KSENIJA I LOVAC
Po motivima istoimene priče Aleksandre Vrebalov

Reditelj: Emilija Mrdaković
Dramaturg: Teodora Marković
Idejno rešenje lutaka, scenografije i kostima: Adrijana Dobreva
Muzika: Aleksandra Vrebalov
Dizajner svetla: Đorđe Ilić
Dizajn tona: Branko Živković
Dizajn plakata i programske knjižice: Edna Mačković
Fotografisanje: Srđan Doroški
Video snimanje predstave: Zoom media

Igraju:
Ksenija Mitrović
Slobodan Ninković

Organizator: Ivana Todorović i Sava Stefanović
Inspicijent i sufler: Snežana Velimirović
Svetlo majstor: Đorđe Ilić
Ton majstor: Branko Živković
Dekorateri: Nikola Mikulić i Vukašin Marić
Garderoberi: Gorica Karanović
Šminker: Dragana Došlov
Izrada scenografije: Nikola Komazec
Krojački radovi: Nikodinka Folić
Izrada lutaka i rekvizita: Adrijana Dobreva i Maja Goranova
Šef scene: Nemanja Zorić
Šef tehnike: Olga Lola Živanov
Nabavka: Gordana Ilić
Prodaja i marketing: Radmila Simeunović i Ruža Roganović
Saradnici za informisanje: Miloš Savin i Snežana Miletić

Prva proba: 29.08.2023.
Premijera: 25.10.2023.

Reditelj: Emilija Mrdaković

v.d. direktora Pozorišta mladih: Aleksandar Ćurčić

Predstava je nastala prema motivima istoimene priče Aleksandre Vrebalov, koja je napisala i muziku za predstavu. Režiju potpisuje Emilija Mrdaković, a u predstavi igraju Ksenija Mitrović i Slobodan Ninković. Dramaturg je bila Teodora Marković, a idejno rešenje lutaka, kostima i scenografije napravila je Adrijana Dobreva. Predstava je namenjena deci od 7 i više godina.

Inače, komad “Ksenija i Lovac” - za naratora i duvački kvintet, nastao je pre oko šest godina, po narudžbi harvardske Fondacije „From”. Zamisao je bila da to bude komad za mlađu publiku, koji bi je upoznao sa savremenim zvukom i instrumentima, a bio istovremeno i poučna priča o moralu. 

O čemu govori “Ksenija i Lovac”?

Misterija vremena ne može se svesti na glagolska vremena, jer su prošlost, sadašnjost i budućnost mnogo tajanstvenije od njih – tih glagolskih vremena. Nijedno od njih nije isto, kao što ni svaki čovek nije, niti treba da bude, isti. Lepota je u upravo u našim različitostima, ne moramo svi da budemo isti, da radimo iste stvari. Svet bi tada bio jako dosadno mesto. I zato je ponekad dobro uraditi nešto bez plana, iz srca, dopustiti mašti da poleti, jer - ni ptice nemaju neki plan pre nego što počnu da pevaju...

“Ksenija i Lovac” je priča o devojčici koja je bila drugačija od svojih vršnjaka, koja je patila zbog toga dok nije shvatila da je njena posebnost njena snaga. Kada se oslonila na ono u čemu je najbolja, pred njom su se otvorila prostranstva i život koji se diše punim plućima, Ovo je snažna priča o tome da se vredi boriti za svoje snove, da vredi biti uporan, da i u ovom surovom svetu uspevaju uporni i hrabri, oni koji svet čine drugačijim, boljim mestom za život. Bez takvih nema ni lepote, ni umetnosti.

Šah pod maskama. Mat predrasudama. Pobeda kreativnosti i upornosti. To je priča o Kseniji i Lovcu.

Kreativnost umesto princa

Autorka teksta i kompozitorka Aleksandra Vrebalov: “Ovo je priča o devojčici, koja je neobična, drugačija od druge dece. Bez mame je, odrasta s ocem. Jako je kreativna i voli da se igra glinom i pravi razne figurice s kojima razgovara. Ima i svoj šahovski set koji je napravila. Tajno odlazi na takmičenje i mora da pobegne pre kraja. Međutim, pobedila je i hoće da proglase pobednika, a ona u tom bežanju izgubi lovca. To je paralela sa Pepeljugom, koja izgubi cipelicu, pa je nađu. Ova devojčica izgubi lovca, i pošto je to njen unikatni set, što neki njeni drugari znaju, oni to prepoznaju i pronađu je. Čitava ideja Pepeljuge, koja se spašava preko princa, kod nas je oličena u kreativnosti i pameti devojčice Ksenije koja se spasava kroz svoju kreativnost. Sam muzički narativ i zvuk su pravljeni kao za odrasle. Ništa nije pojednostavljeno da bi deci bilo prijemčivije. Deca su mnogo otvorenija od odraslih, ona mogu da prihvate najsavremeniji eksperimentalni zvuk i da im to bude normalno. Odrasli su ti koji koji imaju određen, izgrađen ukus i neku vrstu zatvorenosti. Deca to nemaju.”

Biti poseban, biti samo svoj

Rediteljka Emilija Mrdaković: “Duvački kvintet, koji je komponovan kao jedna nova vizija zvuka, potpuni je izazov za mene i za glumce, a biće i za dečju publiku. To je korak ka približavanju nove muzičke partiture savremenom detetu koje je okruženo komercijalnim melodijama i zvukovima. Pored muzike, inspirisala me i tema - razvijanje sopstvene individualnosti kod dece i pravo dece na slobodan izbor i svoje mišljenje.  Bez obzira na neprijatne situacije koje doživljava, podrugivanje i grubost, naša junakinja Ksenija razvija svoje sposobnosti u igranju šaha, postaje sve sigurnija i posvećenija šahu. Ona voli to što radi i veruje u tom, a takav način razmišljanja vodi je do pobede na šahovskom takmičenju. Poruka naše predstave je da je veoma važno da budeš posvećen onome što radiš, da razvijaš svoje ideje i svoj unutrašnji svet - u svakom trenutku, a onda će uslediti rezultati. Sam karakter materijala vodio nas je ka tome da budemo veoma nežni prema emocijama devojčice, koja je, pored toga što se bori sa neprihvatanjem, vrlo rano ostala bez mame, od koje je naučila mnogo toga.“

Prepravka mita o Pepeljugi

Glumica Ksenija Mitrović (igra Kseniju i Lovca): “Aleksandra Vrebalov je još na početku rada na predstavi sa nama podelila kako su nastale muzika i priča koje su bile inspiracija za predstavu. Priču je prvobitno želela da bazira na bajci o Pepeljugi, bajci koju je volela kao devojčica. Međutim, vrativši joj se posle mnogo godina, shvatila je koliko upitnih, možda čak štetnih poruka ona šalje: priča o lepoj devojci koja čeka princa da je spase od svih nevolja. Odlučila je da to promeni, stvorivši priču o vrlo kreativnoj i bistroj devojčici Kseniji koja stvari uzima u svoje ruke i vreme posvećuje brušenju svojih talenata – igranju šaha i pravljenju figura od gline. To me je odmah privuklo radu na ovoj predstavi. Ono što mi se takođe odmah dopalo kod Ksenije, i glumački i lično, jeste to što je ona jedno slobodno i kreativno dete, što ne nailazi uvek na razumevanje njene okoline. Uprkos tome, ona istrajava u svojoj autentičnosti i nameri. Hrabra je. To je bitna poruka, kako za našu mladu publiku, tako i za sve nas koji smo učestvovali u ovom procesu. Nas „odrasle“ podseća na to kako je to biti dete i kako da koristimo tu dečju radoznalost, maštovitost i iskrenost u svom „odraslom“ životu, a deci pokazuje da je u redu zauvek negovati zaigranost i tu neku svoju „začudnost“ koja ih zapravo čini onim što jesu. Neće nas uvek svako razumeti, i to je u redu. Bitno je da mi verujemo u sebe i svoje talente, i okružimo se ljudima koji će nas prihvatiti. Što se same muzike tiče, ona je kao i sama Ksenija – drugačija i svoja. Ona nije nešto što se može obično čuti u predstavama za decu, ali upravo takva, duboka, puna raznih emocija, pomalo čak i mračna, upoznaje decu s nešto drugačijim muzičkim formama. Zajedno s pričom, pruža mnogo mesta za asocijacije i saživljavanje s glavnom junakinjom. Meni je muzika tokom rada na predstavi pomogla da uđem u taj „Ksenijin svet“, svet šahovskih figura, kreativnog razmišljanja, svet igre i mašte.”

Glumac Slobodan Ninković (igra oca, učitelja, drugaricu i drugaricu koja nije baš drugarica): “Kad sam pročitao tu lepu i bajkovitu, ali i neobičnu, Vrebalovkinu priču, odmah me je zaintrigirala devojčica Ksenija. Ona voli šah, što po nekim stereotipima nije baš igra za devojčice, više je to nekako dečački sport. Zanimalo me kako jedno takvo neobično dete može da funkcioniše u ovakvom svetu, tim pre što vidimo da takvu, neobičnu, decu društvo obično stigmatizuje i skrajne... A upravo ti posebni, daroviti ljudi potrebni su ovom svetu, oni su jako važni. Lovac u jednom trenutku i kaže, “da nema nas ovako posebnih, nikad se ne bi desila umetnost.”. Zanimalo me je na koncu kako će se Ksenija izboriti s tim svojim problemom, sa svetom oko sebe, kako će - prvo prihvatiti samu sebe, a tek onda kako će ljudi prihvatiti nju. Borba je teška. Ksenija čak u jednom trenutku, zbog uticaja okoline, počinje da sumnja u sebe, što je prilično strašno. Mislim da je današnjoj deci mnogo teže, nego npr. mojoj genraciji, jer se bore u dve stvarnosti: realnoj i virtuelnoj, a ova druga je možda i teža da podneti. Današnja deca osećaju veliki pritisak, on je izraženiji upravo zato što se dvostruko bore za svoj identitet. Vrlo je interesantan i lik oca koji se bori u okolnostima koje ni za njega nisu nimalo lake. U predstavi govorimo i o tome kako takva neobično darovita deca prolaze u školi, odnosno kako ne prolaze. Svima je lakše da ukalupe dete, da svi budu isti, da se niko ne izdvaja. Ni sam učitelj se ne snalazi u toj situaciji. Čini mi se da je ova predstava dobar put da pokažemo publici da postoje neobična, neukalupljena deca i isti takvi odrasli, da treba da ih oslušnemo, čujemo šta kažu, da obratimo pažnju na njih, uostalom, da obratimo pažnju i na sebe, i svoje ponašanje. Što se muzike tiče, ovo je prvi put da u nekoj našoj predstavi imamo savremenu muzičku partitutu kao podlogu predstave. Vrlo je neobična, pomalo čudna, ali se neverovatno uklopila u predstavu i postala deo njene celine, bez koje više ne može da se zamisli.”