Алекса Илић, глумац и музичар: Доста ми је глуме и на сцени

Иако није лако ићи стопама чувеног америчког глумца и комичара Робина Вилијамса (1951-2014), Алекси Илићу (26) из Панчева био је довољан мотив да као мали засмејава људе око себе, а онда и да упише Академију уметности у Новом Саду добије звање професионалног глумца.

 

Скромног је става да је још увек далеко од Вилијамса, али цео разговор са њим за овај интервју био је поприлично комичан и весео, те је на тренутак оживео лик и дело чувеног холивудског „комедијаша” који нас је навео да и озбиљније размишљамо и говоримо о уметности. Макар оној коју данас живимо…

 

– Сећам се да сам, кад сам био мали, волео да имитирам маму, тату, бабу, деду,… Мени је било занимљиво да видим радсот у очима оних који ме гледају и које забављам – присећа се Алекса, признајући да га је то поприлично испуњавало. – Имао сам можда 12 година, када сам гледао филм „Добри Вил Хантинг” у ком Робин Вилијамс игра психијатра, и сећам се да сам мами рекао да желим да радим то што Робин ради. Она ме је питала: „Желиш да будеш психијатар?” Рекао сам: „Не, не, не,… Хоћу да радим то што РОБИН ВИЛИЈАМС ради.” Видео сам колико се он добро забавља док све то ради. И дан-данас волим да га гледам. Био је то добар глумац који је уживао у послу, и притом је био веома успешан. Хтео сам да радим нешто што ћу радити с уживањем.

Колико сад имаш постора да се бавиш комедијом? Колико и данас другима доносиш радост?

– Веровала или не, чешће него што би људи помислили. Ствари које сам професионално радио у последње време вуку на комичну ноту, тако да сам имао простора да се играм, али и да забављам људе око себе. А ако то не радим на сцени, онда радим и у приватном животу, тако да, увек има простора за смех и забаву.

Колико професионални глумац глуми, а колико је он стварно он и на сцени и мимо ње?

– Мимо ње најмање глуми, глуми много мање од обичних људи. Мене често питају да ли лажем и глумим, а ја им кажем да је мени доста свега тога на сцени. Кад сам у приватном  животу, волим да будем оно што јесам, некако је лакше, али и теже. Не видим поенту зашто бих глумио у приватном животу. На сцени мислим да нема глуме као „’ајде сад глуми”, него имаш задату ситуацију и лик, и то треба да одрадиш како пише.

Какав је Алекса мимо сцене кад не глуми?

– Ма, будала! Поприлично је опуштен, отворен, блесав,…

Бавиш ли се нечим мимо глуме?

– Тренутно сам у три бенда и радим неки свој соло пројекат. Свугде свирам бубњеве и певам пратеће вокале.

Значи, практично, константно си у уметности

– Чак и за свој суперего пишем текстове за песме, а бавим се монтажом спотова, графичким дизајном,… Осим плеса и сликарства, који ми не иду, генерално све остало волим да радим.

Будући да радиш свашта, може ли се преживети?

– Пааааа… Не знам. Ја, некако, живим с тим. Сигуран сам да ћу у неком тренутку рећи у себи: “Е, више, не могу ово да радим”. Мени је цео дан, сваки дан, испуњен. Ево, последња четири дана сам рекао себи да нећу ништа да радим, само ћу да одмарам и баш ми прија!

Извини што те ја сад узнемиравам

– Никакав проблем. Али увек сам негде и нешто радим. Сад ми то прија, али једног дана ће то почети да ме замара или ће престати да ме испуњава. Онда ћу одустати од нечега, шта год то било. За сад ме испуњава и емотивно и финансијски.

Можеш ли, онда, да кажеш да си тренутно једна срећна млада особа?

– Апсолутно!

Честитам тиКад већ спомињем да си млааад, какав однос према уметности млади данас имају? Ти си врло специфичан пример јер живиш за уметност, у њој, кроз њу,… Али, каква је иначе ситуација с младима?

– Не могу баш да будем објективан… Људи с којима се ја дружим и кругови у којима се крећем, углавном су као и ја. Знам да постоји та друга страна, други део омладине који не зна ни шта значи „позориште”, и то ми је жао. Мислим да уметност оплемењује и мења човека, хтео ти то или не.

Колико си се ти променио и развио?

– Мислим да сам се много променио. Чак сам ишао из крајности у крајност. Био сам и тип који је као несхваћен уметник, а био сам и у фазону „ма, уметност је безвезе”. Некако, нашао сам средину где знам шта мени прија. Можда је то уметност, можда није. Ако ме нешто што гледам и слушам мења, онда је то уметност. Ако ме мења на боље или на горе…

Да ли уметност чешће мења на боље или на горе?

– Мислим на боље… Али постоји и мрачнија страна. Неки људи допуштају да их уметност одведе у тај неки мрак. Али и он је добар, део је људскости.

Колико ми као људи мењамо уметност на боље или на горе?

– У последње време мислим да је избацујемо из система. Уметност је увек у неком периоду имала своје златне моменте, а сада у овом периоду у ком живимо, мислим да иде у мрачно доба. То само значи да ће опет морати да доживи свој врхунац, само је питање да ли ће то бити за наша живота или не. Уметност ће увек опстати.

Имаш ли неке активности у скорије време?

Играм представе у Позоришту младих, а треба да почнемо да радимо нову 25. марта, „Грађанин племић” по Молијеровом тексту, то ће бити комедија и биће спектакл. Радујем се том пројекту. С музичке стране полако крећу концерти, радуцка се, треба да избацимо нове песме и спотове. Следеће недеље излази „Продуктиван дан” бенда „Суперего”, одлучили смо да буде 20. марта јер је то међународни дан среће, а песма говори о томе.

 

Извор: „Дневник