Đorđe Ćirić 1952-2020
Taman kada smo pomislili da nam ova pošast koja se stručno zove COVID-19 ili Corona, nije nanela neko preterano zlo i da smo kol'ko tol’ko ne okrnjeni, uz sve izolacione nedaće, uspeli da se izborimo sa još jednom „ničim izazvanom“ krizom, prostrujila je vest da nas je napustio Đorđe Ćirić, dugodišnji organizator lutkarske i Scene za decu Pozorišta mladih u Novom Sadu. Po svemu sudeći, ne može se reći da je nastradao od COVID-a -19, taj luksuz da se ne pridržava propisanih mera, iz sopstvenog iskustva tvrdim, on sebi nikako ne bi dopustio, ali, možemo da upotrebimo taj grozni izraz koji nam je ostao od prethodne krize, „Šef Đoka“ je „kolateralna“ šteta Corone. Naime, zbog preventivnih mera, uvedenih u vreme kada je osetio prve ozbiljnije tegobe, odlagana mu je dijagnostika sve dok nije postalo siviše kasno.
Prošlo je skoro dvadeset četri sata od kada sam saznao tu tragičnu informaciju i prosto ne mogu da poverujem. Ne mogu da pojmim da taj snalažljivi „ludi Sremac iz Sasa“, uvek je insistirao da on nije iz Novih Karlovaca, nije uspeo da se izmigolji iz još jedne krizne situacije. Malo je reći da je „Šef Đoka“ bio snalažljiv, on je bio čarobnjak, mada nije nikada koristio čarobni štapić. Umesto čarobnog štapića imao je svoju „oficirsku“ torbu koju je uvek nosio na ramenu, u kojoj se nalazilo sve što bi se, kao slučajno, u najkritičnijim trenucima pokazalo kao rešenje u nepredvidivoj situaciji.
„Šef Đoka“ je proveo pune četrdeset i dve godine u Pozorištu mladih, moja malenkost je imala tu čast da na čelu te kuće bude od decembra 2000. do februara 2005. godine. Tokom tog perioda sam se uverio da na prostoru od Maribora do Varne kada bi se pomenulo Pozorište mladih, ime te najstarije lutkarske institucije na Balkanu koja radi u kontinuitetu svih ovih decenija, svako ko ima bilo kakve veze sa lutkarstvom bi odmah pomenuo „Šefa Đoku“. Sada to možemo slobodno reći, Đorđe Ćirić je u to vreme bio Pozorište mladih. Direktori dolaze i prolaze ali „Šef Đoka“ je bio nezamenljiv. Mogao bih ovde da ispišem čitav roman o događajima i anegdotama iz tih „herojskih“ vremena, kada smo, uz pomoć štapa i kanapa, posle sankcija i u nezamislivim uslovima uspevali da povratimo čast i ugled srpskog lutkarstva na balkanskoj, a Boga mi i svetskoj sceni. Moram da istaknem da smo se već od 2001. godine vraćali u Novi Sad sa nagradama sa najprestižnijih svetskih festivala („PIF“ – Zagreb, „Zlatni delfin“ – Varna...). Mislim da će se sa mnom složiti svi članovi ansambla da bismo do svih tih rezultata jako teško došli da nije bilo te, običnom gledaocu nevidljive, „magične“ organizatorske ruke „Šefa Đoke“.
Kao što je bio dobar i korektan gost, Đoka je bio još bolji domaćin, to vam mogu potvrditi lutkari iz svih balkanskih lutkarskih pozorišta koje smo uspevali da dovedemo na gostovanja u naše Pozorište mladih. Bilo je tu, doduše sporadično, i gostiju i iz ostalih evropskih zemalja, pa i SAD-a. Godinama se prepričavalo, a Boga mi i danas se pripoveda, o organizaciji i domaćinstvu na Državnom lutkarskom festivalu, krajem novembra 2001. godine, povodom proslave sedamdesete godišnjice Pozorišta mladih. Tada smo organizovali dve lutkarske radionice u kojima su uzeli učešće mladi lutkari iz svih profesionalnih pozorišta u zemlji, sa predavačima iz Bugarske i Hrvatske, i tada je svim gostujućim ansamblima, posle dugo godina, bilo obezbeđeno bar jedno spavanje i omogućeno da odgledaju bar tri ili četiri predstave svojih kolega iz drugih pozorišta. Na žalost, ta praksa nije nastavljena kasnije kada su domaćini bile druge pozorišne kuće. Doduše, nama su tada govorili da smo „ludi“ i da je to „nemoguća misija“, ali smo, dobrim delom zahvaljujući čarobnjaštvu „Šefa Đoke“, uspeli da tu „ludačku nemoguću misiju“ učinimo mogućom. Takođe sam siguran da se entuzijasti i začetnici ideje ekološkog dečijeg festivala iz Bačke Palanke, koji je prošle godine obeležio dvadesetpet godina postojanja, sećaju koliki je doprinos „Šefa Đoke“ i da njega i logistike Pozorišta mladih nije bilo, ne bi bilo uslova za izvođenje bilo koje pozorišne predstave, te da bi se sve to svelo samo na puste, neostvarene želje i dobre namere. O „Dečijoj nedelji“, koja se obeležava početkom meseca oktobra, devedesetih i prve decenije dvehiljaditih godina, kada su kroz Pozorište mladih defilovale hiljade i hiljade dece koja su besplatno gledala ceo repertoar, današnji organizatori te manifestacije mogu samo da sanjaju. Tvrdim da je „Šef Đoka“ tačno znao kada koji autobus sa decom dolazi, iz koje škole, koja će ih učiteljica voditi, koja su deca pripremljena i disciplinovana, koja su malo nemirna, a sa kojom će školom biti „problema“. Ipak je na kraju sve funkcionisalo kao „švajcarski sat“ i raznorazne političke strukture su mogle da sebi upišu još jedan poen za društveno koristan rad. O namenskim novogodišnjim predstavama sa Deda mrazom, iz tih vremena, se danas pričaju mitovi i legende. Mogu samo da pomenem da je na dve scene Pozorišta mladih u periodu od 24. do 30. decembra igrano oko trideset repriza, po pet-šest dnevno. Ako bi se sabralo, odokativno, Deda mrazovi su delili u holu Pozorišta oko 10.000 paketića, i svako dete bi dobilo tačno svoj paketić. Možete da predpostavite ko je sve to organizovao.
Pretpostavljam da su oni koji nisu bili bliski sa Đokom, do sada shvatili da je on sve svoje rukovodioce, kolege i prijatelje oslovljavao sa „Šefe“, pa je logično da su mu oni na isti način uzvraćali. Otkriću vam još jednu tajnu, on me je naučio tom, nepisanom, dobro znanom pravilu koje vlada u svim pozorištima: „Za sve uspehe i ono dobro što se desi u svakom pozorištu su zaslužni glumci, eventaulano reditelji, a za sve neuspehe i sve ono što nevalja su krivi organizatori i direktori/upravnici. Ko sa tim ne može da se nosi, neka se na bavi tim poslom“.
Moram još da kažem da mi je „Šef Đoka“ bio iskreni prijatelj i nakon odlaska iz te kuće, poslednjih devetnaest godina, na dan Svetog Arhangela Mihaila, redovan gost na mojoj krsnoj slavi. Na nesreću, ubuduće, jedno mesto će biti upražnjeno. Siguran sam da će moj dragi prijatelj, zajedno sa anđelima, tamo negde gore, organizovati sjajne lutkarske i ostale pozorišne predstave, a kada sve poradi, i kada se spusti zavesa, otići negde na pecanje...
Dragoljub Selaković,
bivši direktor Pozorišta mladih
(decembar 2000. - februar 2005.)
