Nagrada za najbolju žensku ulogu – predstava „Evgenije Onjegin“

Nagrada za najbolju žensku ulogu na ovogodišnjem petom po redu Novog Tvrđava Teatra pripala je Kristini Savkov za ulogu Tatjane Larine u predstavi EVGENIJE ONJEGIN u režiji Borisa Liješevića, u izvođenju ansambla Pozorišta mladih iz Novog Sada.

Reč – dve o glumi i glumačkim dostignućima na 5. Festivalu ,,Novi Tvrđava Teatar“

Pre nego što se osvrnemo na kvalitet glume i na glumačka ostvarenja na festivalu, smatram da treba da se podsetimo na predstave u selekciji koja je, po svojoj prirodi, tek jedan od mogućih pogleda na aktuelno stanje u pozorišnoj umetnosti i dramskom stvaralaštvu, ne samo u domaćem pozorištu već i šire, u regionu koji je nekada, dobrim delom, bio jedinstven kulturni i politički prosotr. Čak i ako nismo jugonostalgičari uvek smo kao profesionalci zainteresovani za kulturne i pozorišne aktuelnosti naših suseda iz nekadašnjih Republika, nekada zajedničke zemlje. ..

Svaka selekcija, po pravilu je izbor po ukusu selektora i više govori o tom ukusu nego o realnom stanju u umetničkoj oblasti koju selektor želi da obuhvati ili da je predstavi. Selekcija je tek jedan od mogućih pogleda na aktuelno stanje u određenoj umetničkoj oblasti. Ona je plod i rezultat ličnih afiniteta, izraz ukusa i estetičkih pogleda selektora na umetnost i plodove umetničkog rada, koji su u fokusu selektorovog interesovanja.

Retka je sreća za festival ,,Novi Tvrđava Teatar“ da ima selektorku kakva je gospođa Vida Ognjenović. Svestranost, bogatstvo umetničke ličnosti, erudicija i izoštreni estetički stavovi dali su selekciji gospođe Ognjenović univerzalnost, zapanjujuću preciznost i širinu u određivanju tematsko idejnih okvira, kao uvid u bogatstvo, potentnost i raznolikost aktuelnih scenskih poetika. Na jednom mestu dobili smo katalog tema i dilema koji pritiska našu svakodnevicu i opterećuje našu savest. Samo letimičan pogled na naslove viđenih predstava to i potvrđuje:

BARUFE
ŠUPLJI KAMEN
PROSTOR ZA REVOLUCIJU
EVGENIJE ONJEGIN
PARADA
KRALJ LIR

otkriva duboko promišljen odnos selektorke prema stvarnosti i istančani osećaj za jezik scene, za njen celokupan jezički diskurs, za metajezik scenskog zbivanja, za metaforu koja nosi naslov, za igru koja donosi više ili manje skrivenu poruku, pruža ruku savremeniku, opominje, promišlja svet i nudi se kao jedna od mogućih, ali nažalost obespokojavajućih vizija naše savremenosti.

Impresivna selekcija! Takvu smo je i očekivali od nekoga ko u sebi spaja tolike talente u jednoj ličnosti spajajući reditelja, pisca, filozofa, kulturologa, javnog i političkog radnika. Sa ovoga mesta usudila bih se da kažem da je zalog kvaliteta ovogodišnjeg i svih budućih festivalskih izdanja ,,Novog Tvrđava Teatara“, njegovog trajanja i aktuelnosti skriven u bogatoj, renesansnoj i umetničkoj i sveznadarskoj ličnosti gospođe Vide Ognjenović. Jedino što možemo je da joj poželimo dobro zdravlje, intelektualnu oštrinu i bogatu umetničku produkciju kojom angažuje naš um, hraneći pritom i naše srce. Hvala vam, gospođo Ognjenović!

Najatraktivniji deo svakog pozorišnog čina, svakog pozorišnog festivala, pa i ovog petog po redu festivala ,,Novi Tvrđava Teatar“, najvitalniji njegov deo, jesu glumci i njihova sposobnost da svojim glumačkim majstorstvom uznesu, oduševe, razneže, rasplaču, nasmeju, razgale gledalište i učine da taj spoj auditorijuma i scene postane jedno biće- da bude i postane pozorište.

Na ovogodišnjem festivalu videli smo predstave neobično uravnoteženog odnosa između onoga što pozorištu daje režija, pruža dramaturgija i donosi glumac. Imali smo priliku da uživamo u nekoliko predstava koje su donele upravo taj alhemijski proces stapanja auditorijuma i scene, gde kao od šale, sam od sebe, pada četvrti zid; bili smo uvučeni u scensko zbivanje koje je postalo centar našeg interesovanja, naše pozornosti, i ako hoćete, naše zabrinutosti.

Bili smo svedoci izvanredne kolektivne glumačke igre koju su nam doneli glumci iz Kopra, u predstavi BARUFE, kao i odlične igre glumačkog ansambla Pozorišta mladih iz Novog Sada i po definiciji, sinhronizovana kolektivna, čvrsta, duhovita i promišljena igra sasvim mladog, ali nadasve talentovanog ansambla BITEF- Dens Kompanije iz Beograda. I po ko zna koji put, potvrdilo se da je još uvek u pozorištu najlepša i najteža zajednička, kolektivna, igra ansambla i da se bez obzira na pojedinačno glumačko iskustvo i osvedočeno glumačko majstorstvo, glumac potvrđuje sposobnošću i htenjem da se podredi dirigentskoj palici talentovanog reditelja koji uklapa sve pojedinačne talente u zajedničku glumačku akciju i postavlja partituru za zajednički umetnički čin. Zahvaljujemo se gospođi selktorki za afirmaciju upravo te skupne, ansambl glumačke igre koja je bila i ostala zaštitni znak pravog pozorišta, njegova lepota i bogatstvo.

Takođe bili smo svedoci izuzetnih glumačkih kreacija mladih glumaca koji tek stupaju na profesionalnu glumačku scenu kao i serioznih kreacija već uveliko afirmisanih glumaca takozvanih glumačkih zvezda, koje na našu veliku radost, uspevaju, međutim, da prevaziđu senku svoje popularnosti i svoj glumački habitus podrede zahtevima uloge! Nekome to polazi za rukom lakše, nekome teže, ipak krajnji rezultat je pitko pozorište koje nalazi mesto u našim srcima, a srce je, zna se, najvažniji organ u telu, njega treba negovati i hraniti poezijom i predstavama kakva je, na primer, ŠUPLJI KAMEN, UK ,,Vuk St. Karadžić “, Beograd.

Važnih i pažnje vrednih glumačkih ostvarenja bilo je mnogo, a nagrada malo! Dodelili smo tri glumačke nagrade, više nego što je festivalskim pravilnikom o nagrađivanju predviđeno. Žao nam je što lista nagrađenih nije duža. Videli smo neobične harizmatične glumce u malim, ,,minjon“, ulogama koji svojim talentom prevazilaze dimenzije svog glumačkog zadatka. Ako ništa drugo, pomenimo one koji su na nas ostavili tako snažan i upečatljiv utisak. Pomenimo njihova imena:

Ivan Đurić
Katarina Marković
Vera Hrćan-Ostojić
i hvala Bogu, mnogi, mnogi drugi…

Žao nam je što nismo uspeli da ubedimo ostale članove žirija da specijalnu nagradu, za kvalitet kolektivne glumačke igre, bude dodeljen glumačkom ansamblu predstave BARUFE u izvođenju četiri ansambla iz Pule, Kopra, Nove Gorice i Trsta, u kojoj je, i pored sveg zajedništva, ipak jasno vidljiv vrhunski doprinos svakog pojedinca u predstavi, čineći u ukupnom utisku o predstavi, kao da je na delu dobro uigrani glumački tim; naša fascinacija ovom predstavom tim je snažnija što su glumci u predstavi okupljeni iz četiri različita pozorišta, i to je za nas u produkcionom smislu, kao i s obzirom na postignuti umetnički domet, pravi mali teatarski podvig.

Ipak,bili smo jednoglasni , da kao tročlani žiri, dodelimo Specijalnu nagradu za glumu gospođi Radi Đuričin, za ulogu Vere Sergejevne u komadu ŠUPLJI KAMEN, Nikolaja Koljde, u režiji Tatjane Mandić Rigonat i izvođenju i produkciji UK ,,Vuk St. Karadžić“, Beograd; u kojoj glumica svedenim sredstvima donosi lik ocvale profesorke muzike koja je, ipak, sačuvala svoju duhovnu otmenost, ideale mladosti kojih se ne odriče, iako prema njima kad i kad, zauzima ironičan stav, koji čuvaju njeno već pomalo u san, utonulo biće koje u retkim lucidnim momentima hvata kakvu-takvu vezu sa svetom, koji neminovno odlazi svojim putem, ostavljajući starost po strani da se sama, kako zna i ume, bori sa svojim utvarama i demonima…

Bez velike geste, koncentrisana na unutrašnji svet, iz vremena mladosti, poezije i ideala davno prošlog vremena, ona privlači pažnju gledaoca svojom duhovnom lepotom i merom u scenskom postupku afirmišući lepotu i ljubav u svim njenim pojavnim oblicima. U interpretaciji gospođe Đuričin, Vera Sergejevna deluje komično-tužno i u isti mah zagonetno-sabrano i ozbiljno…ona je dostojanstvena i prefinjena, mada ne i uvek, svesna trenutka i mesta na kome se nalazi, kao ni lebdeće suštine ispraznih ćeretanja koja se oko nje vode. Impresivna uloga Rade Đuričin!

Nagrada za najbolju žensku ulogu, pripala je Kristini Savkov, za ulogu Tatjane Larine u predstavi EVGENIJE ONJEGIN u režiji Borisa Liješevića, u izvođenju ansambla Pozorišta mladih iz Novog Sada.

Dužni smo da, kao profesionalci, negujemo svoj podmladak i istinski smo srećni kada na sceni zablista mladost, lepota i talenat novog umetnika. Nemamo pravo da to ne primetimo i nemamo srca da se tome ne radujemo. Čini nam se da je svojom interpretacijom lika Tatjane Larine mlada Kristina Savkov zaslužila ovo priznanje. U odličnoj adaptaciji znamenitog Puškinovog romana u stihu, Fedor Šili kao dramaturg pruža odličan dramaturški okvir, kombinacijom proze i stiha, da pred nama zablista izuzetnom lepotom svog stasa, glasa, svog čistog lica i vanredno izražajnog oka, odlična mlada glumica, lepe, čak izuzetne govorne kulture, impresivne zrelosti, prebogate, ali stišane, odlično vođene i kontrolisane snage i emotivnosti, sposobne za transformaciju od zaigranog deteta, preko bolno zaljubljene devojke, do ozbiljne, hladne, suzdržane i gorde povređenosti prerano ugašene mlade žene. Ovakav dijapazon izražajnih mogućnosti zalog je za budućnost, za lep umetnički razvoj ako još i nezaobilazni faktor sreće bude bio na strani talentovane umetnice; sreće da radi sa najboljim rediteljima, sreće da se ogleda na najboljim dramskim tekstovima, u glumačkim podelama koje neguju visok standard umetničke igre, a ne kabotenski pristup umetičkom radu…

Don't have an account yet? Register Now!

Sign in to your account