Intervju: Darijan Mihajlović, reditelj “Tri musketara” Pozorišta mladih
Predstava “Tri musketara” u režiji Darijana Mihajlovića, koja će premijerno biti izvedena u subotu, 11. septembra od 20 sati na sceni Pozorišta mladih, označiće početak nove sezone u našem teatru, i to brodvejski.
“Tri musketara” ispričaće priču o tome zašto je važno biti poseban, biti individua, a ne gomila bez svesti i savesti, kako samo ostvaren čovek, siguran u sebe, u svoje znanje i umeće, u svoje životne stavove, svojim ljudskim kredibilitetom može da stane na stranu slabijeg, da ustane za pravdu, da stoji za čovečanstvo. “Svi za jednog, jedan za sve”, umesto “Svi za lajk, lajk za sve i svašta”.
Reditelja Mihajlovića novosadska publika već zna. Predstave koje je režirao svojevremeno sa trupom “Torpedo”, koje su često gostovale u Novom Sadu, budile su slobodu u čoveku. Sećamo se fantastičnog “Overlepinga”, upečatljivo potresne “Dantonove smrti” na obodu Petrovaradinske tvrđave ali i provokativne Verdijeve opere “Makbet” u Srpskom narodnom pozorištu...
O predstavi “Tri musketara”, u kojoj su glumci Pozorišta mladih dali najbolji deo sebe, zbog čega će se publika beznadežno ponovo zaljubiti u njih, govori Darijan Mihajlović.
Musketarstvo je danas gotovo zaboravljena kategorija. Vremena jesu čupava, ali ljudi ipak ne bi smeli da zaboravljaju koliko je važno štititi drugog: samo tako svet može biti dostojan za život. Kako se ono ponovo može probuditi? Ko ga može probuditi? Mi sami? Pa šta čekamo?
Musketar je životni mangup. To je jedan od onih koji, kad im kažeš da nešto nije realno, oni odgovore:”Pa promeni realnost”. Taj stil da se sve može, da nema straha ni pred kim i ni pred čim, to je izuzetno dragoceno. Svako treba da ima po musketara u sebi, kako bi mogao da živi, a da ga nije sramota života.
Ima li ipak nekih musketara danas, ko su oni za tebe?
To je svaka naša timska sportska pobeda. To da dođeš iz neke uklete sredine, timski pobediš nekog iz velikog belog sveta, a sve samo zato što znaš da su svi za tebe i da si ti tu za tim. To svi za jednog, jedan za sve znači da je moguće organizovati se i pobediti čak i kad su sudije, publika i protivnici na papiru - jači od tebe.
Pandemija korone, mislili smo, presložiće nam život, i jeste u mnogim sferama. Jesmo li postali empatičniji ili pak sebičniji ljudi? Šta te u svemu tome brine? Ima li išta što te raduje?
Korona znači kruna i ispalo je da je kruna svih bolesti, jer se umešala u sve. Skoro da ima ličnost. Ostale bolesti su uvek problem nekog drugog, a korona je svačija. Čovek je društveno biće i ona se naselila baš u tom prostoru. Rasparala je društveno tkivo dotle da se više ne pruža ruka i ne ljubi tri puta. Čekamo svi da prođe, kao neki dosadni gost koji je zaseo, pa ne znaš kako da mu objasniš da ode. Na kraju, više se čita i piše, tako da me raduje da će posle cele pandemije svi biti načitaniji. Na kraju, Andrić je svoje remek delo “Na Drini ćuprija” pisao u izolaciji, tokom nacističke okupacije. Izolacija je tokom istorije, stvorila mnoga genijalna dela.
I danas imamo borbu jednoumlja i slobodnog uma, baš kao kod Dime. Ovo prvo danas često prednjači, a ni ono što bi trebalo da je elita danas nema u sebi snagu, harizmu, odlučnost, znanje, hrabrosti da bude lider, neko ko može da preokrene pogrešan tok istorije. Može li se pojedinac u svemu tome izboriti protiv upotrebe čoveka?
Vreme u kojem se dešava Dimina priča, otprilike je izgledalo ovako. U Francuskoj je na vlasti autokrata koji je svemoćan, kralj Luj XIII. Po provinciji se dešava poneka seljačka buna u kojoj se većinom primitivni seljaci osvete tako što pale i ubiju ponekog vlastelina. To se zvalo “žakerija” i iz takve sredine u veliki Pariz dolazi D’Artanjan. On, dakle, beži iz sredine koja siluje, ubija i naivno veruje da je život negde drugde, na dvoru. Osvešćenje D’Artanjana da je vladar licemeran, lažno smeran, lažno radan, lažno vredan, lažno patriotski - to je centar priče. Rišelje je primer antagoniste koji je osvetoljubiv, sujetan, podrugljiv i nemilosrdan kada je u pitanju vlast. Takva je Francuska u to doba i sve se kuva u njoj jer će biti potrebno još skoro dva veka da taj lonac eksplodira.
Povodom rada na predstavi zabeležio si jednostavnu a vrlo složenu, i sve teže izvodljivu rečenicu: “Prvo budi ti, a onda budi deo većine.” Za to treba ozbiljna hrabrost, ljudi danas nisu spremni na to. Čovek stagnira u svakom smislu, iako mu tehnologija koja stalno napreduje, nudi široko polje za napredak u svakom smislu. Nemamo herca ni za sitne svakadnevne hrabrosti. Retki su spremni da ne budu deo gomile. Znači li to da je malo ljudi za slobodu, jer sloboda je velika odgovornost?
Kolektivizam, stado, istovetnost, jednobraznost… Svega se toga još nismo otarasili. Svaki čovek je unikat, ali za to je potreban drugi čovek koji to prepoznaje. Potreban je gledalac da otkrije umetnika, potreban je komentator da definiše problem. Ne dešava se sve to samo ovde i kod nas, u celom je svetu na delu “replemenizacija”. Vekove smo proveli da se odmaknemo od plemena, da bismo se vratili plemenskim vrednostima, čim se za to ukazala prilika. Samo se ta plemena drugačije zovu. Pleme antivaksera, pleme tetoviranih instagram influenserki, pleme tviteraša, a gde je tu onda onaj jedan što ga cene jer nije iz plemena?
Kako u ovo povuci-potegni pandemijsko vreme doživljavaš rad u pozorištu. Ono je uvek bilo oaza slobode mišljenja, a danas, paradoksalno, ono je i mesto gde si, zbog specifičnosti posla, u stalnoj opasnosti da "pazariš" virus. Menja li virus suštinu pozorišta?
Menja, ali katarza i pročišćenje ostaju. Pozorišta su poslednja linija odbrane duha jedne sredine i kad je virus u pitanju. Pogledali smo sve serije sa Netflixa i ostalih televizija za ove dve godine pandemije, neke i po dva puta. Mislim da je pozorište koje radi i dokaz da nismo baš skroz pobeđeni, jer možemo da ga organizujemo i u najtežim uslovima.
Kakav ti je osećaj: šta se u NS promenilo od “Overlepinga” i “Životinjske farme” ?
Davnih devedesetih je pozorišna trupa “Torpedo” redovno gostovala u Novom Sadu. Igrali smo na Štrandu, u Kulturnom centru, na rukometnom terenu… svuda. Nije se mnogo promenio Novi Sad, mi smo se promenili. Bilo je to vreme kad se igralo iz želje da se zaboravi najnotornije siromaštvo, da se osetimo bar malo delom nekog civilizovanog sveta…
Kakav je bio susret sa glumcima Pozorišta mladih?
Moj susret sa glumcima Pozorišta mladih je susret sa samim sobom iz tog vremena “Torpeda”. Oni pevaju, plešu, glume i mačuju kao da su na Brodveju. Sanjaju velike naslove velikih mjuzikala…Kao što mladi D’Artanjan inspiriše trojicu musketara na akciju, tako i za mene glumci ovog pozorišta predstavljaju koncentrat inspiracije.
(Snežana Miletić)
