Редитељ Роберт Валтл о представи “Петар Пан”

Поводом премијерног извођења представе “Петар Пан” 8. априла у Позоришту младих, редитељ представе Роберт Валтл дао је интервју новинару Александру Латасу.

– Режирали сте већ Петра Пана, међутим, сада први пут као луткарску представу, шта ће омиљени дечји јунак добити, а шта изгубити као лутка?
Умјетничко луткарско позориште развија код деце посебан тип имагинације. Погледајмо само колико сати ликовног одгоја у школама имају ученици у Скандинавији, Великој Британији или Француској, гдје се цијене иновативност и креација. Цртеж и лутке подсјећају нас на велики еволуцијски искорак човјека који је у стању свијет око себе предочити као концепт.

Петра Пана у Загребу сам режирао као глумачки спектакл са 15 глумаца, на огромној позорници ЗКМ, с летењем, кореографијом, сонговима, глазбом која се изводила уживо. Сценографију ми је урадио Јеан-Гуy Лецат, сурадник Петера Броока, а разкошне костиме Ана Савић Гецан. У Нови Сад позвао сам једног од највећих умјетника с наших простора, Синишу Илића, који је генијалан цртач. Он је све велике теме из приче о Петру Пану ликовно свео на савршену мјеру лутке која ће публици понудити пут у другачије разумијевање и у сувремену умјетност. Ја сам у режији строг и прецизан. Желим самоме себи постављати велике задатке, вјерујте да је прелазак из спектакла на лутку, један од најтежих које сам си задао, али баш то је прави изазов и вјерујем да ће публика у њему уживати.

– Како би представили адаптацију Ивора Мартиновића, по чему се она издваја од других?
Игор Мартинић је један од најбољих драматичара своје генерације, текстови су му већ извођени у Хрватској, Србији, Словенији, Аргентини, Меxицу, Уругвају, Енглеској, Белгији, Њемачкој и Сјеверној Ирској. Самном је сурадјивао И на Књиги о џунгли у Бања луци и Ружном пачету у Загребу и у Мостару. Има истанчан укус за детаљ, за дијалог. Без обзира што је његпва адаптација урађена за велики глумачки ансамбл, вјерујем да је с краћењима која су нужна за луткарску представу, сачувала свјежину. Мартинић деликатно преноси оригиналну причи и додаје јој нешто од данашњег осјећаја за ритам. У Позоришту младих имам сјајну глумачку екипу,од младих талентираних Славена, Кристине, Мије до искусних мајстора Саше, Слободана, Неде и Славице, па дивни кореографкињи Ољу и Фросину, музику ми пише феноменални Јован Обрадовић Спхира. И наравно ту је велика подршка цјелог техничког и административног погона Позоришта младих.

– Луткарска позоришта полако нестају, барем у Србији, на који начин ови театри у будућности могу доћи до већег броја публике?
Никад није проблем доћи до дјечје публике. То би нама одраслима требала бити задаћа, да их усмјеравамо да читају, цртају, гледају представе, изложбе, слушају музику. Велика је одговорност цијелог друштва, школског система, да у данашњем времену огромних социјалних неједнакости, осигурају сваком дјетету право на културни одгој. А луткарски театри су идеална спона између кућних читања, између игре и уласка у свијет умјетности. На овим смо просторима постали таоци политике, која више не заступа демократске интересе грађана, већ изборе користи за первертирање начела слободног друштва. Мислим да је задатак политике, скоро као у доба просвјетитељства, ширити идеје слободе, једнакости и братства, а позориште је за то идеалан медиј. Оно је нека врста полиса у којем се критички испитују неправилности друштва и предлажу се његове промјене у смјеру напретка. Данас политике овдје траже шутњу и послушност. Будимо отворених очију чувари напредних вриједности, штитимо оне социјално угрожене, мањинске вриједности, јер позориште је мјесто заштите слабијих.

– Основали сте и свој театар, колико је тешко бити у таквом подухвату? Да ли ће култура на овим просторима на крају остати у “инцидентима” појединаца као што сте ви?
Мини театер у Љубљани сам основао заједно са хрватским редитељем Ивицом Буљаном у вријеме кад се чинило да је читав свијет нових могућности пред нама. Отишао сам из државног позоришта гдје сам имао плаћу и социјалну сигурност у авантуру оснивања привате компаније, а онда и првог простора у дворцу, и на крају саградио у центру Љубљане ново позориште које годишње продуцира од осам до десет представа у којима режирају и глуме умјетници из регије, Европе и свијета. Код нас су нпр. режирали Милош Лолић и Аттила Антал из Србије. Гостовали смо од Кубе, Неw Yорка, Москве, Сеоула, до свих већих градова бивше Југославије и скоро сваког и најмањег мјеста у Словенији. Покреће ме страст за позориштем, публиком, желим да Мини театер буде мјесто сусрета умјетника, али и простор који је отворен цјелодневно, и око којег се шире позитивне вибрације. Морамо дјеловати сами, креирати мјеста културе као оазе из којих ће кренути идеје слободе.

– На крају вечита дилема да ли остати Петар Пан или ипак одрасти, који је ваш избор?
Дан Килеy је осамдесетих увео термин синдром Петра Пана који је означио тенденцију младих мушкараца који не желе одрасти и преузети одговорност у животу. Али у позоришту су ствари другачије. Код нас то не мора бити комплекс, него жеља да никад не напустимо идеале које смо стварали као дјеца, да нам свијет увијек буде извор за нова чуда, радости, за маштање. У том смислу желим заувијек бити Петар Пан.