Oni su naša zaboravljena deca, koju smo - mi - zaboravili... Zato su sada tu - zbog svega što smo im obećali da će biti, a nije se dogodilo. Ti anđeli sa krilima duboko umočenim u katran došli su da naplate ekstra kamatu na sjebano detinjstvo. Sada s pravom pitaju: koliko još ratova treba da izgube oni koji su ih izgubili da bi shvatili da su bivši?!!

"Deca Paklene pomorandže" istražuju izvore, razloge i povode nasilja među decom danas. Činjenica da su nam deca sve agresivnija i surovija jedni prema drugima, da na neshvatljivo maštovite načine ponižavaju jedni druge, da se beskrupulozno targetiraju, kako u stvarnom, tako i u virtuelnom svetu, mora postati najvažnija tema za sve nas kako bismo društvenu klimu bar unekoliko promenili u korist svojih potomaka. Jer, svi smo krivi: porodica, poljuljani sistem vrednosti, sistem obrazovanja, društveno-politička klima u zemlji, mediji koji normalizuju nasilje... Dosta smo pričali, vreme je da se najzad upristojimo...

Projekat se realizuje uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

Reditelj Kokan Mladenović: Nasilje je danas društveno prihvatljivo

“Hakslijev “Vrli novi svet”, Orvelova “1984” i Bardžisova “Paklena pomorandža” genijalne su distopijske knjige koje su projetkovale neku budućnost koja neće biti baš ponajbolja i biće budućnost od koje se strepi. Mi danas živimo u toj budućnost od koje se strepi. Nama se distopija dogodila i na globalnoj ravni, ali i konkretno nama, u svemu ovome u čemu živimo.

Pokušali smo sa deset mladih ljudi, koji su zaista bili suština našeg projekta, da progovorimo o posledicama “Paklene pomorandže” i to pola veka nakon što je ovo delo nastalo. Šta se sa tom distopijom dogodilo, kako je moguće da ta vrsta patološkog nasilja postane društveno prihvatljiva i kako je moguće da stasavaju stalno nove, i nove, i nove izgubljene generacije.

Kada pogledate taj koordinantni sistem u kojem danas mladi žive i odrastaju, kada pogledate sve te mame i tate na prinudnim godišnjim odmorima, sa malim platama, kada vidite politički sistem u zemlji u kojoj živimo, koliko tu - realno - ima slobode i demokratije, kada prođemo kroz škole koje odavno nisu vaspitne organizacije - a i obrazovanje u njima je sve upitnije, kada zaista pokušamo da sagledamo ko su zvezde u njihovim životima i kojim vrednostima teže, onda je i logično da postoji određena količina besa i nezadovoljstva u njima. Logično je da oni sami pokušavaju da ugrabe svoje parče života i to rade na jedan radikalan i nasilan način.

Tragedija ove predstave i romana, onako kako se on završava, je što ta vrsta radikalnog nasilja postaje na kraju društveno prihvatljiva, čak i poželjna, u ime političkih interesa. I mladi koji igraju u predstavi, i mladi koji će je gledati, nažalost, jesu deca “Paklene pomorandže”.

Dramaturškinja Nina Plavanjac: Budućnost je sada, u rukama mladih predatora

„Entoni Bardžis svoj roman „Paklena pomorandža“ piše nakon traumatičnog iskustva, napada mladih delinkvenata na njegovu trudnu ženu, u strahu od budućnosti koja dolazi i surovosti koju će doneti. Ipak, tinejdžerske bande u ovoj knjizi jesu zverski primeri patologije, izuzeci od pravila, jedna trula jabuka u buretu. U trenutku kada stvaramo „Decu Paklene pomorandže“, trulež je odavno ispunila celo bure, budućnost od koje je Baržis strepeo je sadašnjost koju živimo, a patologija nije pretnja za sistem – patologija jeste sistem. Aleksova banda je brojnija nego ikad. Ona nije proizvod izolovanih slučajeva psihopatije, već je direktan proizvod izopačenosti svih institucija koje decu podižu i okružuju – raspadnute porodice, neposvećene škole, nezainteresovanih socijalnih ustanova, okrutne policije, nepravednog sudstva, nepostojećih ustanova za rehabilitaciju. Iz ovog surovog sveta potekla su surova deca, koja zapravo nikad nisu ni imala priliku da budu deca. Odlučili su da u svoje ruke uzmu svoju budućnost, koja im je još na rođenju oduzeta. Ispod njihove prividne anarhije, krije se pažljivo razređen osvetnički sistem onih koji su od malih nogu zakinuti i ugnjetavani. To su deca koja odrastaju svesna da su ljudi koji upravljaju svetom kao lutkarskom predstavom – predatori, i učiniće bilo šta da se na njih ugledaju i nikada ne postanu plen kao svoji potlačeni, pasivni roditelji. Naučeni su da je humanost slabost zbog koje se ostaje bez glave, i neće napraviti tu grešku da je sebi dopuste. A za svoju brutalnost nagrađuje ih sam sistem u čijem je interesu štancovanje malih gladnih zveri koje preživljavaju, a ne žive. E to je pravi horor-šou.“

Sezona 2021/ 2022.

DECA PAKLENE POMORANDžE

Inspirisano romanom „Paklena pomorandža“ Entonija Bardžisa

Autori: Kokan Mladenović i Nina Plavanjac

Reditelj: Kokan Mladenović

Dramaturg: Nina Plavanjac

Asistent reditelja: Igor Pavlović

Scenograf: Marija Kalabić

Kostimograf: Marina Sremac

Asistent kostimografa: Sava Stefanović

Kompozitor: Marko Grubić

Dizajn tona: Filip Gotovac

Dizajn svetla: Ratko Jerković

Scenski govor: Saša Latinović

Dizajn plakata i programske knjižice: Dejan Podlipec

Igraju:

Darko Radojević

Miloš Macura

Aleksandar Milković

Aleksa Ilić

Anica Petrović

Danilo Milovanović

Kristina Savkov

Nenad J. Popović

Nikolina Vujević

Stefan Ostojić

Inspicijent i sufler: Snežana Velimirović

Majstor svetla: Ratko Jerković

Majstor tona: Filip Gotovac

Dekorateri: Nikola Sibinčić i Nikola Mikulić

Garderoberi: Marina Perić

Šminkeri: Gorislav Vidaković

Izrada scenografije: Nikola Komazec

Modelar kostima: Nikodinka Folić

Fotografije i video: ŠKARTart

Producenti: Ivana Todorović i Sava Stefanović

Majstor pozornice - šef tehnike: Olga Lola Živanov

Nabavka: Gordana Ilić

Organizator promotivnih aktivnosti: Radmila Simeunović i Ruža Roganović

Službenik za odnose sa javnošću i marketing: Miloš Savin

Saradnik za informisanje: Snežana Miletić

Direktor Pozorišta mladih: Mihajlo Nestorović

Fotograf: Jovana Semiz