četvrtak, 06 januar 2022 17:34

Glumica Nikolina Vujević: Za pet sati uskočila u ulogu Šile u “Kosi”

Kad si mlad glumac pa ti na početku tvog profesionalnog života iskrsne izazov kakav je poziv da za samo nekoliko sati “uskočiš” u jednu od glavnih uloga u nekoj predstavi, možeš biti samo, ili kukavica i reći “ne”, ili biti ludo hrabar i pristati: naučiti ulogu, tekst, songove, mizanscen, sve za jedva pet sati i stati na scenu pred puno gledalište.

 

Mlada glumica Nikolina Vujević bila je uprava ludo hrabra kada je pristala da zameni koleginicu koja nije uspela da dođe iz Budimpešte u Novi Sad i odigra svoju ulogu. Za samo pet sati, na putu od Petrovca na Mlavi, gde se zadesila, do Novog Sada naučila je sve o novosadskoj “Kosi”, o Šili u čiju je kožu te večeri trebalo da uskoči. Šilu je odigrala tako da publika, ne samo da uopšte nije primetila da je u toj ulozi nova, već ju je nagradila snažnim aplauzom. Posle - srećna, ohrabrena komplimentima kolega i naoružana osmesima svih iz tehičke ekipe, koji su sa temperaturom vojne vežbe uoči izbijanja kakvog hladnoratovskog sukoba na Nagorno Karabahu, pratili celu predstavu i disali zajedno sa njom, Nikolina Vujević mogla je da odahne...

 

Evo priče o tom danu izazova, ali i o tome kako mlada glumica razmišlja o glumi i pozorištu i kako bi ubuduće da se kroz taj svoj svet kreće...

 

Ko si ti Nikolina Vujević, šta te je dovelo na pozorišnu scenu, šta si na njoj našla, u kakvog te je čoveka na pragu tvog profesionalnog života napravila?

 

“Ko sam ja” je pitanje koje me je u 23. godini života navelo da sama napravim monodramu koja se, i zove “Nina” sa velikim znakom pitanja? Oduvek sam znala šta želim i kako želim, samo mi je nedostajalo malo više samopouzdanja. Upravo rad na autorskom projektu me je i doveo ovde gde sam sada, a nalazim se na čvrstom temelju svoje glumačke karijere koju sam pošela da gradim u pozorištu, sa nekoliko divnih predstava iza sebe, sa vrlo značajnim nagradama i, ako sve bude kako treba, šest predstava na repertoaru u predstojećoj godini, u tri različita pozorišta. Sa 23 godine nisam imala ništa od toga i pitala sam se ko sam i ka čemu stremim, a sada imam 25, tako da sam vrlo zadovoljna tempom kojim napredujem i osvešćujem sebe kao umetnika, ali pre svega čoveka.

 

Kakve su tvoje pozorišne veze sa Pozorištem mladih, a kakve sa drugim pozorištima?

 

Moja veza sa Pozorištem mladih počela je relativno skoro. Proteklog maja pozvala sam direktora Mihajla Nestorovića i pitala da li mogu na Maloj sceni da odigram svoju monodramu. Rekla sam mu da imam spremljen snimak predstave ukoliko mi ne veruje da je predstava dobra. Na to se on nasmejao i rekao da ću dobiti priliku i da pustim publiku da proceni da li je predstava dobra ili ne. Nažalost to igranje još uvek nikako da se desi zbog mojih privatnih obaveza, ali već nekoliko meseci kasnije našla sam se među 10 odabranih mladih glumaca koji će sarađivati sa Kokanom Mladenovićem na predstavi “Paklena pomorandaža”.

 

Druga moja jako važna veza jeste sa Jugoslovenskim dramskim pozorištem, u kome sam provela sigurno najviše vremena prošle godine i naučila mnogo toga, jer sam završivši jedan projekat vrlo brzo ušla i u drugi. Tamo igram ,”Beogradsku trilogiju”, u reziji Ivana Vanje Alača i “Zagreb-Beograd via Sarajevo”, Gorčina Stojanovića. Tu je i Srpsko narodno pozorište u kojem uspešno “veštičarim” već nekoliko godina u predstavi Nikite Milivojevića “,Veštice iz Salema”, a tu je i Ujvideki Szinhaz u kojem sam premijerno izvela svoju monodramu. Sve su to vrlo čvrste i stabilne veze koje će, nadam se, opstati još dugo jer su to sve dobre predstave koje zaista želim da igram još mnogo godina.

 

Šta se desilo u Pozorištu mladih 28. decembra?

 

Tog 28. decembra, ja sam se probudila vrlo mamurna u Petrovcu na Mlavi, jer je pretodne večeri moja najbolja drugarica slavila rođendan. Bila sam presrećna što konačno nakon vrlo radne godine ne moram da žurim nigde, što mogu da se otreznim k'o čovek i da uživam sa prijateljima, ali avaj...

 

Mihajlo Nestorović sada zove mene i pita me da li sam spremna da uskočim u mjuzikl “,Kosa”, u jednu o glavnih uloga za svega pet sati, na šta ja odmah odgovaram da nema šanse, ali mi on vrlo pametno ostavlja pola sata za razmišljanje. A kada meni daš vreme za razmišljanje, jedino što može da se desi jeste da krenem sebe da krivim kako nisam dovoljno hrabra i kako je ovo sigurno životni izazov koji ću zauvek pamtiti, i kako ću se kajati ako odbijem. Krenula sam momentalno za Novi Sad, a ostalo je istorija i neka drugi o tome pripovedaju...

 

Uvek je teško biti početnik, ma kako talentovan bio. A kad se početak poklopi sa situacijom kakva je pandemija, šta mlad čovek onda misli, kakva ga vrsta nemira obuzima?

 

Ne znam šta je obuzimalo druge mlade ljude, ali meni je pandemija samo pogoršala stanje u kome sam se donekle već nalazila. U trenutku kada nam saopštavaju da se sve zatvara i da život na neki način staje, ja završavam Akademiju, pišem svoju monodramu, idem kod psihoterapeuta, prejedam se slatkišima i čvrsto verujem da želim i mogu da budem bolje. Bile su to jako teške dve godine u mom ličnom razvoju, a karijera je tek trebalo da počne. Zato sada kada se osvrnem na to, jako sam ponosna na sebe što sam istrajala i samoj sebi stvorila prilike kakve imam sada.

 

Koje te teme u životu zanimaju, šta bi tematski na sceni radila? Bavi li se naše pozorište onim što su suštinske teme našeg društva?

 

Mene interesuje toliko toga, ali sve se na kraju svede na prostog čoveka sa svim njegovim manama, vrlinama i emocijama koje najiskrenije možeš da doživiš upravo u pozorištu. Volim spektakl, performans, muziku i ples, ali u isto vreme volim kamerne scene na kojima sam gledala neke od najboljih predstava i doživela ih na najličniji način. Recimo da me najviše interesuje kabaretsko pozorište, koje već dugo nije prisutno na našoj sceni, koje i, kada se desi, poprimi oblik neke lake zabave sa jako lošim humorom uz čašu vina. Ono što radim na sceni, mora i privatno da me dotiče, ja ovo ne mogu da gledam samo kao posao. Imam želju da kao umetnik utičem na ljude i pokušam da menjam stvari, osećam to kao svoju misiju. Trenutno, igrajući svoju monodramu, uticala sam na mnoge mlade ljude da progovore o svojim strahovima, nesigurnostima, anksioznosti i depresiji, pa bih mogla reći da me trenutno psihologija najviše interesuje.

 

Uvek je lepo primetiti kad glumac ima dobru dikciju. Nije česta na našim scenama, ni u regionu. A to je osnovni alat. Koji je još ključan koji ti je dat u ruke na Akademiji?

 

Na dikciji se mnogo radilo. Smatram da je govor najvažnija stvar kod jednog glumca, o tome najbolje svedoče čuvene radio drame, kao i pesme koje su recitovali naši vrhunski glumci. Nama je na Akademiji ponuđeno mnogo alata, ali je rad isključivo na tebi i ja sam već nakon prvog kolokvijuma iz glume, kada su mi svi rekli kako sam prava Sremica, u svakom smislu (smeh) shvatila šta mi je činiti. Mnogo sam stvari otkrila kod sebe tokom studija, ali moram priznati da sam na tome isključivo nastavila sama da radim, recimo na pokretu i pevanju.

 

Kaži mi šta čitaš, reći ću ti ko si? Čitaju li mladi glumci, osim onog što moraju, stižu li da pročitaju npr. Darka Cvijetića, Radmilu Petrović, Milenu Marković, Aleksandra Hemona, Enesa Halilovića? Šta mislite uči li danas iko više čitajući ili svi misle da sve znaju? Šta misliš da ti ne znaš?

 

Ja mislim da čitaju, ali sam gotovo sigurna da im malo šta u ovom brzom vremenu drži pažnju. Biću iskrena, pa ću reći da i sama imam problem sa tim. Danas se citiraju citati sa interneta, a ne odlomci iz knjiga. Ono što mene uvek drži budnom jeste poezija, u poslednje vreme divna Vitomirka Trebovac i Mehmed Begić, a trudim se i sama da napisem ponekad nešto, kad baš osetim potrebu, to mi jako prija. Još kad skupim hrabrosti pa to i objavim, ili podelim sa nekim dragim ljudima, potpuno je oslobađajuće.

 

Ne volim ljude koji misle da sve znaju, a kamoli one koji se pretvaraju da sve znaju, a ne znaju ništa. Ni sama ne volim sve da znam, ali u domenu svojih interesovanja radim na tome da stalno nesto novo saznajem i otkrivam. Evo baš sam danas razmišljala o tome kako ne znam ništa o biljkama, a ambiciozno pokušavam da ih gajim u stanu, i pričam ljudima kako obožavam biljke, mislim da je to malo licemerno (smeh).

 

Snežana Miletić

Don't have an account yet? Register Now!

Sign in to your account