nedelja, 17 mart 2019 16:52

Aleksa Ilić, glumac i muzičar: Dosta mi je glume i na sceni

Iako nije lako ići stopama čuvenog američkog glumca i komičara Robina Vilijamsa (1951-2014), Aleksi Iliću (26) iz Pančeva bio je dovoljan motiv da kao mali zasmejava ljude oko sebe, a onda i da upiše Akademiju umetnosti u Novom Sadu dobije zvanje profesionalnog glumca.

Skromnog je stava da je još uvek daleko od Vilijamsa, ali ceo razgovor sa njim za ovaj intervju bio je poprilično komičan i veseo, te je na trenutak oživeo lik i delo čuvenog holivudskog „komedijaša” koji nas je naveo da i ozbiljnije razmišljamo i govorimo o umetnosti. Makar onoj koju danas živimo…

– Sećam se da sam, kad sam bio mali, voleo da imitiram mamu, tatu, babu, dedu,…

Meni je bilo zanimljivo da vidim radsot u očima onih koji me gledaju i koje zabavljam – priseća se Aleksa, priznajući da ga je to poprilično ispunjavalo. – Imao sam možda 12 godina, kada sam gledao film „Dobri Vil Hanting” u kom Robin Vilijams igra psihijatra, i sećam se da sam mami rekao da želim da radim to što Robin radi. Ona me je pitala: „Želiš da budeš psihijatar?” Rekao sam: „Ne, ne, ne,… Hoću da radim to što ROBIN VILIJAMS radi.” Video sam koliko se on dobro zabavlja dok sve to radi. I dan-danas volim da ga gledam. Bio je to dobar glumac koji je uživao u poslu, i pritom je bio veoma uspešan. Hteo sam da radim nešto što ću raditi s uživanjem.

Koliko sad imaš postora da se baviš komedijom? Koliko i danas drugima donosiš radost?

– Verovala ili ne, češće nego što bi ljudi pomislili. Stvari koje sam profesionalno radio u poslednje vreme vuku na komičnu notu, tako da sam imao prostora da se igram, ali i da zabavljam ljude oko sebe. A ako to ne radim na sceni, onda radim i u privatnom životu, tako da, uvek ima prostora za smeh i zabavu.

Koliko profesionalni glumac glumi, a koliko je on stvarno on i na sceni i mimo nje?

– Mimo nje najmanje glumi, glumi mnogo manje od običnih ljudi. Mene često pitaju da li lažem i glumim, a ja im kažem da je meni dosta svega toga na sceni. Kad sam u privatnom životu, volim da budem ono što jesam, nekako je lakše, ali i teže. Ne vidim poentu zašto bih glumio u privatnom životu. Na sceni mislim da nema glume kao „’ajde sad glumi”, nego imaš zadatu situaciju i lik, i to treba da odradiš kako piše.

Kakav je Aleksa mimo scene kad ne glumi?

– Ma, budala! Poprilično je opušten, otvoren, blesav,…

Baviš li se nečim mimo glume?

– Trenutno sam u tri benda i radim neki svoj solo projekat. Svugde sviram bubnjeve i pevam prateće vokale.

Znači, praktično, konstantno si u umetnosti…

– Čak i za svoj superego pišem tekstove za pesme, a bavim se montažom spotova, grafičkim dizajnom,… Osim plesa i slikarstva, koji mi ne idu, generalno sve ostalo volim da radim.

Budući da radiš svašta, može li se preživeti?

– Paaaaa… Ne znam. Ja, nekako, živim s tim. Siguran sam da ću u nekom trenutku reći u sebi: “E, više, ne mogu ovo da radim”. Meni je ceo dan, svaki dan, ispunjen. Evo, poslednja četiri dana sam rekao sebi da neću ništa da radim, samo ću da odmaram i baš mi prija!

Izvini što te ja sad uznemiravam…

– Nikakav problem. Ali uvek sam negde i nešto radim. Sad mi to prija, ali jednog dana će to početi da me zamara ili će prestati da me ispunjava. Onda ću odustati od nečega, šta god to bilo. Za sad me ispunjava i emotivno i finansijski.

Možeš li, onda, da kažeš da si trenutno jedna srećna mlada osoba?

– Apsolutno!

Čestitam ti… Kad već spominjem da si mlaaad, kakav odnos prema umetnosti mladi danas imaju? Ti si vrlo specifičan primer jer živiš za umetnost, u njoj, kroz nju,… Ali, kakva je inače situacija s mladima?

– Ne mogu baš da budem objektivan… Ljudi s kojima se ja družim i krugovi u kojima se krećem, uglavnom su kao i ja. Znam da postoji ta druga strana, drugi deo omladine koji ne zna ni šta znači „pozorište”, i to mi je žao. Mislim da umetnost oplemenjuje i menja čoveka, hteo ti to ili ne.

Koliko si se ti promenio i razvio?

– Mislim da sam se mnogo promenio. Čak sam išao iz krajnosti u krajnost. Bio sam i tip koji je kao neshvaćen umetnik, a bio sam i u fazonu „ma, umetnost je bezveze”. Nekako, našao sam sredinu gde znam šta meni prija. Možda je to umetnost, možda nije. Ako me nešto što gledam i slušam menja, onda je to umetnost. Ako me menja na bolje ili na gore…

Da li umetnost češće menja na bolje ili na gore?

– Mislim na bolje… Ali postoji i mračnija strana. Neki ljudi dopuštaju da ih umetnost odvede u taj neki mrak. Ali i on je dobar, deo je ljudskosti.

Koliko mi kao ljudi menjamo umetnost na bolje ili na gore?

– U poslednje vreme mislim da je izbacujemo iz sistema. Umetnost je uvek u nekom periodu imala svoje zlatne momente, a sada u ovom periodu u kom živimo, mislim da ide u mračno doba. To samo znači da će opet morati da doživi svoj vrhunac, samo je pitanje da li će to biti za naša života ili ne. Umetnost će uvek opstati.

Imaš li neke aktivnosti u skorije vreme?

Igram predstave u Pozorištu mladih, a treba da počnemo da radimo novu 25. marta, „Građanin plemić” po Molijerovom tekstu, to će biti komedija i biće spektakl. Radujem se tom projektu. S muzičke strane polako kreću koncerti, raducka se, treba da izbacimo nove pesme i spotove. Sledeće nedelje izlazi „Produktivan dan” benda „Superego”, odlučili smo da bude 20. marta jer je to međunarodni dan sreće, a pesma govori o tome.

Izvor: „Dnevnik„

Don't have an account yet? Register Now!

Sign in to your account