ПРЕТПЛАЋЕН НА НАГРАДЕ!!! (први део)

Разговор с поводом – Саша Латиновић – Испеци па реци… пише Драгољуб Селаковић

Нови Сад има буран позоришни живот, три професинална позоришта, неколико алтернативних група, академско позориште Промена, Стеријино позорје, од скора и „Мањински фестивал“ који нас по други пут чека ове године у новембру, честа су гостовање београдских и иних домаћих позоришта, буде ту и значајних гостовања из иностранства, пристојан број премијера… често добијамо информације да су поједини глумци или представе освојили награде на разним фестивалима, ево Ујвидеки Сзинхаз по други пут добио највећу позоришну награду у Мађарској… Све је то у реду али чини се, испод радара, у медијима скоро незапажено, пролазе информације да су тамо неки луткари из неког, како се оно зваше… Позоришта младих, ма оно позориште у Дому културе, да, да… у Соколском дому, ма у оном што је било СНП, па био бисокоп Звезда… донели и доносе у наш град прегршт награда са скоро свих домаћих и међународних фестивала на којима учествују, врло често су то и гран-при награде. Конкретно, нисам приметио да су “велики” медији, са националном и сличним фреквенцијама, нешто посебно известили аудиторијум да је пре десетак дана представа „Како је настало летење“ у режији Емилије Мрдаковић добила по трећи пут гран-при на међународном фестивалу у Кијеву (Украјина) у конкуренцији 24 представе из 14 земаља са 3 континента, мало ли је?! Тим поводом разговарамо са главним „кривцем“ тј. јединим глумцем, ради се о монодрами, Сашом Латиновићем о тој представи и о још понеким стварима…

Прво, конкретно питање: Твоје право име је Саша?

Да, баш Саша…

…пошто се већина Саша зову Александар па им онда тепају Саша, да не би било забуне…добро, Саша Латиновић рођен у Зрењанину пре 40 година, у родном граду обавио то што је имао око основне и средње…

…није завршио средњу школу пошто је успео да упише академију после трећег разреда…

…срам га било, хе,хе…

…било му је јако жао што није успео то да уради после другог разреда средње школе јер је и тада конкурисао али су му казали да је исувише млад па су га примили после треће године, тако да нисам завршио средњу школу…

…дошао си на Академију у Нови Сад?

Ту сам једино и пробао, нисам никад конкурисао, ни пробао на некој другој…

… био си стипендиста зрењанинског позоришта „Тоша Јовановић“, био си у јако интересантној класи…

…јесте, то је класа професора Боре Драшковића, комбинована класа, режија и глума…

…из те класе је произашло неколико, данас релевантних имена, не само за Нови Сад већ за читаву земљу и регион… Оља Ђорђевић, Влада Тинтор, Јелена Ћурувија, Дубравка Ковијанић, Иван Ђурић…

…Филип Марковиновић, Толнаи Салбоч…

… ви као студент, мислим цела генерација, још на факултету правите неколико запажених представа које су имале пристојан одјек, крајем деведесетих година … круна тог рада се дешава у лето 1999 године, одмах након бомбардовања, помоћу штапа и канапа у Позоришту младих, током лета, колико се ја сећам, у Септембру је била премијера, “Момци из бенда”…

…јесте, то је била наша прилика, односно, то је била Ољина испитна представа, за коју смо се ми грчевито борили код професора Драшковића, да то буде испитна представа, онда се жестоко борили у позоришту да то постане позоришна представа… која је доживела изузетан успех, можда чак и највећи успех који је доживела, до сада, нека драмска представа у Позоришту младих, односно драмска представа у којој сам ја играо. Она је слабо ишла на фестивале, играла је чини ми се као пратећи програм Стеријиног позорја те године или нешто слично…

фото: В. Јовановић

…не, не… тога се врло добро сећам јер сам управо у то време се доселио у Нови Сад, она је била у званичној конкуренцији Војвођанских сусрета који су те 1999 године одржани у новембру, овде у Новом Саду, тада су први и једини пут померени због бомбарадовања, иначе су увек у априлу, и није добила ни једну награду али је оставила врло јак утисак и произвела врло опречне коментаре, јер је у то време то била “шкакљива тема”…

…јесте то је и данас врло “шкакљива тема” иако не би требала да буде… наиме ту се ради о прослави рођендана једног хомосексуалца и читава прича се дешава у току те журке…

…шкакљива тема, у то време није баш могло, тако пуно, јавно да се прича о различитим сексуалним опредељењима иначе, по мени је то једна најобичнија, класична мелодрама само што је смештена у окружење људи са неуобичајеним сексуалним опредељењима, класична мелодрама с тим што су на сцени само мушки ликови, стандардна прича о љубомори, троугловима итд…као што се дешава у свим љубавним односима…

…тако је, наравно, као што би сви ти односи требали да буду класична прича између људи, свака таква прича треба да буде једнака, свака љубав између људи је ваљда или би требала буде једнака…

…ту сад можемо да поменемо оно што смо раније причали, о успеху те представе. Сигуран сам, то могу да потпишем, да је то прва и једина представа у историји свих новосадских позоришта, која је направљена и играна само у Новом Саду, на коју су долазиле организоване групе гледалаца из Београда да је гледају. Игром случаја је то било Позориште младих у које сам управо у том моменту, одмах након премијере, дошао ја тј. постављен сам за управника…

…јесте, ми смо у то време били изузетно познати и популарни мада ми тога нисмо ни били свесни, направили смо представу коју су људи долазили више пута. Било је људи који су долазили скоро на свако извођење…

…куриозитет је, рецимо, упознао сам једног господина, млад човек, који је организовао прославу рођендана тако што је довео своје пријатеље из Београда да гледају “Момке из бенда”, после су негде правили журку итд. То се никада пре ни после тога није дешавало…

Да, да… Позориште младих је тада, колико се ја сећам, имало изузетно младу “вечерњу сцену”, они су се до тада првенствено бавили луткарским представама и представама за децу, мислим то је, заправо, основна делатност Позоришта младих. Ми смо тада, када је та представа узета као могућност да буде на репертоару, дошли управо због тога да се ревитализује, појача, побољша вечерња, драмска сцена у Позоришту младих. Као што сви знамо, школа за глумце луткаре не постоји у Србији. Код нас нећете бити школовани глумац луткар, код нас имате школоване драмске глумце који се школују за рад на телевизији, позоришту, филму и радију, значи на свим медијима у којима је могуће да то раде али се не школују да играју у представама за децу нити у луткарским представама. Наравно, тада сви ми као свршени, млади драмски глумци, па и остали глумци који су били већ запослени…

…ти тада ниси био “свршен”…

…да, та Ољина представа није била дипломска већ испитна представа са треће године режије а нама треће године глуме…

…дипломска је била “Бомбардоваћемо Њу Хејвен”1 (Неw Хавен) следеће године, исто у Позоришту младих…

…да, тако је… и ми смо дошли не знајући шта бисмо ми могли да радимо у луткарском позоришту и шта је то луткарско позориште уопште. Претпостављам да су глумци, који су ту већ били запослени, прихаватили да раде са нама у нади да ће једног дана играти и они вечерње представе. Након тога… од како сам тамо запослен, ја сам запослен у Позоришту младих, малтене, одмах након завршетка Академије… био сам запослен у зрењанинском позоришту неких три/четри месеца након дипломирања и после тога сам прешао у Позориште младих…и ту се “настанио”, јако лепо… онда сам фреквентно играо и радио драмске представе за одрасле паралелно са представама за децу и луткарским представама.

Долазимо до једне битне тачке, везане за луткарство и за ову причу а то је “Комадић”!!! То је преломна, култна представа…она је изашла у фебруару 2001 године, сплетом чудних околности знам поуздано када и како, пошто је то прва премијера за мога управничког мандата у том позоришту. Процес је познат, то је радила једна мала али одабрана екипа и кључна ствар је да се ту појавио један тандем који ће ево пуних седамнаест година, можемо слободно рећи, ма колико се то некоме свиђало или не, то је доминантан тандем који носи репертоар луткарске сцене у Новом Саду, то су Слободан Нинковић и ти…ви носите, добрим делом, и репертоар драмске сцене Позоришта младих. Наравно, уз помоћ осталих који су, такође, заслужни за читаву причу али сте вас двојица стасавајући као глумци доносили сваки пут, са сваком новом представом, бар по један искорак даље… Комадић је био та преломна тачка где се формира та екипа, ту је пун допринос дала, на несрећу покојна, Мирјана Марковиновић, наравно на челу са Емилијом Мрдаковић, у то време је била Мачковић, која је “идејни вођа” те неуобичајене приче, за луткарство, у то време. Комадић постиже невероватне успехе где год се појавио, тога се јако добро сећам…

фото: Комадић (архива Позоришта младих)

…ха, ха, лепо беше. Да, то је интересантно, обе те представе су моје прве представе у Позоришту младих, прво Момци из бенда а онда Комадић по Шелу Силверстејну, по његовим причама за децу “Чији сам ја комадић” и “Комадић који недостаје”… да, шта је ту битно… настављам три приче одједном па ћеш ти то да скратиш…дакле, ми смо негде на трећој години добили могућност да изаберемо, односно имали смо факултативни предмет, тада се то тако звало и нису били изборни, сада јесу…да идемо на луткарство. То је била више радионица коју је водила Емилија на Академији…ја до осмог разреда нисам ни помишљао да би се икада бавио глумом, онда ме другарица одвела у неки драмски студио и мени се то јако допало и ја сам тада одлучио да ће то бити мој живот, у року од три године сам решио да је то оно што желим да радим па сам се трудио да што пре побегнем из средње школе да бих постао глумац…тако је и ово дошло потпуно неочекивано, наравно, пустивши себе…нисам имао никакав отпор према томе, мада ја имам утисак да глумци имају отпор према луткарском позоришту, да не желе да своју “глумачку величину” сакрију иза величине лутке па онда…мислим да само из тог разлога имају отпор према луткарству, иначе, је много лепше и захтевније за једног глумца да може да анулира себе, да се постави у инфериорнију позицију од нечега што он оживљава, то је исто његово дело…то ја сада учим своје студенте…дакле Емилија је дошла да нас научи нечему, дала нам је неке предмете, објекте… са којима смо ми требали да се играмо… ја сам се изузетно лепо играо са неким офингером… то се њој јако свидело, она је била очарана…та вежба је њој била, касније, омиљена…то ми је после причала, како јој се то јако свидело. То је била чиста импровизација…дакле, ми смо долазили на час, она нам је доносила неке објекте, ми смо се играли са њима и оживљавали их… она је на основу тога стекла утисак да бих ја био добар за неку луткарску представу, коју би она некада радила у Позоришту младих. Значи то је било раније, пре Комадића… е, онда кад је дошао Комадић на ред, ту је она добила прилику да позове неког од младих глумаца, да у том пројекту са њом сарађује, па је онда звала мене, питала ме да ли бих ја хтео…е онда су били преговори с кућом, да ли би то било у реду, ја сам већ тада играо у Момцима из бенда, већ сам био познат колективу, био познат управи итд. на шта су, на моју велику срећу, одлучујући људи у кући пристали, позвали ме и одмах након тога, не знам да ли је била изашла премијера а ја сам био запослен у Позоришту младих… то је све ишло јако брзо…

…то како си ти запослен знам, јако добро, знам ко је плаћао твоје не исплаћене стипендије зрењанинском позоришту итд. итд. Знам за позив тј. да су те ставили у неку поделу која се теби није допала а био си планиран и увелико радио на три/четири пројекта у Позоришту младих па сам, ево сад могу да се похвалим, ја лично, направио договор са тадашњим управником зрењанинског позоришта Гораном Ибрајтнером да ти у ратама исплатимо те заостатке, мислим две године ти нису исплаћивали, тако сам ту ствар око преузимања ја завршио…хе, хе…то је, такође, мало каснило али мислим да је све намирено…

…да, да, све је то у реду…

То је био мој лукави потез и данас то могу да кажем с тим се поносим!

Да, да…баш је тако било, хвала ти…

фото: В. Јовановић

Немаш на чему да ми се захваљујеш, ти си пружио много, много више него што је та лукавштина коштала…то је било негде у мају месецу 2001 године…

…да, да у праву си, тако је било. Тако да смо ми направили, за то време…за тадашњи луткарски театар искорак, што се наших простора тиче. Ми смо тада били прилично затворени у односу на свет, то је трајало јако дуго… оно што смо могли да видимо, тада ни интернет није био толико распрострањен, тако да нисмо могли да дођемо до информација…али је то за наш тадашњи луткарски свет био изузетан искорак. Дакле, на једном од међународних фестивала, овде у нашој земљи, смо добили критику једног члана жирија из Бугарске …да су то неки објекти који су се бацали по сцени и кретали, најстрашније је било то што је Емилија преводила са бугарског, хм, хм, како је тамо неки, њен земљак, пљује…знаш, како ли је само њој било као редитељу те представе да преводи тако грозну критику?! Ипак је то био искорак, при том је та представа имала све квалитете добре предстве, луткарске представе, осим што није имала класичне лутке.

Та прича о негативним критикама…то је, као увек, проблем конзервативних, старијих, мада не морају да буду стари по годинама, већ конзервативни у сваком погледу, мислим на застарео поглед на све нове креације, људи се, у принципу, боје свега што је ново, што је неки нови искорак, не препознавајући да је то будућност… то је уобичајена прича нпр. неми и звучни филм, па црно/бели против колор филма, па да ће телевизија уништити кинематографију… поменимо да је радио, ипак некако, преживео видео итд. али то је увек тако било, то је прича која се понавља… међутим, поред свих негативних, почетних, конзервативних критика Комадић је на свим фестивалима, на којима се појавио, добио бар по једну награду чак, што је за то време било не замисливо, на највећем светском фестивалу “Златни делфин” у Варни, то је трогодишња продукција, тријенале, свих светских луткара, под покровитељством УНИМА, и ту је Комадић добио награду, да поменемо ПИФ (Пупет Интернатионал Фестивал) у Загребу. Ако је “Златни делфин” нешто као Олимпијада у спорту онда је ПИФ светско првенство, које се дешава сваке године и добити награду за режију 2001 године, био сам директно укључен и знам…мене су смиривали, толико сам урликао од среће кад је спикер прочитао, нико није могао да верује…ми смо били већ спаковани и требало је да кренемо, ја сам инсистирао да останемо, већина је била да се иде, треба стићи кући…онда смо нас, четри/пет, отишли на проглашење, остали су седели испред у некој башти…ми апсолутно немамо појма, нити можемо да помислимо на награду, немамо никакву информацију, имали смо прилику и срећу да одгледамо већину представа, па хајде да видимо ко је награђен…кад је официјелни спикер прочитао: Награда за режију2 “Комадић”, Нови Сад, Позориште младих, Емилија Мачковић… ја сам почео да скачем и урлам, Емилија ме смирује а ја јој кажем: Иди бре… узимај ту награду па да бежимо кући… ха, ха,…извињавам се али сам морао ово да кажем.

Ништа, ништа… и мени прија подсећање. Кажем, сам почетак у Позоришту младих је био врло успешан… те две представе су биле изузетно успешне, имале су велики одјек код публике и биле су препознате… ако не баш Момци из Бенда, онда је Комадић у стрчној јавности, код критике и на разним фестивалима заиста оставио трага.

После тога су се ређале друге представе тако да ја врло фрквентно радим у Позоришту младих, од тих раних двехиљадитих, па на даље, “носим репертоар” и изузетно сам срећан због тога и поносим се тиме, то увек наглашавам… и увек наглашавам да сам, паралелно са тим, постао и професор на Академији уметности у Новом Саду. То истичем својим студентима и покушавам да им приближим позориште за децу и луткарско Позориште, имам утисак да они о томе не размишљају на прву лопту, када се пријављују на Академију да би били глумци, уопште не размишљају о томе да би могли да буду и глумци за децу…кажем тада је Емилија понудила то на часу, мени се то свидело и када сам урадио Комадић…одлучио сам и решио да ће то бити подједнако моја љубав као и драмске представе за одрасле. То радим врло поштено, врло предано са максималном посвешћеношћу.

Ти си након тога урадио неколико сјајних предства, карактеристика луткарства је да, за разлику од драмских, представе много дуже трају, много дуже се играју и могу се реанимирати. Могу се конзервирати, кад се “изиграју”, кад стасају нове генерације могу се осавременити и поново играти. Комадиће се више не игра…

Па мало смо Слободан и ја престари да би смо могли да радимо све то што смо радили некада…то је физички врло захтевна представа. Кад кажем да глумцу, луткарски театар и театар за децу, нуди много више, да је много тежи, онда мислим и на то… физички је захтевнији, што се тиче пажње…пажња мора бити подједнако подељена бар на три различите стране, морате да будете прилично пластични и вешти као извођач и мислим да је то за глумца изузетно захтевно…кажем понекад ми је жао што се наша позоришта за децу, поготово луткарска позоришта, стављају на нижи степен вредности у односу на позоришта за одрасле. Што је најжалосније то се дешава у струци, ја то доживљавам свих ових година, колико се овим бавим… ми будемо, наводно, у истој конкуренцији са представама за одрасле а онда будемо најављени као пратећи програм итд. тако, да су то неке ситнице које показују право стање ствари и односа… а кажем вам да је одиграти представу за децу, бар три пута, теже него одиграти драмску представу на вечерњој сцени.

То све зависи од човека, од сваког појединца, како доживљава свој посао… ти си познат и као сарадник и као глумац да увек, на свакој проби, на свакој представи, па било да се игра у неком забаченом селу, у дому културе где нема ни грејања, у зимским условима…Саша Латиновић се дебело озноји и пружи, најмање 105% …

Ја мислим да је тако једино могуће, ако хоћете да радите неки посао, стално правим дигресије, не мислим ту само на мој посао, извођачки, глумачки или као уметник… не, не…ја мислим да је то у сваком послу неопходно. Тако треба да раде људи…или ћете да радите или нећете, ту сте где сте… то је поготово битно за овај посао…да се разумемо. Од овога посла се нећете обогатити, нећете бити ни славни, шта значи бити славан српски глумац, која је то слава и шта то значи? Ако ово не радите из чисте љубави… зато што то волите, па онда према позоришту, па према својој публици која долази да вас гледа и за то плати улазницу, онда немојте да радите. Наравно, то мислим и за сваки други посао… чак и ако га не волите, нађите нешто што волите да радите и онда радите максимално…

1)по тексту Џозефа Хелера који је најпознатији као аутор сценарија за култни фим “Квака 22”

2)награда за режију је на ПИФ-у друга по тежини, прву награду – за најбољу предсатву – је добила белгијска представа, нисам баш сигуран да је случајност то што је амбасада Краљевине Белгије у Загребу те године била Генерални покровитељ фестивал, хм, хм…

 

Прочитајте и други део!
Преузето са: vojvodjanske.rs