Pod uslovom da si Pozorište mladih - možeš mnogo toga... Na primer, da dođeš u Zagreb ni pet sati pre izvođenja predstave, i da, iako mrtav umoran i od sedmočasovnog putovanja nimalo svoj, s telom koje je – zbog odsustva klime u busu - upamtilo vrućinu i vlagu vreline dana, odigraš predstavu na jednom od najvažnijih festivala lutkarskih pozorišta u regionu.
I to da je odigraš tako da zaslužiš aplauz - ne samo publike, već i kolega i struke, npr. čuvene australijske lutkarke i dizajnerke Karen Smit koja je, inače, i potpredsednica asocijacije UNIMA, potom slovenačkog profesora lutkarstva Edvarda Majarona ili Hrvoja Seršića, profesora na Umjetničkoj akademiji u Osijeku, ali i da odmah po igranju predstave dobiješ ponudu da sa istom produkcijom narednog leta dođeš na festival u Zadar.
O našim “Metamorfozama” je reč, koje su u Zagrebu izvedene na 56. PIF-u, međunarodnom festivalu pozorišta lutaka, u konkurenciji pozorišta iz Austrije, Bosne i Hercegovine, Češke, Bugarske, Hrvatske, Italije, Izraela, Južne Koreje, Poljske, Slovenije, i Španije.
Utisci su bili nepodeljeni, da se radi o predstavi maštovite vizuelnosti i raskošne maštovitosti u kojoj su glumci ubedljivom i nadahnutom igrom snažno oživeli drevne grčke mitove, čiji eho i danas natapa mnoge međuljudske odnose.
Aplauz je bio namenjen posvećenoj igri ovog glumačkog kvinteta, prevashodno glumačkoj preciznosti Nede Danilović i Slavice Vučetić, scenskoj sveprisutnosti Slobodana Ninkovića, raskošnom glasu Marije Radovanov, te sugestivnom pripovedanju Saše Latinovića koji ih je kao reditelj sve okupio i inspirisao da izvedu ovo scensko delo u kojem su kanap i glas polazište razvoja priče.
I to nije sve, u tih famoznih, brzopoteznih 19 zagrebačkih sati stalo je i nešto malo gradskog đira, bar onog u ugodnoj noći čuvene pivnice “Medvedgrad”, u kojoj su trganci, štrukle i šalša mogli komotno da pobede sarmu, gulaš i punjenu papriku. Oni ambiciozniji uspeli su da odtabanaju do Griča i Gornjeg grada (koji se renovira), malo i do - u grede zamotane - Zagrebačke katedrale, do Britanca i Zrinjevca, ili da malo prošpartaju Ilicom, u kojoj se još vide ozbiljna oštećenja od poslednjeg zemljotresa. Po povratku u hotel, dok je zagrebačka noć hrlila jutru u pohode, mogao se videti grandiozni HNK, obližnja Akademija scenske umjetnosti, taze umivene zgrade nekoliko muzeja, onog Nikole Tesle, Mimare, ali i Muzeja Dražena Petrovića...
Uz aplauz posle “Metamorfoza”, novosadska ekipa iz Zagreba nosi utiske o vedrim i nasmejanim ljudima, zgodnim purgerima i predivno obučenim Zagrepčankama - jedna od njih bila je i Jelena Veljača, skockana u 8 ujutro kao za naslovnjak hrvatskog “Elle-a”. U mislima ostaje i miris kave iz gomile ukusno uređenih kafića i diskretno zveckanje čaša u kojima je blistalo nešto - “plavcu malom” - nalik. Ostaju u mislima i – i dalje - plavi tramvaji koji lenjo klize Trgom Ban(et)a Jelačića, pa ovi razni silni “woltovi” što – kao i kod nas – jure kao ludi, plašeći nasmrt pešake. Ostaju upamćene i adrese knjižara - u VBZ-ovoj, u Ilici 143, iz izloga da ugreju prohladne jesenje dane mame tri ganc nova naslova: Lujanovićeva ”Tvornica Hrvata” (najbolji roman godine po VBZ-u), “Šušanj” Almina Kaplana i “Četiri lakta unutra” Eve Simčić. Dok te ne dođu na red, u busu se, između ostalog, čitao Tripkovićev “Klub istinskih stvaralaca”.
Upravo u jedan takav klub spadaju svi oni koji su na ovom putu brinuli da tačno bude ispričana neobična priča o tome na koje je sve žrtve spremna velika ljubav i za kakve su sve zločine sposobna izneverena očekivanja.
Ista ekipa za koji dan ide u Bugarsku, u Staru Zagoru, na festival “Piero”.
Snežana Miletić
