će telo biti postavljeno, razgovarajte o tome gde je telo, ako je u zatvorenom kovčegu ili je već zakopano. Objasnite šta može da očekuje, na primer:"Mnogo ljudi koji su voleli baku će biti tamo. Pop će pevati, a neki će se moliti i razgovarati o bakinom životu. Ljudi će možda plakati i zagrliti se. Ljudi će nam govoriti: "Žao mi je." ili, „Moje saučešće.“ To su ljubazne stvari koje treba reći porodici na sahrani. Možemo reći „Hvala“ ili „Hvala što ste došli“. Možete ostati blizu mene i držati me za ruku ako želite “.
Pripremite dete za budućnost bez voljene osobe. Razgovarajte o tome kakav će biti osećaj slaviti rođendane, godišnjice, praznike i posebne trenutke bez voljene osobe.
Pripremite se da često razgovarate o mislima i osećanjima. Verovatno je da će dete postavljati pitanja o smrti narednih dana, nedelja i meseci. Budite dostupni za takva pitanja, jer je tugovanje proces.
Ne zaboravite da se brinete o sebi. Roditelji ponekad zaborave na brigu o sebi tokom tugovanja. Deca uče šta vide, pa budite uzor samopomoći u kritičnim trenucima.
Česta pitanja i odgovori:
• Zašto je neko umro?
Vaše dete pokušava da shvati smrt. Možda će želeti da zna šta je uzrokovalo smrt, pa pokušajte da odgovorite na pitanje na nivou vašeg deteta. Na primer: „Dedino srce je bilo veoma staro i nije radilo kako treba. Lekari su pokušali da ga poprave, ali je imao vrlo tešku bolest koju nisu mogli da poprave“.
• Hoćeš li i ti umreti? Hoću li ja umreti?
Vaše dete bi moglo početi da shvata da bi ljudi koje voli mogli da umru. Dobra je ideja da svom detetu date do znanja da većina ljudi najčešće umire onda kada su zaista stari i veoma bolesni.
• Šta se dešava kad umreš?
Način na koji ćete odgovoriti na ovo pitanje zavisi od ličnih ili religijskih uverenja porodice. Možete razgovarati sa svojom decom o ovim verovanjima. Mnogi ljudi pronalaze utehu u tome što svojoj deci daju nešto na šta će se usredsrediti kada razmišljaju o osobi koja je umrla. Na primer: „Kad vidimo zvezdu na nebu, možemo razmišljati o baki“. Ipak, izbegavajte da kažete da je umrla osoba „otišla na nebo“ ili „Bog ga je uzeo“. Dete bi moglo da se uplaši da će Bog doći i po njega.
Šta god da kažete detetu, korisno je ako i Vas uteši. Tako dete može videti da to smatrate umirujućim.
• Neočekivana pitanja.
Vaše dete može postavljati pitanja koja izgledaju pomalo čudno, poput: „Da li se deda oseća hladno kada je mrtav?“ ili „Može li me baka sada videti?“ Pokušajte da odgovorite na ova pitanja, jer pomažu detetu da razume šta je smrt.
• Šta ako se dete rastuži ako vidi da ste Vi tužni?
U redu je da dete vidi da ste tužni ili da plače. Ali, takođe je važno da detetu objasnite svoja osećanja. Na primer: „Plačem jer je deda umro i osećam se veoma tužno što ga više nikada neću videti“. Deca nemaju uvek reči kojima mogu da izraze svoja osećanja. Možda će im trebati vaša pomoć da razumeju, imenuju i izbore se sa svojim osećanjima.
KOME SE MOŽETE OBRATITI U VEZI SA DECOM KOJA ŽIVE I RADE NA
ULICI?
• Pozvati policiju na broj 192
• Uprava kriminalističke policije na 011/247-10-19 ili 064/724-10-19 ili im pisati na mejl:
Prijaviti slučaj lično u lokalnim organizacionim jedinicama Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, policijskim upravama, policijskim stanicama.
• Pozvati Centar za socijalni radi ili uputiti dete da im se obrati
Broj Centra za socijalni rad u Novom Sadu je 021/2101-403 i nalazi se na adresi Zmaj Ognjena Vuka 13.
• Uputiti dece na Svratište za decu i mlade.
Broj Svratišta u Novom Sadu je 021/533-232 i nalazi se na adresi Bulevar oslobođenja 39.
• Pozvati Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima za prijavu sumnje na trgovinu ljudima na telefon 063/610-590 ili elektronskim putem:
• Obratiti se nekim od organizacija koje se bave sprečavanjem trgovine ljudiama, poput:
- NVO Atina: 061/63-84-071 (24/7 – dežurni telefon),
- ASTRA: 011/785-0000, 0800/101-201 (besplatne SOS linije),
- SLOBODA NEMA CENU:
*foto: Vladimir Veličković
