Oni su naša zaboravljena deca, koju smo - mi - zaboravili... Zato su sada tu - zbog svega što smo im obećali da će biti, a nije se dogodilo. Ti anđeli sa krilima duboko umočenim u katran došli su da naplate ekstra kamatu na sjebano detinjstvo. Sada s pravom pitaju: koliko još ratova treba da izgube oni koji su ih izgubili da bi shvatili da su bivši?!! Eksplozivna “Deca Paklene pomorandže”, u režiji Kokana Mladenovića, 27. februara premijerno u Pozorištu mladih. Prva repriza 16. marta.
"Deca Paklene pomorandže" istražuju izvore, razloge i povode nasilja među decom danas. Činjenica da su nam deca sve agresivnija i surovija jedni prema drugima, da na neshvatljivo maštovite načine ponižavaju jedni druge, da se beskrupulozno targetiraju, kako u stvarnom, tako i u virtuelnom svetu, mora postati najvažnija tema za sve nas kako bismo društvenu klimu bar unekoliko promenili u korist svojih potomaka. Jer, svi smo krivi: porodica, poljuljani sistem vrednosti, sistem obrazovanja, društveno-politička klima u zemlji, mediji koji normalizuju nasilje... Dosta smo pričali, vreme je da se najzad upristojimo...
Dramaturškinja predstave je Nina Plavanjac. Scenografkinja Marija Kalabić, kostimografkinja Marina Sremac/asistent Sava Stefanović, a kompozitor Marko Grubić. Predstava je inspirisana delom "Paklena pomorandža" Entonija Bardžisa. Projekat se realizuje uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
U predstavi zdušno i strasno igraju
Kristina Savkov, Nikolina Vujević, Anica Petrović, Danilo Milovanović, Aleksa Ilić, Darko Radojević, Miloš Macura, Aleksandar Milković, Nenad J. Popović i Stefan Ostojić.
Reditelj Kokan Mladenović: Nasilje je danas društveno prihvatljivo
“Hakslijev “Vrli novi svet”, Orvelova “1984” i Bardžisova “Paklena pomorandža” genijalne su distopijske knjige koje su projetkovale neku budućnost koja neće biti baš ponajbolja i biće budućnost od koje se strepi. Mi danas živimo u toj budućnost od koje se strepi. Nama se distopija dogodila i na globalnoj ravni, ali i konkretno nama, u svemu ovome u čemu živimo.
Pokušali smo sa deset mladih ljudi, koji su zaista bili suština našeg projekta, da progovorimo o posledicama “Paklene pomorandže” i to pola veka nakon što je ovo delo nastalo. Šta se sa tom distopijom dogodilo, kako je moguće da ta vrsta patološkog nasilja postane društveno prihvatljiva i kako je moguće da stasavaju stalno nove, i nove, i nove izgubljene generacije.
Kada pogledate taj koordinantni sistem u kojem danas mladi žive i odrastaju, kada pogledate sve te mame i tate na prinudnim godišnjim odmorima, sa malim platama, kada vidite politički sistem u zemlji u kojoj živimo, koliko tu - realno - ima slobode i demokratije, kada prođemo kroz škole koje odavno nisu vaspitne organizacije - a i obrazovanje u njima je sve upitnije, kada zaista pokušamo da sagledamo ko su zvezde u njihovim životima i kojim vrednostima teže, onda je i logično da postoji određena količina besa i nezadovoljstva u njima. Logično je da oni sami pokušavaju da ugrabe svoje parče života i to rade na jedan radikalan i nasilan način.
Tragedija ove predstave i romana, onako kako se on završava, je što ta vrsta radikalnog nasilja postaje na kraju društveno prihvatljiva, čak i poželjna, u ime političkih interesa. I mladi koji igraju u predstavi, i mladi koji će je gledati, nažalost, jesu deca “Paklene pomorandže”.
Foto: Lazar Vranić
Dramaturškinja Nina Plavanjac: Budućnost je sada, u rukama mladih predatora
„Entoni Bardžis svoj roman „Paklena pomorandža“ piše nakon traumatičnog iskustva, napada mladih delinkvenata na njegovu trudnu ženu, u strahu od budućnosti koja dolazi i surovosti koju će doneti. Ipak, tinejdžerske bande u ovoj knjizi jesu zverski primeri patologije, izuzeci od pravila, jedna trula jabuka u buretu. U trenutku kada stvaramo „Decu Paklene pomorandže“, trulež je odavno ispunila celo bure, budućnost od koje je Baržis strepeo je sadašnjost koju živimo, a patologija nije pretnja za sistem – patologija jeste sistem. Aleksova banda je brojnija nego ikad. Ona nije proizvod izolovanih slučajeva psihopatije, već je direktan proizvod izopačenosti svih institucija koje decu podižu i okružuju – raspadnute porodice, neposvećene škole, nezainteresovanih socijalnih ustanova, okrutne policije, nepravednog sudstva, nepostojećih ustanova za rehabilitaciju. Iz ovog surovog sveta potekla su surova deca, koja zapravo nikad nisu ni imala priliku da budu deca. Odlučili su da u svoje ruke uzmu svoju budućnost, koja im je još na rođenju oduzeta. Ispod njihove prividne anarhije, krije se pažljivo razređen osvetnički sistem onih koji su od malih nogu zakinuti i ugnjetavani. To su deca koja odrastaju svesna da su ljudi koji upravljaju svetom kao lutkarskom predstavom – predatori, i učiniće bilo šta da se na njih ugledaju i nikada ne postanu plen kao svoji potlačeni, pasivni roditelji. Naučeni su da je humanost slabost zbog koje se ostaje bez glave, i neće napraviti tu grešku da je sebi dopuste. A za svoju brutalnost nagrađuje ih sam sistem u čijem je interesu štancovanje malih gladnih zveri koje preživljavaju, a ne žive. E to je pravi horor-šou.“
Foto: Jovana Semiz
Glumci “Dece Paklene pomorandže”:
Relativizovane su vrednosti za koje je uvek trebalo hrabrosti
Foto: Vladimir Veličković
Danilo Milovanović “Nasilje, u kontekstu “Dece Paklene pomorandže” postaje umetničko delo, rušilački, destruktivni čin. Ono što to delo čini aktuelnim jeste to što futuristička država iz knjige i filma više nije fiktivna, već vrlo stvarna. Mi živimo u njoj, a ona baš voli da odgaja decu kao što su Aleks i njegova banda. To je njihova omladina, oni su budućnost ove države. Oni su budućnost ovog sveta. Kao pre osamdesetak godina, nobl nasilnici su ponovo u modi. Moj najveći strah je da nasilje, korumpiranost, kriminal, vulgarnost i primitivizam ostanu ono što pokreće ovu zemlju. Bojim se da se ovde nikada ništa neće promeniti, da će biti samo još gore, a da moja generacija ima samo jedan jedini izlaz: da ode. Moju generaciju motivišu državljanstva i pasoši drugih država, masteri i doktorske studije u inostranstvu. Hrabrost, odvažnost i petlja su nepoželjni danas. Bojim se da to ne postanu i dobrota, poštenje, čast, etika i moral. Nadam se da postoji, kako je to Lenski rekao „...božansko pleme koje će najednom sve da nas obasja i svima će nam dati sreću, svima. To su umetnici, pisci, pesnici, glumci, filozofi...”
Foto: Mila Pejić
Aleksa Ilić: “Čini mi se da je to veoma učestali strah kod ljudi, a svaki strah može da bude i motivišući i destruktivan, sve zavisi koliko se bojimo tog straha. Mislim da je upravo usamljenost najveći strah moje generacije, i mlađih od mene. Stavljamo se u fioke i kutije, etiketiramo se čak i onda kada ne želimo da budemo etiketirani. Samo ne želimo da smo usamljeni. Potrebno nam je da nas neko potapše po ramenu i kaže: “Haj'mo zajedno!”, i upravo to motiviše generaciju – zajedništvo, a ono može biti hrabro samo ako svako ima misli, mozak i stav za sebe, a da se i dalje svi drže zajedno.”
Foto: Dušan Jocić
Aleksandar Milković: “Hrabrosti ima, nikad nam je nije manjkalo, mada mislim da su nam relativizovane vrednosti za koje tu hrabrost treba da pokažemo. Ako relativizujemo šta je pravedno, na primer, ili predstavimo nepravdu kao pravdu – hrabrost trošimo na neistomišljenike, a ne na pravdu. Jako je teško izvojevati pobedu i naći utočište. Očigledan primer su prijave žrtava zlostavljanja koje se relativizuju na svakom koraku. Najgore je što nasilje, koje treba da bude sankcionisano i kažnjeno kao nepoželjno društveno ponašanje, ne bude kažnjeno. Naprotiv, žrtve su bile te “koje su izazvale”, “našle se na pogrešnom mestu”. Ne kaže se da su one ustale protiv nasilja. Naravno, naša je želja da ovakvo ponašanje razotkrijemo i vratimo ga u okvir neprihvatljivog. Za svakog pojedinca u predstavi i za svakog pojedinca u publici.”
Foto: Vladimir Veličković
Kristina Savkov:”„Naš doprinos i mali korak na dugačkom putu neke promene bio bi da, kada smo svedoci bilo kakve vrste povrede ljudskih prava, kontaktiramo policiju. Kada se broj poziva podigne na n-ti, nadamo se da će sistem morati da se pozabavi problemom. Ta hrabrost minimalno je što svako od nas može da učini. Smatram da koren problema o kojem govorimo u predstavi uglavnom leži u porodici. Živimo strašno brzo. Nemamo vremena ni za šta, pa ni za svoju decu. Ona odrastaju sama, bez dovoljne količine ljubavi, a u želji da budu kao svoji roditelji, deca kao model ponašanja. ili preuzimaju roditeljske frustracije, ili odlaze u drugu krajnost. Naša predstava se bavi mladim ljudima koji još uvek nisu formirane ličnosti, a koji iz svojih nesigurnosti, trauma, loše kanalisanih emocija, čine nažao drugima ne bi li se oni, bar na trenutak, osetili bolje. Što se sankcija tiče, nebrojeno puta smo bili svedoci činjenice da kazne za počinjeni zločin nisu jednake za sve.”
Foto: Jovan Blešić
Nenad J. Popović.: “Nažalost, mladi ljudi nemaju podršku odraslih. Na njih se gleda kao na decu, a ne kao na buduće doktore, sudije, prvake pozorišta… Moju generaciju motiviše odluka da jednog dana napusti ovu zemlju i da živi u nekoj sredini gde će ih poštovati i gde će stvarati. Voleo bih da ova predstava Pozorišta mladih okupi decu, roditelje, bivše i buduće nasilnike, da im protrese srce i glavu, da ohrabri one koji su bili žrtve nasilja da se otvore i prijave nasilje.”
Foto: Dejan Krstić
Anica Petrović: “Moj najveći strah je onaj od gubitka. Smatram da strahovi ograničavaju čoveka, ali znam neke ljude kojima je strah motivišuća kategorija. Moju generaciju prožima strah od gubitka individualnosti. Volela bih da “Deca” progovore upravo o tom očuvanju individualnosti, o važnosti pojedinca. Samo tako moguće je zaštititi se od nasilja, a onda će se i potreba za učešćem u nasilju smanjiti. Suočavamo se I sa nečim sa čim se naši roditelji nisu suočavali, bar ne u tolikoj meri, a to je stalno neka uslovnost radi postizanja ciljeva koju politika danas jako nameće. U suprotstavljanju tome vidim najveću hrabrost i odvažnost. Nije mi baš poznato, npr, da su se naši roditelji, kada su bili jako mladi, bavili politikom, što baš i nije karakteristika današnjice.”
Foto: Dušan Jocić
Miloš Macura: “Strah od egzistencije je ono što brine moju generaciju. Svaki strah parališe kreativnost i sumnjam da može biti motivišuće osećanje. Srž problema vidim u stalnoj jurnjavi za novcem, koji je glavni motiv delovanja, a kojeg je nikad dosta. Nasilje se teško može prebroditi ako se živi u društvu koje je oblikovano nasiljem, poput našeg, u kojem su zastupljeni svi oblici nasilja, podjednako opasni. Moja lična pobeda nad nasiljem su trenuci u kojima nisam pribegao nasilju.”
Foto: Boris Kočiš
Nikolina Vujević: “Moja generacija se boji da pokaže ranjivost i boji se stidljivosti, koje, da ima više, možda ne bismo svedočili raznim glupostima modernog vremena. Nisam sigurna da nas motivišu iste stvari... Toliko se individualno borimo za sopstveno preživljavanje, uporno zaboravljajući našu moć koju imamo samo ukoliko smo udruženi. Najbolji primer toga je apolitičnost mladih ljudi. Mislim da postoji određena vrsta odvažnosti među mladima, koja se na trenutke, ali samo u ekstremnim situacijama pokaže. Volela bih da ovom predstavom progovorimo o frustriranosti i izgubljenosti mladih generacija koje svoje ličnosti na društvenim mrežama kriju iza filtera za ulepšavanje, o generacijama kojima nije ponuđeno ništa konrektno za šta bi se uhvatili, pa sebi dopuštaju odsustvo bilo kakve kulture, poštovanja ili griže savesti. Oni žive za petominutnu slavu, njih “smara da se cimaju” za nešto više. S druge strane, takvu generaciju iznedrila je mnogo gora generacija kod koje je sve bilo vrlo radikalno, a opet ništa sa tom radikalnošću nisu postigli jer su razni spoljašnji faktori (poput ratova, raspada države) napravili od njih nezadovoljne i neispunjene ljude, koji su sve to preneli na svoju decu, generaciju koja sada biva ovakva kakva jeste.
Foto: Mila Pejić
Stefan Ostojić: ““Nekoliko sati bez mobilnog telefona zna da probudi paniku, nekoliko dana bez interneta - da ne pominjem. Čini mi se da su mladi ipak sigurni u sebe, da čak, i kad ne znamo šta želimo, sigurni smo u to. Voleo bih da naša predstava pomogne da postanemo svesniji toga kako se društvo odnosi prema žrtvi, a kako prema nasilniku. Da li možemo sa tim nasilnikom, čije ponašanje ne odobravamo, da se složimo oko nekih stvari? Kako možemo bolje razumeti te ljude koji zaista misle da nemaju drugu opciju?”
Foto: Dušan Jocić
Darko Radojević: “Generacija kojoj pripadam, većinski je indiferentna u odnosu na realan život. Više je posvećena izgradnji virtuelnog života koji ima izvrnute i pogrešne uzore i vrednosti. Pojmovi kao što su: hrabrost, odvažnost i petlja takođe ostaju zarobljeni u pomenutoj indiferentnosti prema realnom životu i mislim da ćemo biti svedoci kreiranja novih definicija datih pojmova u virtuelnom svetu. Bombardovanje naših mozgova raznim informacijama za koje više ne znamo ni da li su istinite ili ne (jer nije ni važno) ima za cilj samo jedno: da privuče našu pažnju u što širem opsegu kako bi porasla prodaja proizvoda/usluga. Živimo nasilje marketinga nad čovekom, a moja pobeda nad tim marketing nasiljem biće kada se distanciram i prestanem da budem učesnik opisanog nasilja. Da li je to moguće? Videćemo... Voleo bih da “Deca Paklene pomorandže” demontiraju i predstave mehanizme nasilja koji se nalaze u društvu, a čiji smo mi sami autori i svedoci. Ukoliko se to osvesti, predstava može da podstakne na promenu i dejstvo, jer previše pričamo.
