Umetnost u svakom smislu te reči: bilo da su to gluma, pozorište ili film, muzika, poezija ili proza, slikarstvo, vajarstvo, ples… Ništa glumačku dušu Alekse Ilića ne napaja više od beskrajnog sveta umetnosti, plus neko slušanje ili čitanje o svemiru, okeanima, istoriji ili psihologiji.
Kaže da ga u životu, kao i u glumu najviše pokreće strast: strast prema nepoznatom, prema novom danu, izazovu, prema ljudima koje voli i koje ne voli… Strast je, čini mu se, pokretač svih ljudi. Čovek bez strasti prazan je čovek. Zato svi treba da je nađemo u sebi, jer je svi imamo. Kada strast nadjača sumnju, onda će nadanje i stremljenje biti daleko veće od kajanja, kaže Aleksa.
Glumac Ilić zaposlen je u Pozorištu mladih. “Kosa”, “Tri musketara”, “Zaljubljivanje”, “Na vukovom tragu”, “Devojčica sa šibicama” samo su neke od predstava u kojima igra. Na malim ekranima publika ga gled u nizu serija: “Klan”, “Kljun”, “The Outpost”, “Beležnica profesora Miškovića”, “Mama i tata se igraju rata”, a uskoro i u novom filmu “Heroji Halijarda”.
Od vremena akademije do danas, iz iskustva je naučio da su za glumu neke stvari bitnije, a neke manje važne, dok su na Akademiji sve bile najvažnije: svaki postupak, pogled, svaka reč koja se pročita ili izgovori. Drugačiji je odnos prema radu i vremenu. I dok se na Akademiji previše brinulo o detaljima, radilo na svakoj sitnici, svaki proces se brusio do savršenstva – a vreme je to dopuštalo, u profesionalnom svetu je bar šest-sedam puta manje vremena za brušenje. Uprkos tome, glumac i dalje nastoji da sve uradi maksimalno dobro.
Povodom rada na “Deci Paklene pomorandže”, Aleksa je otkrio kako razmišlja o strahovima - svojim i svoje generacije, kako se bori protiv nasilja, te šta bi predstava koju spremaju u Pozorištu mladih sa Kokanom Mladenovićem morala da kaže o svetu u kojem živimo...
Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?
Usamljenost. Čini mi se da je to veoma učestali strah kod ljudi, a svaki strah može da bude i motivišući i destruktivan – sve zavisi koliko se bojimo tog straha. Mislim da je upravo usamljenost najveći strah moje generacije, i mlađih od mene. Stavljamo se u fioke i kutije, etiketiramo se čak i onda kada ne želimo da budemo etiketirani. Samo ne želimo da smo usamljeni. Potrebno nam je da nas neko potapše po ramenu i kaže: “Haj'mo zajedno!”. I upravo to motiviše generaciju – zajedništvo. A zajednica može biti hrabra samo ako svako ima misli, mozak i stav za sebe, a da se i dalje svi drže zajedno.
Da li si se sreo sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?
Svi se srećemo sa nasiljem svakog dana, iako nekada nismo svesni toga. Najčešće nasilje danas je “sajber” nasilje, tj nasilje preko interneta. Najlakše je pumpati mišiće iza ekrana kada niko ne zna ko si, šta si, a još važnije - koliki - si čovek, i to ne mislim fizički.
O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?
Mislim da može da progovori o mnogo toga, ali evo i nečeg konkretnog, a to je – izbor. Voleo bih da se bavimo ljudskim izborima. Zašto neko bira da bude nasilnik, zao, dželat ili “vaspitač” drugih ljudi? Šta je to u mozgu što nekoga natera da podigne ruku, nogu ili palicu na nekoga i “ubije boga” u njemu? Da li ta osoba bira da nema empatiju, ili pak ne razmišlja u tom pravcu uopšte? Izbori me zanimaju.
Snežana Miletić
Foto: Mila Pejić
