ПРЕТПЛАЋЕН НА НАГРАДЕ!!! (други део)

Испеци па реци – разговор с поводом – Саша Латиновић

Ти знаш мој став, дуго смо сарађивали, да је позориште начин живота…то није професија, ако се бавиш позориштем мораш да будеш спреман на одрицање од реалног живота јер позориште је “болест”. То ми је, недавно, рекао и Љуба Мајера …да је он од детињства инфициран том болешћу и ево сад је на заласку каријере а није се “излечио”…

…моја професорка Весна Ждрња каже да је то “дрога”, ха, ха…

…да, то је зависност, што је више конзумирате више вам је потребно, то је болест са којом се живи, од ње се не умире, сем у екстремним случајевима али се не лечи…ко се инфицира, на прави начин, нема му помоћи. Давно сам чуо флоскулу из уста чика Бранивоја Бране Ђорђевића која је апсолутно тачна “У позоришту живе само две врсте људи, сви који долазе у позориште: глумци, редитељи, декоратери, костимографи, шминкери и остали се деле на две групе: оне који воле позориште у себи и оне који воле себе у позоришту.” Ако припадаш тој првој категорији, волиш позориште као такво, позориште у себи, онда ћеш бити попут Саше Латиновића и сличних њему или ћеш бити у другој категорији, како се то каже, бићеш на плати, нико неће да ти да ‘праву’ улогу, стално ће бити у неком проблему, увек је неко други крив… то није случај само у позоришту то је случај у сваком послу. Но да наставимо даље, апсолвирали смо твоје ставове, долазак у позориште и начела којих се придражаваш …после извесног времена, прво као астистент, одлазиш на Академију уметности, сада си у статус?

Све, све… нивое, све степене, “напредовања” на Академији сам прошао и сада сам у статусу ванредног професора. Предајем један од обавезних предмета, са мојом професорком Весном Ждрњом, сценски говор, то спада у глумачке вештине и већ ево целу школску годину предајем глумцима, они то могу да одаберу као изборни предмет: Увод у луткарство и основе луткарског позоришта.

Што значи да ћемо се, у догледно време, појачати на том плану, у некој од генерација се мора појавити…

Па…мислим, јако је мало простора у том смислу, ово је више информативно, односно разбијам предрасуде младим драмским уметницима…да луткарско позориште није ништа мање вредно ни важно, да га није лако радити, да ако га нећете радити једнако посвећено као што би сте радили, ако би сте, играли Хамлета… тако исто морате да играте и Плавог Петра… онда, немојте то да радите. Онда немојте бирати да будете у позоришту које се бави луткарским театром а уз то можете да се бавите и драмским театром. Дакле, бирајте кућу у којој ћете радити, немојте да се опредлеите за нешто где ћете само примате плату…па онда да покушавате да мењате институцију зато што она није нешто спрам ваших могућности, жеља и хтења.

Реци ми нешто више о “Летењу”, о представи “Како је настало летење”. Сећам се премијере, одгледао сам и неколико реприза, доводио сам моје пријатеље разних узраста, родитељима тих пријатеља стално препоручујем ту представу, већина има око пет, шест, седам година…

…то су иначе најбољи пријатељи…

…са уживањем, сваки пут одгледам ту представу и сваки пут сам фасциниран твојом преданошћу, енергијом, умећем и начином на који то радиш…реци нам нешто више о томе…

фото: летење (архива Позоришта младих)

Па то смо опет…Емилија ме је опет позвала да сарађујемо, да направимо представу од “штапа и канапа”…буџет за ту представу је био изузетно мали, чак је у току рада смањиван, имали смо и притисак од стране управе у то време…што се тиче буџета. Онда смо се ми затворили…нас неколико и истраживали шта би то могло да се помоћу “штапа и канапа” направи…идејни и ликовни творац ове приче је Милица Грбић Комазец, наравно у сарадњи са Емилијом Мрдаковић и са мном… она је давала та визуелна решења… морам да поменем сав креативни тим зато што су сви изузетно заслужни за величину ове представе. Онда је Емилија донела једну причу Маргарита Минкова , “О летењу”, тако смо и дошли до наслова…то је причица на једној страни, не знам да ли баш има пуна страна текста, неких тридесетак, четрдесетак реченица… о једној роди, једном родану коме је пала на памет идеја да полети од које је хтео да побегне и који је тако трчао, трчао…и бежећи од своје идеје је у једном тренутку раширио крила и полетео…сад око те приче смо гледали… шта би ту могло и како да се развије…нисмо имали буџет за музику, па је Емилија предложила некога који је одавно преминуо, па онда не морамо да платимо ауторска права…па се ту испоставило да би било супер да то буде Бах, пре неки дан смо о томе причали, мислим да су ту биле најскупље моје степ-ципеле, од свега тога што се појављује на сцени најскупље су моје степ-ципеле…прво је била идеја да то буде без икакве музике, да ја све време степујем и тако дајем неке ритмове, међутим то је било изузетно захтевно и напорно а нисам сигуран да би трпело ухо, мислим ухо гледалаца, толико врмена да буду само ударци је претерано… па смо изабрали, пошто се ради о математици и физици, летење… цела прича нас је асоцирала на тај едукативни моменат односно, то је то примењено позориште где свако од наставника може да узме пелцер како би могао да објасни неке законе физике које ни мени нису никад били јасни, док сам учио школу а при том је нелогично да нам нису јасни, јер све што се дешава око нас дешава се захваљујући законима физике, односно објашњиво је законима физике. Тако смо ушли у “материју”…покупили од свега, са свих страна, онда су нам пуно помогале Оливера Црњански и Фросина Димовска да мене научимо да степујем јер ми то нисмо учили на Академији а ја сам имао изузетну жељу да нешто по том питању урадим. Па смо онда учили да степујемо, па су ме оне тренирале и вежбале што се самог покрета тиче…даље, са Емилијом сам смишљао текст, обликовали смо причу ииииии…онда смо у једном тренутку решили да направимо прогон…ми смо то све радили на парчиће, сценицу по сценицу…неку причицу по причицу, тамо/вамо…па смо решили да направимо прогон, да ми видимо шта ми то од материјала имамо? И одједанпут се десила представа, то је било јако…мени је било занимљиво, за мене као извођача је било јако чудно јер се то склопило у том једном прогону некако само од себе или захваљујући томе што сам га ја тада, тако водио,мени је то било логично да то тако спојим….и тако да је са неким малим изменама и допунама изашло као готова представа. То је био један…пахххх…ако уметници кажу да им се дело “деси”, ово се дело “десило”, наравно не само од себе, наравно дас мо ми ту уложили пуно рада и материјала, свега и свачега, наравно пуно занаја, труда и креативности свих сарадника и све тако редом али је све то некако одједанпут изашло на светло и због тога сам изузетно био узбуђен јер се на сличан начин десио и Комадић…када се десио, на врло сличан начин се десо, разлика је неких десетак/петнаестак година…заиста схватиш да се велика дела у животу не дешавају баш из године у годину него треба и времена и да треба пуно рада, да би добили неке нове идеје, да нешто ново смислите и да вам се деси пуно тога у животу из чега можете да извучете неке нове закључке…тако да се ово “десило” и мислим да је ово негде у рангу са Комадићем. Оно што је Комадић био у своје време тренутно је “Летење” у овом садашњем времену с тим да је “Летење” изашло 2014 године тако да оно има свој “стаж”, учествовало је на бројним фестивалима и добило је до сада…мислим да није било фестивала или нам је жири спавао на неком од фестивала, јер смо ми били програм за децу а они су морали увече да се напију па нису могли пре подне да гледају дечије представе, е па једино са тог фестивал није донело награду…на свим осталим фестивалима смо добијали све могуће награде које се могу добити.

…ту је сада и ова награда у Кијеву…

…да то је последња награда коју смо да сада добили, то је Гран-при, најбоља луткарска представа за децу у слекцији између 24 представе из 14 земаља, петочлани међународни жири је једногласно донео одлуку да једна монодрама… то је кутиозитет, стално су се то питали… прву такву награду смо добили на суботичком међународном фестивалу који је, такође, изузетно велики фестивал, где смо и тада добијали коментаре да је просто сулудо да једна монодрама, до представа коју игра само један глумац добије Гран-при награду, то је било потпуно непојмљиво за наше услове а добила је… и овде смо играли у таквој селекцији, са толиким бројем представа и разних учесника и опет монодрама добије Гран-при…

Боже здравља биће тога још…

Ја се искрено надам.

Мени је посебно драго да можемо на овакав начин, искрено да разговарамо свесни тога да постоје разни отпори…обично ти коју стално имају нешто против не схватају да поред тога што га ми не волимо, тај немачки принцип: рад, ред и дисциплина доноси резултате…на срећу постоје неки, нови млади људи који имају неку нову енергију и полако преузимају тај модел и прихватају нека нова правила. Желим при крају овог разговора да те питам какви су ти планови за будућност?

Мислим да нико не може да планира у овом делу Европе ништа јако далеко, ја за сада планирам да наставим даље на Академији и у позоришту и надам се да ћу имати прилике, да ће ми бити понуђена могућност да то радим са обзиром да је тржиште све мање, новца је све мање и продукције су све тање тако да се надам да ћу и даље успешно живети на сценама поготово у Војводини. Ја, на своју велику срећу, врло често радим у Суботичком Народном позоришту, у Зрењанинском народном позоришту тако да мислим да се и њима одужујем, мислим зрењанинском позоришту још из оних дана које смо помињали… тамо имам изузетно успешне представе, на њиховој сцени, у којима играм и због тога се изузетно радујем. Мислим да је квалитет за глумца да може да одлази у друга позоришта и да са њима, са другим ансамблима размењује искуства, мислим да смо…да је већи број наших глумаца ускраћен за то искуство баш из разлога што се јако мало представа, у суштини, прозводи, наравно, због тога што нам је тржиште мало, скромно и обично само звезде могу себи то да приуште, те наше звездице… мислим да је та размена искустава изузетно значајна и што је још значајније и што сам имао да сада среће да с овим представама, о којима смо причали, одлазим у иностранство да погледам то што је најбоље у њиховим позориштима и са тим што сам видео да се упоређујем. Не мора то да буде уопште жири са којим ћете ви да сложите или не…важно је да ви као извођач одете да видите шта други људи знају у вези са тим чиме се и ви бавите и шта они и како то раде, како то тамо изгледа?

Оно што је проблем, у овој општој беспарици, већ у назад деценијам је да изузетно ретко имају прилику да ансамбли, на фестивалима на којима учествују, гледају друге представе које учествују, због скупог смештаја, обично само одиграју и враћају се назад…на несрећу и када имају прилику они не гледају него имају нека преча, обично “текућа” питања…иначе на фестивалима би требало да дође и до неког, рецимо, креативног пуњења мада често глумци и редитељи могу да виде како неке ствари не треба радити али је и то корисно…посебна је ствар када имате срећу да видите како треба или када имате прилику да нешто ново научите…

Наравно, најбољи момент је када ви видите на сцени нешто што нисте могли ни да очекујете, ни да замислите а да вам се то допадне, да у то поверујете… када те нешто пријатно изненади…

фото: В. Јовановић

Да приводимо овај пријатни разговор крају, оно што је постало обичај у свим интервјуима које радим, увек завршавам питањем: Саша Латиновић када је био мали хтео је да буде…шта?

На крају основне школе, кад сам отишао у средњу сам желео да будем глумац, то сам већ рекао али мислим да сам пре тога хтео да будем певач, мислим да сам ја мојима кад сам био још у основној школи говорио: “да ћу ја њима од певања кућу сазидати!”

Па ниси далеко побегао…ха,ха…а кућу јеси ли им сазидао?

Ха, ха, ха… ма нееееее, од овог посла тешко да може да се нешто сазида, нема куће али како да кажем, овај посао вас испуњава, то је љубав, то је задовољство…бавити се овим послом, друге, материјалне ствари… тешко, у позоришту се нико није обогатио…

С тим што ја знам да ти одлично певаш, додуше ниси то превише “злорабио”, оно што је врло интересантно а мислим да ће наше читаоце интересовати ти си одличан имитатор, мислим да када би се томе озбиљно посветио да би и од тога могао да “једеш ‘леба”…

Па да, ја кажем… шта год да сам изабрао… ја бих га радио максимално што значи да би га радио одлично, ха, ха…

…ха, ха…није то далеко од истине, хвала ти на овом разговору и пуно успеха у будућем раду!

 

Прочитајте и први део!

Преузето са: vojvodjanske.rs