Stara Zagora, jedno od najstarijih mesta u Bugarskoj, u kojem se istorija ispisuje u poslednjih 6000 godina, grad je neobične energije, s nebom veličine najšireg zagrljaja, ispod kojeg vetar pirućka neprekidno, snagom omiljenog kućnog ljubimca leti - ventilatora. Starozagorska glavna ulica, široka k'o pola Dunava, ugostila je ovih dana ekipu predstave “Metamorfoze” Pozorišta mladih iz Novog Sada.
Na padine tog dela Balkana, u grad iste veličine kao i onaj odakle je došla pozorišna družina iz Srbije, nije se stiglo tek onako, slučajno, ili turistički. Povodi su ozbiljni, pozorišni. U gradu lipa i platana, s ortogonalno raspoređenim ulicama (tako kaže sveznajući Google, što se nije dalo proveriti na licu mesta, dron se niko nije setio da ponese), obreli su se na festivalu Piero, jednom od - ne baš mnogobrojnih - lutkarskih festivala za odrasle (koji traje još nekoliko dana).
Put do Zagore je dug, vijuga između reka i dolina, brda u daljini koja se naizmenično približavaju i udaljavaju. Smenjuju se gradovi i pumpe pored puta, na nekima od njih protežu se noge, popije kafa i zaključi: baš je lepa ova naša zemlja. Iako decenijama mučena inflacijom, ratom, postratnim traumama, najprimitivnijim oblicima kapitalizma i otimačizma, svakojake pogani i lopovluka, ponajpre glupošću onih koji je vode, lepa je i dalje. Uprkos.
I priroda kroz Bugarsku je zanimljiva. U šumama koje se otvaraju pred nama prepoznajemo predele Slovenije, hvalimo bugarski autoput, očima prebiramo potom – pogledom neosvojive - brežuljke i visoravni. Konfiguracija zemljišta se od šuma - u jednom trenutku - drastično menja u gole obronke i oniža brdašca, a u daljini se nazire neka povisoka grdosija. Sumnju da je to neki oblak što lukavo puzi sa Sredozemlja otklanja vrlo brzo onaj ko je bio pažljiv na časovima geografije: u pitanju su Rodopske planine. S nekog davnog časa, stroge, al' pravične nastavnice geografije, iščili sećanje o najstarijem planinskom masivu na Balkanu i priča o kristalnom kamenju što svetluca, od koga je delom sastavljen taj masiv.
U Zagoru se stiže u predvečerje, dočekuju nas ljubazni domaćini, dobijamo sve instrukcije, posle čega jurimo u hotel. Brzo tuširanje, presvlačenje, svi su u fazoni - što pre u šetnju. Neki od članova Pozoriša mladih već su dvaput bili na ovom festivalu, s nekim starim predstavama. Prisećaju se kuda treba hodati, šta videti. Sledi večera, Bugari jedu vrlo sličnu hranu našoj, ne delimo samo geografiju, već i iste kulinarske navike na ovoj balkanskoj zemlji krvi i meda, na kojoj su nas osvajali i isti osvajači. Hrana je za većinu ukusna, ali je u njoj neki neobičan - nepoznat začin. Gurmani i oni što priznaju da im kutlača nije najrevnosnija dirigentska palica u kući, većaju: biber li je, zeleni verovatno, šta li je, slačica možda, klinčić nije sigurno, malo “baca” na origano, a origano nije. Neko s dužim iskustvom u Bugarskoj otkriva da je u pitanju čubar, ili čubrica, začin koji je uobičajeni deo bugarske kuhinje. Neki čubrici ne prizanaju taj deminutiv, već joj u narednim obrocima govore jedno augmentativno “ne” i beže u bašte picerija i hamburgerija, ali, avaj, čubricu ovde stavljaju u skoro sve, pa i hamburger i ćevape. Sad su svi dosta umorni i sledi povratak u hotel.
Hotel je na obodu grada, u industrijskom delu, i do njega je bolje doći kolima. Ispred hotela, puca pogled na kompleks fabričkih hala. Desetine ih je istih. Izgledaju kao iz zone sumraka. U daljini huče dimnjaci, para se diže nebu pod oblake i hale zbog toga izgledaju još sablasnije, nekako preteći po radnička prava. Pričinjava ti se da ovde jedino može da se čuje ono neokapitalističko - arbeit mach frei. Neki bugarski građani tu su verovatno u istom položaju kao u nekim ovdašnjim halama, gde ljudsko pravo ne vredi pišljivog boba. Na putu do hotela, inače, bio je primetan i neverovatno veliki broj prodavnica nameštaja. Načičkane su na svakom ćošku. “Koja li je tajna kose Megan Markl” u ovom slučaju, niko do kraja puta nije odgonetnuo. S prozora hotela pogled se odmotava na obližnja brdašca i na pregršt upaljenih sijalica na njima. Dok vetar rastvara prozore i izvodi nepotrebno duge hotelske zavese u ugodnu starozagorsku noć, umorna novosadska ekipa tone u san.
Sutradan, gotovo zorom bude se svi, u Bugarskoj je sat više. Neki šokirani, konstatuju da se onda nisu probudili u sedam, kako stoji na satu, već u šest! Ali umora nigde! Logično, jer kad srce tvrdi “hoću”, telo ustaje krepko i odgovara lako. Ima i onih koji žale za novosadskim kejom, gde trče svako jutro, ali jutros vežbanja nema, tek lagane šetnje kroz grad. Danas je sve usmereno na izvođenje “Metamorfoza” - u takmičarskoj selekciji festivala, pred petočlanim žirijem. Na 12. Pierou su, inače, ekipe iz celog sveta: Norveške, Češke, Poljske, Italije, Izraela, Grčke, Srbije, Turske, Španije i Bugarske.
Uoči predstave, ništa “italijanka”, ide ful proba, tehnika sve proverava: bubice – nameštene, šminka – precizna, garderoba – udešena... Sve je tačno raspoređeno na sceni, glumci se raspevavaju. a posle manje od sata, stiže i publika. Dvorana Državne opere, dekadentno komunistički raskošna, široka i velika, s udobnim sedištima (drugari komunisti, kao i kod nas, nikad nisu umeli da sede na tvrdom, uvek je neko zrnce graška bilo tu da im omekša život), puna je. Predstava se igra s publikom na sceni. U prilično dugim redovima više nema mesta. Ubacuju se zato dotane stolice, ali ni tada svi zainteresovani ne mogu da sednu. Ispred pozorišta je još uvek gužva, ljudi uporno stoje, da uđu bi po svaku cenu. Na molbu Novosađana, jer ne dolazi se u Staru Zagoru svaki dan, domaćini otvaraju i balkon. Kreću “Metamorfoze”, snažno, upečatljivo, opominjujuće.
Preciznost i posvećenost, s kojom igraju glumci, ne ostavlja mesta ravnodušnosti, naročito u trenucima kada svojim glasovima kreiraju atmosferu koja nas odvodi u prohujala vremena, u kojim se odvijala mitska istorija, valjda jedina istorija koju niko na svetu ni danas ne pokušava da prekroji ili ospori.
“Metamorfoze” su priča o Medeji i Jasonu, puna magije i strasti, o natprirodno velikoj ljubavi dvoje ljudi, koja se, zbog ljudske slabosti, pretvorila u zastrašujuću mržnju, čija snaga iza sebe seje samo pustoš. Pod utiskom priče na koje je sve žrtve spremna velika ljubav, ali i za kakve su sve zločine sposobna izneverena očekivanja, sledi aplauz glumcima: Slobodanu Ninkoviću, Slavici Vučetić, Mariji Radovanov, Nedi Danilović i Saši Latinoviću koji je i režirao ovu predstavu.
U nastavku noći, u restoranu “Pegasus”, bio je susret svih prisutnih učesnika festivala. Tu su i čestitanja, sabiraju se utisci, a pada i dogovor da se sutra ide na izlet - u obližnji Plovdiv, ne tako davno evropsku prestonicu kulture, istu onu koju je novosadska kultura jedva preživela. I dalje pod utiskom vetra koji donosi osećaj blizine Sredozemlja, dugo u noć prepričavaju se neke važne, ljudske priče.
A onda Plovdiv: penjemo se u stari deo grad, ko je obuo papuče – opasno je pogrešio, jer grubo kamenite staze surovo kažnjavaju neopreznost. Vijugamo putem između šareno obojenih kućica, ukrašenih drvenim ornamentima. Kuće su mahom iz 19. veka, a osećaj je kao da se penjemo na neki od usamljenih rodopskih vrhova, bar tako svedoči zadihanost onih koji su kondiciju zaboravili u hotelu. Ne znaš na koju bi stranu, jer ulice vode na sve. Na vrhu brda, pogled se prostire na ostatke velelepnog rimskog pozorišta Filipopolis. Datira iz vremena rimskog cara Domicijana, a ušuškano je između brda Džambaz i Taksim. Treće brdo, kojim se diči turistički Plovdiv, je Nebet. Svako je čudesna vulkanska kreacija i zato - telefoni se ne ispuštaju iz ruku, valja zabeležiti delić prohujale istorije, a hodamo po njoj. Pred Filipopolisom, glumci procenjuju šta bi se tu, na mestu na kojem su i danas koncentrična mermerna sedišta, moglo igrati? Njihova “Tri musketara”, “Kosa”, “Tre sorele”, same “Metamorfoze”... Pa čoveče, ozbiljan deo repertoara... Na brdašcetu je i nekoliko crkava, najstarija je Crkva Svete nedelje iz 1578. godine, a ima i jedna potpuno nova, s balkonom “napucanim” kao da je iz Beograda na vodi. Tu se fotkamo, jer je to kota gde smo najbliži bogu, or nebu, kako ko voli...
Spuštamo se do centra u jako lepu glavnu ulicu. Krasi je pedantno uređeno arheološko nalazište – stadiona/arene, iz doba starih Grka, s epigrafskim i numizmatičkim nalazima. Opet se oseća neka čudesna energija i čovek se pita, da li je to autosugestija, u narodu poznata kao “tripuješ se”, ili istinski osećaj cirkulacije istorije na tom mestu? U centru su lepo uređeni parkovi, s elegantnim fontanama, koje ne cure na sve strane i ne tuširaju prolaznike. I tišina je. Lepo je čuješ. Odzvanja. I ugodna je. Niko ne viče, nema histerije iz kafića, čak ni srednje glasne muzike, pa ni u delu grada koji je, više onako mladalački i fensi ulepšan, s jako, jako lepim restoranima i kafićima.
Ekipa odlučuje da predahne u slastičarnici pored Džhumaja džamije, u samom centru centra. Pročulo se da tu treba probati desert nepoznatog nam imena “kjunefe”. Pitamo vlasnika kako izgleda, ne može da pokaže, to se pravi, treba mu desetak minuta. Jedva se sporazumemo, jer ni tuc, ni muc engleskog, niti bilo kojeg drugog, opštepoznatog jezika. Čak i mladi kadar kafane je u fazonu, engleski - šta je to? Nadalje, koristimo tradicionalni način komunikacije na Balkanu (a nisu kubura, pištolj, niti mržnja): oni bugarski, mi srpski, plus 10 prstiju, pa gde se sretnemo. Dok se čeka “kjunefe”, probaju se “kadaifi”, “baklava”, “tulumbe”, “hurmašice” i kafa s ružinom vodom, što je ovde ozbiljna tradicija. Stiže i “kjunefe”: jedni su oduševljeni ovom poslasticom, čije slatko srce kuca ukusom mocarele, a šešir mu prave rendani pistaći. Dok neki mrmljaju “mljac”, drugi kažu držim se ja “baklave”. Još malo londranja po gradu, prostranoj glavnoj ulici, jer namera je vratiti se na festival, na večernju predstavu.
Iz Plovdiva odlazimo s utiskom da je lepršavaji od Zagore, arhitektura mu je nekako dostojanstvenija, a i na ljudima se manje vide posledice višedecenijskog siromaštva i surove komunističke čizme. U Zagoru stižemo bukvalno uoči samog izvođenja predstave. U izvođenju predstave “Exit”, češke trupe “Fekete Seretlek i Studio”, prepoznajemo istovetni koncept njihove odlične predstave “Kar”, s jednog davnog INFANT-a. Ko nam je kriv kad pamtimo dugo! Da smo znali, moglo je da padne i noćno kupanje u obližnjem Burgasu, omiljenoj morskoj destinaciji Bugara, koji na fotkama izgleda ko dva Bola na Braču.
Dugi povratak u Novi Sad prolazi nekako lako, u prepričavanju priča o iskustvima koja smo stekli gledajući druge kulture i navike, posmatrajući kako se drugi ljudi nose sa svojom istorijom i tekovinama sadašnjosti. Ta vrsta rezimiranja utisaka uvek je lekovita i dobra škola za razumevanje drugih ljudi, ali onih koje smo tek upoznali, ali i onih koje smo mislili da znamo, I sve je to život, onaj pravi realni, bez fotomontaže, ali i pozorišni, koji se za Pozorište mladih nastavlja već za nekoliko dana, na Međunarodnom pozorišnom festivalu za decu u Banjaluci, gde putuje ekipa predstave “Koralina”.
Snežana Miletić
