četvrtak, 10 februar 2022 10:49

Sećanja na početke: Vera Hrćan Ostojić i Darko Radojević

Na scenama Pozorišta mladih nije rasla samo naša publika, već su na njima stasavali i brojni umetnici, a mnogi od njih svoje prve profesionalne glumačke korake načinili baš na adresi koja stoji ispod imena našeg teatra.

 

Među njima su i prvakinja Pozorišta mladih, glumica Vera Hrćan Ostojić i Darko Radojević. Vera je članica naše kuće cele četiri decenije, a Darko je jedan od poslednjih mladih glumaca pristiglih u naš teatar. Njih dvoje prisetili su se kako su došli u Pozorište mladih...

 

Vera Hrćan Ostojić: “U Pozorište mladih došla sam aprila 1983. godine igrajući u predstavi "Rodu i potomstvu",u režiji Đorđa Đurđevića. Bilo je to tada samo Lutkarsko dečje pozorište i predstave su se igrale samo u Maloj sali Pozorišta, dok je veliku salu tih godina koristio bioskop "Zvezda”.

 

Predstave su u to vreme igrane svakodnevno - za organizovanu publiku, a četvrtkom popodne, subotom i nedeljom mogle su se kupiti karte u slobodnoj prodaji. Nedeljom smo igrali predstave i pre, i posle podne.

 

Mi glumci, bili smo u obavezi da odigramo tri-četiri premijere u sezoni, da odigramo 250 predstava u Pozorištu i 150 predstava van naše scene - po celoj Vojvodini.

 

Svake godine smo po najmanje dve nedelje odlazili na Kosovo i tamo smo, uz pomoć kolega iz albanske drame, koji su sinhronizovali naše predstave na albanski, igrali u Prištini, Peći, Prizrenu i okolnim mestima. Izvodili bismo i po 25-30 predstava za decu, na albanskom i srpskom.

 

Na nivou grada je postojao potpisani sporazum o saradnji između javnih preduzeća, tako da su npr. deca iz svih novosadskih škola i vrtića, kao i deca iz okolnih mesta, besplatno dovožena na naše predstave, a mi smo zauzvrat, besplatno, igrali predstave za decu i njihove porodice.

Rad na određeno vreme u trajanju od nekoliko godina, što je danas uobičajeno, nije se mogao ni zamisliti. Svi smo bili zaposleni za stalno, na neodređeno vreme. No, bila je to druga država, sa drugim uređenjem i mnogo toga se do danas promenilo.

 

“Ono što se nije promenilo za sve ove godine je dobra radna atmosfera i kvalitetan ansambl koji je svih ovih godina veoma posvećeno i znalački obavljao svoje zadatke - sa velikom ljubavlju prema poslu i istančanim osećajem za timski rad. Ostvarili smo vrlo zapažene rezultate i uvek mi je bila čast što sam deo ovog kolektiva.”, kaže Hrćan Ostojić čije ime Pozorište mladih s ponosom izgovara.

 

Darko Radojević: “Bio sam na četvrtoj godini Akademije kada sam u jednom trenutku video propušten poziv na telefonu, ali nisam mogao da se javim jer sam bio na času glume. Uveče sam oko osam sati pozvao broj da vidim o čemu se radi. Rekli su mi, ovde Pozorište mladih, želimo da dođite na audiciju za glavnu ulogu u mjuziklu “Kosa” i ako može to da bude sutra ujutro, ne mogu tačno da se setim da li u 10 ili 11 sati.  Potpuno šokiran, pitao sam šta bi trebalo da spremim za tu audiciju, a oni su rekli da imaju samo jedan song za mene, koji je inače ključni song što se tiče predstave i mog lika. Naravno da sam cele te noći u potpunoj euforiji slušao taj song, spremao ga, pevao, zvao svog profesora koji nam je predavao tehniku glasa, on je čak došao do mene... Ludilo... Uglavnom, došao sam sutradan ujutro u Pozorište, tamo su bili upravnik Nestorović i producent predstave i nas četvorica koji smo bili potencijalni Bukovski... Velika trema nas je tresla... Pevali smo, bio je tu i korepetitor, a onda su nam se zahvalili i rekli da će nam se javiti.

 

Međutim, samo što sam počeo da silazim niz stepenište Pozorišta, začuli su se glasovi: “Darko, možete li, molim vas da se vratite?” I ja, naravno, uz reči “Mogu, mogu!”, vratim se:) Eto, tako je počela moja priča sa Pozorištem mladih, ali tu nije kraj priče!

 

U to vreme imao sam zaista dugu bradu, neprimerenu mojim godinama, meni uopšte, puštao sam je par meseci zbog uloge na Akademiji, beše neki Ibzen ili neki Rusi, Dostojevski recimo... Kažu mi kad sam se vratio na mesto audicije, Darko, vi nama odgovarate i glasom, i izgledom, ali imate li neku fotografiju da vidimo kao izgledate bez brade. A pazi vraga, ja u to vreme taman izbrisao sve svoje društvene profile, jer sam hteo da nastavim život bez njih, i zato u tom trenutku nemam nijednu jedinu svoju fotku! Čak ni u telefonu! I sad, vidim da mi je uloga jako blizu, nadohvat ruke, a fotke nema! Šta ću?! Rekao sam im, vraćam se za deset minuta i strčao niz stepenice do prve radnje, kupio žilet i utrčao u WC. Tako sam se brzo obrijao da sam se živ izranjavao, isekao sam celo lice. Tako sam se, sa papirom zalepljenim po celom licu i krvlju koja je curela na sve strane, vratio u kancelariju i rekao: “Evo, ovako izgledam bez brade!” Oni su gledali u mene kao da nisam normalan, ali su me uzeli za Bukovskog! I tako je krenula saradnja...

 

Sećam se da su me sve kolege iz predstave, a posle i celog Pozorišta toliko lepo prihvatile, naročito Kristina Savkov i Danilo Milovanović. Svi su se potrudili da se osećam dobro, da imam sve uslove da usavršim svoje veštine, a bile su tu i kolege iz Novosadskog pozoriša/Ujvideki Szinhaz. Imao sam, zapravo, sreću da u pozorište uđem na najbolji mogući način, o čemu do tada nisam ni razmišljao, posebno ne zato što sam od starijih kolega slušao kako je to teško, retko i gotovo nemoguće. Jako mi je drago što sam tu, dosta je mladih ljudi, odlična je atmosfera i neizmerno sam zahvalan, i Pozorištu, i Mihajlu Nestoroviću na pruženoj šansi.

 

“Deca Paklene pomorandže” mi je sad već peta predstava u kojoj sam od početka, a četvrta glavna uloga. Glavna uloga lepo zvuči, ona je ujedno i veliki napor, pregršt teksta, glavni glumac radi po ceo dan, ali nimalo se ne žalim. Uživam punim srcem i radujem se svemu tome.”

 

Snežana Miletić

Fotografija Vere Hrćan Ostojić - Vladimir Veličković

Fotografija Darka Radojevića - Dušan Jocić

Don't have an account yet? Register Now!

Sign in to your account