Održana još jedna radionica za najmlađe posetioce Pozorišta mladih u okviru izvedbe pozorištne predstave "PUK (u potrazi za čarobnim biserom)"

Nastavljajući sa realizacijom projekta „Automatizmi savremenog čoveka - aktivizacija publike“, koji Pozorište mladih sprovodi uz podršku fondacije „Novi Sad 2021- Evropska prestonica kulture“, održana je prva radionica u pozorišnoj sezoni 2019/2020. Naime, povodom izvedbe predstave „Puk (u potrazi za čarobnim biserom), rediteljke Emilije Mrdaković, 6.10.2019. godine, Pozorište mladih sa zadovoljstvom je ugostilo više od 120 mališana, polaznika predškolskih ustanova „Mladost“ i „Neven“ iz Bačke Palanke. Interaktivnim radionicama, pre i nakon izvedbe predstave, započet je dijalog sa najmlađom pozorišnom publikom, koji ima za cilj da deci da prostora da pokažu svoje imrpesije, podstakne ih na kritičko razmišljanje, javno iznošenje utisaka i približi pozorišne stvaraoce mališanima. 

Dramskom umetniku i v.d.direktoru Pozorišta mladih u Novom Sadu, Mihajlu Nestoroviću, Oktobarska nagrada Grada Požarevca za nemerljiv doprinos u pozorišnoj umetnosti i kulturi

Prepoznavši značaj festivala ambijentalnog teatra “Viminacium fest – Mitovi stari i novi”, koji se već drugu godinu održava u jedinstvenom amfiteatru istoimenog arheološkog parka, Grad Požarevac je među ovogodišnje laureate prestižnog prizanja koje se dodeljuje za nemerljiv doprinos razvoju požarevačke zajednice, uvrstio i pozorišnog stvaraoca, autora i idejnog tvorca tog festivala, Mihajla Nestorovića.

Povodom obeležavanja Dana oslobođenja, 15. oktobra, Grad Požarevac će tradicionalno dodeliti Oktobarsku nagradu pojedincima koji su se svojim angažmanom istakli.

Osim Nestoroviću, prestižna povelja biće uručena i direktoru Visoke tehničke škole strukovnih studija u Požarevcu, Vladanu Đulakoviću, kao i Radmili Stjepović, za doprinos u oblasti socijalnog i humanitarnog rada ne samo u Požarevcu nego i šire.

Premijera predstave "Zaljubljivanje" 24.10.2019. godine u 20.00 časova

Najnoviji projekat mlade rediteljke Olje Đorđević, interaktivna predstava "Zaljubljivanje", nastavak je njenog stvaralaštva koji je usmeren ka publici, i donosi inovativnost u tumačenju nepresušne teme - ljubavi!

Premijera je zakazana za 24.10.2019., u 20.00 časova na daskama Pozorišta mladih!

„Ljubav je večita i nepresušna tema. Najlepši stihovi svetske poezije napisani su o ljubavi. Ljubav je bila inspiracija za remek dela velikih slikara. Najznačajniji romani i drame, filmska i televizijska klasika, svi dele ovu svima blisku, temu. Zbog ljubavi se dešavaju najlepše i najtragičnije stvari u životu. Zbog ljubavi se vode i ratovi. „Zaljubljivanje“ je predstava u kojoj dvoje mladih ljudi tek počinju svoju ljubavnu priču. Na svaku ljubavnu priču uvek utiče gomila spoljašnjih okolnosti. Zbog toga će na ovu našu, u nekim scenama, publika imati presudnu ulogu, uticaće na njihove odluke, a samim tim i zajedno sa glumcima, kreirati tok radnje. Na taj način, kao što je svaka ljubavna priča jedinstvena i posebna, svako izvođenje ove predstave će biti jedinstveno i nikad isto. Predstava je veoma komična, romantična, ljubavna priča.“

Fotografije sa proba: Dušan Jocić

U Pozorištu mladih držana radionica sa decom nakon izvedbe predstave PUK ( u potrazi za čarobnim biserom)

Prva radionica u okviru nastavka realizacije projekta „Automatizmi savremenog čoveka - aktivizacija publike“ održana je 6.10.2019. u prostorijama Pozorišta mladih, pre i nakon izvedbe predstave „Puk (u potrazi za čarobnim biserom), rediteljke Emilije Mrdaković. Radionici je uz nadzor vaspitača prisustvovalo 116 mališana, polaznika predškolskih ustanova „Mladost“ i „Neven“ iz Bačke Palanke. Nakon predstave, uz aplauz pozvani su glumci da se pridruže pozorišnoj publici. Gotovo čitav ansambl je izašao na binu i sedeći na sceni, glumci su britkim pitanjima otvorili dijalog sa mališanima.
Prema reagovanju mališana, intenzitetu i broju odgovora, stekao se utisak da deca nemaju barijeru da nakon predstave govore o svom doživljaju i učestvuju u prepričavnju predstave. Najupečatljivi likovi bili su naravno, riba Hrili i devojčica Lili.

Repertoar Pozorišta mladih za oktobar 2019.

Poštovani posetioci, možete pogledati repertoar Pozorišta mladih za mesec oktobar 2019. godine. Takođe, repertoar možete preuzeti i u PDF formatu.

Vidimo se u pozorištu!

GRAN PRI za predstavu „Na vukovom tragu“ na Međunarodnom lutkarskom festivalu za odrasle “Pierrot“

Predstava „Na vukovom tragu“ osvojila je GRAN PRI za najbolju predstavu i nagrade za najbolju režiju (Jakub Maksimov) i scenografiju (Carolina Arandia), na prestižnom Međunarodnom lutkarskom festivalu za odrasle „Pierrot“ u Staroj Zagori (Bugarska).

Na vukovom tragu je autorska adaptacija čuvenog romana “Zov divljine” Džeka Londona. To je pozorišna kompozicija za šest glumaca, jednog bubnjara, deset mikrofona, četiri psa i jednog jelena. Ona govori o kućnom psu koji je bio ukraden i prodat za rad u provinciji Jukon u Kanadi tokom “Zlatne groznice” na Klondajku. Dakle, Bak se vraća na mesto gde su koreni njegove rase. Bakova avantura je puna nevolja i iznenađenja – izazvanih ne samo nepoznatim okruženjem, već i buđenjem njegovog do
tada nepoznatog duha.

Nagrade za režiju i glumačko majstorstvo u predstavi „Na vukovom tragu“ na Međunarodnom festivalu pozorišta za decu - Subotica

Na 26. Međunarodnom festivalu pozorišta za decu u Subotici (od 22. do 27. Septembra, 2019. Godine), dodeljena je nagrada za glumačko/animatorsko majstorstvo, glumcu Saši Latinoviću, za ulogu Baka u predstavu „Na vukovom tragu“. Nagrada za najbolju režiju dodeljena je Jakubu Maksimovu, za predstavu „Na vukovom tragu“, u izvođenju Pozorišta mladih.

Na vukovom tragu je autorska adaptacija čuvenog romana “Zov divljine” Džeka Londona. To je pozorišna kompozicija za šest glumaca, jednog bubnjara, deset mikrofona, četiri psa i jednog jelena. Ona govori o kućnom psu koji je bio ukraden i prodat za rad u provinciji Jukon u Kanadi tokom “Zlatne groznice” na Klondajku. Dakle, Bak se vraća na mesto gde su koreni njegove rase. Bakova avantura je puna nevolja i iznenađenja – izazvanih ne samo nepoznatim okruženjem, već i buđenjem njegovog do
tada nepoznatog duha.

Nagrada Olegu Katorginu za celokupnu likovnost predstave „Zatvorenik i šestoprsti" na 10. Bugojanskom lutkarskom bijenalu

U okviru 10. Bugojanskog lutkarskog bijenala (od 10. do 13. septembra, 2019. godine), nagrada za celokupnu likovnost predstave dodeljena je Olegu Katorginu, za predstavu "Zatvorenik i šestoprsti", Pozorišta mladih, u režiji Dimitrija Vihreckog.
Autor u predstavi koristi inovativne materijale i kroz pojednostavljena scenografska rešenja postiže maksimum značenja. Njegova scenografija nije svedena na deskriptivno već na metaforičko, što odgovara idejnosti teksta.

O predstavi:

Pisac, Viktor Peljevin je u Rusiji postao poznat pre skoro trideset godina, ali za sve ovo vreme nije zabeležen ni jedan njegov intervju. Postoje samo fotografije. Mnogi sumnjaju da li pisac uopšte postoji.

Ako verujemo da postoji, onda treba da prihvatimo činjenicu da je on, zapravo, Zatvorenik (Pustinjak). I taj pustinjak, iz godine u godinu, piše romane i priče koje odražavaju naše vreme kao u ogledalu. Ogledala su različita – odražavaju prošlost, budućnost, pa i paralelni svet. Priča „Zatvorenik (Pustinjak) i šestoprsti“ po prvi put se prikazuje na pozornici lutkarskog pozorišta. Ovo je ipak svetska premijera.

Po istoimenoj priči Viktora Peljevina

Reditelj: Dimitrij Vihreckij
Scenografija, kostimi i lutke: Oleg Katorgin
Kompozitor: Miodrag Mika Mladenović
Prevod: Marina Mitić, Kiril Majstorov
Lektor, scenski govor: Saša Latinović
Fotografija: Srđan Doroški
Dizajn plakata i programske knjižice: Edna Mačković

Igraju:
Aleksa Ilić
Ivan Đurić
Slobodan Ninković
Saša Stojković
Neda Danilović

Repertoar Pozorišta mladih za septembar 2019.

Poštovani posetioci, možete pogledati repertoar Pozorišta mladih za mesec septembar 2019. godineTakođe, repertoar možete preuzeti i u PDF formatu.

Vidimo se u pozorištu!

STAND DOWN SA NEBOJŠOM MILOVANOVIĆEM - Autoironična ispovest zaokružena poezijom

Glumac Nebojša Milovanović će u utorak, 25. juna od 20 časova na Dramskoj sceni Pozorišta mladih Novosađanima predstaviti svoj „Stand down“ šou, koji je muzičko - poetsko - vizuelna autorska forma, sa osnovom u poeziji, koja je uvek povezana sa ličnim, duhovitim i sadržajnim pričama iz njegovog života.

Radi se o autoironičnoj ispovesti koja brani poeziju kao suštinu i istinu, komponuje poeziju, spaja nespojivo, i dolazi do punoće i spokoja kroz spoj muzike, poezije, duha i bogate vizuelizacije. Šou ima elemente „stand up“ komedije koja ima dublji smisao i ishodište u kome je poezija obogaćena sjajnim muzičkim aranžmanima.

„Stand down“ se poigrava pozorišnim i scenskim formama i postaje društveno angažovana predstava. U predstavi će se čuti pesme Ljubomira Simovića, Brane Petrovića, Miroslava Antića, Vita Nikolića, Milene
Marković, Laze Kostića, Petra Pajića, Aleksandra Sekulića, Vladislava Petkovića Disa, Ljubivoja Ršumovića,
Dobrice Erića, Matije Bećkovića, Moše Odalovića i Viljema Šekspira.

Šou je prvi put izveden 2014. godine, a do sada se igrao širom Srbije, regiona, Evrope i sveta, a nagrađen je sa zlatnom kolajnom za najbolju predstavu na Međunarodnom festivalu monodrame i pantomime u Zemunu, kao i nagradom za inovativnost i scensku igru.

Autor video radova je Marko Crnobrnja, supervizor je pozorišni reditelj Milan Nešković, a nastupaju: Nebojša Milovanović dramski umetnik; Stanislav Stojkanović, bubnjevi, perkusije; Bojan Krtinić, klarinet; Dušan Popović Lipovac, gitara.

Vidimo se u Pozorištu mladih da se smrznemo od smeha!

Cena pojedinačne karte je 1000 dinara, za grupne posete (više od 20) cena karte je 700 dinara, a za đake, studente i penzionere cena karte je 500 dinara.

RADNO VREME BLAGAJNE:
Blagajna Pozorišta mladih radi od 10 do 20 časova radnim danima. Blagajna ne radi ponedeljkom! Subotom i nedeljom blagajna radi od 9 do 13 časova.
Karte za predstavu možete rezervisati na blagajni ili pozivom na broj +381 21 521 826 i +381 61 44 88 080

Fb event: https://www.facebook.com/events/1540855842717767/

{vembed Y=rXpO8pxZXxU}

{vembed Y=XFK0eKAT_1c}

Repertoar Pozorišta mladih za jun 2019.

Poštovani posetioci,

možete pogledati repertoar Pozorišta mladih za mesec jun 2019. godine.

Takođe, repertoar možete preuzeti i u PDF formatu.

Vidimo se u pozorištu!

Francuskinja slovenskog porekla

Razgovor s povodom – An Berelovič (Anne Bérélowitch) – reditelj

U iščekivanju smo premijere još jednog Molijera u Novom Sadu, u četvrtak 25.04.2019 u Pozorištu mladih imaćemo priliku da vidimo „Građanina plemića“, ovoga puta u režiji gošće iz Pariza An Berelovič. Uz pomoć Miloša Savina, koji je zadužen za odnose sa javnošću u Pozorištu mladih, sam iskoristio priliku da „zloupotrebim“ njeno slobodno vreme, obično ga provodi u šetnji kejom, pored Dunava, da popričamo o teatru, Molijeru, sličnosti i razlikama u radu sa glumcima, tragediji koja je pre nekoliko dana pogodila Pariz…

An nam je na početku pojasnila da je Pariz „mali“ i da gde god krenete morate da naiđete na Senu a ona inače živi u neposrednoj blizini iste. Tačnije, kroz prozor, ujutru dok pije kafu, gleda u Senu u brodove… doduše između Sene i njene zgrade je široka ulica koja je stalno zakrčena beskrajnim kolonama automobila pa je vazduh zagađen ali je to cena pogleda na Senu, zato joj se Novi Sad jako sviđa jer još uvek ima puno zelenila… sa druge strane smo mi pokušali da joj objasnimo da je do pre dve-tri decenije situacija bila mnogo bolja i da je Novi Sad imao duplo manje stanovnika i mnogo više zelenih površina ali to su neke druge priče…

Molim vas da nam kažete vaše utiske o radu sa ansamblom Pozorišta mladih na ovom projektu?

Meni se veoma sviđa atmosfera ovde, mislim u ovom pozorištu… glumci su veoma posvećeni svojoj umetnosti, svom radu u pozorištu… u početku je bilo poteškoća, teško je privići se na različite načine rada. Ponekad mi je bilo teško da iznesem moje metode rada na koje oni nisu navikli. Neki glumci su odmah shvatili kako ja radim a neki se nisu osećali baš komotno ali na kraju je to ipak bio veoma dobar, kolektivan, zajednički rezultat, mislim na ono sve što smo napravili.

Hoćete li da nam kažete nešto o razlikama u radu, u pristupu prema teatru ovde kod nas u odnosu na pozorišta na zapadu? Recimo, ovde imate ansambl dok u Francuskoj, Italiji… imate trupe koje se okupljaju oko pojedinačnih projekata…

Mislim da se pozorišni ljudi osećaju mnogo komotnije u svim tim zemljama. Da, u Francuskoj su ansambli veoma retki dok je u Nemačkoj to uobičajeno… ja sam radila u nekoliko Evropskih zemalja, imam neka iskustva u radu u Velikoj Britaniji, u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, a sada evo i u Srbiji… mislim da su razlike u odnosu na ansamble kao što je ovaj… pokušavam da identifikujem razlike, teško je reći u ovom momentu dok je još sve sveže, mislim da će mi biti lakše kada se vratim kući, kada malo odmorim i saberem utiske, da definišem sve to, mislim razlike. Možda je stvar u tome što ovde glumci barataju bolje tehnikom, jer imaju puno predstava i dugo rade zajedno, poznaju se, znaju ko koliko može, nego kada stalno radite sa puno različitih ljudi. Veoma je važno za njih da imaju priliku da veoma brzo identifikuju šta treba da urade. Kada radite, kao u Francuskoj, jednu predstavu igrate mesec dana onda se koncentrišete samo na to što igrate, mislim u tome je razlika. Kada radite tako, na takav način, koristite sva oruđa koja imate na specifičan način da date najbolje što umete i imate. Dok ovde kada u isto vreme igrate u različitim predstavama dok radite na novoj, jako je teško da date celog sebe i zanemarite sve drugo.

Šta vi mislite da li je teže tamo raditi nego ovde ili obratno?

Mislim da je teško i tamo i ovde… za mene, mislim kada bi bilo kom francuskom glumcu ponudili, mislim kada bi ga pitali da radi na ovakav način… ja sam bila jedno vreme glumica… ja sam stvarno impresionirana koliko oni rade, koliko igraju predstava i mislim da je teže. Mislim da su francuski glumci razmažena deca u odnosu na srpske glumce i u mnogim drugim zemljama. Mislim da to nije dobro za ta pozorišta…

Hvala vam na ovom komentaru u ime svih pozorišnih ljudi u Srbiji, mislim da će puno ljudi biti iznenađeni sa ovakvim razmišljanjem. Zamolio bih da nam kažete nešto o “Građaninu plemiću”, šta ste želeli da poručite sa ovim Molijerom publici u Srbiji, u Novom Sadu, sa ovom predstavom?

Mislim da ima više različitih vrsta poruka u svakoj predstavi, posebno u “Građaninu plemiću”, prvo to što je zabavan, smešan, imamo i muziku i ples. Pored zbave imamo vezu sa našom realnošću danas. Na prvi pogled muzičari i plesači koji dolaze da igraju za bogataša, da ga zabave, koriste svoju umetnost da ga prevare, da mu se narugaju, navodno da bi ga približili ženi u koju je zaljubljen… ustvari da bi mu izvukli novac, podsećaju nas na neke slične situacije koji je se događaju i danas. Zbog toga sam početak postavila na veoma moderan način, tako da ćemo naravno videti umetnike slične današnjim, vezujući tu situaciju kao da se dešavala pre par vekova. U tom smislu, taj čovek koji poseduje puno para, ima veoma malo obrazovanja i razumevanja za umetnost i kulturu, takođe nas podseća na puno ljudi u modernim vremenima koji imaju tu sreću da su veoma bogati i mogu sebi da priušte bilo šta, koji koriste kulturu tako što će kupiti neku veoma skupu sliku i staviti je u svoju trpezariju zato što se njima čini da je veoma “fensi” ali uopšte na shvataju o čemu se tu radi, o čemu ta umetnost govori niti šta predstavlja. Ta socijalna satira koja je totalno relevantna i danas. Ja se nadam da ćete prepoznati da je to ono što želim da kažem, i da je to ono što je Molijer mislio tj. da smo svedoci da je ljudska glupost bila ista i u to vreme i da je moć novca ostala ista.

Tačno, slažem se a delimično ste odgovorili na sledeće pitanje koje sam želeo da vam postavim, nije se puno toga promenilo u poslednjih tri i po veka od kako je Molijer napisao ovaj tekst. Ništa nema novoga pod kapom nebeskom, ni u Francuskoj ni u Srbiji, ni u Americi ni u Kini, ni na severu ni na jugu: “Money makes the world go round”?

Da, moj mentor, svojevremeno, je obično umeo da kaže, posle nekih mojih režija, da su dobro napisani tekstovi veoma retki, veoma je malo dobro napisanih tekstova, misleći pri tom na Mariboa, Virdžiniju Wulf, Molijera …

Inače, mislim da je Molijer najčešće eksploatisani strani pisac u Srbiji, mislim da su on i Šekspir izjednačeni u tom pogledu. Rekao sam vam već da su se rodonačelnici srpskog teatra Jovan Sterija Popović i Joakim Vijuć ugledali najviše na Molijera te da su ga prevodili, često i plagirali njegove komedije. Prvi put na ovim prostorima, ovaj komad je izveden, ovde u Novom Sadu 1861 godine, u Srpskom narodnom pozorištu. Prevod Sime Matavulja koji se koristi u vašoj predstavi je nastao 1925 godine za izvođenje takođe u SNP-u. Nakon II svetskog rata je postavljen 1949 godine u režiji Jurija Rakitina ponovo u SNP-u, toliko o istoriji… Sledeće pitanje mislim da je trebalo da bude na početku ovog razgovora, ali smo spontano otišli u drugom pravcu. Hoćete da nam kažete nešto o vašem ranijem iskustvu, o vašoj karijeri? Želimo da upoznamo naše čitaoce sa vašim radom, da vas predstavimo našoj javnosti… koja su vaša interesovanja u teatru, čime ste se najviše bavili do sada, kojom vrstom teatra? U Francuskoj sam se najviše bavila, sa mojom kompanijom, (teatrom) novim tumačenjima, novim verzijama klasičnih tekstova…

…mislio sam, da li ste se bavili alternativnim teatrom, političkim, apsurdom…

…ok, shvatila sam, pokušaću da opišem to čime sam se bavila. Bilo je tu više različitih načina, različitih preokupacija kojima sam se bavila do sada. Ponovo ću se vratiti na mog mentora koji mi je rekao: Čime god da se baviš, na bilo koji način, u bilo kojoj vrsti teatra, prepoznaju se tvoji slovenski koreni, slovensko poreklo. Ne znam kako je on to video, sem po prezimenu, jer sam ja sa očeve strane ruskog porekla, inače sam rođena u Francuskoj, odrasla sam u Francuskoj…uvek sam živela u Francuskoj ali on kaže da je moj rad slovenski i tačka! Tako da ako bi htela da opišem moj dosadašnji rad moram da kažem da su u centru pažnje glumci, kreacije glumaca…uradila sam nekoliko eksperimentalnih radova, kreirajući delove sa glumcima improvizujući i vraćajući se na pisanje, kako bi nešto izgledalo kada bi se ponovo napisalo… to su bili eksperimenti na početku rada moje trupe (kompanije), takođe pokušavam da radim na više klasičnih projekata na različite načine. Na primer radili smo “Samoubicu” Nikolaja Erdemana, radnja se dešava u kolektivnoj (komunalnoj) kući u Rusiji, dvadestih godina prošlog veka. To smo igrali u “naturalnoj kući” u Parizu… znate, kolektivni smeštaj, koristili smo tu kuću a publika je bila uključena tako što je sedela na različitim mestima u toj kući tako da je svako imao različit pogleda na dešavanja, iz različitih perspektiva. To je bio jedan vid eksperimenta. Takođe, ja obično ne radim puno klasičnih predstava kao što je Molijer ali kad idem napolje, van Francuske, obično ljudi traže da radim klasične predstave, tako sam radila u SAD-u, nešto slično kao ovde. U zadnjih pet godina sam počela da pišem neke komade sama, nešto kao mjuzikle, uradila sam jednu muzičku satiru za Savremeni Francuski nacionalni teatar, kao omaž Molijeru. Zadnjih nekolik godina vodim kolektivni projekat “Instant MIX theatre Lab.” koji je nastao 2012 godine a bavi se produkcijom i kreacijom multilingvalnih projekata u Evropi i šire. Mi se bavimo uključivanjem prevoda u glumu, tj. govora na više različitih jezika u istoj predstavi i inovativnim postavljanjem klasičnih i savremenih predstava, multilingvalnim igranjem i pisanjem; kao i istraživanjem u kreativnom korišćenju multimedijalnih elemanata za uključivanje lingvističkih razlika i mogućnosti za sve tipove publike. “Instant MIX theatre Lab.” je izabran u “Creative Europe program”, osnovan je za istraživanje kreativnih aktivnosti sa partnerima u Velikoj Britaniji, Srbiji, Maroku, Italiji, Francuskoj… Mi pokušavamo da pronađemo partnere za pravljenje pravog jezičkog mixa u svim zemljama, to mogu da budu predstave totalno bilingvalne, na drugim jezicima ili na jezicima publike na poseban način ili mogu da budu specifično rađene kad gradimo neke druge priče, tekstove sa uključenim rediteljima, glumcima iz dve ili više zemalja. To bi nam uzelo više od sat vremena, dok bi vam objasnila sve detalje i načine na koje radimo, mislim da je ovo dovoljno za sada. Mislim, stvarno i hoću da kažem: Ja puno verujem u Evropu, u evropske vrednosti, kulturu… u to uključujem i moj rad ovde, ovo je evrospki rad ovo nije Evropa samo u tehničkom smislu. Ovo je evropski senzibilitet i ovo su evropske kulturne vrednosti. Ja verujem da je to put da je održimo u životu i da damo smisao i značenje političkim pojmovima u stvarnom traženju načina za susretanje kultura na pozornici. Sva iskustva koja sam do sada imala i osetila su bila čudesna i takođe imam odgovornost prema publici želeći da im pokažem kako to izgleda, kako to deluje u akciji, da to može da funkcioniše. Pogotovo zato što je nacionalizam svuda u porastu, zato što se ljudi sve više okreću svojim korenima i prave nove granice. Publika ipak oseća i razume da ovakve kulturološke demonstracije mogu da pomognu u povezivanju kroz umetnost.

Slažem se i hvala vam na tome. Sada moram da vam postavim jedno pitanje koje nema direktno veze sa teatrom ali mislim da ima veze sa onim o čemu razgovaramo. U toku vašeg boravka ovde se dogodila strašna tragedija u Parizu, požar koji je uništio veći deo crkve Notr Dam…

Da, ja sam to videla na televiziji, to me je veoma rastužilo, želela sam da sam u tom momentu bila kući da bih mogla da vidim šta se zapravo desilo… ali zatim kada sam videla da su svi pogođeni i tužni i kada su svi, odmah, počeli da prikupljaju sredstva, da su se tako brz skupili svi ti milioni, ja sam se obradova, to me je utešilo. Mislim da je to veliki gubitak za sve Parižane i ne samo za njih nego za sve građane sveta. Prvo sam htela da se vratim kući, da budem sa mojom ćerkom, sa mojim sugrađanima ali me je ta solidarnost, ta rekordna spremnost da se pomogne me je vratila u život, sigurna sam da se svi moji prijatelji u Francuskoj osećaju slično…

…slažem se, mislim da iako zvanično nije upisana na listu “svetskih čuda” Notr Dam pripada ne samo Parizu i Francuskoj već čitavom svetu…

… da, to je ipak spomenik i ja sam jako tužna što je nastradao taj vatrograsac boreći se sa požarom. Ja sam ponosna što svi cene i vole moj grad, on pripada celom svetu… slažem se.

Za kraj ovog razgovora ću vam postaviti jedno pitanje koje takođe nema puno veze sa teatrom ali imam običaj da ga postavim svim mojim sagovornicima. Kada ste bili mali šta ste hteli budete, da li je to nešto vezano za teatar ili ste želeli da se bavite nečim drugim?

Kada sam imala oko osam godina, čini mi se 1979 godine, sam videla predstavu sa Ajom Nuškin i rekla sam ja hoću da radim u teatru. Sa tom odlukom sam otišla na spavanje s tim da sam još uvek bila tinejdžer ali sam toga dana znala da je to ono što želim da radim. Ali od tada je prošlo puno vremena dok nisam našla prave ljude sa kojim sam mogla da ostvarim tako nešto. Između tog sam povremeno razmišljala da bi mogla da budem advokat, da se bavim pravom. Ipak je na kraju pobedilo Pozorište, ako nparavim retrospektivu mislim da je ipak Pozorište bilo na prvom mestu.

Razumljivo, mada i advokatski posao ima sličnosti sa glumom i oni se obraćaju publici barem u sudnici ima i publike…

…ali jedina stvar koju, nikako, nisam htela da budem je profesor, zbog mojih roditelja koji su bili profesori. Na kraju, ipak kao reditelj se bavim predavanjem, nastavom i volim to, ha, ha…

Hvala vam na ovom razgovoru, puno uspeha na premijeri i u budućem radu…

Izvor: vojvodjanske.rs

Premijera predstave „Građanin plemić“ u Pozorištu mladih

Premijera predstave „Građanin plemić“ Žana Batista Poklena Molijera u režiji francuske rediteljke An Berelovič odigraće se u četvrtak, 25. aprila, na Dramskoj sceni Pozorišta mladih.

Ova predstava je po žanru baletska komedija, a glavni junak je trgovac, građanin, koji se obogatio i pokušava svim silama da osvoji srce markize Dorimene i postane plemić. Kako bi uspeo u svojoj nameri, uzima časove plesa, muzike, filozofije, i pokušava novcem da stekne ime i položaj u društvu, čime gubi uvid u ono što je zapravo važno u životu.

„Koliko god Žurden deluje naivan i lakoveran, neko takav je u stvari izuzetno opasan po društvo jer misli da bogatstvom, ugledom i staležom može da kupi sve što poželi.

On danas može biti naš nadređeni, osoba koja nam daje posao ili ne, osoba koja može postati pogubno uticajna u raznim sferama života“, ističe glumac u predstavi Danilo Milovanović, koji igra i naslovnu ulogu.

„Molijer se u predstavi Građanin plemić bavi problemom čoveka željnog da bude ono što nije, ne birajući sredstva da bi postigao cilj. Egoistična perverzija uzdizanja „Ja“ kulta po cenu razora porodice, skorojevićka pokondirenost uzleta u više slojeve društva sapliće nas na svakom koraku i navodi nas da i sami razmišljamo o tome da li smo sigurni da i sami ne podležemo sve većoj konzumentskoj groznici kako bismo i mi postali srećna osoba iz reklame“, navodi glumica Neda Danilović. Ona dalje ističe kako je predstava prožeta i autentičnim duhom Pariza i savremene francuske komedije koje rediteljka donosi svojim umetničkim potpisom, a odnos prema klasici je odgovoran i kritički prepoznatljiv, bez nedoumica kome je i zašto kritika upućena.

Glumci u predstavi su Danilo Milovanović, Marija Mitrović, Jelica Gligorin, Slobodan Ninković, Neda Danilović, Ivan Đurić, Kristina Savkov, Aleksa Ilić, Slavica Vučetić, Peđa Marjanović, Marina Cinkocki, Dragan Zorić i Dejan Šarković.

Predstava počinje u 20 časova na Velikoj sceni.

Izvor: hocupozoriste.rs

Održana je peta dramska radionica „Na vukovom tragu“

Juče je održana peta dramska radionica (9. 4. 2019) koja referiše na teme i pitanja koja otvara predstava Pozorišta mladih „Na vukovom tragu“! Ovaj put nisu nam u goste došli, nego smo mi bili u gostima! Radionica je održana u svečanoj sali OŠ „Svetozar Marković Toza“ a domaćini i učesnici su bili profesorka razredne nastave Natalija Ćalić i njeni učenici koji idu u 4. razred. Voditelj radionice je bio dramski i pozorišni pedagog Ibro Sakić.
Kroz igru, vežbe i zadatke pokušali smo da odgovorimo na pitanja šta je to sloboda, šta je to lična sloboda, šta znači empatija…

Kako merimo sreću našeg kućnog ljubimca, a kako svoju… Da li je „bolje“ biti „pripitomljen“ ili „divlji“? Šta to uopšte znači? Da li je bolje biti u „čoporu“ ili biti „svoj“? Šta dobijamo a šta gubimo i u jednom i u drugom slučaju? Da li uvek imamo izbor? Koja je „cena“ tog izbora? I mnoga druga.

Ova radionica bila je svojevrsna priprema naših učesnika za gledanje predstave. Uopšte, na inovativan i zabavan način deca su upoznala „pozorište“, a kroz pozorište smo promišljali, i preispitivali vrednosne sudove ili dolazili do njih bez nametanja. Deca su radila 2 sata bez ikakve pauze bez da je neko i pitao kada će je biti! Taj podatak govori dosta pored fotografija naše drage koleginice Biljane Popović!

Pozorište mladih se zahvaljuje svim učesnicima na saradnji i raduje se budućem radu jer svi smo na istom zadatku: negujemo pozorišno obrazovanu publiku!

Održana druga dramska radionica „Zatvorenik i Šestoprsti“

Fenomenalan rad juče (8. 4. 2019)! Pozorište mladih otvorilo je drugi put vrata za publiku koja dolazi na predstavu „Zatvorenik i Šestoprsti“ na drugačiji način. Naime, održana je druga dramska radionica sa publikom na kojoj smo se bavili pitanjima i temama koje otvara predstava „Zatvorenik i Šestoprsti“. U gostima su nam bili docent dr Nevena Varnica sa studentima druge i treće godine Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Naši učesnici dolaze sa Odseka za književnost, psihologiju, sociologiju i anglistiku. Na ovoj dramskoj radionici uz pomoć tehnike „građenje mita“ učesnici su od reči, odnosno pojmova koje su slučajno izvukli zaronili u svet mašte te su na tom putu bili slikari, pisci, kustosi, dramaturzi, glumci i publika. Taj krug „u ulogama“ završio se diskusijom i evaluacijom sa njima, privatno, o onome što smo radili i čime smo se bavili.

Na ovaj način, u (dramskoj i pozorišnoj) igri naši učesnici su se pripremili za gledanje predstave otvarajući i izlažući svoje kosmose jedni drugima i samima sebi. Studenti su bili otvoreni, puni poverenja, duhoviti, kreativni… U ovom slučaju fotografije zaista govore više od reči!

Radionicu je osmislio i vodio dramski i pozorišni pedagog Ibro Sakić.

Održana prva dramska radionica sa publikom

Juče (1. 4. 2019) je u Pozorištu mladih održana prva dramska radionica sa publikom na kojoj smo se bavili pitanjima i temama koje otvara predstava „Zatvorenik i Šestoprsti“ u režiji Dimitrija Sergejeviča Vihreckija i produkciji Pozorišta mladih. U gostima su nam bili učenici prvog i trećeg razreda Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ iz Novog Sada sa njihovom profesorkom Likovne kulture Snežanom Maletin. Na ovoj dramskoj radionici uz pomoć tehnike „građenje mita“ učesnici su od reči, odnosno pojmova koje su slučajno izvukli zaronili u svet mašte te su na tom putu bili slikari, pisci, kustosi, dramaturzi, glumci i publika. Taj krug „u ulogama“ završio se diskusijom i evaluacijom sa njima privatno o onome što smo radili i čime smo se bavili.

Na ovaj način, u (pozorišnoj) igri naši učesnici su se pripremili za gledanje predstave otvarajući i izlažući svoje kosmose jedni drugima i samima sebi. Svakako, najveće iznenađenje i najinteresantniji momenat na radionici je bio kada su scene koje su osmislili transferovali u svet jednog kokošinjca! Ali, koliko god se to juče učesnicima činilo „čudnim“, verujemo da će im sve biti jasno kada budu pogledali predstavu. Pozorište mladih ovim radionicama pokušava da napravi jedan novi iskorak u komunikaciji sa publikom, pogotovo mladima, radeći time i na formiranju nove, pozorišno obrazovane publike. Radionicu je osmislio i vodio dramski i pozorišni pedagog Ibro Sakić.

20. mart Svetski dan pozorišta za decu i mlade

PORUKA IVET HARDI POVODOM SVETSKOG DANA POZORIŠTA ZA DECU I MLADE

Naš svet je pokidan podelama i podeljenošdu. Sa svih strana nas okružuju vodje i strategije koji streme tome da ljude okrenu jedne protiv drugih, po osnovu rase, jezika, kulture, ekonomskog statusa, roda, seksualne orijentacije, privrženosti nekoj ideji, pripadanja ili nepripadanja… Gotovo svaki aspekt naše ljudskosti neko je iskoristio kako bi uneo još vedu podelu i izgradio još više zidove sumnje i mržnje. Kao rezultat toga, izgleda da smo okrenuli ledja Ubuntuu, afričkoj mudrosti koja kaže „ja jesam zato što ti jesi“ i „čovek je čovek kroz svoje odnose s drugim ljudima“.

Kako možemo da radimo na tome da ispravimo tu strašnu nepravdu koju nanosimo svojoj deci i, naravno, sebi samima?

Deca moraju da budu u prilici da uživaju u trenucima u zajednici, koji ih podsedaju na ono šta nam je zajedničko i gde mogu da cene višestruke realnosti onoga što biti ljudsko bide znači. Trebaju im prostori u kojima de istraživati nove načine mišljenja kojima se preispituju narativi koji unose podelu, u kojima de osedati empatiju s onima koji su najmanje nalik na njih same. Potrebna su im konkretna iskustva zajedništva u zajednici, da ih podsete na radost i lepotu koju ovaj svet može da ponudi.
ASSITEJ veruje da pozorište pruža mnogobrojna vrata u osedanje vede povezanosti s drugima i, što je vrlo važno, nama samima.

Nedavno je pozorište New Victory iz Njujorka objavilo rezultate petogodišnje studije o dobrobitima pozorišta za decu i mlade. Jedan od ključnih, a neočekivanih, zaključaka bio je i taj da je izloženost pozorištu ovoj deci dala vedu nadu za bududnost. Ti rezultati uporedjeni su s rezultatima kontrolne grupe u kojoj oni koji nisu bili izloženi pozorišnim predstavama i radionicama tokom istog perioda imaju doživljaj manjih mogudnosti vezanih za učenje i poslovne prilike u bududnosti.
Zašto je nada toliko važna? Nada stvara pozitivnu energiju koja se onda prevodi u samouverenost, snagu volje, otpornost i na kraju konkretne akcije koje za cilj imaju menjanje sopstvenog života i života drugih. Svako dete mora da ima nadu.
Hajde onda da se danas posvetimo tome da još danas povedemo neko dete ili mladu osobu u pozorište i da prikupimo podršku neophodnu da obezbedi da svako dete ima pristup umetnosti i pozorištu, bez obzira na svoje lične ili društvene okolnosti. A mi kojima je to zanimanje, posvetimo se tome da stvaramo kvalitetna iskustva koja de promeniti način na koji mlada generacija doživljava svet – kako u ime sadašnjosti, tako i bududnosti.
Ivet Hardi, Predsednica ASSITEJ International

prevela Marija Stojanovid

PORUKA DARIJE AĆIN TELANDER POVODOM SVETSKOG DANA POZORIŠTA ZA DECU I MLADE

Posvetivši svoj rad istraživanju I kreiranju unutar izvođačkih umetnosti za one baš najmlađe, bebe od 0-18 meseci, naučila sam da uobičajene pozorišne konvencije nisu u skladu za prirodom beba I njihovim potrebama. Bez inhibicije, još uvek van dohvata društvenih normativa I ograničenja, bez obzira gde se na svetu nalaze i odakle potiču, svuda iste, bebe uživaju neke od najlepših i najvažnijih aspekata ljudske prirode – impulsivnost, neumorno istraživanje i radoznalost, entuzijazam i omađijanost nesvakidašnjim.

Shvatila sam da moram početi iz početka, presipitujuci formate, pomerajudi granice, te kreirajudi uslove fundamentalne za njihovu prirodu – prirodu deteta. Šire polje umetnosti uveliko doživljava velike promene, sakralizovani umentnik je prošlost. Umetnost može I mora da pruži alternativu a ne da reprodukuje restriktivne društvene modele. Preispitivanje umetnosti za decu mora biti sagledano kroz prizmu čudesne prirode deteta. Umetnost mora biti u sluhu za prirodom deteta, umetnik mora iz početka da uči, od deteta I sa detetom, kako bi deca i odrasli postali partneri u saznavanju, maštanju, sticanju iskustava I stvaranju neke bolje budnosti. Roditelji – iskusite pozorište i umetnost zajedno sa vašim detetom. Povedite dete u pozoriste, potom dozvolite da dete povede vas, i nas, u nova iskustva.

Darija Aćin Telander je koreografkinja i kulturna radnica sa sedištem u Stokholmu. Fokus njenog višegodišnjeg umetničkog istraživanja i stvaranja su izvođacke umetnosti za bebe. Njen rad za najmlađu publiku usmeren je ka istraživanju koreografskih praksi koje se fokusiraju na
pojačanu neposrednost i stimulaciju publike, s ciljem multimodalnog i afektivnog iskustva. Zainteresovana je za istraživanje sinergije koreografije i instalacijske umjetnosti i njihovih kapaciteta za aktiviranje publike. Njene predstave omogudavaju najmlađoj publici da iskusi izvođačke umetnosti iz višestruke perspektive, putem kinestetičkog kao i svih ostalih čula. Gledaoce doživljava kao ko-kreatore događaja i stoga njihovo iskustvo i reakcije kao deo estetike predstave.

PORUKE DŽOJI I DŽO POVODOM SVETSKOG DANA POZORIŠTA ZA DECU I MLADE

Džoji (8 godina) i Džo (11 godina) su deca koja pohađaju Kuću mnogosti (House of Muchness), „mesto gde mladi ljudi mogu da pripadaju kolektivu i grade osećaj društvene povezanosti, razvijaju umetnički izraz i naĎu svoje srodnike na polju kreativnosti“, u Branzviku, Australija. Reči koje slede transkript su razgovora s osnivačem i umetničkim direktorom, Aleksom Vokerom.

Džoi (8 godina):

Sve je povezano s pozorištem. Tamo gde sam ja rodjena pozorište je veoma posebno. U Indiji.
Iako sam bila u sirotištu, znala sam da je kod nas pozorište vaţno. Moja mama je deo pozorišta. Ja sam deo pozorišta. Ja idem u Kuću mnogosti, to je jedna vrsta pozorišta – pravimo predstave. Tako nešto. Svako dete ima pravo da radi zabavne stvari. Kao u Kući mnogosti. Ja radim i Bolivud, pošto se to slaţe s onim odakle potičem.
Sve je pozorište. To je teško da se objasni. Ne bih pokušavala da objašnjavam nekom ko to ne razume, ja bih ih samo povela, pokazala, a onda bi sami videli.
Pozorište je ti. Šta god da radiš je pozorište. Sve oko tebe je pozorište. Ti si pozorište. Celo tvoje telo radi zajedno, kao pozorište. Da napravi jednu veliku predstavu. A ta predstava jeste tvoj ţivot.
Bez pozorišta, ne bi bilo mašte. Niko ne bi mogao da bude ono što je. Kad ne bi bilo priča, svima bi stalno bilo dosadno. Malo mračno – ne bi se baš lepo osećali. Bilo bi ko na Mesecu. Niko ne bi mogao da komunicira s drugima, zbog onih velikih šešira.
Ako nemaš mašte, pa, onda samo pozorište moţe to da popravi. Od njega svašta učiš. Moţeš da učiš o ljubavi. Kako ona izgleda na različite načine. I kako razni ljudi koji moţda ne znaju da li mogu da se vole, e, pa, mogu. Ako je priča baš moćna, moţe da nas promeni. Pozorište je posebno i dobro i lepo. A moramo da imamo sva osećanja – ako nas predstava rastuţi, znači da moţe i da nam da nadu – da posle moţe da se dogodi nešto dobro. A uglavnom se i dogodi.

DŽO (11 godina):

Ja imam 11 godina i disleksiju. Ja sam neko ko malo psuje. Volim ljude koji razumeju mene kao mene. Hoću da budem deo nečega. Ja sam neko ko ţeli da promeni svet. Članica sam Dečje partije, a ona se bavi decom i idejama i politikom u pozorišnoj predstavi. Moţda ću tako početi da menjam svet.
Pozorište je vaţno zato što prikazuje priče. Priče pokazuju generacijama i generacijama ljudi šta se dogadja. Odakle su, zašto su ovde i kako to da su ovde. Stvari koje treba da znamo. Onda moţemo da razumemo ljude i njihovo ponašanje.
Moja prva predstava bila je zapravo jedan muzički festival u Adeleidu kad sam bila u maminom stomaku. Prva pozorišna predstava koje se sećam bila je jedna opera. Pošto je Rodţerov rodjak operski pevač. Rodţer je bio moj deda.
Volim kad u pozorištu moraš da koristiš maštu, svoju maštu koja se razlikuje od bilo čije druge. Zato što se nešto u predstavi teško vidi ili nije tu, moraš to da zamisliš. Ti to izmisliš. A onda sve to baš dobro vidiš. Ali ljudi u svojim glavama mogu da imaju priču ili slike koje su drugačije od onog što je u mojoj glavi.
Ako ne vodite decu u pozorište, pozorište će stati. Pozorište prikazuje ţivote i srca i duše u nekoj radnji. Kad bih ja vodila neko dete u pozorište, malo dete, ja mu uz put ništa ne bih objašnjavala. Dete bi gledalo, a onda bi ono meni objašnjavalo.
Kad bi meni rekli da više ne mogu da gledam pozorišne predstave, ja bih bila tuţna, ja bih bila ljuta.
Da nisam gledala neke od stvari koje sam gledala u pozorištu, ja ne bih bila ja.
A ja se sebi baš dopadam.
prevela Marija Stojanović

Poruka za Svetski dan pozorišta 2019.

KARLOS SELDRAN (Carlos Celdrán), Kuba

Pre nego što sam kročio u pozorište, moji učitelji su već bili tamo. Sagradili su svoje kuće i svoje poetike na ostacima sopstvenog života. Mnogi od njih su nepoznati ili ih jedva pamte: radili su u tišini, u poniznosti svojih probnih sala i prepunih gledališta, da bi potom, nakon mnogo godina rada i izvanrednih uspeha, polako napustili svoja mesta i nestali. Kada sam shvatio da je moj poziv i moja sudbina da nastavim njihovim stopama, takođe sam uvideo da od njih nasleđujem dirljivu i jedinstvenu tradiciju: da živim u sadašnjosti i da jedino očekivanje treba da mi bude da dosegnem prozirnost neponovljivog trenutka, u kojem se susrećem s drugim bićem u tami pozorišta, zaštićen pukom istinitošću gesta i reči koja nešto otkriva.

Moja pozorišna domovina su ti trenuci susreta s gledaocima koji iz večeri u veče dolaze u našu salu, iz najrazličitijih delova mog grada, da bi bili s nama, da bismo podelili tih nekoliko sati, nekoliko minuta. Pomoću takvih, jedinstvenih trenutaka gradim svoj život: prestajem da budem ja, više ne patim zbog sebe i ponovo se rađam da bih uvideo šta znači stvarati pozorište: proživeti trenutke čiste, efemerne istine, znati da je to što govorimo i radimo, tamo, pod scenskim svetlom, istinito i da odražava naše najdublje i najintimnije biće. Moja pozorišna zemlja, kojoj moji glumci i ja pripadamo, satkana je od tih trenutaka u kojima zaboravljamo na maske, retoriku, strah da budemo to što jesmo, i pružamo jedni drugima ruke u tami.

Pozorišna tradicija je horizontalna. Niko ne može da tvrdi da je teatar na bilo koji način u centru sveta, u određenom gradu ili u nekom privilegovanom zdanju. Pozorište, kako ga ja doživljavam, prostire se po nevidljivim geografskim prostorima koji jednim činom objedinjuju pozorišnu umetnost i živote onih koji je stvaraju. Svi pozorišni umetnici umiru zajedno sa svojim neponovljivim trenucima lucidnosti i lepote, svi nestaju na isti način, ne ostavljajući iza sebe ništa što bi ih sačuvalo ili proslavilo. Veliki pozorišni stvaraoci znaju da im ne vredi nikakvo priznanje kada se nađu pred tim zadatkom koji je u korenu našeg posla, a to je stvaranje istinskih trenutaka, nedorečenosti, snage, slobode, usred najveće neizvesnosti. I nadživeće ih samo podaci o njihovom radu ili fotografije i video snimci na kojima će biti zabeležena tek bleda ideja toga što su uradili. Ali tim snimcima će uvek nedostajati nemi odgovor publike koja u datom trenutku uviđa da to što se dešava pred njenim očima ne može biti preneto niti sagledano van tog prostora, da istina koju tamo zajedno doživljavaju predstavlja istinsko životno iskustvo, na trenutak prozračnije i od samog života.

Kada sam uvideo da je pozorište zasebna zemlja, jedna velika teritorija koja obuhvata čitav svet, u meni se začela ideja koja je istovremeno oličavala slobodu: ne moraš da se udaljiš niti da odeš sa mesta na kojem se nalaziš, ne moraš da trčiš niti da se pomeraš. Tamo gde postojiš ti, postoji i publika. Tamo su kolege čije prisustvo ti je potrebno. Tamo, izvan tvoje kuće, imaš svakodnevnu stvarnost, neprozirnu i neprobojnu. Stoga iz svoje prividne nepomičnosti radiš da bi stvorio najveće od svih putovanja, da bi ponovio Odiseju, putešestvije argonauta: ti si nepomični putnik koji neprestano ubrzava gustinu i čvrstinu svog stvarnog sveta. Ti putuješ ka trenutku, ka trenu, ka neponovljivom susretu koji se odigrava pred onima koji su slični tebi. Ti putuješ ka njima, ka njihovom srcu, ka njihovoj subjektivnosti. Putuješ kroz njih, dopireš u njihove emocije, u njihove uspomene koje budiš i pokrećeš. Tvoje putovanje je vrtoglavo i niko ne može da ga izmeri niti spreči. Takođe, niko nije u stanju da odredi njegov pravi obim; to je putovanje kroz maštu tvojih ljudi, seme koje je posađeno u najudaljeniju od svih zemalja: građansku, etičku i ljudsku savest tvojih gledalaca. Zbog toga ne odlazim, ostajem kod kuće, među svojim bliskim prijateljima, prividno miran, i radim danonoćno, jer znam tajnu vrtoglave brzine.

Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović

Aleksa Ilić, glumac i muzičar: Dosta mi je glume i na sceni

Iako nije lako ići stopama čuvenog američkog glumca i komičara Robina Vilijamsa (1951-2014), Aleksi Iliću (26) iz Pančeva bio je dovoljan motiv da kao mali zasmejava ljude oko sebe, a onda i da upiše Akademiju umetnosti u Novom Sadu dobije zvanje profesionalnog glumca.

Skromnog je stava da je još uvek daleko od Vilijamsa, ali ceo razgovor sa njim za ovaj intervju bio je poprilično komičan i veseo, te je na trenutak oživeo lik i delo čuvenog holivudskog „komedijaša” koji nas je naveo da i ozbiljnije razmišljamo i govorimo o umetnosti. Makar onoj koju danas živimo…

– Sećam se da sam, kad sam bio mali, voleo da imitiram mamu, tatu, babu, dedu,…

Meni je bilo zanimljivo da vidim radsot u očima onih koji me gledaju i koje zabavljam – priseća se Aleksa, priznajući da ga je to poprilično ispunjavalo. – Imao sam možda 12 godina, kada sam gledao film „Dobri Vil Hanting” u kom Robin Vilijams igra psihijatra, i sećam se da sam mami rekao da želim da radim to što Robin radi. Ona me je pitala: „Želiš da budeš psihijatar?” Rekao sam: „Ne, ne, ne,… Hoću da radim to što ROBIN VILIJAMS radi.” Video sam koliko se on dobro zabavlja dok sve to radi. I dan-danas volim da ga gledam. Bio je to dobar glumac koji je uživao u poslu, i pritom je bio veoma uspešan. Hteo sam da radim nešto što ću raditi s uživanjem.

Koliko sad imaš postora da se baviš komedijom? Koliko i danas drugima donosiš radost?

– Verovala ili ne, češće nego što bi ljudi pomislili. Stvari koje sam profesionalno radio u poslednje vreme vuku na komičnu notu, tako da sam imao prostora da se igram, ali i da zabavljam ljude oko sebe. A ako to ne radim na sceni, onda radim i u privatnom životu, tako da, uvek ima prostora za smeh i zabavu.

Koliko profesionalni glumac glumi, a koliko je on stvarno on i na sceni i mimo nje?

– Mimo nje najmanje glumi, glumi mnogo manje od običnih ljudi. Mene često pitaju da li lažem i glumim, a ja im kažem da je meni dosta svega toga na sceni. Kad sam u privatnom životu, volim da budem ono što jesam, nekako je lakše, ali i teže. Ne vidim poentu zašto bih glumio u privatnom životu. Na sceni mislim da nema glume kao „’ajde sad glumi”, nego imaš zadatu situaciju i lik, i to treba da odradiš kako piše.

Kakav je Aleksa mimo scene kad ne glumi?

– Ma, budala! Poprilično je opušten, otvoren, blesav,…

Baviš li se nečim mimo glume?

– Trenutno sam u tri benda i radim neki svoj solo projekat. Svugde sviram bubnjeve i pevam prateće vokale.

Znači, praktično, konstantno si u umetnosti…

– Čak i za svoj superego pišem tekstove za pesme, a bavim se montažom spotova, grafičkim dizajnom,… Osim plesa i slikarstva, koji mi ne idu, generalno sve ostalo volim da radim.

Budući da radiš svašta, može li se preživeti?

– Paaaaa… Ne znam. Ja, nekako, živim s tim. Siguran sam da ću u nekom trenutku reći u sebi: “E, više, ne mogu ovo da radim”. Meni je ceo dan, svaki dan, ispunjen. Evo, poslednja četiri dana sam rekao sebi da neću ništa da radim, samo ću da odmaram i baš mi prija!

Izvini što te ja sad uznemiravam…

– Nikakav problem. Ali uvek sam negde i nešto radim. Sad mi to prija, ali jednog dana će to početi da me zamara ili će prestati da me ispunjava. Onda ću odustati od nečega, šta god to bilo. Za sad me ispunjava i emotivno i finansijski.

Možeš li, onda, da kažeš da si trenutno jedna srećna mlada osoba?

– Apsolutno!

Čestitam ti… Kad već spominjem da si mlaaad, kakav odnos prema umetnosti mladi danas imaju? Ti si vrlo specifičan primer jer živiš za umetnost, u njoj, kroz nju,… Ali, kakva je inače situacija s mladima?

– Ne mogu baš da budem objektivan… Ljudi s kojima se ja družim i krugovi u kojima se krećem, uglavnom su kao i ja. Znam da postoji ta druga strana, drugi deo omladine koji ne zna ni šta znači „pozorište”, i to mi je žao. Mislim da umetnost oplemenjuje i menja čoveka, hteo ti to ili ne.

Koliko si se ti promenio i razvio?

– Mislim da sam se mnogo promenio. Čak sam išao iz krajnosti u krajnost. Bio sam i tip koji je kao neshvaćen umetnik, a bio sam i u fazonu „ma, umetnost je bezveze”. Nekako, našao sam sredinu gde znam šta meni prija. Možda je to umetnost, možda nije. Ako me nešto što gledam i slušam menja, onda je to umetnost. Ako me menja na bolje ili na gore…

Da li umetnost češće menja na bolje ili na gore?

– Mislim na bolje… Ali postoji i mračnija strana. Neki ljudi dopuštaju da ih umetnost odvede u taj neki mrak. Ali i on je dobar, deo je ljudskosti.

Koliko mi kao ljudi menjamo umetnost na bolje ili na gore?

– U poslednje vreme mislim da je izbacujemo iz sistema. Umetnost je uvek u nekom periodu imala svoje zlatne momente, a sada u ovom periodu u kom živimo, mislim da ide u mračno doba. To samo znači da će opet morati da doživi svoj vrhunac, samo je pitanje da li će to biti za naša života ili ne. Umetnost će uvek opstati.

Imaš li neke aktivnosti u skorije vreme?

Igram predstave u Pozorištu mladih, a treba da počnemo da radimo novu 25. marta, „Građanin plemić” po Molijerovom tekstu, to će biti komedija i biće spektakl. Radujem se tom projektu. S muzičke strane polako kreću koncerti, raducka se, treba da izbacimo nove pesme i spotove. Sledeće nedelje izlazi „Produktivan dan” benda „Superego”, odlučili smo da bude 20. marta jer je to međunarodni dan sreće, a pesma govori o tome.

Izvor: „Dnevnik„

Poziv na audiciju

Pozorište mladih iz Novog Sada poziva sve zainteresovane glumce između 22 – 40 godina na audiciju za predstavu Građanin plemić (Molijer) u režiji En Berelovič (Pariz/ Francuska) i to za uloge:

Učenik učitelja muzike/ Pevač 1/ Učitelj filozofije/ Turčin 2 (sve uloge igrao bi jedan glumac)

Audicija će biti održana u Pozorištu mladih 25.03.2019 god sa početkom u 15:30

Za potrebe audicije potrebno je pripremiti sledeće:

Jednu muzičku numeru po sopstvenom izboru. Od kandidata će se tražiti da istu numeru otpevaju na nekoliko različitih načina i žanrova (opera, pop, narodna…)
Pripremiti scenu izmeću učitelja filozofije i Žardena (scena sa samoglasnicima) koja će se čitati sa glumcem koji igra Žardena. (nije obavezno naučiti scenu napamet)
Pripremiti jedan pasus iz neke pozorišne kritike (iz novina) i pripremiti kao komediju sa elementima iz „Commedia dell’arte“

Poželjno je poznavanje francuskog jezika ali nije uslov.
Tekst za audicuju (scena iz komada) možete dobiti putem e- maila Ova adresa e-pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript u vašem brauzeru da biste je videli. ili preuzeti u Pozorištu mladih kod organizatorke dramske scene Ivane Cvejanov.

Takođe i prijave za učešče na audiciju možete obaviti na isti način.
Molimo vas da najkasnije do 20.03.2019 god. putem e- maila potvrdite vaš dolazak na audiciju ili potvrditi lično kod organizatorke dramske scene Ivane Cvejanov.

Uprava Pozorišta mladih