Povodom iznenadne smrti našeg kolege glumca Zorana Andrejina, glumac Saša Stojković prisetio se zajedničkih trenutaka sa scene Pozorišta mladih i oko nje...
“Upoznali smo se, Zoki i ja 1988 godine, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, kada sam počeo da studiram, a on taman načeo drugu godinu istih studija. Nismo se tada družili, nije bilo vremena, jer je svaka glumačka klasa kao mala porodica - zatvorena u sebe, svoje lepote i probleme.
Počeli smo da se družimo tek kad sam se, nakon završenih studija, i ja, kao i on, zaposlio u Pozorištu mladih, opet godinu i nešto kasnije. Pozorište mladih je tada postalo naša zajednička, nova, druga porodica. I tu je krenulo prijateljstvo koje je trajalo od leta 1994. do 8. marta ove godine. Sa usponima i padovima, u srećnim i tužnim trenucima, u neimaštini, bombardovanjima, štrajkovima...
Radovali smo se zajedno svakom novom životu u toj porodici Pozorišta mladih, svakoj ulozi, svakoj premijeri, odigranoj predstavi... Lutke smo grlili i voleli kao sopstvenu decu. A tek što smo pevali!! U kafani uglavnom. Na sceni - mene su retko puštali - njega nikako!
Zoran je uvek bio s osmehom na licu. Bio je borac, fajter! Optimista. Takvog ću da ga pamtim. Uvek spreman svakom da pomogne, nekad i da odmogne, al' nema veze, jer svako od nas ima loše i "minus" faze, ali to nije suština! Suština je da je Zoran bio dobar čovek. I takvog ću da ga pamtim! Sve ono drugo, što je bilo iz: "lako ćemo", ili neke boemske budalaštine - "puštam niz vodu", jer nije vredno pažnje.
I nema sad smisla da nabrajam predstave u kojima je igrao, krivo mi je samo što toga nije bilo više, jer je Zorana pre nekoliko godina telo počelo da izdaje... Znam samo da će mnoge knjige od sada imati jednog čitaoca manje, filmovi - gledaoca manje, “Arsenal” navijača manje, a Pozorište mladih jednog blentavog - a dragog - glumca manje.
Putuj Zoka, sa Če Gevarom i drugim revolucionarima, u neke druge, nove, snove i pobede!
Foto: Arhiva Pozorišta mladih
