Godine za nama, proslavili smo 90. rođendan. Sećali smo se važnih trenutaka iz istorije našeg teatra, a povodom tog značajnog jubileja objavili smo i monografiju koja ilustruje svih devet decenija Pozorišta mladih. U njoj su zabeleženi svi važni datumi, predstave, događaji, prekretnice, a pre svega ljudi koji su utkani u istoriju naše kuće. Među njima je i ime dragog kolege Ratka Radivojevića koji je rođen upravo na današnji dan, 15. januara. Radivojević je bio jedna od najsjajnijih glumačkih zvezda, ne samo Pozoriša mladih i novosadskog glumišta uopšte, već istinska urbana legenda Novog Sada.
Bio jednom jedan Ratko
Bio jednom jedan Ratko. Bio glumac. Odličan. Glumčina. I čovek. Ljudina. Roker pankerske duše, gradski šmeker pravi, u svemu što je govorio, onom što je radio. Uvek u crnom. Nasmejan i šeret. Bilo ti uvek sresti ga drago.
Od Radivojevića nije bilo boljeg glumca u Pozorištu mladih, bio je njegova najblistavija zvezda. I kad je igrao i kad nije, Ratko je bio Pozorište mladih. I više od toga, simbol grada, obeležje jednog drugačijeg duha, onog koji kad ode, nestaje trajno.
Umeo je Ratko sa ljudima: sa genijalcima i kretenima, sa političarima isto, malom i odraslom decom, gospodom i onima poderanih gaća. Te je naročito voleo, kipteli su od sokova, a njih je glumac vazda žedan.
Kao retko ko umeo je Ratko i sa novinarima. Možda su mu neki i išli na živce, nikad to pokazao nije, znao je da su na istom poslu, da novinar, kao i glumac, uvek za nečim žudi, traga. Umeo je istinski da sluša i razume, da i sam ispreda bajne priče, da spretno navede na trag, bude intrigantno jasan i kao smrt ozbiljan, a duhovit baš. Hodajući PR. Majstor svog, ljudskog zanata.
Jednom tako, u Ulici Pap Pavla, nabasa Ratko na sedmu silu. Pala sa bicikla, sedi na trotoaru i plače. Sa oderanih kolena krv joj reljefne linije duž listova piše. Dezinfekcija hitna, kaže Ratko, leti do kioska, po neku krdžu. Sedma sila čvrsto žmuri, cvokoću prestrašeni zubi, rakija će peći, kaže, ali rakija se, kaže Ratko, zapravo na grlo priviti mora!!! I bi tako. Ništa više ne boli, samo golem osmeh trese maločas bolno lice.
Takav je Ratko bio.
Kad bi u Novom Sadu zavladao neki muk, Ratko je umeo da istrči iz njega. Odličnom predstavom, od štapa i kanapa. "Kad bogalji marširaju" i "Krevet" bili su takvi. Oko njega gomila mladog sveta, birao ih na audiciji, otvorenoj, kakva se do tada u Novom Sadu videla nije. Bio im je i reditelj i roditelj, i otac i drug, i vojnički strog i majčinski blag. Svi su ga obožavali. I išli za njim.
Jedne letnje noći za njim je, u potrazi za napuštenom halom, išla cela novinarska bulumenta. Bio bi to novi prostor za igru, ne samo za njega, već sve umetnike Novog Sada. Mračne podbarske ulice, ponajpre Šumadijska sa svojim spomenicima upokojene jugoslovenske industrije, činila mu se tada kao raj sami.
Jedne godine, opet u nekoj sveopštoj suši smisla, izmašta Ratko teatar na brodu. Tapšali ga po ramenu neki, mislili ovamo - lud je! On baš mario nije. Oko tog Broda teatra okupio trupu, brod porinuo u mutni Dunav, plovio bujnom Tisom i plitkim Kanalom. Neki prvi put tada za prevodnicu čuli, prošli strepeći njome. Učili o reci i tišini, širom zatvorenih očiju dirali nebo, raširenim rukama mirisali snopove ispod njega, noću brojali zvezde padalice, pleli čovečnost i maštu pod njima.
Jezdio je Ratko na brodu tako danju, u večeri igrao predstave, pred meštanima mnogih sela, oni donosili hoklice, sedeli na travi i pesku, čekali strpljivo početak, gledali u kostime namodirane glumce kako zamršene kablove nose i razvezuju, razbežavali se hitro kad bi počela kiša, palili baterijske lampe kad bi ponestalo struje... Celog leta tako mamio je Ratko osmehe na lica... Bilo ti baš drago što si i ti tu, što si, neki, od palube mali...
A onda se jednog majskog dana, godinama kasnije, prekinuo taj – u sećanju - slika niz: zapisničar odozgo povukao je ručnu, podvukao crtu i životne didaskalije Ratku namenjene preselio na neke druge, nebeske scene. Njima danas Ratko hodi, na njima ucrtava neke nove reke, u njih neke nove brodove uranja, na tim novim scenama, sa nekim drugim rediteljima meri reči i karaktere... Nasmejan i dobro raspoložen, takvim ga pamtimo.
Snežana Miletić
Naslovna fotografija: Branko Lučić
