Почеле припреме нове представе “Евгеније Оњегин”

Ансамбл Позоришта младих је почео припрему нове представе “Евгеније Оњегин” у режији Бориса Лијешевића. Драматизацију романа Александра Сергејевича Пушкина ради Федор Шили, добитник Стеријине награде. Сценографију Уна Јанков, а костиме осмишљава Милица Грбић Комазец. У подели су: Пеђа Марјановић, Данило Миловановић, Иван Ђурић, Саша Латиновић, Слободан Нинковић, Кристина Савков, Миа Радовановић, Вера Хрћан Остојић, Јелица Глигорин, Неда Даниловић, Драган Зорић

За лист “Дневник” разговор водила Наташа Пејчић:

“Борис Лијешевић је на сцену овог театра досад поставио две представе: “Јаре у млеку” и “Поводом Галеба”.

То су, мећутим, како каже сам Лијешевић, били другачији редитељски концепти, који су се бавили неким другим аспектима представе, можда и више него самим делом које се поставља. Више су, појашњава, говорили о начину рад и искуствима самих глумаца, док се у току проба “Евгенија Оњегина” испоставило да су емоције ипак те које ће пресудити, и бити најважније.

Осећања јесу ванвременска категорија, и данашњи гледалац их разуме, но Лијешевић није изместио ову представу из Пушкиновог времена, јер сматра да нешто, написано пре сто, двеста година, није савремени комад.

„Пушкин није савремени писац, жао ми је, тако да ја, од неког времена уназад, када почињем да радим нешто што се дешава у прошлости, обавезно волим да кренем из епохе. А докле ће се стићи у некој редитељско-глумачкој играрији, да ли до данашњег времена или асоцијација, није битно. Али, све мање ми је блиско то да гледамо “Евгенија Оњегина” који се дешава данас у Србији, јер Пушкин није писац 21. века, што не значи да ме занима реконструкција и музеј. Напротив, то ме уопште не интересује. Ако нешто почнем да радим из епохе, желим да то радим са свим искуством времена које је прошло. Дакле, тај комад не радимо у 19, него у 21. Веку“, напомиње Лијешевић.

Комуникација са публиком једино може да почива на истини, до које на сцени дођу глумац и редитељ, а она се препознаје, како истиче Лијешевић, у којој год да смо епохи, и једнака је за глумце на сцени, и за сваког човека који седи у гледалишту.

„Питао сам се шта да направим с “Евгенијем Оњегином”, да ли да се дешава у неком другом простору, неким другим околностима. Имао сам разних идеја, али некако ниједна се није задржала, и није била снажнија од тога што се догађа између ликова“, наводи Лијешевић. „Мене, дакле, занима оно што се дешава између људи, и само то. Како један утиче на другог, други на трећег, трећи опет на првог, и како то доводи до неке несреће, до двобоја, сукоба међу људима, или до љубави. Све друго, типа позорница, сценографија, костим, то ме занима у оној мери у којој може да помогне да се створе ти опипљиви, снажни односи.“

Примећујући да су ликови млади људи, пуни живота, редитељ Лијешевић каже да је схватио да је Пушкин управо писао о младима свог доба, који упадају у неспоразуме, воле се, па се сутрадан потуку, поубијају… Зато овај комад Лијешевић доживљава као комад о једној генерацији. Стално се помиње “сплин”, и бајроновска меланхолија, али Лијешевић подсећа на то да је заправо оно што говори јунак – “моја душа је празна, моја душа је хладна”.

С таквом душом, Оњегину се у животу као прва драматична и озбиљна ствар догоди двобој, у којем убија пријатеља. Тако он упознаје живот кроз смрт, коју је сам проузроковао. Као да је дотад код њега била у питању емоционална незрелост, примећује Лијешевић, и подсећа да је Оњегин био, како Пушкин каже за њега, модни тиранин, распусник, дете весеља и забаве, наследник целе велике породице, која се завршава са њим.

„Кад год смо се питали ко би био данас неки Оњегин, кога год се сетим, неких људи, главних у друштву, њима никако да досади, да се повуку, него иду на тим таласима, и чини се као да ће цео живот путовати на тим таласима. А Оњегин је већ у својој 25. години рекао: Не могу више, одох на село.“

Младе ликове у овом делу тумаче млади глумци, блиски по годинама, можда и по неком ставу, животном осећају за који се може испоставити и да деле са њима, или га бар разумеју, упркос различитим временима којима припадају.

Евгенија Оњегина игра глумац Пеђа Марјановић, који, размишљајући о овом лику и поступцима, тумачи његово одбијање Татјане као немогућност да јој узврати љубав, јер је суочен с душевном празнином коју осећа. Управо та његова хладна душа која је заправо проблем тог лика, постаје нешто што је веома важно за ову представу, и што је, по речима Пеђе Марјановића, блиско данашњим младим људима, та немогућност задовољења у духовном смислу.

„То је проблем и Евгенија Оњегина, јер он има око 25 година, по неким подацима које смо успели да нађемо, а већ је прошао све што се тиче посета салонима, баловима и женама, и није успео да се ту нађе. Ја њега видим као неког ко је у том роману у потрази за собом“, напомиње млади глумац.

Поред Пеђе Марјановића, у улогама су још и Данило Миловановић, Иван Ђурић, Саша Латиновић, Слободан Нинковић, Кристина Савков, Миа Радовановић, Вера Хрћан Остојић, Јелица Глигорин, Неда Даниловић и Драган Зорић.

Сценографкиња је Уна Јанков, а костимографкиња је Милица Грбић Комазец.”

Н. П-ј.

Фото: Б.Лучић

Извор: Дневник 18.11.2017.