Dramatizacija jedne bajke, njeno prepisivanje u teatarsku formu i utapanje u savremeni kontekst težak je, zahtevan i nepredvidiv poduhvat. Opasnost od prenaglašenog simplifikovanja sižea, drobljenja i uopštavanja epizoda, te bojazan od nepoptunog oslikavanja svima dobro poznatih junaka, otežavaju rediteljski zadatak. Adaptacije bajkovitih narativa jedan su od pokazatelja da je, zapravo, najteže zavarati najmlađu publiku – ako samo jedno od pripovednih čvorišta nije dovoljno promišljeno i čvrsto uvezano, pažnja deteta lako puca.
Novosadski lutkarski dom, pozoritše posvećeno i darivano deci i mladima, novu sezonu počelo je premijernom izvedbom predstave „Crvenkapa“. Rediteljska zamisao Saše Latinovića, koja je objedinila glumački triangl (Ksenija Mitrović, Marija Todorović i Aleksa Ilić), pred auditorijumom je prvi put izvedena 18. oktobra 2024. godine. Kako je i sam reditelj kazao, tekst ove pedesetominutne avanture rađen je prema motivima bajki Šarla Peroa i braće Grim, a ova sintagma, još pre prvog podizanja zavese, ukazuje na oneobičen, maštovit i osavremenjen kontekst u koji su junaci davne romantičarske epohe uronjeni.
Već i sam orginalni tekst „Crvenkape“ predstavlja jedan od retkih bajkovitih narativa očišćenih od svake premise fantastike. Izostanak očekivanih magijskih sekvenci, te oglušavanje o Propovu morfologiju bajke, potpomaže njegovom izdvajanju iz matičnog pripovednog vremena i prepisivanju u momnat današnjice. Lik devojčicine majke, koji je u predstavi znatno podrobnije prikazan nego u samoj bajci, reprezentuje sav metež ovovekovne svakodnevice, koja je roditeljsku ulogu zatočila na tromeđi domaćinstva, vasitavanja dece i radnih obaveza. Već u takvoj, inicijalnoj atmosferi, ova inscenacija odaje latentni i, veoma dobro mistifikovan, kritički osvrt na oporu sadašnjicu, lišenu svakog upliva čaroliije i apsolutno zavisnu od snalažljivosti, snaga i volje pojedinca.
Obred inicijacije, kao folklorno-tradicionalniji nukleus žanra bajke, zadržan je i dočaran u Latinovićevom rediteljskom naumu. Htonska prostranstva šume uzeta su kao topos koji čini glavninu junakinjinog puta ka bolesnoj baki, a za kojim se krije simbolično putovanje, odlazak u odrastanje, te potraga za samospoznajom i dosezanjem jedinstvenog, ni od koga ovisnog identiteta. Iskorak ka savremenim idejnim rešenjima najizrazitije je u scenografskim predsstavama starinskih i nesigurnih šumskih puteljaka – prikazani na zasebnoj konsturkciji, duž koje klizi crvena lampica (junakinjina crvena kapica, sinegodški prikaz nje same), najmlađu publiku mogu podsetiti na nivoe video – igrice koju protagonistkinja prelazi.
Već pomenuto izneveravanje Propovih funkcija bajke, karakteristično i za origanli i adaptirani tekst, najuočljiviji je pri izostavljanju likova darivalaca i pomoćnika, koji, najčešće čarobnim pomagalima, sprečavaju ili uklanjaju nedaće sa junakinjinog puta. Iako se „Crevenkapa“ Pozorišta mladih susreće sa tri (personifikovana) šumska stanovnika (slavuj Rale, Zekan Zverkan i jež Jelica), kao i sa dobroćudnim šumarom Đurom, nijedan od njih neće dobiti ulogu magičnog pomoćnika – naprotiv, devojčica će biti ta koja će, naglašavajući ključ naravoučenija priče, razrešiti njihove nevolje. Očovečavanjem imena živaotinja, humanizovanjem njihovih karaktera i personifikovanjem njihovih postupaka (na primer, slavuj se kinđuri paunovim perjem, zec je izgubio vid jer nije jeo dovoljno šargarepe), reditelj sekvencu o Crvenkapinom putu kroz šumu, u originalu šturu, odeljuje u nekoliko epizoda, nijansirajući ih nophodnim humorom. Neverovatne glumačke transformacije (svaki od gluamaca tumači po nekoliko dramskih lica) praćene su transformacijama lutaka (tako će zli vuk, na samom kraju predstave, biti prerušen u bakinu ružičastu kapicu), što dodatno pobuđuje dečju pažnju i imaginaciju, i od svima dobro znanog pripovedanja o jednoj zalutaloj devojčici stvara magičnu pripovest o svim lepotama, ali i opasnostima koje odrastanje sa sobom donosi.
Konture glavnog antagoniste, strašnog, podlog, proždrljivog vuka (životinje koja prema narodnoj tradiciji poseduje ogroman htonski potencijal) takođe bivaju ublažene humorom, glavnom rediteljskom alatkom. Jedan od najuspelijih oneobičavajućih postupaka pri građenju negativca, koji umnogome potpomaže njegovoj pozitivnoj recepciji, jeste ritmičnost njegovog govora. Iako svaki od junaka ima svoj (žanrovski izdiferenciran) song, posredstvom kojeg publika upoznaje njegov karakter, gotovao svaka replika gorostasnog i nemilosrdnog vuka biće izrečena u rimi. Specifična melodičnost sentenci, koje bi trebalo da zvuče zastrašujuće, umanjuje i otklanja dečji strah, a od jednog od najvećih bajkovitih negativaca čini lik dostojan simpatije. Čini se da je upravo ovakav rediteljski eksces, zapravo, osnovni razlog zbog koje se (iako je predtava namenjena veoma ranom uzrastu – trogodišnjacima) u pozorišnij sali ni jednom nije začuo plač.
Celokupn radnja prožeta je muzčkim sekvencama (tekst potpisuje Mirjana Rastović, kompoziciju Danilo Mihnjević) koje osvetljavaju najvažnije karakteristike likova. Žanrovska diferenciranost songova (npr. rep song slavuja, brzi, hiperaktivni song Zekana Zverkana, primese džeza u vukovom pevanju) dodatno markira glavne karakterne crte junaka i stvara jedinstvenu simfoniju, koja dominira nad nerimovanim replikama. Ovakvi nanosi epskog teatra dovoljno su snažni da pred dečjom imaginacijom obore takozvani četvrti zid, scensku iluziju izjendače sa stvarnošću i mališane podstaknu na domaštavanje bajkovitih prostora. Velika važnost koju muzika i scenski pokret imaju tokom čitave radnje dodatno se pojačava u jednoj o raspletnih sekvenci. Kada skupina šumskih životinjica pojuri da pronađe šumara Đuru i ispriča mu o opasnosti u koju Crvenkapica srlja, sve njihove replike u potpunosti su odmenjene mizancenima. Ovakivm, pažljivo promišljenim postupkom dodatno se razgibava dečija pažnja, koja postaje glavno i jedino oruđe za odognetanje prikazanog.
Najizrazitija razlika između bajke i Latinovićeve dramatizacije pojavljuje se na samom kraju. Nasuprot dobro poznatom grimovskom raspletu, u kojem lovac najpre ubije vuka, a potom mu odere kožu, predstava Pozorišta mladih obeležena je nešto drugačijim završetkom. Prestrašeni vuk hita nazad u šumu, odričući se svoga plena, shvativši da je od punog trbuha važnija glava na ramenima. Ovakav rediteljksi presedan spira sa narativa sve ostatke često opskurnih i bizarnih romatničarskih fabula, a sam kraj predtave biva ispunjen toplom porodičnom atmosferom, u kojoj tri generacijska kolena (majka, baka i Crvenkapa) iz devojčicine nevolje izvlače pouke, posvetivši ih publici. „Ne odustaj nikad, niti jednog dana, jer hrabrost se vežba, navežbava baš svakoga dana“ – tako glasi jedna od najvažnijih lekcija koju će deca, po izlasku iz teatra, poput Crvenkape, spakovati u svoje korpice i poneti na staze odrastanja.
Jelena B. OGNjENOVIĆ
Prikaz predstave objavljen je u časopisu o književnosti za decu „DETINjSTVO“ (CHILDHOOD) 2025/02, za izdavača: Međunardni centar književnosti za decu „Zmajeve dečje igre“
