Pozorište mladih najavljuje svoju prvu premijeru u sezoni 2026/2027 – predstavu  “Dohvati mi plavog medu”, koju je inspirisana pričom, zapravo slikovnicom Silvije Šesto, režirala Emilija Mrdaković. Premijerski susret s publikom biće 19. septembra i to u dva termina - od 11 i 19 sati, na Maloj sceni, a prve reprize su 20. septembra i 4. oktobra. Predstava je namenjena deci od pet i više godina.

“Dohvati mi plavog medu” višeslojna je i duboko emotivna priča koja opisuje  - čini se - mali, ali težak trenutak u odnosu deteta i roditelja, u kojem će se prepoznati svako ko se majkom ili ocem zove. Tu priču o odrastanju izvodiće Uroš Lazović, Marija Mitrović, Marija Todorović i Aleksandar Milković.

Idejno rešenje lutaka, scenografije i kostima delo je Vande Čižmek, scenski pokret osmislila je Ista Stepanov, autor scenske muzike je Aleksej Mrdaković, dizajner svetla Ratko Jerković, dok je dramaturškinja bila Dragana Lukan Nikoloski.

Svemirko i plavi meda

Za svoj peti rođendan dečak Svemir od kume Đurđe dobija plavog medu na dar. Iako je jako želeo da otvori poklon, meda je morao da ostane zamotan u providnom celofanu - ‘“Da se ne isprlja“, rekla je mama, što je Svemira veoma razočaralo, jer, kad god bi pokušao da se igra plavim medom, celofan bi zašuškao, pa mu je ostajalo samo da ga gleda...  Jednog dana u goste im je došla Svemirova rođaka Modrana, radoznala petogodišnjakinja, kojoj nije dugo trebalo da otkrije plavog medu, a još manje da skine celofan s njega. Svemir se svojski trudio da dobije nazad svog plavog medu, ali mu to nikako nije polazilo za rukom. Strpljivo je čekao da gosti odu i da konačno plavi meda stigne u njegove ruke, no desilo se nešto što je najmanje očekivao, što mu je donelo razočaranje i tugu koje će mu se zauvek urezati u sećanje...

Igračka je detetu oslonac

Rediteljka Emilija Mrdaković: “Iza naizgled jednostavne priče i radnje krije se važna lekcija za decu i odrasle koja nam otkriva da deca duboko proživljavaju trenutke u kojima se ispostavi da ne mogu da uživaju u stvarima koje vole. Priča nosi i poruku za roditelje, da odrasli - često iz najbolje namere (da bi nešto sačuvali) nesvesno čine nepravdu deci i uskraćuju im radost igre. Ova topla priča o igrački biće otrežnjujuća za roditelje jer u njoj mogu da prepoznaju i sopstvene greške u vaspitanju. Igračke su detetov alat za učenje. Kroz igru igračkama deca razvijaju pamćenje, logiku, govor i pokret. Igračke im pomažu da shvate svet oko sebe, izraze osećanja i lakše sklope prijateljstva. Kada se petogodišnjak igra svojom omiljenom igračkom, u njegovom mozgu se aktiviraju i jačaju sve ključne zone zadužene za učenje, fokus i emocije. Omiljena igračka detetu pruža osećaj sigurnosti, koji mu omogućava da se potpuno opusti, koncentriše i testira svoje mogućnosti - bez straha od greške. Takođe, omiljena igračka teši dete kada je tužno ili umorno i zato uskraćivanje igre omiljenom igračkom kod petogodišnjaka izaziva gubitak osećaja sigurnosti, stres i privremeni zastoj u emocionalnom razvoju. Pošto plavi meda za dete nije nagrada, već emotivni oslonac, oduzimanje te igračke stvara dubok osećaj neshvaćenosti i tuge.”.

Glumci se sećaju detinjstva

Uroš Lazović: “Skoro ceo život moj je tata radio dva posla, zbog čega nije bio kod kuće po ceo dan. Hteo - ne hteo, uzevši u obzir da mu je posao podrazumevao težak rad, kad dođe kući bio je jako umoran. Zato smo brat i ja cenili svaki trenutak s njim: skoro svaki put kad tata dolazi kući, čula bi se sirena auta a mi bismo ostavljali šta god da radimo i zaletali se na vrata. Velika nam je radost bila i kad nam kažu da dolaze kumovi ili idemo negde na slavu jer je to značilo da smo svi zajedno. Voleo sam da slušam sve što tata voli, “Ajron Mejden”, “Riblju čorbu” i to mi je davalo osećaj da nas neka nevidljiva struna povezuje. Međutim, ništa nije moglo da nadomesti tu prazninu. Svestan sam da je situacija bila takva, i naravno ne zameram. Kroz svoje roditeljstvo želim na prvo mesto da stavim vreme koje posvećujem porodici.”

Marija Todorović: “U vreme kad sam bila mala, sedamdesetih godina, pojavila se lutka koja plače. Takve lutke donosili su putnici iz Italije jer ih u našoj zemlji nije bilo. Poželela sam je i tražila od roditelja da mi je kupe, ali je nisam dobila. Naravno, bilo mi je žao i bila sam tužna. Odrasla sam i rodila devojčicu koja je jednog dana poželela malog plišanog „Diznijevog“ Bambija za Novu godinu. Znala sam šta znači želeti nešto posebno, nešto što te čini srećnim i ispunjenim. Potraga je trajala pune dve nedelje jer se i ta igračka uvozila iz druge zemlje, ali smo uspeli. Nadam se da sam ispravila grešku i da je osećanje koje moje dete nosi put kojim će nastaviti i u budućnosti.“

Marija Mitrović: „Kada sam bila mala, svakog letnjeg dana čekala sam mamu i tatu da se vrate s posla, spremna u kupaćem kostimu s torbicom u kojoj je bio spakovan peškir. Nekad bismo i otišli na kupanje na jezero ili bazen, ali je uglavnom bilo "umorni smo", "prevruće je", "hladnjikavo je", "nešto se naoblačilo", itd... A da sam se ja nešto pitala, celo leto bih provela plivajući, roneći, praćakajući se u plitkom, skačući u duboko!  Danas, kao roditelj, kod svog dečaka prepoznajem isto to, tu jaku potrebu za vodom i trudim se da svaki slobodni letnji dan provedemo na bazenu, reci, u jezeru, moru, gde god... Danas razumem i svoje roditelje koji su posle radnog dana bili stvarno umorni, ali isto tako shvatam i dragocenost ispunjenja neke dečije želje. No jedna mala devojčica, sa spakovanom torbicom, sada kada je porasla konačno dobija svoje leto u vodi.“

Aleksandar Milković: “Ideja da radimo nešto bolje od svojih roditelja neka je vrsta zablude u kojoj želimo da živimo. Bivajući u ulozi roditelja, iz dana u dan shvatam da su greške sastavni deo roditeljstva i da je nekad samo dovoljno zadovoljiti se idejom da u datom trenutku dajemo sve od sebe i najbolje od sebe. Trudim se da se u tome ne plašim. Moja majka se, kao i mnogo roditelja, plašila za mene: da se ne prehladim, da se ne povredim, da se ne razbolim. Tako sam prvi put s 12 godina saznao da sva deca ne nose potkošulje ispod majica i pomislio sam: “Zašto to rade, pa prehladiće se!?”. I sada ja kao roditelj pokušavam da svoju decu zaštitim, ali da ipak oni nemaju strah da se popnu na drvo, da se zatrče iz sve snage ili da se pokvase kad piju vodu s česme. Kao i za sve u životu, pitanje je mere, a tu meru je u svakodnevnom roditeljstvu najčešće jako teško naći.”