Odrastao je u glumačkoj porodici, zato oseća kao da je rastao u pozorištu. Nikad nije imao ni gram sumnje da li će se baviti glumom, nimalo kajanja što se glume tiče, kaže glumac Stefan Ostojić koji igra u pozorištima u Kikindi, Kraljevu, Novom Sadu i Subotici.
U svemu što radi, najviše ga pokreće kreativnost. Najčešće je to neka luda, apsurdna ideja ili vrlo netipičan ugao posmatranja. Uzbuđenje koje odlično napaja njegovu dušu je improvizacija, a strah od greške na sceni mu je nešto vrlo uzbudljivo i zanimljivo. Baš zato je improvizacija nešto čime se rado bavi, što istražuje, tražeći uvek neku zgodnu priliku da je pokaže.
Smatra da je pozorište kao ustanova nešto potpuno drugačije od onog što studenti zamišljaju i očekuju od njega. Istina je da je retka tolika posvećenost u pozorištu kolika je bila na Akademiji. To je prosto nešto što studentima često teško padne, njemu - priznaje, jeste.
Govoreći o radu na “Deci Paklene pomorandže”, Ostojić se osvrnuo na teme straha i nasilja, uvek usko i blisko povezane, kao i na sve ono o čemu će govoriti ova predstava...
Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?
Najveći mi je strah sramota. Bezbroj puta sam sanjao kako sam na sceni i ne znam tekst. To mi je najčešća noćna mora. Mlade danas, po mom mišljenju, najviše plaši dosada. Prezasićeni smo informacijama koje se trpaju u “sadržaj” na internetu, bez ikakvog filtera. Nekoliko sati bez mobilnog telefona zna da probudi paniku, nekoliko dana bez interneta... Da ne pominjem. Čini mi se da su mladi ipak sigurni u sebe, da čak - i kad ne znamo šta želimo - sigurni smo u to.
Da li si se sreo sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?
Nasilje se danas među mladima najviše javlja na nekom psihičkom nivou. Tortura kroz koju deca prolaze u školi je ozbiljna, nekad deluje čak i neminovna. Najopasnije je nasilje koje se propagira na internetu (YouTube, Facebook...) jer utiče na mlade ljude koji nemaju toliko otvoren odnos sa roditeljima, pa ostanu sami u svom problemu.
O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?
Voleo bih da pokaže kako se društvo odnosi prema žrtvi, a kako prema nasilniku. Da li možemo sa tim nasilnikom, čije ponašanje ne odobravamo, da se složimo oko nekih stvari? Kako možemo bolje razumeti te ljude koji zaista misle da nemaju drugu opciju?
Snežana Miletić
Naslovna fotografija: Mila Pejić
