Privremenost je čovekova sudbina. Privremeno je tu na Zemlji, ograničen svojim fizičkim postojanjem na njoj. Privremeno uspešno se bori da tu svoju privremenost nekako produži, osmisli je tako da, bar nakratko i u segmentima, zaliči na neku malu večnost...
O toj privremenosti, koja je, čini se, još nekako dodatno postala opšta specijalnost ovog vremena, a naročito ove naše geografije, i to ne isključivo u političkom i društvenom smislu, već pre kao stanje svesti, razmišljao je reditelj Petar Jovanović kada je ponovo čitao Gogoljevog “Revizora” i predložio ga upravama dva novosadska teatra - Srpskom narodnom pozorištu i Pozorištu mladih da zajedničkim snagama naprave predstavu.
Prva proba upriličena je prvog novembarskog dana u Srpskom narodnom, gde su dobro raspoloženu ekipu pozdravili direktor Drame ovog teatra Milovan Filipović i direktor Pozorišta mladih Mihajlo Nestorović. Direktorski dvojac procenio je odmah da bi ova, prva ovakva saradnja ova dva teatra, mogla da probudi neke, do sada neotkrivene umetničke potencijale dve pozorišne kuće i označi početak rađanja - za glumce i publiku - uzbudljivog umetničkog dela – predstave koja će imati premijeru 25. januara na sceni Pozorišta mladih. Zamišljeno je da se u prvom periodu “Revizor” igra na sceni u Ignjata Pavlasa, a potom će se preseliti na Pozorišni trg, u zgradu Srpskog narodnog pozorišta, što je takođe nešto što se, kao praksa, isprobava prvi put, bar u Novom Sadu.
Ceo svet kao da igra Gogolja
Živimo u vremenu provizornosti i privremenosti, u vremenu konstantnog v.d. stanja u kojem nam je život determinisan iščekivanjem da ta privremenost prođe, dok se istovremeno navikavamo na nju. Mi smo se toliko navikli na to čekanje, da smo se u strahu od promene, u maniru Štokholmskog sindroma, srodili sa stanjem te privremenosti i zapravo priželjkujemo da se ništa ne promeni, jer ako bi ikada i došlo do neke promene, pitanje je da li bismo umeli da živimo u tome.
To je premisa je od koje je krenuo reditelj Petar Jovanović govoreći glumcima kakvog “Revizora” bi u narednim nedeljama da napravi sa njima... Ta privremena egzistencija neodređenog trajanja (privremeno povremeni poslovi na koje smo prinuđeni da pristajemo, privremeno zatvaranje ulica, privremena popravka kolovoza, privremeno grejanje, privremeno uvođenje sankcija, privremene tablice, privremena vlada, privremeno zatvoren ili otvoren bulevar, privremna gradilišta rasuta po celom gradu koja stvaraju ne baš privremeni osećaj prljavštine, smeća i neurednosti...) u čoveku stvara osećaj privremenosti kao nečeg normalnog, što uveliko podseća na psihologiju logoraša iz Drugog svetskog rata.
Mi smo na vrlo sličan način, smatra reditelj, svedeni na tu logorašku psihologiju opstanka, čekanja da nešto prođe, a prolazi samo život...To međuvreme, taj život od danas do sutra, koji je suštinski bez neke ideje o sadašnjosti i budućnosti, okvir je u kojem se mora pronaći neki humor da bi se opstalo, da bi život imao smisla, kaže Petar Jovanović.
Reditelj podseća da je okvir te privremenosti za Gogoljeve junake kreirao njihov imperator - Nikolaj I koji je obožavao oružje. Silne pare je na njega davao, ali suštinski pojma nije imao o ratovanju. Njegova je vojska bila paradna, izgledala je, ali je gubila ratove. Nikolaj I bio je čovek koji je izgradio ogroman državni aparat, tajne službe uveo je na najšira moguća vrata, otvaranje svačije pošte bilo je kao dobar dan, doušništvo je postalo osnovno zanimanje ljudi, a mreža žbirova i cinkaroša bila je nesaglediva: od dvoje koji sede za stolom - troje je “radilo za službu”...
Ako sve ovo na nešto podseća, to je privremeno, sačekajmo da nas taj osećaj prođe...
Jer, ekipa predstave neće se baviti politikom, niti dnevno-političkim događajima, iako je sve oko nas politika, iako sve izgleda upravo kao da je ceo svet pozornica na kojoj upravo politika igra dance macabre sa Gogoljem u rukama...
Šta ako izgubim i ovo malo nedostojanstva koje imam?
Strah jeste osnovna emocija koja nosi junake “Revizora”, jer, šta ako izgubim i ovo malo nedostojanstva koje imam, ali će se oni obradovati dolasku onog koji bi mogao da označi kraj njihovim mukama i privremenosti kakvu su do tada poznavali...
U raskoraku između te poznate i nove privremenosti koja se možda otvara, jedan od junaka uzviknuće rečenicu koja je svakodnevni plač građana svih naših gradova: “ Vidi na šta liči ovaj grad!”
A grad ko grad... Gradilišta na sve strane, pesak, mašine, rupe, skele, kamioni, bageri, pregrade, žica, cevi – kanalizacione i one druge, prašina, smeće, prljavština...
A da li je i sve to privremeno? I šta ako posle svega grad bude čistiji, ako ga urede, posade neko cveće, operu ulice, urede i neki park pride, zakrpe sve rupe, šta ako “Gradska čistoća”, npr, jednom ipak više smeća ubaci u svoj kamion nego što srče iz kanti prospe po ulici? Šta ako... Šta će biti sa nama? Hoćemo li umeti tako da živimo?
Ako se to pitamo, možda nam zapravo onda ni ne treba bolje...
Ili...
U ekipi koju je povodom Gogolja okupio reditelj Petar Jovanović su: dramaturškinja Nikolina Đukanović, kostimografkinja Milica Grbić Komazec, scenografkinja Marija Kalabić i kompozitor Bojan Milinković.
Glumačku ekipu čine: Darko Radojević, Strahinja Bojović, Jovana Balašević, Emilija Milosavljević, Ervin Hadžimurtezić, Tanja Pjevac, Marija Radovanov, Marko Savković, Danilo Milovanović i Ivan Đurić.
