Sa velikom tugom primili smo vest da je 9.maja 2020. preminuo Đorđe Ćirić, višedecenijski radnik Pozorišta mladih. Đorđe je rođen 16. marta 1952. godine u Novim Karlovcima. Ceo svoj radni vek posvetio je Pozorištu mladih, gde je radio od 19.12.1972. sve do 19. decembra 2014. godine. U Pozorištu mladih obavljao je poslove samostalnog organizatora Scene za decu. Sahrana će se održati u utorak, 12.05.2020. u 12.45 časova na Novom groblju u Novom Sadu.
„Zajedno smo 23 godine. I bićemo i dalje, možda ne na pecanju ili na kafi...ali u srcu i mislima, da, hoćemo.
Davne, 1997. godine došao sam da radim u Pozorište mladih. Na vratima kancelarije dočekali su me Đole i Zvezdana. Samo dve molbe sam imao...Zvezdani, da se skinu ljubičaste zavese sa ionako mračne kancelarije i njemu, da prestane da mi persira. „Može, al da te zovem šefe a ne direktore“ odgovorio je.
„Može, al da i ja tebe zovem šefe jer si ti to svakako, dugo i bićeš još dugo, a ja sam ovde oročeno“ glasio je moj nemušti i tremom obojeni odgovor Đorđu Ćiriću, Đoletu, koji je već uveliko bio legenda Pozorišta mladih i većine kulturnih dešavanja u gradu.
I tako su „dva šefa“ počela svoju saradnju koja je nakon svega par dana prerasla u prijateljstvo. Svašta smo prošli u tim nemirnim vremenima, mnogo toga smo, verujem, dobrog napravili, mnogo kilometara u njegovom (voleo je da kaže službenom) fići proputovali, premijera ispratili, bez novca renovirali, festivala obišli i na njima pobeđivali. Ali i dve stvari, najbitnije stvari, za doživotni ponos stvari, uradili... Sve ljude u pozorištu poštovali i voleli i, od mnogobrojnih napada i ambicija za ukidanjem, Scenu za decu sačuvali. Tačnije, on. Đole. Ja sam ga samo pratio i možda ponešto doprineo.
Kako se i očekivalo, ja sam iz pozorišta otišao, on je svoju životnu misiju u Pozorištu mladih nastavio. Jednakom energijom, jednakom fenomenalnošću i preciznošću, jednakom neiskvarenom posvećenošću i ljubavlju. I, kako se i očekivalo, nastavili smo i da se družimo. U međuvremenu je i Slađa porasla, povremeno nam se i ona pridruživala.
Možda više nećemo raspravljati o tome da li je zabavnije na plovak ili dubinku, da li je fića ipak bio bolji od svih kasnijih, možda me neće posavetovati kako da od zapuštene sale uz malo platna napravim atraktivan prostor za moje aktivnosti, možda ja više neću biti u prilici da pokušam da mu rastumačim zbog čega su se neki toliko ostrvili na pozorište...možda dosta toga više nećemo moći...ali ćemo se svakako pogledati i poneku misao razmeniti svako jutro.
Šefe, tvoj duborez, to tvoje umetničko delo u koje je uramljen moj odraz u ogledalu, prva je stvar koju ujutru ugledam.I Aleksandra i ja, već gotovo 21 godinu. I zauvek ćemo jer je jedna od najvoljenijih, jer zauzima jedno od centralnih mesta u našem domu, kao i ti u mom životu.
Eto, već jutros smo počeli kada sam ti sve ovo ispričao, pre nego što sam napisao, sa mojim čestim pitanjem koje sam ti postavljao: „Šta misliš, jel to u redu ovako?“
Odmori, dobri moj šefe.
Tvoj, Roki.“
Robert Kolar, direktor Pozorišta mladih od 1997. do 2000. godine
Laka Vam noć, Đorđe
Kažu mi iz Pozorišta mladih da je Đorđe Ćirić otišao nekuda daleko, u još neispitane prostore kosmičkog. Biće da je greška. Tih, vredan, prevredan i vazda znatiželjan, biće da je samo privremeno krenuo da pronađe kakav tihi, mali, nebesko- plavi kutak u kome će radno, kako je već umeo, opremati i graditi scenu, priskočiti da pomogne kolegama i lutkarima pri animaciji, organizovati predstave "Zmajevim dečjim igrama" i kome sve ne (a koji su gostovali u našim pozorišnim prostorima) ili sa retkom pouzdanošću zabeleži podatke za Almanah pozorišta Vojvodine ili Godišnjak Sterijinog pozorja, dabome o delanju Pozorišta mladih.
Takvog sam ga video, cenio i poštovao, takvog ću ga pamtiti zauvek.
Na žalost, s tugom.
Miroslav Radonjić
