PORUKA IVET HARDI POVODOM SVETSKOG DANA POZORIŠTA ZA DECU I MLADE
Naš svet je pokidan podelama i podeljenošdu. Sa svih strana nas okružuju vodje i strategije koji streme tome da ljude okrenu jedne protiv drugih, po osnovu rase, jezika, kulture, ekonomskog statusa, roda, seksualne orijentacije, privrženosti nekoj ideji, pripadanja ili nepripadanja… Gotovo svaki aspekt naše ljudskosti neko je iskoristio kako bi uneo još vedu podelu i izgradio još više zidove sumnje i mržnje. Kao rezultat toga, izgleda da smo okrenuli ledja Ubuntuu, afričkoj mudrosti koja kaže „ja jesam zato što ti jesi“ i „čovek je čovek kroz svoje odnose s drugim ljudima“.
Kako možemo da radimo na tome da ispravimo tu strašnu nepravdu koju nanosimo svojoj deci i, naravno, sebi samima?
Deca moraju da budu u prilici da uživaju u trenucima u zajednici, koji ih podsedaju na ono šta nam je zajedničko i gde mogu da cene višestruke realnosti onoga što biti ljudsko bide znači. Trebaju im prostori u kojima de istraživati nove načine mišljenja kojima se preispituju narativi koji unose podelu, u kojima de osedati empatiju s onima koji su najmanje nalik na njih same. Potrebna su im konkretna iskustva zajedništva u zajednici, da ih podsete na radost i lepotu koju ovaj svet može da ponudi.
ASSITEJ veruje da pozorište pruža mnogobrojna vrata u osedanje vede povezanosti s drugima i, što je vrlo važno, nama samima.
Nedavno je pozorište New Victory iz Njujorka objavilo rezultate petogodišnje studije o dobrobitima pozorišta za decu i mlade. Jedan od ključnih, a neočekivanih, zaključaka bio je i taj da je izloženost pozorištu ovoj deci dala vedu nadu za bududnost. Ti rezultati uporedjeni su s rezultatima kontrolne grupe u kojoj oni koji nisu bili izloženi pozorišnim predstavama i radionicama tokom istog perioda imaju doživljaj manjih mogudnosti vezanih za učenje i poslovne prilike u bududnosti.
Zašto je nada toliko važna? Nada stvara pozitivnu energiju koja se onda prevodi u samouverenost, snagu volje, otpornost i na kraju konkretne akcije koje za cilj imaju menjanje sopstvenog života i života drugih. Svako dete mora da ima nadu.
Hajde onda da se danas posvetimo tome da još danas povedemo neko dete ili mladu osobu u pozorište i da prikupimo podršku neophodnu da obezbedi da svako dete ima pristup umetnosti i pozorištu, bez obzira na svoje lične ili društvene okolnosti. A mi kojima je to zanimanje, posvetimo se tome da stvaramo kvalitetna iskustva koja de promeniti način na koji mlada generacija doživljava svet – kako u ime sadašnjosti, tako i bududnosti.
Ivet Hardi, Predsednica ASSITEJ International
prevela Marija Stojanovid
PORUKA DARIJE AĆIN TELANDER POVODOM SVETSKOG DANA POZORIŠTA ZA DECU I MLADE
Posvetivši svoj rad istraživanju I kreiranju unutar izvođačkih umetnosti za one baš najmlađe, bebe od 0-18 meseci, naučila sam da uobičajene pozorišne konvencije nisu u skladu za prirodom beba I njihovim potrebama. Bez inhibicije, još uvek van dohvata društvenih normativa I ograničenja, bez obzira gde se na svetu nalaze i odakle potiču, svuda iste, bebe uživaju neke od najlepših i najvažnijih aspekata ljudske prirode – impulsivnost, neumorno istraživanje i radoznalost, entuzijazam i omađijanost nesvakidašnjim.
Shvatila sam da moram početi iz početka, presipitujuci formate, pomerajudi granice, te kreirajudi uslove fundamentalne za njihovu prirodu – prirodu deteta. Šire polje umetnosti uveliko doživljava velike promene, sakralizovani umentnik je prošlost. Umetnost može I mora da pruži alternativu a ne da reprodukuje restriktivne društvene modele. Preispitivanje umetnosti za decu mora biti sagledano kroz prizmu čudesne prirode deteta. Umetnost mora biti u sluhu za prirodom deteta, umetnik mora iz početka da uči, od deteta I sa detetom, kako bi deca i odrasli postali partneri u saznavanju, maštanju, sticanju iskustava I stvaranju neke bolje budnosti. Roditelji – iskusite pozorište i umetnost zajedno sa vašim detetom. Povedite dete u pozoriste, potom dozvolite da dete povede vas, i nas, u nova iskustva.
Darija Aćin Telander je koreografkinja i kulturna radnica sa sedištem u Stokholmu. Fokus njenog višegodišnjeg umetničkog istraživanja i stvaranja su izvođacke umetnosti za bebe. Njen rad za najmlađu publiku usmeren je ka istraživanju koreografskih praksi koje se fokusiraju na
pojačanu neposrednost i stimulaciju publike, s ciljem multimodalnog i afektivnog iskustva. Zainteresovana je za istraživanje sinergije koreografije i instalacijske umjetnosti i njihovih kapaciteta za aktiviranje publike. Njene predstave omogudavaju najmlađoj publici da iskusi izvođačke umetnosti iz višestruke perspektive, putem kinestetičkog kao i svih ostalih čula. Gledaoce doživljava kao ko-kreatore događaja i stoga njihovo iskustvo i reakcije kao deo estetike predstave.
PORUKE DŽOJI I DŽO POVODOM SVETSKOG DANA POZORIŠTA ZA DECU I MLADE
Džoji (8 godina) i Džo (11 godina) su deca koja pohađaju Kuću mnogosti (House of Muchness), „mesto gde mladi ljudi mogu da pripadaju kolektivu i grade osećaj društvene povezanosti, razvijaju umetnički izraz i naĎu svoje srodnike na polju kreativnosti“, u Branzviku, Australija. Reči koje slede transkript su razgovora s osnivačem i umetničkim direktorom, Aleksom Vokerom.
Džoi (8 godina):
Sve je povezano s pozorištem. Tamo gde sam ja rodjena pozorište je veoma posebno. U Indiji.
Iako sam bila u sirotištu, znala sam da je kod nas pozorište vaţno. Moja mama je deo pozorišta. Ja sam deo pozorišta. Ja idem u Kuću mnogosti, to je jedna vrsta pozorišta – pravimo predstave. Tako nešto. Svako dete ima pravo da radi zabavne stvari. Kao u Kući mnogosti. Ja radim i Bolivud, pošto se to slaţe s onim odakle potičem.
Sve je pozorište. To je teško da se objasni. Ne bih pokušavala da objašnjavam nekom ko to ne razume, ja bih ih samo povela, pokazala, a onda bi sami videli.
Pozorište je ti. Šta god da radiš je pozorište. Sve oko tebe je pozorište. Ti si pozorište. Celo tvoje telo radi zajedno, kao pozorište. Da napravi jednu veliku predstavu. A ta predstava jeste tvoj ţivot.
Bez pozorišta, ne bi bilo mašte. Niko ne bi mogao da bude ono što je. Kad ne bi bilo priča, svima bi stalno bilo dosadno. Malo mračno – ne bi se baš lepo osećali. Bilo bi ko na Mesecu. Niko ne bi mogao da komunicira s drugima, zbog onih velikih šešira.
Ako nemaš mašte, pa, onda samo pozorište moţe to da popravi. Od njega svašta učiš. Moţeš da učiš o ljubavi. Kako ona izgleda na različite načine. I kako razni ljudi koji moţda ne znaju da li mogu da se vole, e, pa, mogu. Ako je priča baš moćna, moţe da nas promeni. Pozorište je posebno i dobro i lepo. A moramo da imamo sva osećanja – ako nas predstava rastuţi, znači da moţe i da nam da nadu – da posle moţe da se dogodi nešto dobro. A uglavnom se i dogodi.
DŽO (11 godina):
Ja imam 11 godina i disleksiju. Ja sam neko ko malo psuje. Volim ljude koji razumeju mene kao mene. Hoću da budem deo nečega. Ja sam neko ko ţeli da promeni svet. Članica sam Dečje partije, a ona se bavi decom i idejama i politikom u pozorišnoj predstavi. Moţda ću tako početi da menjam svet.
Pozorište je vaţno zato što prikazuje priče. Priče pokazuju generacijama i generacijama ljudi šta se dogadja. Odakle su, zašto su ovde i kako to da su ovde. Stvari koje treba da znamo. Onda moţemo da razumemo ljude i njihovo ponašanje.
Moja prva predstava bila je zapravo jedan muzički festival u Adeleidu kad sam bila u maminom stomaku. Prva pozorišna predstava koje se sećam bila je jedna opera. Pošto je Rodţerov rodjak operski pevač. Rodţer je bio moj deda.
Volim kad u pozorištu moraš da koristiš maštu, svoju maštu koja se razlikuje od bilo čije druge. Zato što se nešto u predstavi teško vidi ili nije tu, moraš to da zamisliš. Ti to izmisliš. A onda sve to baš dobro vidiš. Ali ljudi u svojim glavama mogu da imaju priču ili slike koje su drugačije od onog što je u mojoj glavi.
Ako ne vodite decu u pozorište, pozorište će stati. Pozorište prikazuje ţivote i srca i duše u nekoj radnji. Kad bih ja vodila neko dete u pozorište, malo dete, ja mu uz put ništa ne bih objašnjavala. Dete bi gledalo, a onda bi ono meni objašnjavalo.
Kad bi meni rekli da više ne mogu da gledam pozorišne predstave, ja bih bila tuţna, ja bih bila ljuta.
Da nisam gledala neke od stvari koje sam gledala u pozorištu, ja ne bih bila ja.
A ja se sebi baš dopadam.
prevela Marija Stojanović
