Ибро Сакић: Радионице “Од публике до позорнице” су лабораторије у којима се кува уметничко дело

Средином октобра у новосадском Позоришту младих почеле су радионице “Од публике до позорнице” као први део пројекта “Аутоматизми савременог човека – активизација публике” који реализује ова установа у сарадњи са Савезом драмских уметника Војводине, уз финансијску подршку Фондације “Нови Сад европска престоница културе 2021” по пројекту “Публика у фокусу”. Учесници радионице су грађани из зоне 021 и једини услов је био да имају између 30 и 50 година. Поред њих учесници су и редитељка и глумци Позоришта младих који ће у другом делу пројекта радити представу по тексту Тене Штивичић “Седам дана”. По чему су ове радионице специфичне, како су конципиране и на који начин ће утицати на креирање поменуте представе за портал “Хоћу у позориште” говори водитељ ових радионица – Ибро Сакић.

Ибро Сакић је драмски и позоришни педагог, мастерирао је Примењено позориште на Академији уметности у Новом Саду. Стално је запослен у новосадском Театру младих Мишоловка чији је и оснивач. Већ више од десет година води три позоришне радионице са децом и младима које имају за циљ лични развој учесника уз помоћ метода из корпуса примењеног позоришта.
Радио је са различитим социјалним категоријама: особе са физичким и менталним хендикепом, деца без родитељског старања, деца са и без хендикепа, запослени у компанијама (тим-билдинг) и сл.

Како су конципиране радионице “Од публике до позорнице”?

Радионице су пажљиво осмишљене уз помоћ метода Примењеног позоришта (Театар у образовању, Форум театар, Процес драма) који нам служе као алат да се учесници упознају са текстом комада, односно темама које текст третира и питањима које покреће. Све вежбе и задаци којима су учесници изложени обојени су њима. Виђамо се сваке суботе у Позоришту младих и радимо три сата. Циљ нам је био да на овим радионицама дође до размене на личном нивоу, да се чује мишљење и суд људи, публике, садашње и будуће. Радионичарска група формирана је по принципу “микрокосмоса” једног града, једне заједнице: запослени, незапослени, високообразовани, нижеобразовани, људи са периферије, центра града, људи из мањих места, различитих вероисповести, породичног статуса и интересовања. Бавећи се осетљивим социјалним темама оваква хетерогена група има прилику да активно учествује у конципирању представе истовремено унапређујући своје интеркултуралне компетенције и способност разумевања различитости. На концу, они се баве собом, на један нов начин.

Које су све теме обухваћене овим радионицама?

Теме обухватају појмове у најширем смислу: стереотипе, ксенофобију, предрасуде, научене друштвене вредности, потребу задовољавања друштвених норми и конвенција, дискриминацију, женску еманципацију, равноправност у друштву итд. Резултати радионичарског рада ће се користити у постављању позоришне представе на чијим пробама ће присуствовати учесници радионице делећи са глумцима искуство процеса настанка професионалне позоришне представе. Овај пројекат је омогућио публици да буде део комплетног процеса креирања уметничког дела какво је позоришна представа.

 

 

Имате доста искуства у вођењу позоришних радионица за децу и младе. Да ли је ово први пут да водите радионице за људе од 30 до 50 година старости? Колико је тешко радити са овом групом људи?

Тако је, већ пет година радим у Театру младих Мишоловка сваки викенд са децом и младима. Радио сам као водитељ позоришних радионица мешовитих група, што је практично значило да су били измешани људи свих старосних доби, од деце преко младих до старијих људи. Ипак, ово је први пут да постоји јасна одредница по питању циљне групе учесника када су у питању одрасли. Ни то није случајно. Наиме, ликови у тексту Тене Штивичић имају између 30 и 50 година. Хтели смо да идемо на извор, дакле ко боље зна како размишљају људи у овој узрасној доби од њих самих. Не могу да кажем да је ово искуство за мене ново, када говоримо о узрасту учесника радионице, али је увек ново искуство јер је свака група различита. Колико год се водитељ добро припремио за радионицу са претпоставкама какву ће рефлексију добити за сваку поједничну вежбу или задатак, сама реализација увек донесе “нешто” на шта нисте рачунали. Када је у питању ова конкретна група на радионици “Од публике до позорнице”, то је увек изненађујуће отварање. Чак, на местима која нисам пунктирао као тачку у којој ће се развити садржај, прича, давање, дељење. Ова група је посебна по много чему. Суботом кад се враћам кући након радионице,признајем сам себи, колико ми је тешко да останем емоцинално неутралан у свему што се дешава на овим радионицама.

Која је суштинска разлика између радионичарског рада са децом и радионичарског рада са одраслима?

Не постоје неке огромне разлике када је у питању само вођење радионице са младима или одраслима. У плану и спровођењу да, али принцип остаје исти. Оно што је мој задатак у сваком тренутку, и у једном и у другом случају, јесте да се учесници осете добро, прихваћено, сигурно, да имају поверења у мене, да их “заразим” добром енергијом, увучем у неки други свет, да одморе од реалности и обавеза које их чекају и које ће упртити на степеништу када буду излазили из позоришта. И, при свему томе, да им буде забавно, и све лако. Да раде, стварају, сагледавају, смеју се себи и другима, свету. Разлика у раду са младима/децом и одраслима јесте у томе, нпр, што деца знају ко их води и ко је крив/одговоран за све што се деси на радионици док је одраслима требало да дођу на трећу радионицу па да ме “примете” и схвате да је водитељ радионице тај који намеће темпо, ритам, тему. Што је сјајно. Значи да се нисам наметнуо групи, већ да сам их водио. Такође, деца су отворена за све, чак и најсрамежљивија, само им треба време. А одрасли су за неке ствари, односно вежбе, донекле искључени. Не осећају их јер дете у њима превише дуго спава. Заборавили су да се играју. То није ништа чудно јер су “одрасли” и потпуно је разумљив несвестан отпор кад је потребно да “подетиње тотално”. Међутим, из радионице у радионицу стеге код свих попуштају, а код већине су већ одбачене. Био сам изузетно задовољан када је једна учесница, иначе госпођа од 50 година и психолог по струци, након одрађене вежбе у којој треба да се провлачи испод седишта у гледалишту и пуже по поду, рекла да није могла да замисли да ће икада у животу урадити тако нешто. Група коју чине учесници радионице “Од публике до позорнице” такође је фасцинантна и због тога са колико хумора и без поштеде сагледава себе и друштво које нас окружује и чији смо и сами део.

 

 

Какви су утисци са радионица? Колико сте задовољни њиховим током?

Пошто је један од главних циљева пројекта “Публика у фокусу” био развој публике, не само постојеће него и ширење исте, схватили смо да у нашем културном окружењу за ову циљну групу заправо недостаје партиципативних програма. Ретки пројекти који обухватају рад са публиком, најчешће су намењени младима или маргинализованим групама. Ова категорија становништва која је наша циљна група на пројекту је главни носилац културног и привредног напретка друштва, “препуштена” сама себи. Показало се на самом старту овог пројекта да нисмо погрешили у одабиру циљне групе јер је одзив био огроман. На жалост, нисмо могли изаћи у сусрет свим људима који су се пријавили да учествују у радионицама. Они који су постали учесници радионица, мало је рећи да су одушевљени. Иако имамо евалуацију након сваке радионице и усмену и писмену, они деле своје утиске и на фејсбуку, на страници пројекта. Њихови утисци су највећа сатисфакција. Знате, ако вам особа која долази у позориште често, и има 50 година, дакле није први пут у позоришту, каже “ово ћу памтити целог свог живота” ја не знам ни која би моја “тачна” реакција била на такав коментар.

На који начин ће ове радионице утицати на стварање позоришне представе под називом “Седам дана”?

Учесници на темељу личних искустава интерпретирају ликове, изводе импровизације, стварају сцене играјући се и на тај начин предлажу интервенције у будућем раду на представи. Такође, делећи личне садржаје, учесници су дали аутентичан, “проживљен материјал” и искуство, које ће утицати на сам процес настанка представе, односно глумачке креације и редитељска решења. У овом тренутку ти лични ставови учесника о темама које смо поменули су драгоцени глумцима, јер учесници говоре из себе, излажући свој живот као пример. Такође, и глумци на радионицама су ту приватно и говоре у своје име. Тиме, смо добили неку врсту лабораторије у којој се кувају темељи за једно уметничко дело уз помоћ публике, а за публику.

Фото: Александар Рамадановић
Аутор: Недељка Боројевић
Извор: hocupozoriste.rs