ФРАНЦУСКИЊА СЛОВЕНСКОГ ПОРЕКЛА

Испеци па реци – пише Драгољуб Селаковић

Разговор с поводом – Ан Берелович (Анне Бéрéлоwитцх) – редитељ

У ишчекивању смо премијере још једног Молијера у Новом Саду, у четвртак 25.04.2019 у Позоришту младих имаћемо прилику да видимо „Грађанина племића“, овога пута у режији гошће из Париза Ан Берелович. Уз помоћ Милоша Савина, који је задужен за односе са јавношћу у Позоришту младих, сам искористио прилику да „злоупотребим“ њено слободно време, обично га проводи у шетњи кејом, поред Дунава, да попричамо о театру, Молијеру, сличности и разликама у раду са глумцима, трагедији која је пре неколико дана погодила Париз… Ан нам је на почетку појаснила да је Париз „мали“ и да где год кренете морате да наиђете на Сену а она иначе живи у непосредној близини исте. Тачније, кроз прозор, ујутру док пије кафу, гледа у Сену у бродове… додуше између Сене и њене зграде је широка улица која је стално закрчена бескрајним колонама аутомобила па је ваздух загађен али је то цена погледа на Сену, зато јој се Нови Сад јако свиђа јер још увек има пуно зеленила… са друге стране смо ми покушали да јој објаснимо да је до пре две-три деценије ситуација била много боља и да је Нови Сад имао дупло мање становника и много више зелених површина али то су неке друге приче…

Молим вас да нам кажете ваше утиске о раду са ансамблом Позоришта младих на овом пројекту?

Мени се веома свиђа атмосфера овде, мислим у овом позоришту… глумци су веома посвећени својој уметности, свом раду у позоришту… у почетку је било потешкоћа, тешко је привићи се на различите начине рада. Понекад ми је било тешко да изнесем моје методе рада на које они нису навикли. Неки глумци су одмах схватили како ја радим а неки се нису осећали баш комотно али на крају је то ипак био веома добар, колективан, заједнички резултат, мислим на оно све што смо направили.

Хоћете ли да нам кажете нешто о разликама у раду, у приступу према театру овде код нас у односу на позоришта на западу? Рецимо, овде имате ансамбл док у Француској, Италији… имате трупе које се окупљају око појединачних пројеката…

Мислим да се позоришни људи осећају много комотније у свим тим земљама. Да, у Француској су ансамбли веома ретки док је у Немачкој то уобичајено… ја сам радила у неколико Европских земаља, имам нека искуства у раду у Великој Британији, у Немачкој, Француској, Италији, а сада ево и у Србији… мислим да су разлике у односу на ансамбле као што је овај… покушавам да идентификујем разлике, тешко је рећи у овом моменту док је још све свеже, мислим да ће ми бити лакше када се вратим кући, када мало одморим и саберем утиске, да дефинишем све то, мислим разлике. Можда је ствар у томе што овде глумци баратају боље техником, јер имају пуно представа и дуго раде заједно, познају се, знају ко колико може, него када стално радите са пуно различитих људи. Веома је важно за њих да имају прилику да веома брзо идентификују шта треба да ураде. Када радите, као у Француској, једну представу играте месец дана онда се концентришете само на то што играте, мислим у томе је разлика. Када радите тако, на такав начин, користите сва оруђа која имате на специфичан начин да дате најбоље што умете и имате. Док овде када у исто време играте у различитим представама док радите на новој, јако је тешко да дате целог себе и занемарите све друго.

Шта ви мислите да ли је теже тамо радити него овде или обратно?

Мислим да је тешко и тамо и овде… за мене, мислим када би било ком француском глумцу понудили, мислим када би га питали да ради на овакав начин… ја сам била једно време глумица… ја сам стварно импресионирана колико они раде, колико играју представа и мислим да је теже. Мислим да су француски глумци размажена деца у односу на српске глумце и у многим другим земљама. Мислим да то није добро за та позоришта…

Хвала вам на овом коментару у име свих позоришних људи у Србији, мислим да ће пуно људи бити изненађени са оваквим размишљањем. Замолио бих да нам кажете нешто о “Грађанину племићу”, шта сте желели да поручите са овим Молијером публици у Србији, у Новом Саду, са овом представом?

Мислим да има више различитих врста порука у свакој представи, посебно у “Грађанину племићу”, прво то што је забаван, смешан, имамо и музику и плес. Поред збаве имамо везу са нашом реалношћу данас. На први поглед музичари и плесачи који долазе да играју за богаташа, да га забаве, користе своју уметност да га преваре, да му се наругају, наводно да би га приближили жени у коју је заљубљен… уствари да би му извукли новац, подсећају нас на неке сличне ситуације који је се догађају и данас. Због тога сам почетак поставила на веома модеран начин, тако да ћемо наравно видети уметнике сличне данашњим, везујући ту ситуацију као да се дешавала пре пар векова. У том смислу, тај човек који поседује пуно пара, има веома мало образовања и разумевања за уметност и културу, такође нас подсећа на пуно људи у модерним временима који имају ту срећу да су веома богати и могу себи да приуште било шта, који користе културу тако што ће купити неку веома скупу слику и ставити је у своју трпезарију зато што се њима чини да је веома “фенси” али уопште на схватају о чему се ту ради, о чему та уметност говори нити шта представља. Та социјална сатира која је тотално релевантна и данас. Ја се надам да ћете препознати да је то оно што желим да кажем, и да је то оно што је Молијер мислио тј. да смо сведоци да је људска глупост била иста и у то време и да је моћ новца остала иста.

Тачно, слажем се а делимично сте одговорили на следеће питање које сам желео да вам поставим, није се пуно тога променило у последњих три и по века од како је Молијер написао овај текст. Ништа нема новога под капом небеском, ни у Француској ни у Србији, ни у Америци ни у Кини, ни на северу ни на југу: “Монеy макес тхе wорлд го роунд”?

Да, мој ментор, својевремено, је обично умео да каже, после неких мојих режија, да су добро написани текстови веома ретки, веома је мало добро написаних текстова, мислећи при том на Марибоа, Вирџинију Wулф, Молијера …

Иначе, мислим да је Молијер најчешће експлоатисани страни писац у Србији, мислим да су он и Шекспир изједначени у том погледу. Рекао сам вам већ да су се родоначелници српског театра Јован Стерија Поповић и Јоаким Вијућ угледали највише на Молијера те да су га преводили, често и плагирали његове комедије. Први пут на овим просторима, овај комад је изведен, овде у Новом Саду 1861 године, у Српском народном позоришту. Превод Симе Матавуља који се користи у вашој представи је настао 1925 године за извођење такође у СНП-у. Након ИИ светског рата је постављен 1949 године у режији Јурија Ракитина поново у СНП-у, толико о историји… Следеће питање мислим да је требало да буде на почетку овог разговора, али смо спонтано отишли у другом правцу. Хоћете да нам кажете нешто о вашем ранијем искуству, о вашој каријери? Желимо да упознамо наше читаоце са вашим радом, да вас представимо нашој јавности… која су ваша интересовања у театру, чиме сте се највише бавили до сада, којом врстом театра? У Француској сам се највише бавила, са мојом компанијом, (театром) новим тумачењима, новим верзијама класичних текстова…

…мислио сам, да ли сте се бавили алтернативним театром, политичким, апсурдом…

…ок, схватила сам, покушаћу да опишем то чиме сам се бавила. Било је ту више различитих начина, различитих преокупација којима сам се бавила до сада. Поново ћу се вратити на мог ментора који ми је рекао: Чиме год да се бавиш, на било који начин, у било којој врсти театра, препознају се твоји словенски корени, словенско порекло. Не знам како је он то видео, сем по презимену, јер сам ја са очеве стране руског порекла, иначе сам рођена у Француској, одрасла сам у Француској…увек сам живела у Француској али он каже да је мој рад словенски и тачка! Тако да ако би хтела да опишем мој досадашњи рад морам да кажем да су у центру пажње глумци, креације глумаца…урадила сам неколико експерименталних радова, креирајући делове са глумцима импровизујући и враћајући се на писање, како би нешто изгледало када би се поново написало… то су били експерименти на почетку рада моје трупе (компаније), такође покушавам да радим на више класичних пројеката на различите начине. На пример радили смо “Самоубицу” Николаја Ердемана, радња се дешава у колективној (комуналној) кући у Русији, двадестих година прошлог века. То смо играли у “натуралној кући” у Паризу… знате, колективни смештај, користили смо ту кућу а публика је била укључена тако што је седела на различитим местима у тој кући тако да је свако имао различит погледа на дешавања, из различитих перспектива. То је био један вид експеримента. Такође, ја обично не радим пуно класичних представа као што је Молијер али кад идем напоље, ван Француске, обично људи траже да радим класичне представе, тако сам радила у САД-у, нешто слично као овде. У задњих пет година сам почела да пишем неке комаде сама, нешто као мјузикле, урадила сам једну музичку сатиру за Савремени Француски национални театар, као омаж Молијеру. Задњих неколик година водим колективни пројекат “Инстант МИX тхеатре Лаб.” који је настао 2012 године а бави се продукцијом и креацијом мултилингвалних пројеката у Европи и шире. Ми се бавимо укључивањем превода у глуму, тј. говора на више различитих језика у истој представи и иновативним постављањем класичних и савремених представа, мултилингвалним играњем и писањем; као и истраживањем у креативном коришћењу мултимедијалних елеманата за укључивање лингвистичких разлика и могућности за све типове публике. “Инстант МИX тхеатре Лаб.” је изабран у “Цреативе Еуропе програм”, основан је за истраживање креативних активности са партнерима у Великој Британији, Србији, Мароку, Италији, Француској… Ми покушавамо да пронађемо партнере за прављење правог језичког миxа у свим земљама, то могу да буду представе тотално билингвалне, на другим језицима или на језицима публике на посебан начин или могу да буду специфично рађене кад градимо неке друге приче, текстове са укљученим редитељима, глумцима из две или више земаља. То би нам узело више од сат времена, док би вам објаснила све детаље и начине на које радимо, мислим да је ово довољно за сада. Мислим, стварно и хоћу да кажем: Ја пуно верујем у Европу, у европске вредности, културу… у то укључујем и мој рад овде, ово је евроспки рад ово није Европа само у техничком смислу. Ово је европски сензибилитет и ово су европске културне вредности. Ја верујем да је то пут да је одржимо у животу и да дамо смисао и значење политичким појмовима у стварном тражењу начина за сусретање култура на позорници. Сва искуства која сам до сада имала и осетила су била чудесна и такође имам одговорност према публици желећи да им покажем како то изгледа, како то делује у акцији, да то може да функционише. Поготово зато што је национализам свуда у порасту, зато што се људи све више окрећу својим коренима и праве нове границе. Публика ипак осећа и разуме да овакве културолошке демонстрације могу да помогну у повезивању кроз уметност.

Слажем се и хвала вам на томе. Сада морам да вам поставим једно питање које нема директно везе са театром али мислим да има везе са оним о чему разговарамо. У току вашег боравка овде се догодила страшна трагедија у Паризу, пожар који је уништио већи део цркве Нотр Дам…

Да, ја сам то видела на телевизији, то ме је веома растужило, желела сам да сам у том моменту била кући да бих могла да видим шта се заправо десило… али затим када сам видела да су сви погођени и тужни и када су сви, одмах, почели да прикупљају средства, да су се тако брз скупили сви ти милиони, ја сам се обрадова, то ме је утешило. Мислим да је то велики губитак за све Парижане и не само за њих него за све грађане света. Прво сам хтела да се вратим кући, да будем са мојом ћерком, са мојим суграђанима али ме је та солидарност, та рекордна спремност да се помогне ме је вратила у живот, сигурна сам да се сви моји пријатељи у Француској осећају слично…

…слажем се, мислим да иако званично није уписана на листу “светских чуда” Нотр Дам припада не само Паризу и Француској већ читавом свету…

… да, то је ипак споменик и ја сам јако тужна што је настрадао тај ватрограсац борећи се са пожаром. Ја сам поносна што сви цене и воле мој град, он припада целом свету… слажем се.

За крај овог разговора ћу вам поставити једно питање које такође нема пуно везе са театром али имам обичај да га поставим свим мојим саговорницима. Када сте били мали шта сте хтели будете, да ли је то нешто везано за театар или сте желели да се бавите нечим другим?

Када сам имала око осам година, чини ми се 1979 године, сам видела представу са Ајом Нушкин и рекла сам ја хоћу да радим у театру. Са том одлуком сам отишла на спавање с тим да сам још увек била тинејџер али сам тога дана знала да је то оно што желим да радим. Али од тада је прошло пуно времена док нисам нашла праве људе са којим сам могла да остварим тако нешто. Између тог сам повремено размишљала да би могла да будем адвокат, да се бавим правом. Ипак је на крају победило Позориште, ако нпаравим ретроспективу мислим да је ипак Позориште било на првом месту.

Разумљиво, мада и адвокатски посао има сличности са глумом и они се обраћају публици барем у судници има и публике…

…али једина ствар коју, никако, нисам хтела да будем је професор, због мојих родитеља који су били професори. На крају, ипак као редитељ се бавим предавањем, наставом и волим то, ха, ха…

Хвала вам на овом разговору, пуно успеха на премијери и у будућем раду…

Извор: vojvodjanske.rs