Svoje prve pozorišne korake, ovde u Novom Sadu, mnogi od nas napravili su u Pozorištu mladih. Ka zgradi nadomak Dunavskog parka hitali smo nekada u cipelićima od sedam milja, stiskajući za ruku nekog od ukućana, odlučni da što pre savladamo stepenište na ulazu koje je za nas bilo predvorje do tada nedokučivih priča.
Uronjeni u sedišta, uplovljavali bismo potom u sigurne glumačke ruke koje su oko nas plele bajke, oživljavale lutke, lepotom slika napajale naše radoznale dečje oči.
Tako smo, ne trepnuvši, jednim delom odrasli i tu, u Ignjata Pavlasa, idući, kako su godine odmicale, sve sigurnijim korakom od male do velike scene, pažljivo birajući nove, složenije i intrigantnije priče u kojima su briljirali naši pozorišni junaci.
Divili smo im se u svakoj od njih. Kad su bili borci za pravdu i slobodu, kad su se smrtno zaljubljivali, kad su gubili glavu zbog kakve lepote, kad su kidisali protiv nepravde, kad su nas učili lekcijama o kojima se u školi ili kod kuće ćutalo, obožavali smo ih kad su nas zasmejavali, ludo zabavljali...
I dok smo u jednom trenutku na maloj sceni sanjali prinčeve na belom konju, već u drugom, na velikoj sceni, otkrivali smo da uglavnom dolazi samo konj - od princa na koncu uglavnom ne bude ništa. Crtali smo krinoline za kojima smo prethodne noći uzdisali, mačevali se sa nevidljivim protivnicima čim bismo izašli iz sale, paktovali sa vilama i vilenjacima, prezirali zle i bahate, sve to u društvu glumaca Pozorišta mladih.
Glumci su nas učili kako se voli, kako se preživi kad se gubi ili pati, kako da poštujemo druge i pazimo slabije, kako da budemo dostojanstveni, odvažni, kako da večno ostanemo mladi i kad smo već stari. Na obe scene sa njima smo voleli da se smejemo i radujemo, pa i suze sa njima bile su nekako podnošljivije.
Danas kao odrasli ljudi znamo da nema velikih i malih scena, sve su one važne i svaka priča ispričana na njima presudna je za naše odrastanje. Svaka je upisana duboko u naše pamćenje, svaka nas je napravila ljudima kakvi danas jesmo. Zauvek pamtimo gde smo ih prvi put čuli i uvek se vraćamo na ta mesta gde smo i sami u suštini bili junaci pravih priča.
Jedno od takvih mesta je Pozorište mladih, i danas omiljeno mesto pozorišnog Novog Sada: i mladih i starih, i velikih i malih, optimista i onih drugih, gnostika, mistika, hedonista, onih što ljube fantastiku i onih u realizam zakletih fanova, svih fantazmagoričnih duša što ištu neki viši smisao života, zaljubljenih i odljubljenih, svih mislećih ljudi koji znaju da je duh moguće spasiti samo ako se svakodnevno umiva nekom lepotom.
Danas sa sigurnošću znamo da lepotu stvaraju ljudi. U Pozorištu mladih stvaraju je naši glumci, u razmeni misli, ideja i dela. I ove sezone spremni su da zbog mališana izmere neki zvezdani put, da zbog neke zalutale duše zagrabe čašu istine sa kakvog raskošnog knjiškog izvora ili da raspletu neko buntovno brehtovsko čvorište.
Umeju to da urade kao tri sorele ili tri musketara, kao neki momci iz benda, kao Mika Antić, gospodin Goluža ili Onjegin, kao Palčica, Snežna kraljica, kao debele ili plavi zec, na vukovom tragu, uz sladoled ili vesele muzičare, pored suncokreta, u društvu devojčice sa šibicama ili kakvog mačora u čizmama...
Od ove sezone i sa paklenom pomorandžom, sa kojom zajedno krećemo na uzbudljiva Guliverova putovanja.
Vežite se, polećemo. Tu, u Ignjata Pavlasa, nadomak Dunavskog parka. Stepenište je isto, ali su priče drugačije.
Vaše Pozorište mladih
