četvrtak, 16 jun 2022 15:40

Naših 90: Kako su “Momci iz benda” osvojili Novi Sad

Imao je Novi Sad dobrih predstava, ali tek pokoju kultnu, onu koju je publika pohodila i po desetak puta, čije su se replike izlile sa scene u stvaran život. Jedna od njih bili su “Momci iz benda” Pozorišta mladih, koju je po tekstu Marta Kroulija režirala tada mlada Olivera Đorđević. Premijerno su izvedeni 1999. godine, a igrani su sve do sredine dvehiljaditih.

 

U premijerskoj postavi, koja je otvarala vrata u razdragani i razuzdani gej svet, igrali su: Saša Latinović, Zoran Andrejin, Miloš Đorđević, Miloš Stanković, Saša Stojković, Miljan Vojnović, Vladimir Tintor i Slobodan Ninković. Glumci Pozorišta mladih, pojačani akademcima, ovom su predstavom preokrenuli ne samo mišljenje publike o gej populaciji, već su Pozorište mladih sasvim drugačije pozicionirali u glavama Novosađana koji su počeli da ga gledaju kao teatar u kojem nastaju dobre predstave i na večernjoj sceni.

 

 

Predstava je bila toliko obožavana da su se replike iz nje koristile i u svakodnevnom životu. Jedna od najupečatljivijih bila je ona koju je izgovarao Saša Latinović: “Koga ovde treba da pojebeš da bi dobila piće?” Kada se sa scene izlila u publiku, zabezeknula je mnoge novosadske konobare i postala šifra prepoznavanja u izlascima, a zahvaljujući njoj mnogi Novosađani su se prvi put konektovali sa Pozorištem mladih.

 

O tome kako je ovaj tekst stigao u Pozorište mladih i kako je živela sama predstava, te o tome kakvi su bili susreti sa njenom publikom, govori jedan od “Momaka iz benda” Slobodan Ninković. Upitan čega se oko “Momaka” seća, kaže:

 

“Svega se sećam, priznajem. Bilo je to u doba kada je Robert Kolar bio direktor. Od njega smo čuli da ćemo raditi neku predstavu u saradnji sa Akademijom umetnosti, da će je režirati Olja Đorđević koja, ne samo što je predložila Kroulijev tekst, već ga je i prevela. Ja lično, do tada nisam znao taj tekst. Dopao mi se na prvo čitanje, ali nisam bio siguran šta bi od toga moglo da ispadne. Olja nas je upoznala sa delom ekipe koji nije bio iz Pozorišta, već sa Akademije, sa kojima se ona jako dobro znala jer su tri godine zajedno studirali. Kada je napravila podelu, pojedinačno je zvala glumce na razgovor.

 

Sećam se da smo sedeli u “Absolutu”. Govorila je šta joj je ideja, kako će sve izgledati, šta joj je cilj. Vidim da sprema teren da mi nešto saopšti... A onda me je u jednom trenutku upitala, da li će mi biti problem što će se dva junaka, od kojih je jedan trebalo da budem ja, poljubiti.  Rekao sam, naravno da ne, ja sam glumac, kao glumac igraš razne situacije, karaktere, ljude. Glumački zadatak je glumački zadatak.

 

Moj partner u predstavi bio je Saša Stojković. Krećemo sa probama, tekst je super, vidimo da se bavimo važnim stvarima, pokrećemo neke stvari i teme o kojima se, bar ne u Novom Sadu, nije javno govorilo: govorimo o gej populaciji, njenim problemima. Likovi tog komada su dragi i simpatični ljudi, vrlo duhoviti, sa sudbinama nalik sudbinama svih drugih ljudi, jer i oni vole, ne vole, histerični su, samozatajni, tužni, zaljubljuju se - srećno i nesrećno... Bavimo se maltene promocijom nečega što je te 1999. godine nezamislivo u Srbiji. Tim pre što naše društvo u tom momentu ima svoje mišljenje o temi, ljudi se bombarduju sasvim drugačijim narativom u tom trenutku. I nama samima u početku je teško, usklađujemo se sa ekipom sa Akademije, ali super je tekst, i probe teku...

 

 

 

Ali to je proleće 1999. godine i smeši nam se bombardovanje. Koje i prekida probe. “Momci iz benda” - pauza. Kada je bombardovanje prestalo, probe su nastavljene i premijera je bila zakazana za 10. avgust! Interesantno, toga se dana najavljuje pomračenje sunca. Mediji ga najavljuju maltene kao smak sveta. Mi u ekipi mislimo: predstava će biti, ili totalni hit, ili svetski fijasko!

 

Međutim, već po prvim reakcijama publike tokom predstave videli smo da će “Momci” biti predstava koju će publika voleti. Ipak, nismo slutili da će biti takav hit i da će postati jedna od kultnih predstava Novog Sada.

 

Aplauz je bio - malo je reći – gromoglasan. Publika je vikala “bravo”, ukratko - ovacije su bile neviđene. Ubrzo potom igrali smo predstavu u okviru Vojvođanskih susreta. Vlada Aleksić i Vladimir Tintor dobili su pohvale. Igrali smo je uvek na kartu više i sećam se da smo jedne večeri nakon izlaska sa scene, prolezeći pored blagajne, na njoj videli reč “Rasprodato” - za naredno igranje koje je bilo već sledeće večeri. To se baš nije dešavalo često u pozorištu. Shvatili smo da imamo hit.

 

Predstavu je publika obožavala, znao sam neke ljude koji su dolazili i po desetak puta da je gledaju. Publika je bukvalno znala sve replike, izgovarala ih je pre nego što bi glumac stigao da ih izgovori. I mi smo je obožavali i odlično se zabavljali dok smo je igrali.

 

 

Bilo je desetine anegdota oko nje. Sećam se da je jednom na već punu predstavu došla neka ekskurzija. Kako nije bilo mesta, posedali su ih sa strane. U jednom trenutku, kada se Stojković i ja iza zavese poljubimo, iz publike se začulo jedno glasno: “PI!!!” Salom se tada provalio takav smeh da se zgrada zatresla.

 

Jednom drugom prilikom smo saznali da jedna gledateljka, koja je bila obožavateljka “Momaka iz benda”, ima rođendan. Usred predstave, kada je Miloš Đorđević kao kauboj ušetao na scenu, usledilo je  “Happy birthday” koje je otpevao direktno njoj. Njenoj radosti nije bilo kraja, a uz to dobila je i karte za sledeće izvođenje “Momaka”.

 

Publika je i van scene obožavala “Momke iz benda”. Ljudi su nas presretali po gradu, zaustavljali, prepoznavali kao “Momke iz benda”, hteli da se fotkaju, tražili autograme, baš smo uživali u svemu tome. Isto tako, predstavu su obožavali i u Beogradu, stalno su nas slali na gostovanja. Igrali smo je u “Kult teatru” i na sceni Beogradskog dramskog pozorišta.

 

 

 

“Momke iz benda” igrali smo do sredine dvehiljaditih, 2004-2005. godine. Tu negde pri kraju, bilo je teško okupiti ekipu jer smo se već malo bili raštrkali. Svako je išao za nekim novim poslom, svojom karijerom. Umesto Vladimira Tintora, u jednom trenutku je u “Momke” uskočio Ivan Đurić. Posle je na čelo pozorišta došao upravnik koji je predstavu skinuo sa repertoara, rekavši da se “neće njemu na repertoaru igrati ta pederska predstava”, priča Slobodan Ninković, a na pitanje, da li je bilo pokušaja da se predstava obnovi, kaže:

 

“Jeste, skoro sa svakom upravom, ali bezuspešnih. Žao mi je zbog toga zato što je baš ta predstava prekinula repertoarsko lutanje Pozorišta mladih tih godina. Ona je sastavila ansambl i regrutovala dobru energiju u kući. Jako pozitivno je uticala na sve nas. Ulila nam samopouzdanje, elan, radost... Mislim da je uveliko promenila i odnos publike, ne samo prema temi kojom se bavila, nego da je u pozitivnom smislu preispitala odnos publike prema Pozorištu mladih.”, kaže Slobodan Ninković, a u nastavku otkriva:

 

“Nekada sam razmišljao kako bi bilo dobro da se predstava obnovi, a onda pomislim da je bolje da to ostane jedna velika i lepa pozorišna uspomena, na jednu izuzetnu predstavu. S druge strane, postoji jedna druga dobra ideja na tu temu: Olja Đorđević je imala ideju da napravi nastavak “Momaka”, jer je Krouli napisao još jedan tekst u kojem se nekadašnji “Momci iz benda” okupljaju 20 godina kasnije, na sahrani jednog od njih. Do sada nije bilo sluha za taj predlog koji bi mogao da bude odličan, čini mi se. Predstava o “Momcima iz benda” 20 godina kasnije, taman smo i mi glumci iz nje toliko stariji: gde su oni danas, šta su radili u međuvremenu, šta su postigli... Možda bi to bio novi hit Pozorišta mladih, ponovo jedna dobra komedija na repertoaru naše kuće.”

 

Snežana Miletić

Don't have an account yet? Register Now!

Sign in to your account