Редитељка Оља Ђорђевић о представи “Док те ја храним и облачим”

Откуд идеја да овај ауторски пројекат посветите одрастању и родитељству? Та комплексна тема, овако непосредно сагледана, није честа на позоришним сценама. Да ли је то директна последица онога што данас родитељи преживљавају у Србији?

– Сигурно је чињеница да и сама покушавам да васпитам дете, овде и сада, била пресудна за тај избор. Међутим, најузбудљивији пројекти за мене и јесу они који имају такве, вечите теме, као што је родитељство. Сви ми смо одрасли и васпитани од стране некога, а многи од нас су и сами родитељи. Кад смо почели пробе и упустили се у мноштво разговора, каквим ваљда сваки ауторски пројекат почиње, прво смо се бавили упоређивањем. То где смо ми одрастали, у односу на услове у којима одрастају наша деца, две су различите планете.

Од оних баналних ствари као што су непрекидне приче о томе колико је технологија узнапредовала, преко појаве интернета и друштвених мрежа, доступности скоро свих информација свима, па и најмлађима – па све до оних суштинских, а то је да се ми, заиста, и нисмо родили у истој земљи. Односно, наша земља је променила приличан број имена од нашег рођења, до рођења наше деце. Кад проведете већи део младости са таквим глобалним шизофреничним искуством, нормално је да се питате колико вас ваше одрастање овде квалификује као будућег успешног родитеља. А кад кажем успешан родитељ – водим се заиста ниским критеријумима. Мислим, напросто, на оне срећнике који су у протеклих двадесетак година успели да одгаје дете које није и нема тенденцију да постане криминалац, политичар, криминалац-политичар, старлета, учесник ријалитија,поносни власник купљене дипломе или ’позајмљеног’ доктората. Ко год је то успео, дефинитивно је успешан родитељ и вероватно га та чињеница теши у оним тренуцима кад је тужан што му дете више не живи у Србији.

Ко је у фокусу представе, деца или родитељи, можда друштво, држава… и хоће ли се публика препознати у ликовима?

– Фокус представе је веома личан, пошто је много личног ушло у њу. Не мислим ту само на лична искуства, већ и на неке наше животне ставове. За мене је управо у томе и лепота ауторског пројекта – то што на почетку заиста имате чист папир и слободу да кренете од онога што вас најдубље занима. Као и у животу, у неким личним преиспитивањима, што дубље копате, више ћете и извући из тог искуства. Мислим да ће се скоро свако препознати у бар неком делу представе. Верујем и да је она вечита родитељска брига ‘да ли ја све ово радим како би требало и да ли и други имају исте проблеме као ја’, линија која се провлачи кроз читаву причу. Никако није било могуће избећи друштвене околности, средину у којој живимо, пошто то креира наша свакодневна искуства сваког минута, сваког секунда, сваког милиметра. То је само дало нашој причи додатну дозу горчине. Ваљда ону са којом се вероватно већина родитеља у овој земљи неминовно буди ујутру.

Може ли се уопште жанровски одредити ова представа?

– Могло би се рећи да је у питању дефинитивно комедија, са горко-трагичним крајем уз неизбежну дозу певања и пуцања. Такве су ми посебно драге у последње време. Мада је постало тешко постављати их на сцену. Те горко трагичне комедије углавном виђамо на телевизији, у вечерњим вестима.

За Ваше представе се увек тражи карта више, без обзира на то у ком позоришту се изводе и што се често бавите темама о којима људи не воле ни да разговарају у приватном животу. Колико ти је то важно и да ли мислите да позориште може да утич на то да се друштво промени?

– На жалост, никад нисам веровала да позориште може да утиче на мењање друштва. Тешко је замислити било шта што би могло да промени ово наше друштво. Култура је овде дефинитивно у последњим редовима, слабо видљива, често заборављена, занемарена, истрошена, запостављена. Радити у култури и веровати да ће она нешто променити овде, таква нада би се могла изједначити са озбиљним менталним обољењем. Ни не мислим да је дужност позоришта да мења друштво. Једино што позориште понекад може, то је да инспирише. Не читаву публику, публика је ипак једна маса људи у удобном мраку позоришне сале, ушушкана, без потребе да изазива побуну. Али понекад се и у тој маси може наћи појединац коме је довољан само један мали подстрек да крене. Појединац који није храбар само под измишљеним псеудонимом, у коментарима испод туђих текстова, Појединац који иза својих речи стоји својим именом и презименом и својим личним достигнућима. За праву побуну су неопходни храбри појединци. И сви их ми чекамо, не померајући се.