Rediteljka Olja Đorđević o predstavi “Dok te ja hranim i oblačim”

Otkud ideja da ovaj autorski projekat posvetite odrastanju i roditeljstvu? Ta kompleksna tema, ovako neposredno sagledana, nije česta na pozorišnim scenama. Da li je to direktna posledica onoga što danas roditelji preživljavaju u Srbiji?

– Sigurno je činjenica da i sama pokušavam da vaspitam dete, ovde i sada, bila presudna za taj izbor. Međutim, najuzbudljiviji projekti za mene i jesu oni koji imaju takve, večite teme, kao što je roditeljstvo. Svi mi smo odrasli i vaspitani od strane nekoga, a mnogi od nas su i sami roditelji. Kad smo počeli probe i upustili se u mnoštvo razgovora, kakvim valjda svaki autorski projekat počinje, prvo smo se bavili upoređivanjem. To gde smo mi odrastali, u odnosu na uslove u kojima odrastaju naša deca, dve su različite planete.

Od onih banalnih stvari kao što su neprekidne priče o tome koliko je tehnologija uznapredovala, preko pojave interneta i društvenih mreža, dostupnosti skoro svih informacija svima, pa i najmlađima – pa sve do onih suštinskih, a to je da se mi, zaista, i nismo rodili u istoj zemlji. Odnosno, naša zemlja je promenila priličan broj imena od našeg rođenja, do rođenja naše dece. Kad provedete veći deo mladosti sa takvim globalnim šizofreničnim iskustvom, normalno je da se pitate koliko vas vaše odrastanje ovde kvalifikuje kao budućeg uspešnog roditelja. A kad kažem uspešan roditelj – vodim se zaista niskim kriterijumima. Mislim, naprosto, na one srećnike koji su u proteklih dvadesetak godina uspeli da odgaje dete koje nije i nema tendenciju da postane kriminalac, političar, kriminalac-političar, starleta, učesnik rijalitija,ponosni vlasnik kupljene diplome ili ’pozajmljenog’ doktorata. Ko god je to uspeo, definitivno je uspešan roditelj i verovatno ga ta činjenica teši u onim trenucima kad je tužan što mu dete više ne živi u Srbiji.

Ko je u fokusu predstave, deca ili roditelji, možda društvo, država… i hoće li se publika prepoznati u likovima?

– Fokus predstave je veoma ličan, pošto je mnogo ličnog ušlo u nju. Ne mislim tu samo na lična iskustva, već i na neke naše životne stavove. Za mene je upravo u tome i lepota autorskog projekta – to što na početku zaista imate čist papir i slobodu da krenete od onoga što vas najdublje zanima. Kao i u životu, u nekim ličnim preispitivanjima, što dublje kopate, više ćete i izvući iz tog iskustva. Mislim da će se skoro svako prepoznati u bar nekom delu predstave. Verujem i da je ona večita roditeljska briga ‘da li ja sve ovo radim kako bi trebalo i da li i drugi imaju iste probleme kao ja’, linija koja se provlači kroz čitavu priču. Nikako nije bilo moguće izbeći društvene okolnosti, sredinu u kojoj živimo, pošto to kreira naša svakodnevna iskustva svakog minuta, svakog sekunda, svakog milimetra. To je samo dalo našoj priči dodatnu dozu gorčine. Valjda onu sa kojom se verovatno većina roditelja u ovoj zemlji neminovno budi ujutru.

Može li se uopšte žanrovski odrediti ova predstava?

– Moglo bi se reći da je u pitanju definitivno komedija, sa gorko-tragičnim krajem uz neizbežnu dozu pevanja i pucanja. Takve su mi posebno drage u poslednje vreme. Mada je postalo teško postavljati ih na scenu. Te gorko tragične komedije uglavnom viđamo na televiziji, u večernjim vestima.

Za Vaše predstave se uvek traži karta više, bez obzira na to u kom pozorištu se izvode i što se često bavite temama o kojima ljudi ne vole ni da razgovaraju u privatnom životu. Koliko ti je to važno i da li mislite da pozorište može da utič na to da se društvo promeni?

– Na žalost, nikad nisam verovala da pozorište može da utiče na menjanje društva. Teško je zamisliti bilo šta što bi moglo da promeni ovo naše društvo. Kultura je ovde definitivno u poslednjim redovima, slabo vidljiva, često zaboravljena, zanemarena, istrošena, zapostavljena. Raditi u kulturi i verovati da će ona nešto promeniti ovde, takva nada bi se mogla izjednačiti sa ozbiljnim mentalnim oboljenjem. Ni ne mislim da je dužnost pozorišta da menja društvo. Jedino što pozorište ponekad može, to je da inspiriše. Ne čitavu publiku, publika je ipak jedna masa ljudi u udobnom mraku pozorišne sale, ušuškana, bez potrebe da izaziva pobunu. Ali ponekad se i u toj masi može naći pojedinac kome je dovoljan samo jedan mali podstrek da krene. Pojedinac koji nije hrabar samo pod izmišljenim pseudonimom, u komentarima ispod tuđih tekstova, Pojedinac koji iza svojih reči stoji svojim imenom i prezimenom i svojim ličnim dostignućima. Za pravu pobunu su neophodni hrabri pojedinci. I svi ih mi čekamo, ne pomerajući se.