СВЕМИР ИЗ ПИЛЕЋЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

“ЗАТВОРЕНИК И ШЕСТОПРСТИ” – по истоименој причи Виктора Пељевина; редитељ: Димитриј СегејевичВихрецкиј; сценографија, костим и лутке: Олег Каторгин; композитор: Миодраг Мика Младеновић; продукција: Позориште младих – Нови Сад; премијера 16.септембар 2018; играју: Алекса Илић, Иван Ђурић, Слободан Нинковић, Саша Стојковић, Неда Даниловић

Уколико желите да сазнате нешто више о аутору приче “Затвореник (пустињак) и шестопрсти” Виктору Пељевину (1962) мораћете добро да се помучите. Разлог није у томе што је млад и непознат светској књижевној јавности већ што се клони јавности. На руској књижевној сцени се појавио 1989 године са причом “Чаробњак Игњат и људи” а већ 1992 године за прву збирку прича је добио прегршт награда у својој домовини и диљем земаљског шара. Његове књиге су преведене на скоро све светске језике укључујући јапански и кинески, код нас се у књижарама може пронаћи петнаестак наслова овог аутора кога је Френцх Магазине уврстио на листу 1000 најзначајнијих савремених ставаралаца светске културе. Поред свега побројаног на интернету се може пронаћи свега пар фотографија овог инжењера електромеханике за кога се може рећи да је самоуки писац, похађао је само пар семинара креативног писања. Изузетно ретко даје интервјуе и када га “улове” обично говори о природи ума, науци и религији него о писању и књижевности.

Цењени читаоци ће се са сличним проблемом суочити ако желе да сазнају нешто више о редитељу Димитрију Сергејевичу Вихрецкију(1974). Пасивно знање руског језика стечено, силом прилика, у току средње школе се овога пута исплатило тако да је, тешком муком стечена двојка из сродног нам језика, помогла да сазнам да је г. Вихрецкиј дипломирао луткарство на Државној академији за позоришну уметност у Сенкт Петерсбургу а да је данас директор Окружног луткарског позоришта у Кемерову1 које носи име Аркадија Гајдара, знаменитог руског дечијег писца. На несрећу град Кемерово је у центар пажње наше и светске јавности дошао овог пролећа због стравичног пожара који се десио у тржном центру “Зимска вишња” приликом кога је настрадало 64 особе од којих су 41 била деца.

Пажњу овог пискарала у поменутој биографији, на сродном језику, је привукао податак да поменути Сергејевич Вихрецкиј, поред неколико успешних дечијих луткарских представа потписује и врло запажене режије луткарских представа за одрасле, ни мање ни више него Пер Гинт2, Евгеније Оњегин…

Уводећи нас у причу редитељ у пратећој програмској књижици каже за Пељевина: Постоје само фотографије. Многи сумњају да ли писац уопште постоји.Ако верујемо да постоји, онда треба да прихватимо чињеницу да је он, заправо, Затвореник (Пустињак). И тај пустињак, из године у годину, пише романе и приче које одражавају наше време као у огледалу. Огледала су различита – одражавају прошлост, будућност, па и пралелни свет…

Ових неколико уводних речи је неопходно да би приближили читаоцима, публици а изгледа и понеким учесницима у пројекту са каквим значајним уметницима смо имали прилику да се сусретнемо ове септембарске, недељне, топле, јесење вечери на праизведби луткарске представе за одрасле “Затвореник (пустињак) и шестопрсти”. То што је неко одрастао или због броја година које је накупио се дефинише као такав не значи да му је одузето право на машту или маштарење. Уколико би то право било укинуто нисам сигуран да би људска врста имала било какву шансу за опстанак не само на овој него било којој планети. Сходно томе је пре тридесетак година3 Виктор Пељевин објавио орвелијанску причу “Затвореник (пустињак) и шестопрсти” а Димитриј Сергејевич Вихрецкиј надахнуто драматизовао и поставио на малу сцену Позоришта младих, само један дан касније од дана када се, по казивању учесника са којима је ово пискарало имало прилику да се својевремено упозна, навршило пуних 87 година од извођења прве професионалне луткарске представе у Новом Саду.

Постављање ове представе на репертоар није први али је сигурно, до сада, најхрабрији искорак Позоришта младих у луткарство за одрасле. Драматург и редитељ Вихрецкиј уз синхронизовану подршку сценографа, костимографа и креатора лутака Олега Каторгина чврстом руком, од почетка до краја, води глумце и публику кроз ову фантазмагоричну епопеје два игром случаја затурена пилета у процесу производње замишљене фарме за тов пилића. Ако нам је луцидни Орвел половином четрдесетих година језиком становника антологијске “Животињске фарме” показао да нас има једнаких и једнакијих Вихрецкиј нас кроз Пељевиновог Затвореника/Пустињака који подучава свог невољног шестопрстог сапутника одводи/спушта још ниже у перспективу светова/космоса товних пилића. Ова свевремена прича се може некоме допасти или не али гледаоцима који живот не посматрају кроз ружичасте наочари, које нам сервирају савремени медији диљем планете, ће сигруно оставити горак укус у устима. Не могу и нећу да тврдим да су сви присутни у малој сали Позоришта младих били одушевљени виђеним, поготово они који позориште доживљавају као разоноду или бег од сурове реалности у којој живимо али овакве представе су сигурно исписивање нове странице у исторју ове најстарије луткарске куће на Балкану. Потребно је само да управа истраје на овом путу те да овај пројекат упути на међународне фестивале где ће, то могу са стопроцентном сигурношћу да тврдим, овај пројекат доживети апсолутну верификацију. Можда је преурањено или претенциозно али сам искрено убеђен да ова представа има своје место и у слекецији драмских представа бар на Фестивалу војвођанских позоришта следеће године.

Као што је ред у приказивању појединих представа треба да поменемо и глумце: Иван Ђурић са стеченим искуством доминира у улози Затвореника/Пустињака док му достојно спарингује млађахни Алекса Илић коме је ово прва улога у Позоришту младих. Њима двојици помажу стални чланови ансамбла Слободан Нинковић, Неда Даниловић и Саша Стојковић врло спретно баратајући луткама и захтевном сценографијом која нам дочарава замршени свемир фарме пилића.

Музичка подлога композитора Миодрага Мике Младеновића је у апсолутном сагласју са причом тако да са врло умешном дозираношћу појачава тегобну атмосферу у којој се радња одвија.

На крају, не могу да тврдим да ли су писац и редитељ имали прилику да погледају антологијски документарни филм “Маљ”4, Александра Илића из 1977 године али ми се намеће да је то врло могуће те да је ова прича адекватан наставак истога. Нашим читаоцима искрено препоручујем да када буду у прилици погледају ову одличну представу а као припрему лако могу да пронађу поменути документарни филм на сада свима доступном Yоу тубе каналу.

 

Текст преузет са: vojvodjanske.rs