Anica Petrović trenutno igra u dve predstave Pozorišta mladih – u “Tri musketara” i “Kosi” - uskoro i u “Paklenoj pomorandži”,  a profesionalnu karijeru počela je zapravo nekoliko stotina pozorišnih metara dalje, na sceni Srpskog narodnog, u predstavi “Veštice iz Salema”. Igra i u Vranju, u tamošnjem pozorištu je Sofka u “Nečistoj krvi”. Publika je može videti i u serijama “Neki bolji ljudi”, “Dug moru 2” i “Nek ide život”.

Za glumca je, kaže, važno da veruje u sebe. Tako će, veruje Anica, lakše doći do posla. A posla ipak ima, iako su ih na drugačije upozoravali tokom akademije. Nisu, doduše, sva pozorišta otvorena za mlade ljude, ali to što radi u nekoliko njih govori da su neka spremna da ukažu šansu mladima.

Anicin životni optimizam pliva na krilima ljubavi. Ona je pokretačka snaga za sve, ističe glumica. Sve vrste ljubavi. Sklona je da intuitivno reaguje na tom planu. Intuicija joj pomaže i u glumi, a istovremeno – gluma razvija njenu intuiciju na razne načine, u raznim pravcima. U tom kolopletu, gluma je prirodno postala Anicin životni izbor. Otkriva da se kroz život vodi time da je bolje da se kaje zbog nečega što je uradila, nego zbog nečeg što nije probala. U ovom trenutku njenog života njena nadanja i stremljenja su velika i snažna. Nada se da će tako biti do kraja njene glumačke karijere.

Da bi svet konstantno prihvatala u optimističnom tonu, za njenu dušu važna je muzika. Ona bukvalno hrani glumičinu dušu. Kaže da bi potpisala svako slovo u Bermanovoj rečenici koja kaže da bi se bog, ako postoji, mogao objasniti samo muzikom.

Povodom rada na predstavi  “Deca Paklene pomorandže”, Anica je govorila o strahovima, svojim ličnim i generacijskim, te o nasilju koje istražuju u ovoj predstavi, kao i o tome šta bi volela da “Paklena” pokrene u publici...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Moj najveći strah je strah od gubitka. Mene lično, on može da limitira, ali poznajem i ljude koje motiviše, tako da bih rekla da strah može da bude i motivišući. Moju generaciju prožima strah od gubitka individualnosti. Suočavamo se sa nečim sa čim se naši roditelji nisu suočavali, bar ne u tolikoj meri, a to je stalno neka uslovnost radi postizanja ciljeva koju politika danas jako nameće. U suprotstavljanju tome vidim najveću hrabrost i odvažnost. Nije mi baš poznato, na primer, da su se naši roditelji, kada su bili jako mladi, bavili poltiikom, što baš i nije karakteristika današnjice. 

Da li si se srela sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Srećemo se svakodnevno. Najopasnije je virtuelno nasilje, kroz društvene mreže jer je sve češće. Nedavno smo bili svedoci da je jedna osoba zbog takvog nasilja stradala. Mislim da je najopasnije to što nemamo organe koji bi se bavili tim vidom nasilja. Da li nasilje može da se prebrodi – pa time neko ozbiljno mora da se pozabavi.

O čemu bi volela da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Volela bih da progovori upravo o tom očuvanju individualnosti, o važnosti pojedinca. U tom slučaju, moguće je zaštititi se od nasilja, a onda će se i potreba za učešćem u nasilju, smanjiti.

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Dejan Krstić

Pozorišne koordinate u kojima se trenutno kreće glumac Danilo Milovanović su: “Kosa”, “Evgenije Onjegin”, “39 stepenika”, “Tri musketara”, “Devojčica sa šibicama”, “Razgovori u četiri oka”, “Kad sam bio garav”... u Pozorištu mladih, plus “Nebeski odred”, “Amateri” i “Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi”- u Srpskom narodnom. Ima ga i na filmskim meridijanima, u filmovima: “Drava se ne predaje” i “Galaksija – računar koji je odbio da umre”, a od ove godine u njegovoj biografiji je i jedna serija - “Blok 27”.

Glumački poziv izabrao je, kaže, jer mu gluma pomaže da razume ljude, njihove želje, strahove, nadanja, motive, ciljeve, a životno iskustvo pomaže mu da svaki naredni lik kojim se bavi bude istinitiji i verodostojniji. Gluma je postala njegov životni izbor zato što je scena mesto na kojem se oseća najsigurnije. Nikada se nije pokajao što je krenuo tim putem. Dodaje, da nije uspeo da upiše glumu, bavio bi se svetskim jezicima. Srećom, kada ju je upisao, ona je postala jedini mogući životni put za njega.

Mimo glume, njegovu dušu napajaju bliski ljudi koje voli, dobra knjiga, serija ili film. Strast mu je otkrivanje muzike na austrijskom radiju FM4 ili Radio “Gardenu”. Voli još klizanje i molki (finsko boćanje) koje već dve sezone igra sa svojim društvom. Iznad i pre svega, dobro pozorište. Za njega to su novosadske predstave “Veštice iz Salema”, “Upotreba čoveka” i “Ko je ubio Dženis Džoplin?” te subotički “Kus petlić”.

Zbog obeveza, kaže, teško stiže da vidi sve što želi. Iz istog razloga na lageru mu je još dosta neodgledanih predstava, serija i filmova, kao i nepročitanih knjiga. Uvek rado preporučuje “4 3 2 1” Pola Ostera, Kunderinu “Nepodnošljivu lakoću postojanja” i “Komo” Srđana Valjarevića. Otkriva da je ovih dana na potezu: zbirka poezije “Vodič kroz požare” Ognjenke Lakićević - rimejk serije "Scene iz braka” u režiji fascinantnog Hagaija Levija, dok je njegov muzički guillty pleasure  rok-pop kombinacija bendova “The National” i “L’Imperatrice”.

Što se današnje plovidbe profesionanim glumačkim životom tiče, Danilo kaže da je jedna od najboljih lekcija koje je dobio na Akademiji svest o tome da mora neprekidno da uči, vrednuje sebe i svoj rad, da ne pristaje da radi bilo šta samo da bi bio viđen. Takođe i da čuva svoj integritet i da se ne prodaje. Naučio je, dodaje, da je iskustvo važan sastojak glume, kako scensko, tako i životno.

U kontekstu “Dece Paklene pomorandže” govorio je o strahu kao jednoj od najaktivnih tekovina i ovog našeg društva, strahu koji rađa nasilje i strahu koji je proizvod nasilja, ali i o tome da li je sam proživeo neku vrstu nasilja i šta bi voleo da kaže predstava koja govori o vršnjačkom nasilju...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Moj najveći strah je da nasilje, korumpiranost, kriminal, vulgarnost i primitivizam ostanu ono što pokreće ovu zemlju. Imam strah da se ovde nikada ništa neće promeniti, da će biti samo još gore, a da moja generacija ima samo jedan jedini izlaz: da ode. Moju generaciju motivišu državljanstva i pasoši drugih država, masteri i doktorske studije u inostranstvu. Hrabrost, odvažnost i petlja su nepoželjni danas. Bojim se da to ne postanu i dobrota, poštenje, čast, etika i moral. Nadam se da postoji, kako je to Lenski rekao „...božansko pleme koje će najednom sve da nas obasja i svima će nam dati sreću, svima. To su umetnici, pisci, pesnici, glumci, filozofi...“.

Da li si se sreo s nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

S nasiljem se susrećemo svakoga dana. Fizičkim, verbalnim, nasiljem na internetu, itd. Dokle god institucije budu tolerisale nasilje, dokle god država bude podsticala nasilje, dokle god mi kao pojedinci ne budemo reagovali protiv bilo kog vida nasilja, s njim ćemo se susretati svakog dana i to će nam biti normalno. Međutim, još više se bojim trenutka kada nasilje bude počelo da susreće sve nas.

O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Sviđa mi se ovaj termin „autor nasilja“. Neko je autor muzike, autor predstave, autor filma, a neko je autor nasilja. Nasilje, u kontekstu “Dece Paklene pomorandže” postaje umetničko delo, rušilački, destruktivni čin. Ono što našu predstavu čini aktuelnom jeste to što ona futuristička država iz knjige i filma više nije fiktivna, već vrlo stvarna. Mi živimo u njoj, a ona baš voli da odgaja decu kao što su Aleks i njegova banda. To je njihova omladina, oni su budućnost ove države. Oni su budućnost ovog sveta. Nobl nasilnici su ponovo u modi. Kao pre osamdesetak godina.

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Vladimir Veličković

Devedeseti rođendan Pozorišta mladih obeležen je kratkom, efektnom i razdraganom Svečanom akademijom, baš onako kako i dolikuje jednom večno mladom devedesetogodišnjaku.

Proslava rođendana počela je emitovanjem filma koji je publiku podsetio na to kako je nastao ovaj teatar, na neke stare i nove predstave: neke kultne poput “Momaka iz benda”, neke dugovečne kakve su “Vuk i jarići” i “Veseli muzičari”, i neke izuzetne kakve su bile “Komadić”, “Neobično putovanje” ili danas na primer “Na vukovom tragu”, ali i na mnogo dragih glumačkih lica ovog teatra...

“Kad ti neko dođe na rođendan, onda ti je on prijatelj.”, rekao je na početku svoje besede Mihajlo Nestorović, direktor Pozorišta mladih apostrofirajući potom da je ovaj teatar večno mlad zahvaljujući publici kojoj je Pozorište mladih važna adresa u odrastanju. Istakao je koliko je izuzetnih glumaca radilo i još uvek radi u ovom teatru, kako onih koji su već ispisali pozorišnu istoriju, tako i onih posve mladih koji tek ovih dana hodaju scenama ovog pozorišta. Svi oni zajedno spremni su da oboje radošću još mnoga detinjstva i mladosti, ali i da pod svoj krov dovedu razne generacije pozorišnih zaluđenika.

Voditelji programa, glumci Jelica Gligorin i Dejan Šarković podsetili su da je za ovih 90 godina kroz Pozorište mladih prošlo preko tri miliona dece i odraslih, da je odigrano preko 300 naslova,a izgovorili su ih još neke cifre od kojih se zavrtelo u glavi, zbog kojih bi Pozorište mladih zaista trebalo čuvati kao retku zverku.

Da će se Grad Novi Sad prema ovom teatarskom gnezdu tako i odnositi, svojim govorom je nagovestila potpredsednica Skupštine Novog Sada Jelena Marinković Radomirović koja je, pozdravljujući goste, rekla da je Grad Novi Sad ponosan na Pozorište mladih koje je radilo svoj posao i u čoveku nenaklonjenim vremenima.

Tokom večeri, glumci Pozorišta mladih izveli su nekoliko efektnih muzičkih tačaka, a zaustavili su se samo jednom da bi publika čula ko je dobio godišnje nagrade Kuće. Burne aplauze, povike “bravo”, i prave ovacije, zaslužili su Marija Radovanov kao glumica godine, te glumci godine Saša Latinović i Slobodan Ninković. Njih troje su, inače, i glavni akteri nagrađivane predstave “U potrazi za plavim zecom” koju je režirala Emilija Mrdaković, ove večeri takođe laureatkinja godišnje nagrade.

Dodeljeno je i nekoliko nagrada za članove kuće koji su, iako nevidljivi za publiku, važna karika u pozorišnom procesu. Dobili su ih električar Đorđe Ilić, organizatori Ivana Cvejanov i Sava Stefanović, te šefica tehnike Olga Živanov.

Veče je završeno u izuzetnom raspoloženju, uz song “Daj nam sunca”, iz aktuelnog mjuzikla “Kosa”, tokom kojeg su na scenu izašli svi članovi Pozorišta mladih.

Sa tom, uistinu dirljivom scenom završena je svečana akademija, a rođendan će se proslavljati tokom cele 2022. godine nizom dobrih predstava.

Jer, Pozorište mladih planira da bude mlado i u narednih 90 leta, i narednih 90, i još narednih 90, bile su reči direktora Nestorovića... 

Fotografije: Jovana Semiz

Pozorište mladih 12. februara proslavlja svoj 90. rođendan.

Obeležavamo ga svečanom akademijom na sceni u Ignjata Pavlasa, a na portalima nizom tekstova koji će našu publiku podsetiti na zanimljivosti iz istorije najstarijeg lutkarskog pozorišta u zemlji...

Biće reči o prošlosti, sadašnjosti, glumci će se prisetiti kako su stigli u Pozorište mladih, podsetićemo se naših najgledanijih i najdugovečnijih predstava, nekih kultnih poput "Momaka iz benda"...

Biće zanimljjivo, zato, srpski rečeno - stay tuned! 

Vaše Pozorište mladih

Na scenama Pozorišta mladih nije rasla samo naša publika, već su na njima stasavali i brojni umetnici, a mnogi od njih svoje prve profesionalne glumačke korake načinili baš na adresi koja stoji ispod imena našeg teatra.

Među njima su i prvakinja Pozorišta mladih, glumica Vera Hrćan Ostojić i Darko Radojević. Vera je članica naše kuće cele četiri decenije, a Darko je jedan od poslednjih mladih glumaca pristiglih u naš teatar. Njih dvoje prisetili su se kako su došli u Pozorište mladih...

Vera Hrćan Ostojić: “U Pozorište mladih došla sam aprila 1983. godine igrajući u predstavi "Rodu i potomstvu",u režiji Đorđa Đurđevića. Bilo je to tada samo Lutkarsko dečje pozorište i predstave su se igrale samo u Maloj sali Pozorišta, dok je veliku salu tih godina koristio bioskop "Zvezda”.

Predstave su u to vreme igrane svakodnevno - za organizovanu publiku, a četvrtkom popodne, subotom i nedeljom mogle su se kupiti karte u slobodnoj prodaji. Nedeljom smo igrali predstave i pre, i posle podne.

Mi glumci, bili smo u obavezi da odigramo tri-četiri premijere u sezoni, da odigramo 250 predstava u Pozorištu i 150 predstava van naše scene - po celoj Vojvodini.

Svake godine smo po najmanje dve nedelje odlazili na Kosovo i tamo smo, uz pomoć kolega iz albanske drame, koji su sinhronizovali naše predstave na albanski, igrali u Prištini, Peći, Prizrenu i okolnim mestima. Izvodili bismo i po 25-30 predstava za decu, na albanskom i srpskom.

Na nivou grada je postojao potpisani sporazum o saradnji između javnih preduzeća, tako da su npr. deca iz svih novosadskih škola i vrtića, kao i deca iz okolnih mesta, besplatno dovožena na naše predstave, a mi smo zauzvrat, besplatno, igrali predstave za decu i njihove porodice.

Rad na određeno vreme u trajanju od nekoliko godina, što je danas uobičajeno, nije se mogao ni zamisliti. Svi smo bili zaposleni za stalno, na neodređeno vreme. No, bila je to druga država, sa drugim uređenjem i mnogo toga se do danas promenilo.

“Ono što se nije promenilo za sve ove godine je dobra radna atmosfera i kvalitetan ansambl koji je svih ovih godina veoma posvećeno i znalački obavljao svoje zadatke - sa velikom ljubavlju prema poslu i istančanim osećajem za timski rad. Ostvarili smo vrlo zapažene rezultate i uvek mi je bila čast što sam deo ovog kolektiva.”, kaže Hrćan Ostojić čije ime Pozorište mladih s ponosom izgovara.

Darko Radojević: “Bio sam na četvrtoj godini Akademije kada sam u jednom trenutku video propušten poziv na telefonu, ali nisam mogao da se javim jer sam bio na času glume. Uveče sam oko osam sati pozvao broj da vidim o čemu se radi. Rekli su mi, ovde Pozorište mladih, želimo da dođite na audiciju za glavnu ulogu u mjuziklu “Kosa” i ako može to da bude sutra ujutro, ne mogu tačno da se setim da li u 10 ili 11 sati.  Potpuno šokiran, pitao sam šta bi trebalo da spremim za tu audiciju, a oni su rekli da imaju samo jedan song za mene, koji je inače ključni song što se tiče predstave i mog lika. Naravno da sam cele te noći u potpunoj euforiji slušao taj song, spremao ga, pevao, zvao svog profesora koji nam je predavao tehniku glasa, on je čak došao do mene... Ludilo... Uglavnom, došao sam sutradan ujutro u Pozorište, tamo su bili upravnik Nestorović i producent predstave i nas četvorica koji smo bili potencijalni Bukovski... Velika trema nas je tresla... Pevali smo, bio je tu i korepetitor, a onda su nam se zahvalili i rekli da će nam se javiti.

Međutim, samo što sam počeo da silazim niz stepenište Pozorišta, začuli su se glasovi: “Darko, možete li, molim vas da se vratite?” I ja, naravno, uz reči “Mogu, mogu!”, vratim se:) Eto, tako je počela moja priča sa Pozorištem mladih, ali tu nije kraj priče!

U to vreme imao sam zaista dugu bradu, neprimerenu mojim godinama, meni uopšte, puštao sam je par meseci zbog uloge na Akademiji, beše neki Ibzen ili neki Rusi, Dostojevski recimo... Kažu mi kad sam se vratio na mesto audicije, Darko, vi nama odgovarate i glasom, i izgledom, ali imate li neku fotografiju da vidimo kao izgledate bez brade. A pazi vraga, ja u to vreme taman izbrisao sve svoje društvene profile, jer sam hteo da nastavim život bez njih, i zato u tom trenutku nemam nijednu jedinu svoju fotku! Čak ni u telefonu! I sad, vidim da mi je uloga jako blizu, nadohvat ruke, a fotke nema! Šta ću?! Rekao sam im, vraćam se za deset minuta i strčao niz stepenice do prve radnje, kupio žilet i utrčao u WC. Tako sam se brzo obrijao da sam se živ izranjavao, isekao sam celo lice. Tako sam se, sa papirom zalepljenim po celom licu i krvlju koja je curela na sve strane, vratio u kancelariju i rekao: “Evo, ovako izgledam bez brade!” Oni su gledali u mene kao da nisam normalan, ali su me uzeli za Bukovskog! I tako je krenula saradnja...

Sećam se da su me sve kolege iz predstave, a posle i celog Pozorišta toliko lepo prihvatile, naročito Kristina Savkov i Danilo Milovanović. Svi su se potrudili da se osećam dobro, da imam sve uslove da usavršim svoje veštine, a bile su tu i kolege iz Novosadskog pozoriša/Ujvideki Szinhaz. Imao sam, zapravo, sreću da u pozorište uđem na najbolji mogući način, o čemu do tada nisam ni razmišljao, posebno ne zato što sam od starijih kolega slušao kako je to teško, retko i gotovo nemoguće. Jako mi je drago što sam tu, dosta je mladih ljudi, odlična je atmosfera i neizmerno sam zahvalan, i Pozorištu, i Mihajlu Nestoroviću na pruženoj šansi.

“Deca Paklene pomorandže” mi je sad već peta predstava u kojoj sam od početka, a četvrta glavna uloga. Glavna uloga lepo zvuči, ona je ujedno i veliki napor, pregršt teksta, glavni glumac radi po ceo dan, ali nimalo se ne žalim. Uživam punim srcem i radujem se svemu tome.”

Snežana Miletić

Fotografija Vere Hrćan Ostojić - Vladimir Veličković

Fotografija Darka Radojevića - Dušan Jocić

Njegov dosadašnji glumački skor izgleda ovako: “Tri musketara” u Pozorištu mladih u kojem trenutno proba “Decu Paklene pomorandžu”, plus “Kad su cvetale tikve” u BDP-u. Na leto ga u Pozorištu mladih očekuje master predstava “Život u pozorištu”. Igrao je u serijama “Klan” i “Psi laju, vetar nosi”.

Glumca Nenada J. Popovića u životu, kao i u glumi, kaže, pokreće traganje za suštinom i istinom. Kada je na sceni ili u kadru, ne razmišlja o svojim ličnim problemima i strahovima. Tada se oseća ispunjeno i možda je baš taj beg u nešto što nije razlog zašto je postao glumac, razmišlja glasno Nenad. Dodaje da se uvek trudi da, pre nego što nešto uradi, prvo promisli kako se kasnije ne bih kajao. Nekada u tome uspe, a ima dana i situacija kada pobeđuje “kvaka 22”. Smatra da su greške u životu - u dozvoljenoj granici, potrebne jer se iz njih uči o životu. Kaže još i to da njegovu dušu najbolje napajaju ribolov, njegovo selo i životinje. Upravo taj beg od ljudi, medija i svakodnevnog ocenjivanja i procenjivanja, čini njegovu dušu mirnom i spokojnom, i nadasve spremnom za stvaranje i otvaranje.

Na pitanje kako mu izgledalo uplovljavanje u profesionalni glumački život, šta je glavni raskorak između onoga što je naučio na AU u odnosu na realan glumački život, kaže da ušuškanost i zaštićenost uvek prijaju i gode, ali da je život surov i nepredvidljiv. Dokle god bude mogao, biće vredan, iskren i pošten prema svojoj profesiji, kao što je bio i na AU.

Povodom rada na “Deci Paklene pomorandže”, Nenad je govorio o strahovima - svojim i svoje generacije, o nasilju i tome šta bi voleo da kažu ovom predstavom u režiji Kokana Mladenovića...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Strah od budućnosti. Strah je jedino dobar kada ga igraš, može da bude inspirativan. Nažalost, mladi ljudi nemaju podršku odraslih. Na njih se gleda kao na decu, a ne kao na buduće doktore, sudije, prvake pozorišta… Moju generaciju motiviše odluka da jednog dana napusti ovu zemlju i da živi u nekoj sredini gde će ih poštovati i gde će stvarati.

Da li si se sreo sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Nedovoljna briga porodice i prepuštanje ulici dovodi do, nažalost, budućih nasilnika.

Svako nasilje je opasno i nije dobro. Ja lično,  nisam se susretao sa nasiljem i nisam upoznat sa radom institucija.

O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Voleo bih da svako veče imamo decu u publici, da shvate da nasiljem ništa neće postići. Takođe bih voleo da se među publikom nađu i odrasli koji su bili skloni nasilju, da nauče nešto iz predstave i da se pokaju. Voleo bih da ova predstava ohrabri žrtve nasilja, da ih ohrabri da se otvore i prijave nasilje. Voleo bih da pričamo posle predstave. Voleo bih...

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Jovan Blešić

Kako smo prohodali...

Istorija je retko kada učiteljica života, uvek se nekako više ispostavi kao mučiteljica, ali u slučaju Pozorišta mladih, ona je važan podsetnik kako je jedan teatar - kroz devet dugih decenija, vaspitavao generacije i generacije mališana, koji su prvu svest o lutkarstvu, sceni, pozorištu uopšte, sticali upravo pod krovom naše kuće.

Ljubljanske veze

Sve je počelo - danas neshatljivo - daleke 1932. godine. Tada smo kao Lukarsko pozorište nastali pri Sokolskom domu, iz Sokolske sekcije lutkara formirane dve godine ranije uz veliku podršku starešina Sokola, dr Vladimira Belajčića i dr Ignjata Pavlasa. Po znanje je, tada u Ljubljanu, delegiran da ide dr Lazar Dragić, kasnije prvi pročelnik Pozorišta lutaka. Ishodište je bio - tečaj lutkarstva.

“Kraljević iz podzemlja”

Iz Ljubljane je potom stigla i prva velika pokretna pozornica, prvih 11 lutaka – marioneta, te delo koje će biti izvedeno. Na pozornici montiranoj u zgradi Matice srpske, u vežbaonici Sokolskog društva, izvedena je prva predstava. Bio je to “Kraljević iz podzemlja”.

Po meri publike

Svoju salu Pozorište lutaka dobilo je 1936. izgradnjom Spomen – doma “Kralj Aleksandar I”, nastalog po projektu uglednog arhitekte Đorđa Tabakovića. Sala je imala 166 mesta, a napravljena je i nova pozornica.

Šezdesetosmaši

Tokom Drugog svetskog rata Pozorište nije radilo. Pretrpelo je veliku štetu: lutke, scenografija, kostimi su uništeni ili ukradeni, ali odmah po završetku rata, doduše uz velike poteškoće, pozorište je ponovo počelo da radi pod imenom Vojvođansko pozorište lutaka. Pozorišna istorija beleži da je pozorištu u pomoć pritekao Žarko Vasiljević, tada upravnik Vojvođanskog narodnog pozorišta. Uskoro je usledila i promena imena u Gradsko pozorište lutaka, a zatim u Pozorište lutaka, da bi 1968. Pozorište dobilo svoj današnji naziv – Pozorište mladih. Šezdesetosmaši, dakle!

Prvaci

Pozorište mladih je prvo lutkarsko pozorište u Srbiji i Vojvodini.

Večernja, kasnije Dramska scena, počela je da radi 1991. godine. Od tada u Pozorištu mladih postoje dve scene: Scena za decu i Dramska scena, a publiku dočekujemo na Velikoj i Maloj sali.

Život i gluma su kod Miloša Macure tesno isprepleteni. Nedavno je završio Akademiju umetnosti i trenutno mu je primarno da se usavrši u svojoj profesiji. Ka tome ga pokreće stalna potreba za istraživanjem i pronalaženjem novog izraza, jer misli da gluma, pa i umetnost uopšte, počivaju na stalnom pokretu i potrazi za novim. Kada se tom osećaju doda muzika, eto savršene baze za porinuće u glumačke pustolovine raznih vrsta. Za ovo kratko vreme otkako se otisnuo sa Akademije shvatio je da u profesionanom životu, za razliku od Akademije koja služi za obuku, nema mnogo prostora za greške. Zapravo nema ga uopšte.

Miloš trenutno igra u dve predstave Pozorišta mladih - “Debela” i “Tri musketara”, u Jugoslovenskom dramskom igra u “Beogradskoj trilogiji” a u Srpskom narodnom u “Ljubavniku”.

Za ovog glumca - dileme nema: strah je parališuća okolnost svega u životu. Govorio je o strahovima svoje generacije, o nasilju koje je proizvelo naše društvo i tome koja bi pitanja o vršnjačkom nasilju voleo da pokrene predstava “Deca Paklene pomorandže” u kojoj igra jednu od uloga...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Strah parališe kreativnost i sumnjam da može biti motivišuće osećanje. Mislim da je strah moje generacije vezan za egzistenciju. Svi su u nekoj jurnjavi za novcem, kojeg nikad dosta, i to je čini mi se glavni motiv delovanja.

Da li si se sreo sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Sretao sam se i ništa ne dokazuje da se u budućnosti neću sretati. Teško se može prebroditi ako se živi u društvu koje je oblikovano nasiljem, poput našeg u kojem su zastupljeni svi oblici nasilja, podjednako opasni. Trenuci u kojima nisam pribegao nasilju, oni su moja pobeda nad nasiljem.

O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Voleo bih da publika sama zaključi o čemu predstava govori.

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Dušan Jocić

Trenutno igra u tri pozorišta: dva novosadska i jednom beogradskom. U Pozorištu mladih igra u “Kosi”, a od februara u istom pozorištu u njenom rasporedu mesečnog igranja biće i predstava “Deca Paklene pomorandže”. U Srpskom narodnom igra u “Vešticama iz Salema”, a u Jugoslovenskom dramskom u “Beogradskoj trilogiji” i predstavi “Zagreb-Beograd via Sarajevo”. Uz sve to igra i svoju monodramu “Nina”, gde god je pozovu. 

To je lični pozorišni svet glumice Nikoline Vujević koju u životu i glumi pokreće ljubav i potreba za istraživanjem nepoznatog. Gluma je postala njen životni izbor jer obuhvata mnoge stvari koje je interesuju i za koje je, nada se, nadarena. Kaže da je sklona čestom vraćanju u prošlost, preispitivanju svojih postupaka, pa čak i kajanju, ali da radi na tome da, kako sazreva, i toga bude sve manje. Uči polako da sve ima svoje razloge zašto se desilo na određeni način. Na Akademiji su, na primer, živeli za dan ispita, kada su od sebe davali 200 posto. Tu bi se slava završavala. Danas pak razume koliko je ponavljanje zaista majka znanja. Danas uči da iz igranja u igranje jedne iste predstave sazreva. Danas razume zašto je nekada bolje, a nekada gore. Sve te trenutke, i dobre i loše, za nju najbolje ispoveda, leči i definiše muzika: muzika, muzika i zauvek muzika. Kao i pisanje.

Na temu strahova i nasilja, kao i toga šta će “Deca Paklene pomorandže” Pozorišta mladih govoriti o svetu u kojem živimo, Nikolina kaže...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Strah od neuspeha. Tačnije, strah da neću razviti svoje potencijale. Kod mene je strah uvek bio motivišuće osećanje. Moja generacija se boji da pokaže ranjivost i boji se stidljivosti, koje, da ima više, možda ne bismo svedočili raznim glupostima modernog vremena. Nisam sigurna da nas motivišu iste stvari, toliko se individualno borimo za sopstveno preživljavanje, uporno zaboravljajući našu moć koju imamo samo ukoliko smo udruženi. Najbolji primer toga je apolitičnost mladih ljudi.  Mislim da postoji određena vrsta odvažnosti među mladima, koja se na trenutke, ali samo u ekstremnim situacijama pokaže.

Da li si se srela sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Najmanje sam se srela sa fizičkim nasiljem. Ali psihičkim i emotivnim, jesam nebrojano puta. Ono se može prebroditi, nažalost samo na ličnu inicijativu i uz jaku volju. Društvo ti ne pomaže baš mnogo i podršku najčešće nalazimo samo u sebi samima, što je tužno. Mada, naziru se neki pomaci, ako ništa drugo, bar se mnogo više priča o tome. Mislim da je danas najopasnije sajber nasilje. A moja mala lična pobeda bila je kada sam, nakon dugog emotivnog i psihičkog maltretiranja, skupila snagu i rekla “ne”.

O čemu bi volela da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Volela bih da ova predstava progovori o frustriranosti i izgubljenosti mladih generacija koje svoje ličnosti na društvenim mrežama kriju iza filtera za ulepšavanje, o generacijama kojima nije ponuđeno ništa konrektno za šta bi se uhvatili, pa sebi dopuštaju odsustvo bilo kakve kulture, poštovanja ili griže savesti. Oni žive za petominutnu slavu, njih “smara da se cimaju” za nešto više. S druge strane, takvu generaciju iznedrila je mnogo gora generacija kod koje je sve bilo vrlo radikalno, a opet ništa sa tom radikalnošću nisu postigli jer su razni spoljašnji faktori (poput ratova, raspada države) napravili od njih nezadovoljne i neispunjene ljude, koji su sve to preneli na svoju decu, generaciju koja sada biva ovakva kakva jeste.

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Boris Kočiš

Neodoljiv je u “Tri musketara” u Pozorištu mladih. Igra još i u Srpskom narodnom, u Pozorištu „Boško Buha“ i Gradskom pozorištu Bečej. Nažalost, neke od predstava u kojima je igrao ugasila je korona.

Ali činjenica da je tu, da igra, da ima snage i mogućnosti da nešto promeni na bolje, je realna osnova za optimizam. Postoje dani kada u svemu tome uspeva. Ima i onih drugih. Bonus u ovoj priči su dvoje klinaca koji ozbiljno napajaju dušu, doduše umeju i da je isprazne. Ali i opet napune.

Aleksandra Milkovića u životu i glumi pokreće ista stvar - igra. Igra je ujedno razlog što je na drugoj godini prava upisao glumu, iako je razlika u finansijskoj (ne)izvesnosti vrlo evidentna, ali, priznaje na ovom mestu, da nije zažalio ni jednog jedinog dana.

Priznaje ovaj glumac još i to da je do završetka fakulteta, donkihotovski mislio da, ako si dobar đak u osnovnoj školi – moći ćeš da upišeš srednju školu, ako si se trudio i bio dobar đak i u srednjoj školi – upisaćeš fakultet koji želiš i da ćeš, prateći istu logiku, odmah na kraju svojih studija dobiti poziv da negde radiš. Nažalost, stvarnost je mnogo drugačija. Pa ipak, pobeda je u ruci upornog čoveka koji prati svoju strast, jer na tom putu sretne neke divne ljude uz koje želi da raste, razvija se i bude posvećen u svakom procesu, kao u vreme Akademije. Upravo ti – po teoriji Mihalja Čiksentmihaljija - flow trenuci, i ljudi koje srećeš, su istinska životna vrednost.

Povodom rada na “Deci Paklene pomorandže”, Milković je govorio o nasilju koje predstava tematizuje, o strahu koji je u korenu nasilja, te o tome šta misli da će ova predstava kao ulog staviti pred publiku...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Strahova ima mnogo. Oduvek sam se plašio smrti (kao i svi, verovatno), i onda sam nekako odlučio da o tome ne razmišljam. Možda to nije najbolje rešenje, ali sam uspeo da me taj strah ne blokira. S druge strane, nisam tačno siguran šta je danas generacijski strah. Nisam siguran više tačno ni kojoj generaciji pripadam. Mislim da su strahovi uvek isti, samo su načini na koje se borimo drugačiji. Strah od usamljenosti je uvek prisutan, samo je odskoro rešenje tog problema u broju pratilaca na društvenim mrežama. A koliko je to ozbiljno i koliko mladima danas znači – vidimo kroz crnu hroniku. Što se tiče hrabrosti, mislim da nje ima, nikad nam je nije manjkalo, mada mislim da su nam relativizovane vrednosti za koje tu hrabrost treba da pokažemo. Ako relativizujemo šta je pravedno, na primer, ili predstavimo nepravdu kao pravdu – hrabrost trošimo na neistomišljenike, a ne na pravdu.

Da li si se sreo sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Mislim da se svaki dan sretnemo sa nekom vrstom fizičkog ili psihičkog nasilja, i jako je teško izvojevati pobedu i naći utočište. Očigledan primer su prijave žrtava zlostavljanja koje se relativizuju na svakom koraku, zbog jednog (takođe nepotvrđenog rekla-kazala) primera gde je muškarac bio “nepravedno” optužen. I svaka vrsta nasilja je opasna, mislim da ne treba praviti razliku u nivoima i vrstama nasilja.

O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Upravo o nasilju, posebno o tom “ničim izazvanom nasilju” koje nam je servirano, jer je uvek „dobro“ kad ste s nekim u sukobu, u ratu, da nekoga mrzite i da vas neko mrzi, jer je mržnjom jako lako manipulisati. I ono što je najgore jeste upravo to da nasilje koje treba da bude sankcionisano i kažnjeno kao nepoželjno društveno ponašanje – to ne bude. Naprotiv, žrtve su bile te koje su izazvale, našle se na pogrešnom mestu ili ustale protiv nasilja. Naravno, naša je želja da ovakvo ponašanje razotkrijemo i vratimo ga u okvir neprihvatljivog. Za svakog pojedinca u predstavi i za svakog pojedinca u publici.

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Dušan Jocić

Odrastao je u glumačkoj porodici, zato oseća kao da je rastao u pozorištu. Nikad nije imao ni gram sumnje da li će se baviti glumom, nimalo kajanja što se glume tiče, kaže glumac Stefan Ostojić koji igra u pozorištima u Kikindi, Kraljevu, Novom Sadu i Subotici.

U svemu što radi, najviše ga pokreće kreativnost. Najčešće je to neka luda, apsurdna ideja ili vrlo netipičan ugao posmatranja. Uzbuđenje koje odlično napaja njegovu dušu je improvizacija, a strah od greške na sceni mu je nešto vrlo uzbudljivo i zanimljivo. Baš zato je improvizacija nešto čime se rado bavi, što istražuje, tražeći uvek neku zgodnu priliku da je pokaže.

Smatra da je pozorište kao ustanova nešto potpuno drugačije od onog što studenti zamišljaju i očekuju od njega. Istina je da je retka tolika posvećenost u pozorištu kolika je bila na Akademiji. To je prosto nešto što studentima često teško padne, njemu - priznaje, jeste.

Govoreći o radu na “Deci Paklene pomorandže”, Ostojić se osvrnuo na teme straha i nasilja, uvek usko i blisko povezane, kao i na sve ono o čemu će govoriti ova predstava...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Najveći mi je strah sramota. Bezbroj puta sam sanjao kako sam na sceni i ne znam tekst. To mi je najčešća noćna mora. Mlade danas, po mom mišljenju, najviše plaši dosada. Prezasićeni smo informacijama koje se trpaju u “sadržaj” na internetu, bez ikakvog filtera. Nekoliko sati bez mobilnog telefona zna da probudi paniku, nekoliko dana bez interneta... Da ne pominjem. Čini mi se da su mladi ipak sigurni u sebe, da čak - i kad ne znamo šta želimo - sigurni smo u to.

Da li si se sreo sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Nasilje se danas među mladima najviše javlja na nekom psihičkom nivou. Tortura kroz koju deca prolaze u školi je ozbiljna, nekad deluje čak i neminovna. Najopasnije je nasilje koje se propagira na internetu (YouTube, Facebook...) jer utiče na mlade ljude koji nemaju toliko otvoren odnos sa roditeljima, pa ostanu sami u svom problemu.

O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Voleo bih da pokaže kako se društvo odnosi prema žrtvi, a kako prema nasilniku. Da li možemo sa tim nasilnikom, čije ponašanje ne odobravamo, da se složimo oko nekih stvari? Kako možemo bolje razumeti te ljude koji zaista misle da nemaju drugu opciju?

Snežana Miletić

Naslovna fotografija: Mila Pejić

Februar počinjemo "Potragom za plavim zecom", posle koje sledi "Anđeoska bajka". "Ko je rekao mjau?" i "Kako je otkriveno letenje?", pitanja su za razmišljanje... Odgovor možda ima "Ježić Žožo".

Usred februara - slavimo 90 rođendan! Onda sledi jedna ,"Uspavana lepotica" koju budimo "Veselim muzičarima". Odmah potom stiže "Mala vila" kao spona do još jedne pakleno dobre premijere - "Paklene pomorandže".

Čekamo vas... 

Umetnost u svakom smislu te reči: bilo da su to gluma, pozorište ili film, muzika, poezija ili proza, slikarstvo, vajarstvo, ples… Ništa glumačku dušu Alekse Ilića ne napaja više od beskrajnog sveta umetnosti, plus neko slušanje ili čitanje o svemiru, okeanima, istoriji ili psihologiji.

Kaže da ga u životu, kao i u glumu najviše pokreće strast: strast prema nepoznatom, prema novom danu, izazovu, prema ljudima koje voli i koje ne voli… Strast je, čini mu se, pokretač svih ljudi. Čovek bez strasti prazan je čovek. Zato svi treba da je nađemo u sebi, jer je svi imamo. Kada strast nadjača sumnju, onda će nadanje i stremljenje biti daleko veće od kajanja, kaže Aleksa.

Glumac Ilić zaposlen je u Pozorištu mladih. “Kosa”, “Tri musketara”, “Zaljubljivanje”, “Na vukovom tragu”, “Devojčica sa šibicama” samo su neke od predstava u kojima igra. Na malim ekranima publika ga gled u nizu serija: “Klan”, “Kljun”, “The Outpost”, “Beležnica profesora Miškovića”,  “Mama i tata se igraju rata”, a uskoro i u novom filmu “Heroji Halijarda”.

Od vremena akademije do danas, iz iskustva je naučio da su za glumu neke stvari bitnije, a neke manje važne, dok su na Akademiji sve bile najvažnije: svaki postupak, pogled, svaka reč koja se pročita ili izgovori. Drugačiji je odnos prema radu i vremenu. I dok se na Akademiji previše brinulo o detaljima, radilo na svakoj sitnici, svaki proces se brusio do savršenstva – a vreme je to dopuštalo, u profesionalnom svetu je bar šest-sedam puta manje vremena za brušenje. Uprkos tome, glumac i dalje nastoji da sve uradi maksimalno dobro.

Povodom rada na “Deci Paklene pomorandže”, Aleksa je otkrio kako razmišlja o strahovima - svojim i svoje generacije, kako se bori protiv nasilja, te šta bi predstava koju spremaju u Pozorištu mladih sa Kokanom Mladenovićem morala da kaže o svetu u kojem živimo...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Usamljenost. Čini mi se da je to veoma učestali strah kod ljudi, a svaki strah može da bude i motivišući i destruktivan – sve zavisi koliko se bojimo tog straha. Mislim da je upravo usamljenost najveći strah moje generacije, i mlađih od mene. Stavljamo se u fioke i kutije, etiketiramo se čak i onda kada ne želimo da budemo etiketirani. Samo ne želimo da smo usamljeni. Potrebno nam je da nas neko potapše po ramenu i kaže: “Haj'mo zajedno!”. I upravo to motiviše generaciju – zajedništvo. A zajednica može biti hrabra samo ako svako ima misli, mozak i stav za sebe, a da se i dalje svi drže zajedno.

Da li si se sreo sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Svi se srećemo sa nasiljem svakog dana, iako nekada nismo svesni toga. Najčešće nasilje danas je “sajber” nasilje, tj nasilje preko interneta. Najlakše je pumpati mišiće iza ekrana kada niko ne zna ko si, šta si, a još važnije - koliki - si čovek, i to ne mislim fizički.

O čemu bi voleo da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Mislim da može da progovori o mnogo toga, ali evo i nečeg konkretnog, a to je – izbor. Voleo bih da se bavimo ljudskim izborima. Zašto neko bira da bude nasilnik, zao, dželat ili “vaspitač” drugih ljudi? Šta je to u mozgu što nekoga natera da podigne ruku, nogu ili palicu na nekoga i “ubije boga” u njemu? Da li ta osoba bira da nema empatiju, ili pak ne razmišlja u tom pravcu uopšte? Izbori me zanimaju.

Snežana Miletić

Foto: Mila Pejić

Koliko poštujemo svoje heroje? Zašto su oni još jedan razlog da se razvrstavamo na "ove" i "one"? Zašto, npr, u slučaju Đoković insistiramo na ličnim slobodama, a istovremeno preziremo Anu Ivanović  "jer je udata za Nemca"? O tome se govorilo u najnovijoj emisiji "Dokument" RTV Vojvodine, u kojoj je jedan od sagovornika bio naš glumac Danilo Milovanović.

Hvala RTV-u i urednici emisije Eržiki Pap Reljin.

Link

Odmalena je želela da postane glumica. Pozorište i gluma ušli su u njen život veoma rano i formirale je u ličnost kakva je danas. Ljubav i istina, i u poslu i u životu, to je ono što pokreće glumicu Kristinu Savkov. I to se vidi u svim predstavama u kojima igra u Pozorištu mladih: srčano, posvećeno i odgovorno. Videće se sve to i na filmu i na TV, samo da te nove prilike stignu, a glumica ih, priznaje, čeka s nestrpljenjem.

Na njenom putu odrastanja - otkriva - bilo je nekoliko ljudi koji su joj preneli svoju strast i ljubav prema umetnosti i nikada se, pa ni danas, nije dvoumila oko toga da li je gluma pravi izbor za nju. Već na početku karijere i života vidi da ništa nije idealno, da kvantitet ima prednost nad kvalitetom, ali misli da je borba neprestana kakvim god poslom da se baviš. Na to ih je, kao klasu, upozoravala i njihova profesorka Jasna Đuričić koja, kaže Kristina, nije birala reči u opisivanju onoga što ih čeka posle studija. Na tome joj je Kristina zahvalna.

A da bude najbolja u onome što je izabrala za svoj životni poziv, Kristina Savkov kaže da pomažu putovanja, sitni užici poput šetnje, filmova, druženja - odskoro i bend „Šlagvort“ u kojem su većim delom njene kolege iz Pozorišta mladih. Bend je nastao spontano, spojile su ih muzika i dobra energija i sada već imaju ozbiljne i razne planove u kontekstu muzike i publike.

Povodom rada na “Deci Paklene pomorandže”, Kristina je govorila o strahovima - svojim i svoje generacije, o nasilju i tome šta bi volela da ova predstava pokrene u publici...

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje?

Ekipa glumaca mlađih od mene, koji su nedavno završili ili završavaju akademiju, je vrlo hrabra, sa stavom. Nekoliko njih je i u podeli naše nove predstave. Mnogo me to raduje i nadam se otvara prilike za promene. Svi smo prepuni strahova, samo je stvar lične snage da li ćemo dozvoliti da nas savladaju, ili ćemo ih iskoristiti u borbi protiv njih samih.

Da li si se srela sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem?

Lično nisam. Prošle godine smo u Pozorištu mladih radili predstavu „Devojčica sa šibicama“, koja govori o deci sa ulice koja su izložena, između ostalog, i nasilju. Tada sam saznala frapantne podatke o tome koliko je malo zabeleženih slučajeva nasilja u Srbiji i shvatila koliko su ti ljudi nevidljivi, te kako sistem nedovoljno pažnje posvećuje tom problemu. Naš doprinos i mali korak na dugačkom putu neke promene bio bi da, kada smo svedoci bilo kakve vrste povrede ljudskih prava,  kontaktiramo policiju. Kada se broj poziva podigne na n-ti, nadamo se da će sistem morati da se pozabavi problemom. Ta hrabrost minimalno je što svako od nas može da učini.

O čemu bi volela da progovore “Deca Paklene pomorandže”, šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja?

Smatram da koren ovog problema uglavnom leži u porodici. Živimo strašno brzo. Nemamo vremena ni za šta, pa ni za svoju decu. Ona odrastaju sama, bez dovoljne količine ljubavi, a u želji da budu kao svoji roditelji, deca kao model ponašanja. ili preuzimaju roditeljske frustracije, ili odlaze u drugu krajnost. Ova predstava se bavi mladim ljudima koji još uvek nisu formirane ličnosti, a koji iz svojih nesigurnosti, trauma, loše kanalisanih emocija, čine nažao drugima ne bi li se oni, bar na trenutak, osetili bolje. Što se sankcija tiče, nebrojeno puta smo bili svedoci činjenice da kazne za počinjen zločin nisu jednake za sve. Nadam se da ćemo pronaći dobar jezik predstave, posle koje će mladi, kojima je pre svega namenjena, nešto zaključiti i da će ona biti povod za kostruktivne debate sa svojim društvom i roditeljima.

Snežana Miletić

Fotografija: Snežana Velimirović

Mihajlo Nestorović, direktor Pozorišta mladih bio je gost emisije "Dokument" RTV-a.

Tema emisije naslovljene "Julijanci i gregorijanci" bila je proslava pravoslavne nove godine.

Hvala urednici emisije Eržiki Pap Reljin.

"Dokument" RTV

Mlada glumica Nikolina Vujević, koja je deo ekipe "Paklene pomorandže", pričala je za TV dodatak lista "Dnevnik" o radu na ovoj predstavi i nedavnom uskakanju u "Kosu" koje je izvela za rekordnih pet sati pripreme.

Hvala urednici TV dodatka Snežani Milanović.

Predstava "Deca Paklene pomorandže" u režiji Kokana Mladenovića premijerno će biti izvedena u Pozorištu mladih, 27. februara, od 19.30.

Dramaturškinja predstave je Nina Plavanjac. Scenografkinja Marija Kalabić, kostimografkinja Marina Sremac/asistent Sava Stefanović, a kompozitor Marko Grubić. Predstava je inspirisana delom "Paklena pomorandža" Entonija Bardžisa.

"Deca Paklene pomorandže" istražuju izvore, razloge i povode nasilja među decom danas. Činjenica da su nam deca sve agresivnija i surovija jedni prema drugima, da na neshvatljivo maštovite načine ponižavaju jedni druge, te da se beskrupulozno targetiraju, kako u stvarnom, tako i u virtuelnom svetu, mora postati top tema za iznalaženje rešenja koje bi pomoglo da društvenu klimu promenimo u korist svojih potomaka.

Jer, svi smo krivi: porodica, poljuljani sistem vrednosti, sistem obrazovanja, društveno-politička klima u zemlji, mediji koji normalizuju nasilje... Dosta smo pričali, vreme je da se najzad upristojimo...

U predstavi igraju: Kristina Savkov, Nikolina Vujević, Anica Petrović, Danilo Milovanović, Aleksa Ilić, Darko Radojević, Miloš Macura, Aleksandar Milković, Nenad J. Popović i Stefan Ostojić.

Projekat se realizuje uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

Dramaturškinja Nina Plavanjac o radu na „Deci Paklene pomorandže“

Budućnost je sada, u rukama mladih predatora

„Entoni Bardžis svoj roman „Paklena pomorandža“ piše nakon traumatičnog iskustva, napada mladih delinkvenata na njegovu trudnu ženu, u strahu od budućnosti koja dolazi i surovosti koju će doneti. Ipak, tinejdžerske bande u ovoj knjizi jesu zverski primeri patologije, izuzeci od pravila, jedna trula jabuka u buretu. U trenutku kada stvaramo „Decu Paklene pomorandže“, trulež je odavno ispunila celo bure, budućnost od koje je Baržis strepeo je sadašnjost koju živimo, a patologija nije pretnja za sistem – patologija jeste sistem.

Aleksova banda je brojnija nego ikad. Ona nije proizvod izolovanih slučajeva psihopatije, već je direktan proizvod izopačenosti svih institucija koje decu podižu i okružuju – raspadnute porodice, neposvećene škole, nezainteresovanih socijalnih ustanova, okrutne policije, nepravednog sudstva, nepostojećih ustanova za rehabilitaciju.

Iz ovog surovog sveta potekla su surova deca, koja zapravo nikad nisu ni imala priliku da budu deca. Odlučili su da u svoje ruke uzmu svoju budućnost, koja im je još na rođenju oduzeta. Ispod njihove prividne anarhije, krije se pažljivo razređen osvetnički sistem onih koji su od malih nogu zakinuti i ugnjetavani. To su deca koja odrastaju svesna da su ljudi koji upravljaju svetom kao lutkarskom predstavom – predatori, i učiniće bilo šta da se na njih ugledaju i nikada ne postanu plen kao svoji potlačeni, pasivni roditelji. Naučeni su da je humanost slabost zbog koje se ostaje bez glave, i neće napraviti tu grešku da je sebi dopuste. A za svoju brutalnost nagrađuje ih sam sistem u čijem je interesu štancovanje malih gladnih zveri koje preživljavaju, a ne žive.

E to je pravi horor-šou.“

Autor fotografije Nine Plavanjac (dole levo): Lazar Vranić