Predstava "Bogojavljenska noć", nastala zajedničkom saradnjom naše kuće i Akademije umetnosti Novi Sad, 4. jula otvara Šekspir festivalu u Čortanovcima, rečeno je danas na konferenciji za novinare ovog festivala. U režiji Ivana Vanje Alača, na sceni tamošnje Vile “Stanković”, ovu predstavu - vrcavu doskočicama, zapletima i zavrzlamama, nadasve dobrim humorom – izvešće plejada mladih glumaca u društvu nekoliko veterana Pozorišta mladih: Andrijana Đorđević (Viola), Miloš Lazić (Ludalo), Miloš Macura (Grof Orsino), Jelena Lončar (Grofica Olivija), Aleksandar Milković (Malvolio), Đorđe Mitrović (Vitez Tobi Štucalo), Aleksa Jovčić (Sebastijan), Anica Petrović (Sluškinja Marija), Saša Latinović (Antonio) i Ervin Hadžimurtezić (Vitez Endrju Jezoliki).
Muziku u predstavi uživo izvodi kvartet koji čine: Dimitrije Beljanski (klavir), Katarina Badnjar (violina), Stefan Milović (klarinet) i Nina Henig (violončelo). Tekst je adaptirala Divna Stojanov. Scenografkinja je Jovana Stefanović, kostimografkinja - Margareta Marinković, kompozitor - Dimitrije Beljanski, a saradnik za scenski pokret - Igor Greksa.
“Bogojavljenska noć” imala je premijeru prošle godine upravo na Šekspir festivalu, a scenski život tokom prethodne sezone na sceni Pozorišta mladih, U Čortanovcima se igra u okviru programa moj prvi Šekspir.
Uvek je bilo tako da, ono što je bilo - i biće
Reditelj Ivan Vanja Alač: “Pozivom mog profesora, umetničkog direktora Itaka Šekspir festivala i vrsnog šekspirologa Nikite Milivojevića, da se pre zrelog rediteljskog doba uhvatim ukoštac s promišljanjem i režiranjem Šekspirovog dela, pa još i komedije, zapitao sam se, baš kao jedan od junaka „Bogojavljenske noći “zar je čitav svet ovde lud?” Kada sam pristao, shvatio sam da jeste. Međutim, da mi isti taj profesor kroz moje studiranje iz strahopoštovanja prema Šekspirovom opusu nije izvukao strah, a ostavio poštovanje, moj odgovor bi sigurno bio drugačiji, jer bi strah nadvladao. Poveravanjem ovakvog zadatka mladoj autorskoj i glumačkoj ekipi projekta "Moj prvi Šekspir" osetio sam veliku zahvalnost i odgovornost da svojom mladošću, energijom i brzinom pokažemo pre svega koliko je Šekspir i dan danas „mlad“! „Bogojavljenska noć“ se nametnula kao logičan izbor jer joj nije bila potrebna aktuelizacija ili osavremenjavanje. Njena, u suštini jednostavna ideja da, dok se pretvaramo, maskiramo i sakrivamo stvarne želje i namere, sve dublje tonemo u probleme i zapetljavamo se - svevremena je. Tek onda kada junaci odluče da budu ono što jesu, da se prikažu u svojoj iskrenosti, tek tada mogu doći do srećnog kraja. Vodvilj kao žanr u kojem smo postavili Šekspirovu komediju, zajedno sa elementima komedije del arte, slepstika i paralelnim scenskim radnjama, omogućio nam je da se igramo i da s ironijskim otklonom oživimo mudru ludu, viteze kukavice, pohotnu groficu u crnini, sujevernog puritanca, muškarca koji je žena i čitav svet Šekspirove Ilirije.”
Dramaturškinja Divna Stojanov: ”Šekspirova komedija zabune „Bogojavljenska noć“ (Twelfth Night) proslava je dvanaeste noći nakon Božića kojom se najburnije i najraskošnije obeležava završetak burnih i raskošnih veselja. „Bogojavljenska noć“, Šekspirova poslednja praznična komedija, izvire iz karnevalskog impulsa imanentnog za evropsku narodnu tradiciju gde se na kratko, za vreme slavlja, ukidaju sva pravila. Opijeni slobodom i ljubavlju, junaci ne primećuju niti žele da primete očigledno. Koristeći principe vodviljske dramaturgije, ukrštajući originalni tekst sa sonetima i delovima iz Šekspirovih drugih komedija, „Bogojavljenska noć“ preispituje kako spoljašnjost zavodi i zavarava i kako naša ljubav otkriva više o nama samima, nego o drugima. Ili rečima velikog nemačkog pesnika i prevodioca Šekspirovih dela, Augusta Vilhelma Šlegela, „ova komedija posmatra ljubav kao pitanje mašte, a ne srca“. Šekspir „Bogojavljensku noć“ završava mračnom pesmom koja prekida radost i vraća u ozbiljnu realnost, te odmah po završetku pisanja komedije započinje „Hamleta“. Naša „Bogojavljenska noć“ tek je početak radosti.”
Glumac Aleksandar Milković: “Meni je ovo zapravo drugi Šekspir. Prvi je bio “San letnje noći” u Pozorištu “Boško Buha” s našim, sada pokojnim kolegom Nebojšom Glogovcem kao Oberonom. Imao sam tada divnu malu ulogu, pa zato ovu “Bogojavljensku” doživljavam kao “prvog većeg Šekspira”. Mnogo stvari se ovde poklopilo: Šekspir festival pre 10 godina pokrenuo je moj profesor, dobar deo ove naše ekipe su baš njegovi studenti i vidim njegov veliki pečat u svemu tome. Imali smo oko mesec i po dana za stvaranje ove predstave i, naravno, veliko poštovanje za autora teksta, ali i svest o tome da, kako nam je reditelj Alač rekao na početku, ovo mora da bude zaista naš prvi Šekspir, a ne samo da se tako zove. Nema pravila kako se Šekspir igra, sećam se da se pre nekoliko godina na Šekspir festivalu “Romeo i Julija” igrao u dve picerije. Materijal je takav da se s njim treba igrati. U “Bogojavljenskoj” imamo zamenu uloga na koju svi pristaju i niko se ne preispituje. Kada posmatramo tu situaciju, ona nam daje mogućnost da se igra na razne načine, od komedije, slepstika, teatra apsurda, šta god... Sve to Šekspir nudi, samo treba biti dovoljno lud i hrabar da se sve to i pronađe. Ovde imamo mogućnost da se nasmejemo, ali i da vidimo da iza tog smeha postoji još nešto dublje i važnije, samo treba otvoriti oči i dušu, i videti. Pitanje zamene identiteta živimo i mi danas, a sve se to i kod Šekspira može naći”
Glumac Ervin Hadžimurtezić: “Nije previše značajno radim li prvog, drugog ili trećeg Šekspira, a radio sam do sada “Romea i Juliju”, te sa Nikitom Milivojevićem “Perikla” u Šapcu. “Perikle”, i “Bogojavljenska noć” su Šekspirove komedije koje su specifične po tome što je sve dozvoljeno. Šekspir tu otvara mogućnost beskrajne igre, a ovde - u ovoj našoj “Bogojavljenskoj” imamo mlade s Akademije ljude koji su došli da rade baš to – da se igraju. Oni su izašli iz kraljevstva igre koje akademija pruža. Njima je to sve sveže, a nama, malo starijima, to dođe kao neki podsetnik - da se podsetimo kako je lepo smišljati razne gluposti i igrati se. Šekspir uvek otkriva mnogo toga što je u srži naše civilizacije. Ima toga, kako u njegovim tragedijama, tako i u njegovima komedijama - isto koliko. Kroz svoje priče, on uvek provlači jako bitne i vanremenske teme. S te je strane dobro raditi Šekspira, jer radeći na njegovim delima čovek može postati pametnijim - moguće je presabrati neke svoje životne stavove, videti aktuelne momente, civilizacijski se uporediti s vremenom kada je Šekspir pisao... I onda možemo da vidimo da se sve zapravo vrti ukrug: da je uvek tako da, ono što je bilo - i biće, i malo toga se zapravo promenilo u ljudskoj prirodi i društvu. Šekspir se bavi i politikom, i nekim društvenim uređenjem, zna da bude jako sarkastičan prema vlastodršcima i mi to možemo da shvatimo kao esenciju i našeg poziva - glumačkog i pozorišnog. Svega ima kod Šekspira i zato je Šekspir veliki, jer je sveobuhvatan, jer se kroz igru, krozu šalu, provlači mnogo toga što može biti i kritika i - na neki način - upozorenje. Jednostavno, Šekspir tera na razmišljanje i preispitivanje - gde smo u ovom trenutku kao društvo i kao pojedinci, kako dalje... Ukratko, daje nam mnogo prostora za razmišljanje.”
