ДОН КИХОТЕ ОД МАНЧЕ

По мотивима романа Мигела де Сервантеса

„ДОН КИХОТЕ ОД МАНЧЕ“

O страсти
Одлучио је да потпуно сам искорени зло, нечовечност и поквареност света, да спасе све потлачене, заборављене и прогоњене. Величанствено, искрено и без икакве личне користи јуриша. Упркос болу, поразима и повредама остаје бодар и упоран. Страст је оно што га води. Страст и нада да је свет могуће променити, да га је могуће учинити бољим местом, местом вредног живљења. Ту острашћеност зликовци, банкари и тиквани доживљавају као идеалистичко трабуњање – док је, међутим, у питању одлука да се живот посвети идеалу правде. Да се заврти на рингишпилу страсти и саможртвовања. Није, уосталом, Еразмо напамет рекао да бог спашава свет лудошћу, јер га мудрошћу није могао спасити.

о слободи (и страху)
Сматра да је ослобођење од страха једини пут ка врлини. И најдрагоценији поклон. А тлачитељима и робовима не мањка цинизма. Убеђени су да се иза доброчињења крије лични мотив. Било завист, било похлепа, било сујета, било освета, било забава… Племенитост и хероизам без сопственог интереса разумеју као лудост. Незамисливо им је да је неко широкогруд и великодушан због широкогрудости и великодушности саме.

O вери
Вера му је била довољна. Вера у истину, доброту и правду му је била и уметност и наука. То мистично надахнуће је ненадахнутима значило да је у питању лудак. Као да је ментално здравље ствар статистике. Као да је нормално бринути само о сопственом благоутробију, као да је нормално мрзети (па и протеривати, па и убијати) друговернике или другообојене или другонационалне или друге било какве, као да је нормално чучати у мишјој рупи или трпети терор. У циничном свету – част је бити луд. Разум је, испоставља се, препрека врлини. Илузија је најистинитија истина. Или, речима апостола Павла: ‘Премудрост овог света је лудост пред Богом’. Не ствара вера мученике, већ мученици стварају веру. Стога нам остаје да се надамо другом силаску идалга лудости.

O егзистенцији
Живот почива на истини, не на логици. Сам си у свету, а ако те постојање боли, значи да си жив. И имаш шансу да будеш частан. Имаш шансу да мењаш свет. Имаш шансу да га ствараш. Имаш шансу да се побуниш против израбљивања и репресије. Наш се витез побунио. Као Назарећанин који је на себе прихватио све грехе света, па био распет. Као Ђордано Бруно који је и буквално због истине изгорео. Као дански краљевић који је ипак одлучио да не трпи метке и стрелице силовите судбине. Као, најзад, кнез Мишкин који је веровао да ће лепота спасити свет. Одлучујеш сам да ли ћеш свет стварати или посматрати. Сети се речи доброга Санча: ‘Ако ти је сваки дан исти, свеједно је да ли живиш један или стотину дана.’ Шта је онда свет? Оно на шта пристајеш или оно што желиш да учиниш? Да ли је стварност једна или свако има своју? Одговори на ова питања се налазе у области етике.

Аутор текста: Милена Деполо

Редитељ: Слободан Скерлић

Костимограф: Милица Грбић Комазец

Сценограф: Јасна Сарамандић

Композитор: Ирена Поповић

Сценски покрет: Јована Ракић

Глумци:

Саша Латиновић – Дон Кихоте

Данило Миловановић – Санчо Панса

Славица Вучетић – Антонија Кихана

Слободан Нинковић – Парох Педро Перез

Јелица Глигорин – Војвоткиња

Дејан Шарковић – Самсон Гагрица

Александра Лазин – Дулсинеја

Фотографија: Ненад Михајловић

Дизајн плаката и програмске књижице: Една Мачковић

Премијера:   29. април 2018.