Predstava “Crvenkapa”, po tekstu i u režiji Saše Latinovića, inspirisanog istoimenim bajkama Šarla Peroa i Braće Grim, biće premijerno izvedena 18. oktobra od 19 sati, na Maloj sceni Pozorišta mladih. Oktobarske reprize su 19, 20, 24 i 27. oktobra.
Predstava se igra za decu od tri i više godina.
Svima poznata bajka biće ispričana u maštovitoj viziji Milice Grbić Komazec, koja je autorka total dizajna predstave: kostima, scenografije i lutaka. Duhoviti songovi Mirjane Rastović obučeni su u odličnu muziku Danila Mihnjevića, a da svi koraci glumačke ekipe budu osvetljeni pravim svetlima, pobrinuo se Ratko Jerković.
Glumački trio, koji čine Marija Todorović, Aleksa Ilić i Ksenija Mitrović, poznatu priču pripovedaju nam krajnje duhovito i nežno. Između ostalog, saznaćemo šta sve mama mora da uradi da bi bila mama, ali i zašto uopšte nije lako biti dete. Čuće se i ko je dopustio da se kornjače kreću autoputem, kao i zašto se mora jesti šargarepa svakog dana - a to je prosto zato što tada vidu neće biti mana....
Crvenkapa Pozorišta mladih susreće u šumi razne likove: muzički nadarenog, malo plašljivog i brzog, i baš parmantnog zeku, potom odgovornog i opreznog šumara, mudricu ježicu, drugara slavuja koji pomalo voli i da se šepuri... Od svakog od njih naučiće ponešto što će biti važno za buduće odrastanje...
A poruka je snažna: ne odustaj nikad, niti jednog dana, jer, hrabrost se vežba, navežbava, svakog bogovetnog dana...
Reč reditelja Saše Latinovića:
“Dete je dete, po meri svojoj
I kada luta, pravca se drži.
Odraslog sebe želi da pita,
Kako se postaje od misli brži?
Škola za život još ne postoji,
Znanje se to iskustvom stiče,
Sve mame brižne i deca prava,
Jedna na drugu čarobno liče.
Ima li išta slađe i bolje,
Da dete raste iz svoje volje?
Ima li išta lepše i veće,
Da raste dete iz kruga sreće?”
(Autorka songa: Mirjana Rastović)
Glumac Aleksa Ilić: “U predstavi “Crvenkapa” imam čast da igram svima omiljenog, ozloglašenog Vuka, ali istovremeno igram i Crvenkapinu baku, njenog drugara Slavuja i brzog i ludog zeca Zekana Zverkana! Svi oni su suštinski različiti karakteri i daju mi veliku kreativnost u igri. Priča o Crvenkapi je svima opštepoznata, ali je naša verzija drugačija po tome što se na savremen način bavi temom hrabrosti pojedinca, ali i temom brzopletosti mladosti. Ona govori o tome kako nekada ne mislimo o svojim postupcima, iako imamo najbolju nameru. Nadam se da će deca pronaći sebe u liku Crvenkape, radoznale i energične devojčice koja želi da pomogne svojoj mami i baki, i zbog toga malo "zezne" stvar. Na kraju ipak uspe da ispravi svoju grešku i nauči nešto važno iz toga.”
Glumica Marija Todorović: “Naša predstava “Crvenkapa” uvodi decu u svet maštovitih avantura koje ona sama proživljava na putu do bakine kuće. Moje uloge u predstavi su: mama/šumar i ježica. Mama je brižna, ima mnogo posla i u svojoj žurbi da stigne sve da uradi zaboravlja na detetovu stalnu potrebu da kroz igru uči i istražuje. Dete u želji da pomogne mami odlučuje da samo ode kod bake, ne razmišljajući šta ga čeka na tom putu kroz šumu... Šumar je dobronameran, poznavalac je šumskog sveta koji stanovnike šume, baku, a i Crvenkapu upozorava na vuka. Šumar sadi drveće i razgovara sa životinjama... Ježica je mudrica, brbljivica koja, kroz svoje iskustvo, nagoveštava Crvenkapi da je u opasnosti. Naša “Crvenkapa” pomoći će deci da se suoče sa strahovima koje glavni lik proživljava. Moći će da spoznaju emocije, da nauče da izraze svoja osećanja i da prepoznaju hrabrost, prijateljstvo i sve što je važno na putu odrastanja.”
Glumica Ksenija Mitrović: “O “Crvenkapi” sam uvek razmišljala kao o nekoj staroj bajci, s čijim sam se nekim delovima mogla poistovetiti, a s drugima ne. Sada sam, međutim, bila u prilici da budem deo ekipe koja je napravila savremeniju verziju te priče. U našem viđenju, Crvenkapa je radoznala devojčica, koja sama odluči da ode kod bake, da bi pomogla majci, koja nema vremena za to, jer mnogo radi. Crvenkapu sve zanima, uživa u svim aktivnostima. Ona je, što si današnji roditelji rekli, hiperkativna. To je startna pozicija iz koje mi krećemo i koja se razlikuje od originalne priče. Na putu do bake, na kojem nailazi na razne drugare - znane i neke koje će tek upoznati, saznaje mnogo toga, između ostalog i za osećanje straha, za koji do tada nije znala. Upravo takav način upoznavanja dece i s emocijama s kojima će se tek susresti u životu, važan je za zdravo odrastanje. Oni polako razumevaju da su takve emocije normalan deo života, da ih svi imamo i da se one daju prebroditi. Ova predstava uči ih kada treba da budu oprezni, kada da kuca nije kuca, nego može da bude i vuk, odnosno da nešto što izgleda naivno ne mora tako i da bude. Mislim da ovakve, jednostavne priče, mogu i danas da budu jako dobre smernice, koje svojim jednostavnim zapletima, i jasnim porukama, pomažu deci da bezbednije odrastu. Još ako ih gledaju sa svojim roditeljima, pa o tome kasnije i porazgovaraju - tako stvaramo bezbednu klimu za njihovo odrastanje.”
