Njegov dosadašnji glumački skor izgleda ovako: “Tri musketara” u Pozorištu mladih u kojem trenutno proba “Decu Paklene pomorandžu”, plus “Kad su cvetale tikve” u BDP-u. Na leto ga u Pozorištu mladih očekuje master predstava “Život u pozorištu”. Igrao je u serijama “Klan” i “Psi laju, vetar nosi”.
Glumca Nenada J. Popovića u životu, kao i u glumi, kaže, pokreće traganje za suštinom i istinom. Kada je na sceni ili u kadru, ne razmišlja o svojim ličnim problemima i strahovima. Tada se oseća ispunjeno i možda je baš taj beg u nešto što nije razlog zašto je postao glumac, razmišlja glasno Nenad. Dodaje da se uvek trudi da, pre nego što nešto uradi, prvo promisli kako se kasnije ne bih kajao. Nekada u tome uspe, a ima dana i situacija kada pobeđuje “kvaka 22”. Smatra da su greške u životu - u dozvoljenoj granici, potrebne jer se iz njih uči o životu. Kaže još i to da njegovu dušu najbolje napajaju ribolov, njegovo selo i životinje. Upravo taj beg od ljudi, medija i svakodnevnog ocenjivanja i procenjivanja, čini njegovu dušu mirnom i spokojnom, i nadasve spremnom za stvaranje i otvaranje.
Na pitanje kako mu izgledalo uplovljavanje u profesionalni glumački život, šta je glavni raskorak između onoga što je naučio na AU u odnosu na realan glumački život, kaže da ušuškanost i zaštićenost uvek prijaju i gode, ali da je život surov i nepredvidljiv. Dokle god bude mogao, biće vredan, iskren i pošten prema svojoj profesiji, kao što je bio i na AU.
Povodom rada na “Deci Paklene pomorandže”, Nenad je govorio o strahovima - svojim i svoje generacije, o nasilju i tome šta bi voleo da kažu ovom predstavom u režiji Kokana Mladenovića...
Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?
Strah od budućnosti. Strah je jedino dobar kada ga igraš, može da bude inspirativan. Nažalost, mladi ljudi nemaju podršku odraslih. Na njih se gleda kao na decu, a ne kao na buduće doktore, sudije, prvake pozorišta… Moju generaciju motiviše odluka da jednog dana napusti ovu zemlju i da živi u nekoj sredini gde će ih poštovati i gde će stvarati.
Da li si se sreo sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?
Nedovoljna briga porodice i prepuštanje ulici dovodi do, nažalost, budućih nasilnika.
Svako nasilje je opasno i nije dobro. Ja lično, nisam se susretao sa nasiljem i nisam upoznat sa radom institucija.
O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?
Voleo bih da svako veče imamo decu u publici, da shvate da nasiljem ništa neće postići. Takođe bih voleo da se među publikom nađu i odrasli koji su bili skloni nasilju, da nauče nešto iz predstave i da se pokaju. Voleo bih da ova predstava ohrabri žrtve nasilja, da ih ohrabri da se otvore i prijave nasilje. Voleo bih da pričamo posle predstave. Voleo bih...
Snežana Miletić
Naslovna fotografija: Jovan Blešić
